НЕИСПРАВАН СТАВ ПАТРИЈАРХА ИРИНЕЈА

 Литургијске новотарије епископа Игњатија

Говорећи о проблему литургијских реформи, Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј је изнео и следећи став: „Литургијске промене у нашој Цркви не мењају суштину Литургије“.

Патријарх Иринеј служи Свету Литургију по вишевековном поретку наше Цркве. Оно што су новотарци пројављивали у задњих неколико година, јесте лицемерје: када су служили са епископима који се стриктно држе одлука Сабора, они служе као и ти епископи. У својим епархијама, напротив, спроводе литургијске реформе које мењају Свету Литургију у њеној суштини. То је разлог зашто њихове новотарије нису довољно познате. Његова Светост помиње отварање двери, ненавлачење олтарске завесе и читање молитaва наглас као промене које не задиру у суштину Свете Литургије. Ово нас је навело да закључимо да Патријарх Иринеј није упознат са свим новотаријама које су поједини епископи унели у поредак Свете Литургије. Колико је нама познато, у томе је најдаље отишао Епископ браничевски Игњатије Мидић.

Пре него што побројимо све његове новотарије у поретку Свете Литургије, направићемо најпре кратак осврт на његово учење о саборности у Цркви, у коме лежи главни узрок његовог неспровођења одлука СА Сабора, као највишег законодавног тела СПЦ. У том неправославном учењу је, такође, и узрок његовом самовољном мењању вишевековног литургијског поретка наше Цркве.

У свом интервјуу богословском годишњаку „Саборност”, званичном гласилу Епархије браничевске (2/2008), епископ Игњатије је устврдио да је „свака месна Црква возглављена једним епископом (данашња епархија), представља пуну Цркву, Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, а не део Цркве.Једна епархија није део једне помесне, тзв. аутокефалне Цркве, већ Црква у правом смислу те речи. Не постоји Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, тј. не постоји васељенска Црква мимо месне, тј. локалне Цркве. Локална Црква је истовремено кроз Литургију и њеног епископа и васељенска Црква/../ Сабор, као друга институција у односу на институцију епископа и месне Цркве, настао је у историји Цркве управо ради остварења јединства Цркве на васељенском нивоу./.../ Литургијска заједница, а самим тим и њен епископ, је истовремено локална и васељенска Црква/.../

Дакле, Еп. Игњатије Сабор своје Цркве сматра за „другу институцију“ у односу на себе као епископа, те из тог разлога он одлуке свог Сабора и не спроводи у дело. Међутим, његово учење је у супротности са 37. апостолским правилом ("Два пута у години нека бива сабор епископа, и нека међу собом испитују догмате благочастија и ријешавају црквене спорове који се истакну...") у чијем тумачењу Еп. Никодим Милаш каже:  

„Сваки је епископ у својој епархији самосталан у свему што се тиче унутрашње епархијске управе и одређених у правилима епархијских послова; али та његова самосталност престаје, чим се има да одлучи о каквом послу, који се тиче вјере или црквене дисциплине, и у опће, чим се тиче некога посла, који изилази из обичних граница епархијског устројства. У оваквим приликама епархијски је епископ зависан од гласа и суда осталих епархијских епископа дотичне обласне цркве и првог епископа те цркве (ап. 34 и паралелна правила), зависан је дакле од сабора епископа. Само у сабору епископа сваке поједине обласне цркве усредсређена је пуноћа црквене власти за ту област, исто као што је у сабору епископа све цркве усредсређена сва пуноћа црквене власти за васељенску цркву. Ово је основно учење православне цркве, које се оснива на божанскоме праву/.../ јер ако сваки поједини, ма колико он био добро расположен, буде хтио слиједити само своме мишљењу, тиме се никада до јединства не ће доћи, а међу тијем баш по јединству мишљења свију познаје се права Христова црква/.../"

Непоштовањем одлука СА Сабора епископи реформатори крше и Устав СПЦ у чијем 64 члану пише: „Све одлуке Светог архијерејског сабора и Светог архијерејског синода, канонске и црквене природе, које се односе на веру, богослужење, црквени поредак и унутрашње уређење Цркве, пуноважне су и извршне.“

Цркворушитељско поступање епископа реформатора је у директној супротности и са ставом Патријарха Иринаја, који каже: „Ту апсолутно треба стати на одлуци Сабора, док се не донесу нове одлуке по дотичним питањима...“.

