header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРЕТРАГА
В. Димитријевић: Како треба да приступамо причешћивању Светим Тајнама Штампај Е-пошта
понедељак, 18 фебруар 2013
 Запис забринутог, а не бунтовног, Чачанина

Сваколитургијско причешћивање: изазови и одговори

Недавно је потписник ових редова био у Београду, на две Литургије, једној недељној, уочи Светог Василија Великог, и на сам дан Светог Василија. Био је у две различите цркве, и у обе приметио појаву масовног причешћивања присутних, иако је цела седмица пре тога била трапава, то јест није било ни дана поста. Наравно,не пада ми на памет да осуђујем било кога  за било шта; свако има свог духовника и своју савест. Али, вреди се питати – одакле таква појава у једном народу који се, бар кад су побожни људи у питању, увек држао озбиљне припреме за Свето Причешће?

Много пута сам рекао, и понављам: пост пред Причешће, као и сама исповест, не чине нас достојним храњења Телом и Крвљу Христовим. „Један је Свети, један Господ Исус Христос у слави Бога Оца“, исповедамо на свакој Светој Литургији; то јест, ми, шта год учинили, никад нећемо бити достојни да се причестимо. Али, пост, молитва, исповест имају за циљ да нас учине свесним своје недостојности, и да кад прилазимо Путиру задрхтимо као Исаија пророк, који је рекао, видевши Господа на престолу славе:“Јаој мени, погибох, јер сам човек нечистих усана и живим усред народа нечистих усана, а Цара Господа над војскама видех својим очима“. Тада  је Светом Исаији приступио анђео Господњи са ужареним угљевљем, ставио му га машицама у уста ( све је ово била праслика Причешћа ), и рекао:“Ово се додирну усана твојих, и грех твој узе се, и безакоње твоје очисти се“.“Ево приступам божанском Причешћу, Саздатељу, не спали ме причешћем, јер си Огањ који спаљује недостојне, већ ме очисти од сваке нечистоте“, молимо се у молитвеном правилу пред приступање Светињи.

Нећу да грешим душу – они који се причешћују на свакој Литургији су сигурно достојнији од мене, али, ипак, питање је колико су свагда достојни. Неки новотарски идеолози сваколитургијског причешћивања помињу да се на Светој Гори у појединим манастирима причешћују четири пута седмично. То јесте тако. Али, начин живота у тим манастирима ово омогућује. Ако неко, попут тамошњих калуђера, свакодневно исповеда помисли, спава три – четири сата дневно ( остало су богослужења и послушања ), устаје најмање сат времена пре службе да са великим метанијама твори Исусову молитву и једе мало,живећи и дишући  подвижнички, при чему је излован  од света и његових саблазни – зашто да се не причешћује четири пута седмично? А какви смо ми, који живимо у овом и оваквом свету? Можемо ли се ми поредити са оцима атонским?         

Поука Светог Нектарија

Но, наравно, да ником не солим памет својим „премудростима“, него да и себи и другима упутим реч Светог Нектарија Егинског о припреми за Свето Причешће. Ево шта он вели:           

О начину, на који морамо приступати Божанској Евхаристији, поучава нас Апостол Павле, када каже: ,Човек нека испитује самога себе, и тако нека једе од хлеба и нека пије из чаше; јер ко једе и пије недостојно, једе и пије себи на осуду, не разлучујући да је ово тело Господње" (1Кор. 11,28-29).

   Тако, нека свако прво испитује своју савест, како би био свестан свог моралног стања и свог односа према Богу и ближњем, те ако све буде у богоугодном стању, нека приђе да се причести. Иначе, нека се уздржи, јер нема ничег заједничког светињи и погани. Апостол Павле, дајући савете Коринћанима да се не мешају са неверницима, то јест да не склапају бракове са њима, каже им: „А шта заједничко има праведност са безакоњем? Какву заједницу имају светлост и тама? У чему се Христос слаже са Велијаром?" (2 Кор. 6, 14). Тако да, шта ће бити заједничко грешнику и божанском причешћу? О томе да побожно треба да приступамо, учи нас сам Бог, наредивши Мојсију да се не примиче горућој купини обувен, већ да прво скине обућу са својих ногу, у знак побожности. Јер место, на којем беше стајао, било је свето. „Мојсије! Не приближавај се овамо. Изуј обућу своју са ногу својих, јер је место на којем ти стојиш света земља" (Изл. 3,3). Значи, ми прилазећи, треба да приступамо у свакој побожности, чисти од сваке мрље тела и духа, како би се достојно причестили. Наиме, ако је Бог заповедио Мојсију да изује своју обућу, како би се приближио светом месту, колико ли си ти, хришћанине, дужан да скинеш сваки оков греха, како би примио у себе целога Бога? Па није ли онај Свети хлеб тело Господње? И света чаша, није ли крв Господа? „Чаша благослова, коју благосиљамо, није ли заједница Христове крви? И хлеб, који ломимо, није ли заједница тела Христовог?“ (1 Кор. 10,16). Како ћеш се, стога, отежале савести приближити огњу, који жеже недостојне? Јер је угаљ, који спаљује недостојне. Према томе, скини сваки непријатељски оков према свом ближњем, покај се за сваку неправедну размену, подај оно што је туђе, одврати се од зла и чини добро, поврати се Господу и приђи, да би се сав освештао, просветио и постао ризница божанске благодати, да би се сјединио са Христом, да би остао у Њему и Он у теби. „Који једе моје тело и пије моју крв у мени остаје и ја у њему" (Јов. 6,56).

