header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow В. Димитријевић: Владика Николај, богомољци и Жички устав
В. Димитријевић: Владика Николај, богомољци и Жички устав Штампај Е-пошта
четвртак, 17 јануар 2013
         На грчком језику, име „Николај“ значи „онај који с  народом побеђује“; од Светог Николаја Мирликијског до Светог Николаја Равноапостолног, просветитеља Јапана, ово име као да је повезано са најживљим делањем у народу. Тако је било и са Николајем Велимировићем, епископом охридским и жичким, који је читав свој живот провео у плодотворном раду на народној њиви, пре свега као вођа богомолничког покрета, који је, на врхунцу своје духовне снаге, бројао преко сто хиљада чланова, са преко две стотине  братстава. Лист Православне народне хришћанске заједнице, „Мисионар“, крајем тридесетих година 20. века излазио је у 12 хиљада примерака, а „Мали мисионар“ се пео и на 40 хиљада. Од Охрида до Љубљане било је побожних душа које је овај покрет променио и подигао у побожност.

 Први трагови овог покајничког и молитвеног кретања србске душе дали су се уочити још пре Првог светског рата, нарочито у Војводини. Али, светски рат, који је у централној Србији однео две трећине радно способног мушког становништва, у људским душама је направио или пустош (која се, у нас, изражавала, између осталог, кроз авангардну књижевност) или вапајну жељу за Богом Живим и Истинитим. Људи који су, како рече један немачки мислилац, боравили у рововима, „манастирима са зидовима од огња“, кренули су у потрагу за Богом и душом. Карактеристичан је случај оца Евстатија из  овчарског манастира Преображења, који је, чим је демобилисан, кренуо на Свету Гору, уместо да се врати у своје село, Доњу Мутницу код Параћина, у коме су му живели жена и деца. Кад су га питали куда иде, кад се рат завршио,он им је одговарао да за њега рат тек почиње.

Свештеник Атанасије Вучићевић је забележио како је изгледао један богомолнички скуп у црквеном дому: “После службе Божје испунише се сва три одељења црквене куће народом. Позвао сам их да слушају  проповедника брата Ивана, из села Ратара. И он отпоче тихим гласом, лепим шумадијским говором...Говорио је просто, али је открављивао лед око срца и нико за тих пола сата, док је Иван говорио, не трепну...Онда проповедник погледа у ред девојчица које стајаху у кругу пред њим и...чу се прво мекан и пријатан његов глас,за њим и анђеоски гласићи оних пет-шест девојчица.Свет се од чуда забезекну. После неколико стихова погледах слушаоце и-већина плаче. /.../ Обилазио сам после неколико пута са братом Иваном сва три села моје парохије. Свет се почиње враћати правом хришћанском животу. Тај ми препорођени свет у великом броју долази у цркву.“

Једно од огњишта послератног богомолништва била је  Шумадија, са Крагујевцем као својим срцем. Ту се уобличило језгро честитих и побожних душа, међу којима су се истицали млади Милисав Димитријевић ( касније архимандрит Гаврило ралетиначки) и брат Станко Маричић (потоњи монах Серафим), који би, после сваког дужег разговора, говорио: “Опрости, брате, морам да идем да се кајем“. На челу покрета нашао се млад сељак, Драгољуб (касније владика америчко – канадски Дионисије) Миливојевић. И међу припадницима женског рода било је пробуђених и више него величанствених душа: у тим раним данима, истицала се сестра Богиња (потоња игуманија Раванице, Јефимија), која је, Богом покренута, ишла и прповедала у народу, понекад скупа са братом Милисавом Димитријевићем. Њихова Духом Светим надахнута чедност и чистота, молитвеност и ревност многе су будили на побожност и враћали их са пута греха. О њима је Свети Јустин Ћелијски писао: “Са свих страна гурају ме у гроб очајања, но подвизи појединих богомољаца васкрсавају ме и одушевљавају за хиљаде живота. /.../ Када сам слаб, онда сам силан њиховом вером; када сам изранављен, онда ми душу лече благим мелемом кротке љубави своје./.../ Због њих - неродна смоква није још посечена“. И зато: “Кад хоћу да ми срце не зарђа сасвим рђом саврменог социјалног живота;када хоћу да ми мољац ужаса не нагризе и изгризе последњи руб, последње ткиво душе; хоћу да се не угушим у отровним низинама нешег христоборног културног пијанства – ја се успењем на гору, на високу гору богомољачке ревности“.