СА Сабор је донео укупно седам одлука о литургијском поретку, од којих три од јесењег Сабора 2006. године.  Ни једну од тих одлука поједини епископи нису испоштовали.

Како би оправдали своју самовољу и непоштовање одлука Сабора, епископи новотарци су се послужили фарисејским лукавством. Наиме, поставили су питање: која је пракса вишевековна? Ево шта је Еп. Игњатије рекао о томе у већ поменутом интервјуу:

„Једна струја архијереја  је остала тврда у свом ставу, не уважавајући никакву научну нити теолошку аргументацију, која сведочи супротно у односу на њихов став  и  издејствовала је, сакупивши већину, да Сабор донесе одлуку да се по питању служења Литургије држимо вековног поретка. Ова одлука, будући да није јасно прецизирала ког поретка се треба држати, из ког века, јер је кроз векове било различитих пракси по овом питању, поред тога што је показала да овој групи архијереја не само да није најјасније која је то пракса исправна, него и да им није баш много до овога стало, створила је простора за манипулације сваке врсте у нашој Цркви и изазвала је  отварање низа питања“/.../

Еп. Игњатије лукаво сваљује кривицу на епископе који су послушни Цркви. Да је то што он тврди истинито, односно да одлука Сабора у погледу тога која је пракса вишевековна неком од епископа није била јасна, онда би то питање (непрецизности саборске одлуке) на Сабору било постављено. Пошто такво питање није постављено, очигледно је да је свима то било јасно.

У Апелу јануарском заседању СА Сабора, који је потписало око 5 хиљаде људи, а који није узет у разматрање, јер је Сабор имао само једну тачку дневног реда (зато ће се наставити његово потписивање и Апел ће бити упућен мајском заседању Сабора), речено је: „Сабор наших архијереја би морао да узме у обзир чињеницу да многи свештенослужитељи (укључујући и поједине архијереје) нису последњих година били послушни овим одлукама и служили су, насупрот њима, из непостојећих и неодштампаних служебника. Ово доводимо у везу и са болешћу и ослабљеном активношћу остарелог Патријарха Павла у овом временском периоду. Надамо се да ће самовољни реформатори бити опоменути, а најупорнији међу њима и санкционисани по угледу на савремену праксу Руске помесне Православне Цркве. Подсећамо на изјаве сада већ почившег Патријарха московског и све Русије, Алексеја II, на последњим епархијским сабрањима 2007/08.: "Док сам ја жив, никаквих реформи у Цркви неће бити.. Никакве припреме литургијске реформе у Цркве неће и не може бити!... У тешка времена прогона и искушења наша Црква је опстала чувајући непоколебиво своју традицију. Ту традицију морамо и ми свето чувати. Све вас позивам да чувате наше православне традиције и да се не смућујете приватним ставовима појединаца, који покушавају да нас врате у време обновљенства."

