header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТ ОКО НАС arrow Подсећање: Уредништво: Ко је издао Православље и Српску Цркву (1)
Подсећање: Уредништво: Ко је издао Православље и Српску Цркву (1) Штампај Е-пошта
понедељак, 21 јануар 2013

 Недавно смо имали напад оца Јована Радосављевића, и епископа који стоји иза њега (бачког и бечког) да се преко нашег сајта, тобоже, "противимо Цркви" и да зато треба да нас згазе кола домаћих екумениста и новотараца, јер истрчавамо пред руду (овде:). Тада смо рекли  - ако се нађе неки текст у коме смо роварили против Цркве (ми смо само критиковали антицрквене поступке оних који су умислили да су Црква), укинућемо сајт (још увек чекамо да нас новотарци разобличе, али ништа!).

Да се види да смо увек били цквоградилачки расположени, доносимо свој текст (у наставцима) објављен 2010.године, после устоличења патријарха Иринеја, за који, без имало претеривања, слободно можемо рећи да већ представља историјски документ. У њему се систематски излаже шта је ко говорио, како су почеле реформе у СПЦ, како се народ борио, како је тај исти народ прогоњен од новотараца, види се и сва наша добра намера и воља. Нисмо ми, ваљда, криви што се патријарх српски изјашњава као екумениста и сваког часа позива римског папу да дође у Србију. Ово сведочење понављамо због наших посетилаца – нека сами расуде: ко је издао Веру,  Цркву и самог себе. Да ли је то учинила „Борба за веру“ или епископат коме смо веровали?   

+ + +

ПОДРШКА ПАТРИЈАРХУ ИРИНЕЈУ ЗА САБОРНОСТ СРПСКЕ ЦРКВЕ

Од тренутка устоличења Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј био је изложен снажном медијском притиску. Поједине Патријархове изјаве вађене су из контекста и са тендециозним новинарским коментарима презентоване јавности. Да је то истина потврдио је и сам Патријарх у свом интервјуу „Православљу“ бр. 1029, од 1. 2. 2010.  На питање да ли се Ваше изјаве о доласку папе у Србију, како су медији преносили, могу тумачити као позив, или је то погрешно схваћено? - Патријарх је одговорио: „Доста погрешно је схваћено! Поготово изјаве дате на питање да ли би Црква била противна доласку папе. Пре свега, папа неће доћи без позива. Позив папи нико није упутио, а зна се пут и начин како се то чини.

С обзиром, дакле, на чињеницу да је било очигледно да је против нашег Патријарха покренута моћна пропагандна машинерија, која је све његове изјаве усмеравала углавном у једном правцу (како је, тобоже, Његова Светост већ упутио позив папи да дође у Србију) наша одлука је била (и јесте)  да нашем Патријарху помогнемо колико до нас стоји. На првом месту то је молитвена подршка, а на другом то је наша одлука да изјаве Патријархове (по могућности) преносимо у целости.  Зато је наш сајт први објавио интегралну беседу Његове Светости изговорену на устоличењу (http://borbazaveru.info/content/view/1921/37/).

 Неки медији, који су традиционално непријатељски настројени према Српској Православној Цркви и српском народу, успели су да пласирањем лажи међу многим антиекуменистички настројеним верницима изазову смутњу и неповерење према Патријарху Иринеју. Усвојивши као своје мишљење оно што је јавности сервирано из гебелсовских пропагандних центара, поједини „ревнитељи не по разуму“ саблазнили су се „Патријарховим изјавама“. Патријарх је оптужен за „издају Православља“ и „папофилство“. Српски непријатељи су тако успели да делимично постигну свој циљ: атмосфера размирица и подела у СПЦ додатно је подгрејана.