Наравно, као и све што почиње на славу Божју, и са богомолничким покретом је било искушења. Међу побожне, а слабо образоване, душе беху се увукли спиритисти, које је водио судија Милан Бозољац. Они су постили посте, редовно ишли у цркву, причешћивали се, али су призивали духове, који су се маскирали у „свеце“, и давали им разна мутна „откровења“. Владика Николај је имао велику борбу да се спиритиста и спиритизма ослободии да народ поучи духовној трезвености.

Богомољачко буђење Свети Лелићанин први је препознао: године 1921. објавио је текст „Не одбацујте их“, у коме позива клир да не одгурује богомлнике од Цркве, као тобожње „секташе“. И касније ће свим срцем бити с њима: за време конкордатске борбе, кад су га оптуживали да се дружи са „друштвеним дном“, Николај је говорио да је то истина, и да је баш зато поносан, јер се у овом свету ништа не држи без дна  - ни чаша,ни ведро, нити било која посуда не могу без дна. Дно су наши сељаци и трудбеници, које „школованци“ , богаташи и моћници често презиру, али који су најбољи део нашег друштва.

И заиста, свештеници који су сарађивали са богољцима, сведочили су о преображајима: рецимо, прота Туфегџић из Мачве: ”Њихов живот носи скоро печат светости. Трпељиви су према увредама које често долазе и од њихових домаћих... Не псују и не куну...Обичавају да се моле Богу двапут дневно у току дана, а понеки врше и поноћну молитву... Празницима и недељама иду у цркву и тих дана неће ништа радити, нити би тада шта купити или продали... Поздрављају се увек са: “Помаже Бог!“ и „Бог ти помогао!“ Посте среду и петак и све постове. Причешћују се четири пута годишње... Не живе невенчано, скромно се одевају, жене и девојке се не „беле“ и не шминкају. Не пуше, умерени су у пићу, умерени су и не краду. Када би сви људи били овакви, не би било ни жандарма ни катанца на кошу... Много полажу на исповест. То је и услов да се уђе у ред богомољаца.“ Прота Живан М.Маринковић о богомолницима из Поморавља пише, између осталог: “необично цене свештенике који проповедају. Исповедају се савесно и сами траже епитимије... Држе постове и неће чак ни у болести да премрсе. Радо дочекују свештенике приликом свећења водице. У кафану не иду, не псују, не причају скаредне приче и вицеве. Сваки богомољац има у кући кандило, славску икону и још безброј икона, тако да зидови собе у којој се моле личе на иконостас.Свака богомољачка кућа има бар Нови Завет, а већина и Свето Писмо“. Прота Теофановић из Бачке писао је о њиховом хришћанском моралу: “Ако је ко болестан, носе му понуде и испомажу га међусобно. Надгледају породиљу после порођаја, обилазе је и помажу јој у њеним домаћим пословима. При сахрани свог умрлог члана сви присуствују и певају заупокојене песме,тако да се сав свет згрће да чује...“

Владику Николаја је Свети Архијерејски Сабор СПЦ званично задужио да води бригу о богомољцима, и он је ту дужност прихватио са радошћу и пастирском бригом каква се ретко сретала. Први пут је на њиховом скупу (у селу Крњеву код Велике Плане) био на Илиндан 1920. године, а онда је 1921. објавио, у „Гласнику“ Србске Цркве, чланак “Не одбацујте их“, у коме каже: “У ове страшне послератне дане помрачености и агоније, Животворни Дух Божји тражи отворене душе да их оживи и осветли...Богомољци бунцају, то је истина. Нешто небеског вина ушло је у њих, и то их је узбудило и збунило. И први су хришћани бунцали док је Рим био логичан... Старајте се да разумете богомољце. Уздржите се од бацања камена на њих, јер можете лако ударити Христа.“ Свештеници су почели да се одазивају на овај позив Владике Николаја,и око три стотине њих је ушло у делатну сарадњу с богомолницима (то није било много свештених лица;у СПЦ је пре Другог светског рата било око 3000 свештених лица – дакле, једна десетина је помагала Православну народну хришћанску заједницу, како се покрет званично називао.)