   О нарава причасника по Светом Нектарију

           Свети Нектарије Егински каже да и нарав оног ко се причешћује мора бити у складу са Светињом:“ О! Колико  срећним и блаженим треба сматрати онога ко се до-стојно причешћује светим божанским Тајнама! Такав из Цркве излази сав обновљен, јер огањ божански, светим причешћем заједничар душе човечије, спалио је све његове грехе, а човека напунио божанском благодаћу, разум освештао, силе душе оснажио, ум просветио и срце страхом Божијим приковао, и на крају је показао скинијом самог духа.

Ко се достојно причестио, примио је као залог Царство Божије. Такав је обучен у божанско бојно рухо, које га чува од свакога зла и сваке лукаве помисли, и чини га неустрашивим и пред самим демонима. Срце достојно причешћеног пуни се неизрециве благодати и неисказиве раздраганости. Само такав човек опажа надошлу промену, и радује се због свог обнављања. Свака врлина краси његово срце и једино жуди за сједињењем са Богом. Душевни мир, који му прибавља опажај измирења и заједнице са Богом и небески мир који царује у њему, огледају се на његовом благоумилном лицу, лицу причасника Божијег. А и сав његов спољашњи изглед сведочи о његовом моралном стању; ту су невина чистота и девственост, две крилате деве које облећу око њега, и које свима говоре о њему. Ето нарави онога ко се истинито и достојно причешћује, и резултата светога причешћа.“

О недостојним причасницима

Свети Нектарије упозорава оне који се не припремају за Причешће како ваља, и који избегавају да се редовно причешћују ( редовно, да поновимо, не значи сваколитургијски ):       „Ово имајући на уму, како човек да не сажаљева оне који се недостојно причешћују, или оне који се не могу причестити због греха који их спречава, или због равнодушности и презира, тако рећи, према користи, која се добија из светог причешћа, и душевној и телесној? Зато што, душевно здравље утиче и на здравље тела, као што знамо, и обратно - шта ћемо рећи за такве? Како ћемо их назвати? У који ред хришћана да сврстамо такве? Њихово држање према хришћанству је као код оних, који су само хладни и равнодушни. Али, питање је, да ли су они уопште хришћани? То нам је непознато, али то, што ми можемо да знамо јесте да они плове по мору без компаса, без кормила и без кормилара. Јао њима у онај дан, када се на њих окрене море, и кад крену да дувају снажни ветрови, и таласи преврну њихове чамце. Тада ће они, без игде ичега и лишени божанске утехе, гледати очима пуним суза упирући погледе пуне безнађа у водену провалију, која се буде пружала пред њиховим ногама, претећи им потапањем и потпуним ишчезнућем. Таквима имамо само један савет да пружимо: да похитају на причест како би се спасили. Наиме, нема другог излаза.“                

О нафори и причешћу

Дакле, хришћански пут је увек антиномичан: причешћивати се треба редовно, да не бисмо, како рече Свети Златоуст у молитви пред Причешће, „били уловљени од духовног вука“; али, не треба приступати Светињи као,Боже опрости, супи са резанцима, јер је то за душу непосредан пут у пропаст. У свему је потребна свештена трезвеност и расуђивање, уз благослов духовног оца који се држи Предања. Сећам се да ми је покојни игуман Сава из Вазнесења под Овчаром говорио како је главни циљ ђавола да охлади однос људи према Причешћу, и да наведе што више њих да се причешћују себи на осуду, пошто је то и један од начина на који антихрист долази у свет –обесвећење Светиње људским немаром. Помињао је да је већ одавно, од појединих  свештеника, почела проповед о томе да нафора може да се узима после јела, и додавао да се сад удара на Причест – да постанемо као паписти, чији „пост“ пред примање хостије  ( коју они сматрају причешћем )траје пола сата.А,иначе, примају хостију на свакој миси.

Недавно се десило да су нека деца од извесног следбеника „евхаристијске еклисиологије“ чула да могу да узму нафору после Литургије, иако су пре тога доручковала. Питали су старијег верујућег човека да ли је то тачно, а он им је рекао:“Децо, нафора се на грчком каже антидор, што значи „уместо Причешћа“. По Светом Симеону Солунском, она се узима наштину, пре било ког јела, јер ко долази на Службу, тај пре тога ништа не једе и не пије ( осим у ванредним околностима – рецимо, неко мора да узме лек ). Ми би заиста требало да увек будемо спремни за Причешће, и зато смо на Литургији присутни не једући и не пијући ништа пре тога. Али, због своје неспремности за сваколитургијско причешће, као благослов и освештање узимамо нафору. Некад, а и данас, побожни људи код куће имају нафору, коју узимају наштину, после јутарње молитве“. Деца су била задовољна одговором, јер им је срце говорило да се Светињи не сме олако приступати.

Господе Исусе Христе, Боже наш, научи нас и умудри нас како да Ти приступамо да бисмо се спасили. Амин!

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 18 фебруар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 5 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.