Став Уредништва „Борбе за веру“ да новом Патријарху у његовом залагању за поштовање саборности у Цркви морамо помоћи свим снагама које нам стоје на располагању, међу „ревнитељима не по разуму“ протумачено као скретање „Борбе за веру“ са линије бескомпромисне одбране вере. Упућена су нам и  писма увредљивог садржаја, у којима је, између осталог, речено да смо  због нашег става према новом Патријарху „надрогирани (Патријарховим) јеретичко екуменистичким изјавама“, да смо „лажови и кукавице“ и као врхунац увреда и клевета да нас је неко „купио“. Увреде су упућене и неким нашим угледним духовницима и сарадницима. Против једног од наших сарадника изнете су монстроузне лажи. Но, наше су савести потпуно мирне, јер на уму свагда имамо речи Светог Апостола Павла: „Јер нам се свима ваља јавити на суду Христовом, да прими сваки оно што у телу учини, било добро или зло“ (2. Кор. 5,10).

Пошто је Његова Светост дао исцрпан интервју листу „Православље“, у условима и са мотивима  потпуно православним (за разлику од тзв. „конференције за медије“), осврнућемо се на два Патријархова става изнета у том интервјуу.

Протојереј-ставрофор Миодраг М. Петровић поставио је Патријарху следеће питање:

  >>Такозвана „литургијска питања” изазвала су, оправдано или не, многе недоумице и подељеност у српском народу. У Вашој Епархији нишкој таквих проблема није било.

Како решити те настале проблеме, и какав је став Цркве и Светог архијерејског Сабора по том питању?<<

Патријарх је одговорио:

Да, то је једно врло важно питање. То питање је, по мени, искрсло потпуно непотребно, мада суштински то нису нека дубока питања, дубоке разлике. Али, с једне стране можда је и добро што је народ реаговао на такав начин, вероватно страхујући од већих разлика и размимоилажења, па је устао да брани поредак који код нас траје готово вековима.

Грешка је, по мени, и до једне и до друге стране. Грешка је прво оних који су лансирали те новине, што то није ишло преко Цркве. Требало је да то буде потврђено ауторитетом Сабора, да Сабор донесе своје мишљење и свој став по тим питањима. А грешка других јесте што исувише оштро реагују и стварају нимало мање проблеме од оних првих својом реакцијом која је неоправдана, јер се не ради ни о догмама ни о суштини Литургије. Ради се о неким обичајима који јесу обичаји, али не задиру у суштину. Е сад, то је тешко објаснити и свима представити у у правом светлу. Ту апсолутно треба стати на одлуци Сабора, док се не донесу нове одлуке по дотичним питањима. Треба да се држимо сви старог обичаја, да се не уносе забуне у народ, јер има прилично забуна и реакција. У Нишу ми недавно једна госпођа, врло честита, каже: „Ја више не улазим у ову цркву, овде су новотарци!” А зашто? Свештеник је (да ли случајно или намерно, не знам) пропустио да навуче завесу на Литургији! Дакле, народ је врло осетљив, и то ми морамо имати у виду.

Прочитавши одговор Његове Светости, осетили смо радост и охрабрење у срцу. Радост што Патријарх Иринеј наставља стопама блаженопочившег патријарха Павла, који је саборни ум Цркве стављао изнад својих личних ставова; охрабрење – да ће се у најскорије време, већ на идућем СА Сабору, у мају месецу, почети решавање проблема несаборности и самовоље појединих  епископа и свештеника, који већ неколико година игноришу одлуке Сабора о поретку Свете Литургије, чиме су изазвали велику узмемиреност и поделе у верујућем народу и свештенству, уз реалну претњу да те поделе (не дао Бог) доведу до раскола у нашој светој Цркви. Охрабрени смо и верујемо да ће са новим Патријархом  Сабор Архијереја приступити решавању и других горућих питања, од којих је најважније питање неправославних учења на Богословском факултету у Београду и неким Богословијама, иако смо свесни да ће тај процес бити дуготрајан и озбиљан, и да се новотарци неће дати.