Године 1923. богомољци су купили малу штампарију и сместили је у своју централу у Крагујевцу, која се, од наредне године, налазила у кући добротворке Милице Јовановић, учитељице,која је сву своју имовину поклонила покрету побожних. Владика браничевски Хризостом пише: “У тим је зградицама између два рата врило као у кошници. Штампао се, повезивао и експедовао лист, долазили мисионари,дефиловали           путници и убоги, свраћали у домску капелу на молитву и побожан разговор крагујевачки богомољци; држали пробе хористи, долазили по савет посрнули... Ту сте увек могли затећи тихог, вечито запосленог, ретког молитвеника и подвижника брата Станка Маричића, секретара НХ Заједнице/.../ Свакога је умео да дочека, обавести и упути – стрпљиво, мудро, благо“. Станко Маричић, потоњи монах Серафим, био је ваплоћење кротости. Чим би се дуже с неким задржао у разговору, говорио је: “Опрости, брате, морам да идем да се кајем!“

 Први богомољачки сабори држани су у Крагујевцу,а 1924. у манастиру Јошаници код Јагодине. На том скупу били су владика Николај и владика битољски Јосиф. Затим су почели и курсеви за народне проповеднике (Крагујевац, манастир Раковица, итд.) Године 1931. у манастиру Свети Роман курс за мисионаре држао је Свети Николај Охридски и Жићки. На курсу је било 36 учесника, а њихов учитељ је Синоду поднео извештај у коме пише: “Ученици су одабрани људи из народа. Неки су од њих изразито обдарени даром речитости... Неки су ме од њих просто изненађивали својим познавањем Св. писма и великим верским искуством. Из разговора са њима дознао сам да је иноверна и секташка пропаганда дубље ухватила корена него што се званично зна. Мислим да ове проповеднике и продавце књига треба искористити на добро наше Цркве“. Николај је предложио да се проповедницима од стране надлежних црквених власти издају објаве да могу да иду и прповедају у народу,а да се мисионарски течајеви држе на сваких две-три године. Владика је држао још пет таквих течајева:1932. у Светом Науму, 1937. у Крагујевцу, 1939. у Благовештењу и 1940. два курса у Жичи. Његови мисионари били су чудесни људи: неки од њих, попут Боже Чеперковића из Врњачке Бање, и упокојавали су се проповедајући – Божа је, на богомољчаком сабору у Трстенику, братији рекао: “Ја одох, а ви наставите“, и предао своју душу Богу. О њима је Николај писао у својој књизи „Диван“ и у „Богомољачким протоколима“, али и на многим, многим другим местима. Химну њихову он је саставио: “Помози нам, Вишњи Боже,/без Тебе се ништ не може,/ ни орати, ни копати,/ни за правду војевати...“

Поздрављао их је са огромном љубављу. Тако је братству у Крагујевцу, кад није могао да им дође на славу, писао: “Нека би се Света и страшна Тројица прославила вашим устима и срцима. Нека би и ви сви били несливени заједно – да би се свака слободна личност очувала – и неразделни – да би се друштво очувало, као што је Божанска Тројица несливена и неразделна. Нека би онај исти Свети Дух који је на апостоле с неба сишао и на ваше душе, да их озари, охрабри, обрадује и оснажи. Молим вас, браћо, да уз остале ваше молитве на дан славе принесете живом Господу још и ове: Господе, покај народ, Господе ,прости народ, Господе, помилуј народ! Још ону кратку молитву, коју Срби треба сваки дан да уздижу пут небеса:Помози нам, Боже, да се Срби сложе!“