Своју чврсту решеност да САБОРНОСТ у Цркви победи самовољу, Патријарх Иринеј је показао и у интервјуу датом „Политици“ 2008. године. Доносимо неколико извода из овог интервјуа (http://borbazaveru.info/content/view/1912/53/)

Вернике све више узнемирава разлика око начина служења Свете литургије, иако је Сабор донео одлуку да се поштује постојећи богослужбени поредак. Да ли је комисија за литургијска питања нешто решила?

Комисија до сада ништа није урадила. Али, поред свих невоља и проблема који су се појавили, због такозваних реформатора литургије, има једна позитивна и утешна ствар. А то је да народ чува веру и то је веома добро. Дешавало се у историји да су патријарски и епископи падали у јерес, а да је народ чувао веру. Наравно, далеко смо од јереси, јер ово и није никаква реформа. Ја сам за то да се поштује древна вековима утврђена пракса богослужења. А ако има нешто што је током времена ушло у литургију, а није оправдано, зна се ко то треба да решава. Не професори, већ Сабор јерархије. Ми смо део породице православних цркава и треба да видимо како на тај проблем гледају Грчка, Руска, Бугарска црква и Јерусалимска патријаршија. Не можемо ми да штрчимо и будемо најпаметнији.

Код верника постоји и страх да нас та реформа литургије потенцијално приближава католичкој миси?

Да ли има тенденција таквом приближавању, не знам. Али, има знакова да је то тако. Можда се и несвесно иде у том правцу. Када почну сва та размишљања како да се служи, завршићемо као протестанти. У протестантизму свако служи и тумачи Јеванђеље на свој начин и живи по Христу како он мисли да треба. Ми смо саборна црква и код нас се све одлучује на сабору јерархије. Када се појави проблем окупи се сабор помесне цркве, размотри и донесе одлуку и о томе информишу остале цркве. Најгоре је што је због питања служења литургије дошло до поделе у народу и што се не види крај томе, уколико се настави са реформама/.../ (подвлачења у тексту наша - прим. „Борба за веру“)

(Политика, 26.4.2008)

У одговору на прво питање које смо навели, Његова Светост је као позитивну и утешну ствар код проблема (реформа Литургије) који су се појавили, навео то што народ чува веру и то је веома добро.

У свом интервјуу „Православљу“ Његова Светост је као проузроковаче проблема жигосао реформаторе, што се јасно очитује из његових речи: Грешка је прво оних који су лансирали те новине, што то није ишло преко Цркве. Требало је да то буде потврђено ауторитетом Сабора, да Сабор донесе своје мишљење и свој став по тим питањима.  И сви борци за поштовање вишевековног богослужбеног поретка наше Цркве увек су истицали да суштина проблема и јесте у самовољи, којом се нарушава основни принцип на коме Црква почива – принцип саборности. О томе је предивно говорио Митрополит Амфилохије. Ево шта је он о саборности у Цркви и позваности народа да брани веру и поредак, изјавио 1990. године:

САБОРИ И ДОСТОЈАНСТВО

Погледи Митрополита Амфилохија на саборност

У овом народу од времена Св. Саве и Немање све је решавано на Саборима. На црквено-народним саборима. То је оно што нам је у природи ове цркве. Саборност је једно од њених основних својстава и народ је васпитаван у том духу. Узмите један карактеристичан пример: у Његошевом "Горском Вјенцу" све се збива на Саборима о Петровудне, од Тројичинудне. Ту је народ који долази, који се окупља, који све решава. Нема ту никаквог центра ни врхушке.

Дакле, то је у природи овог народа и у ово време је на површину избила сама природа народа. То је у колективној свести овог народа. Ја то видим по својим црквеним општинама. Могу ја да будем епископ, али ја осећам тај народ. Једноставно, ја морам њега да испоштујем, његову одговорност да испоштујем. Лепо, он мене поштује као епископа али хоће и да ми каже: Јесам ја стадо, али ја сам словесно стадо, ја сам разумно биће које има став и достојанство, одговорност пред Богом и историјом за своју судбину и за судбину народа и Цркве као и ти.