Богомолници су организовали и поклоничка путовања у Свету Гору: 1925. године било је преко триста поколоника. Од 1926. организовали су редовне молитвене саборе, на којима је скоро увек присустовао и беседио Владика Николај: прво у манастиру Драчи код Крагујевца 1926, 1927. у Љубостињи, па следеће године у Боговађи, па 1929. у сремском манастиру фенеку,па следеће године у Жичи, 1931. у Петковици код Шапца,1933. у Бачкој, у Ковиљу (присуствовао и патријарх Варнава), 1934. у Благовештењу под Кабларом,следеће године у Студеници, 1936. у манастиру Тавни у Босни и још један у Жичи,1937. у Лапову и 1938. у Жичи.Сабори су трајали по два – три дана,уз непрестану молитву, певање и проповед. Отац Јован Радосављевић описује последњи богомолнички скуп у Жичи, 1938. године, говорећи да ја владика радосно дочекивао госте, од владика тузланског Нектарија и браничевског Венијамина до Воје Јанића, али је најсрећнији био због богомолника: “Они су долазили организовано са заставама на челу своје братствене славе, као у литији. Певали би при доласку и уласку у манастир тропар Светом Сави или тропар своје братствене славе. Свака би таква братствена поворка била  дугачка 50 до 100 метара и сви су долазили са црквеном или духовном песмом. Тад је било око 400 братстава Хришћанске заједнице, и у Жичу се тад слегло ваљда на стотине братстава.Владика их, као домаћин и духовни отац и вођа, радосно сачекује пред капијом, поздравља кратком и садржајном еванђељском добродошлицом и пушта у манастир./.../ По читавој порти и ван порте продавале су се свеће, побожне књиге, иконе, крстићи и друго. Такође, и колачари су продавали своје производе и слаткише на све стране/.../ За народ и братства Хришћанске заједнице припремљена је вечера у великој народној трпезарији са два реда столова.Софре су се мењале једна за другом. јело је сипано у земљане ћасе (каленице или панице ); јело се обично дрвеним кашикама које смо имали на хиљаде/.../ ”Кад је вечера завршена, стигао је Владика Николај са оцем Јованом Рапајићем, потоњим свештеномучеником. Обојица су сели испод фреске Тајне Вечере, и са свескама и оловкама у руци бележили шта мисионари-проповедници причају. Прозивали су их, једног по једног, да кажу како се где слуша реч Божја. А ови су сведочили да су их људи негде примали,негде одбацивали, а они су настављали свој пут, и по снегу и по киши, увек држећи молитвено правило и певајући успут побожне песме. По оцу Јовану Радосављевићу, вера тих људи била је апостолска. Када јеВладика, иза поноћи, одлазио да се одмори и припреми за Свету Литургију, народ је настављао с прповедима и духовном песмом све до зоре. Те, 1938. године, после Свете Литургије, освештан је жички споменик блаженопочившем патријарху Варнави, палом у борби против конкордата.

 Православна народна хришћанска заједница имала је највише братстава у централној Србији, Војводини и Источној Босни. Године 1940, владика захумско-херцеговачки Тихон позива мисионаре из Србије, који беседе у његовој епархији, при чему се свуда скупља много људи, жена и деце жељних еванђељске поруке. Издавачка делатност покрета била је плодна и обилата: до 1936, богомљци су објљвили преко милион и седамсто хиљада примерака свог листа, и скоро милион побожних књига и књижица. Уредници „Мисионара“ пред Други светски рат били су јеромонах Јован (Рапајић) и монах Јаков (Арсовић), који су ниво листа подигли на највећу висину.

   Говорећи о значају богомолника, владика браничевски Хризостом каже да је овај покрет пробудио духовни живот Србије, Војводине и Источне Босне, омасовио, први пут код нас, верску штампу и обновио монаштво по нашим скоро запустелим манастирима. Владика Хризостом пише 1970. године: “Од чланова Народне хришћанске заједнице створене су монашке матице у: Светом Науму, Драчи, Овчар-Каблару, Студеници, Жичи и Рачи. Покрет је дао на стотине и стотине искушеница и монахиња: Кувеждину, Калишту, Враћевшници, Јовању, Љубостињи, Велућу, Никољу, Сретењу, Тавни, Пећи, Раваници, Манасији, Миљкову, Ћелијама, Копорину, Светом Роману, Девичу, Боговађи и другим манастирима... Има богомољачких села (Риђевштица код Крушевца, Гојна Гора код Ужичке Пожеге, Орашје и Мала Крушевица у Темнићу, Слатина и Угљевик у Семберији, Клење у Мачви) која су сама дала десетине монаха и монахиња. Има богомољачких породица из којих је у манастир отишло по неколико чланова: из породице Чеперковић, Јовановић и Ђукетић по четири, из породице Игњатовић, Радовановић и Шушић по шест,итд./.../ Пре Првог светсског рата у СПЦ није било ниједне монахиње, а сада их има на стотине. Те наше сеоске жене и девојке из богомољачког покрета које су пошле у манастир на подвиг и жртву можда су најбољи сведоци да је Покрет из кога су поникле био у своје доба изузетно снажан и представљао једну несвакидашњу појаву“. Савремени истраживач, Милош Тимотијевић, у својој књизи „Век сумње/Религиозност у чачанском крају 1886-2000.“ такође сматра да је утицај Владике Николаја и богомољаца на буђење и снажење вере у Србији био пресудан: “Снага личности владике Николаја била је одлучујућа./.../ Повећање религиозности темељило се на православним хришћанским, али и националним, начелима, обимној изградњи нових капела, цркава и манастира, повећању броја монаха,и што се у будућности показало као веома важно – покретању женског монаштва. Ништа мање није била значајна ни издавачка делатност./.../ За само седам непуних година пред Други светски рат епископ Николај Велимировић поставио је чврсте темеље за организовано ширење религиозности, чији се утицај ширио до краја века, па и почетком новог миленијума. Време је показало да је управо захваљујући таквом деловању хришћанство допрло до многих људи,посебно чланова богомољачких братстава, који су у деценијама после Другог светског рата одржавали тињајући дух православља у идеолошкој држави непријатељски оријентисаној према религији“.

Није случајно да тропар Светог Николаја Охридског и Жичког зове „человођом богомољне војске Христове“. Он је то био и заувек остаје, док је иједног православног Србина на земљи.

 Само у том светлу треба разумети и Николајев нацрт за Устав Краљевине Србије, који је недавно изашао на сајту „Борба за веру“. То је, у ствари, скица, низ Николајевих размишљања о томе како би требало да изгледа Србија као Христова и хришћанска држава. Сви који су читали његове „Речи српском народу кроз тамнички прозор“ знају да је Николај сматрао да је Југославија „пркос Богу и Светом Сави“, и говорио Србима да их неће спасити вештина, него врлина. По њему, Бог је Србе одредио да,иако бројчано мали, буду сведоци истине Христове Истоку и Западу. У складу с тим, требало је да и своју државу уредена начелима теодулије – службе Богу свију, од оног на престолу до оног за плугом. Срби су одбили да изврше своју мисију, ослобођење су доживели као „одуларење“, и зато је Господ допустио слом предратне Југославије. Надносећи се над судбину свог народа после рата, Николај је прижељкивао да цела будућа Србија буде Христова, и да богомољство буде основ и Цркве (што се подразумева) и државе. Краљ треба да буде први богомолник у Србији, а његови поданици послушна чеда Христова. Јер, како рече Николај, србски национализам је рам у коме стоји икона Христова – то и ништа друго. Он је, пишући скицу за Устав Краљевине, свакако ово имао у виду. Ипак, то је дело његово остало недовршено, у рукопису, и не може се знати какво би било у коначној верзији. Упркос томе, веома је надахњујуће за читање и размишљање, а  посебно за суочавање са нама какви смо данас, отуђени од Бога и себе, и сасвим на ивици да нас, опет по Николају, „прекрије језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом“: Неки делатници СПЦ маштају о томе како треба да преузмемо ЕУ модел односа Цркве и државе – немешање, али узајамно помагање. Али, то су пусти снови – ЕУ је антихришћанска творевина, која намеће содомски грех као норму и ратује против Божјих заповести. Она је данас, много више него у Николајево време, кад је он тај израз употреби, Бела Демонија, од које свим силама треба бежати.

Владика Николај је веровао да Срби треба да постану богомољци, и да Србија треба да буде земља Христових слугу. Он је такве знао, и таквима је био пастир. На несрећу и пропаст нашу, ми смо се одрекли богомолничких идеала и путујемо у пропаст, коју нећемо избећи ако се не покајемо. Молитвама Светог Богомолника нашег, Николаја Свесрбског, Господе Исусе Христе, Сине Божји, дај нам покајање! Амин.

Последњи пут ажурирано ( петак, 18 јануар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 26 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

 

 

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.