Православна Црква од памтивека васпитава човека и људе на одговорност пред Богом и пред историјом. Никакав централни комитет, никакав Сабор, никакав центар, рецимо римски, Ватикански, (а по принципу Romalocuta causa finita - Рим је одлучио спор је окончан), бечки, московски и цариградски. Уз поштовање свих, моја одговорност остаје моја одговорност. Неодузимљива пред историјом и пред Богом.

Из чланка "Сабор и достојанство", "Нин", 7. јануара 1990. (http://borbazaveru.info/content/view/1030/53/) (Подвлачења у тексту наша - прим. „Борба за веру“)

Митрополит Амфилохије је пре 34 године, као јеромонах, у још сажетијем облику указао на опасности од несаборности и самовоље као и на опасности од литургичких импровизација:

"Тај дух самовоље и јесте, дакле, оно што саблажњава и изазива неповјерење према литургичким реформама нашег времена уопште, као и према литургичким 'импровизацијама'''[...] (http://www.mitropolija.cg.yu/dvavoda/clanci/aradovic-koljivari.html)

Са великим жаљем у срцу, међутим, констатујемо да Митрополит Амфилохије није остао при својим некадашњим православним ставовима. Зашто је то тако, за нас је непознаница. Да ли су то разлози које је навела госпођа Косара Гавриловић само је Господу знано.

Патријарх Иринеј је у интервјуу „Православљу“ истакао да у проблемима насталим око поретка Свете Литургије постоји и грешка „ових других“, дакле, оних који бране саборност у Цркви: „...Грешку имају и ови други, јер грешка других јесте што исувише оштро реагују и стварају нимало мање проблеме од оних првих својом реакцијом која је неоправдана, јер се не ради ни о догмама ни о суштини Литургије.

У цитираним речима Патријарха Иринеја изражена су два става којима ћемо посветити пажњу. Први је да реакција бранитеља саборности у Цркви била „исувише оштра“, и други – да литургијске промене у нашој Цркви не мењају суштину Литургије.

Пошто смо и сами суочени са штетним деловањем „ревнитеља не по разуму“, са потпуним поверењем примамо речи Његове Светости да има оних који су „исувише оштро реаговали“. Патријарх Иринеј, с обзиром на то што је рекао, сигурно има увид и сазнања о неким „оштрим реакцијама“. Међутим, и ми имамо таква сазнања, и противили смо се свагда непромишљеним реакцијама онолико колико је било у нашој моћи.

Но, оно што је нашој православној јавности познато јесу, у највећем броју случајева, потпуно умерене, разборите, црквоградитељске, једном речју - православне реакције верног народа на покушаје реформисања Свете Литургије. Верни народ је молио и преклињао, што усмено што писмено оне који су позвани да док је време обуздају самовољу и несаборност, с обзиром да то може да доведе до раскола у Српској Цркви. Сама чињеница велике узнемирености у народу оним што се догађа, указивала је да промене нису Богом благословене, јер је плод Духа увек мир. Народ је све чинио побожно и у миру и никада није био виновник немира и саблазни у Цркви. Најочигледнији пример томе је случај у селу Душковци. Свештеник се окренуо према западу, у тренутку када треба да се окрене ка Истоку; народ је умољавао: „Оче, окрени се на Исток“. Узалуд су биле молбе. Народ је потом клекао и молио. И то је било узалуд.  На крају је народ тучен од стране свештеника, а са благословом надлежног епископа. Ми ћемо дати опширнији приказ борбе клирика и верника за одбрану Вере и црквеног поретка, и показати какве су  биле реакције надлежних.

Наставиће се...

Последњи пут ажурирано ( среда, 13 децембар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 51 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.