Од изузетног значаја је да се саборске одлуке (убудуће) конкретније дефинишу (на шта се тачно односи вековна пракса), именују самовољно уведене новине, а онда одреди и казна за евентуалне прекршиоце. Устаљена богослужбена пракса је за нас она која траје и преноси се на овим просторима од времена св. Саве и успостављања Архиепископије Жичке до данас, а не нека замишљена (или претпостављена) из "првих векова хришћанства", из "древне Цркве" или, још горе, нека сасвим новоуведена која се позива на сумњиве закључке западних језуитских теолога.“

Главни теоретичар литургијског реформаторства у нас је пензионисани епископ (како то противканонски звучи!) Атанасије Јевтић, да би оправдао реформаторство у СПЦ, написао је тротомно дело. А некада је говорио овако:

„Осазнајмо најпре сами шта је то Литургија, а не игнорантски да се усуђујемо да дигнемо дрску руку да нешто реформишемо у Литургији. Сви евентуални успеси добијени од тих реформи, биће само краткотрајни, ефермни „блицеви“, а онда ћемо убрзо чупати косу своју шта смо урадили и како тек треба исправљати грешке тог реформаторства“ (јеромонах Атанасије, Теолошки погледи бр. 3, 1980, стр. 95.) После објашњења од стране госпође Косаре Гавриловић много је јасније зашто он чини то што чини.

Ако погледамо списак свих литургијских новотарија Еп. Игњатија, онда се намеће питање: да ли је сачувана суштина Свете Литургије?

ЛИТУРГИЈСКЕ НОВОТАРИЈЕ ЕПИСКОПА ИГЊАТИЈА
(поредак Свете Литургије епископа Игњатија и њему послушних свештеника) 

1. Не узимају време – не читају молитве:

  - Царе небесни
           - Трисвето
           - Оче наш
           - затим молитве: ''Господе пружи руку своју..., Ући ћу у  дом твој... ''(наведене молитве свештенослужитељ изговара до облачења).

2.  Литургију служе са непрекидно отвореним  дверима.

3. У Великој јектенији, на почетку Литургије, не помињу душу. Уместо исправног: ''За вишњи мир и спасење душа наших, Господу се помолимо'', говоре: ''За вишњи мир и спасење наше, Господу се помолимо''. 

4.  Не певају блаженства, већ произвољно изабране антифоне.

5.  Уместо исправног: ''За оваj свети храм...'', изговарају: ''За ову свету цркву...''

6. При изговарању: ''Помињући, пресвету, пречисту... и сав живот свој Христу Богу предајмо'', свештенослужитељи се, уместо икони Христовој, клањају епископу.

7.  У Прозбеној јектенији после Великог входа, уместо: ''Оно што је добро и корисно душама нашим од Господа молимо'', изговарају: ''Оно што је добро и корисно нама од Господа молимо''.

8.  При изговарању речи: ''Горе имајмо срца'' подижу руке у правцу запада, а на речи: ''Заблагодаримо Господу'', клањају се у правцу запада.

9.  Не дозвољавају да народ пева: ''Достојно и праведно јест поклањатисја Отцу и Сину и Свјатому Духу, троицје јединосушчњеј и нераздјељњеј'', већ само: ''Достојно и праведно јест''. За то време свештенослужитељ чита гласно молитву: ''Достојно је и праведно Тебе певати...'', која се по правилу чита тајно. 

10. При изговарању речи: ''Узмите,  једите, ово је Тело моје...'', не показују руком према светом дискосу, а приликом изговарања речи: ''Пијте из ње сви...'' не показују руком на свети путир, како је исправно.

11.  Изговарају наглас молитву: ''Сећајући се дакле ове спасоносне заповести...'', која се по правилу говори тихо.              

12. Не дозвољавају да народ пева: ''И молимтисја Боже наш'' два пута дугачко и два пута кратко, већ само једно дугачко.

13. За време Епиклезе изостављају Тропар трећег часа као и стихове: ''Срце чисто саздај у мени...'', и ''Не одбаци ме од лица Твога...''

14. Читају наглас молитву Епиклезе: ''Још Ти приносимо ову разумну и бескрвну службу...'' а треба тихо.

15.  После претварања Дарова изговарају наглас, уместо тихо, молитве: ''Да ове свете Тајне буду онима који се причешћују...'' и '' Још Ти приносимо ову разумну службу...''

16. Изговарају наглас, уместо тихо, молитву: '' Помени, Господе, град овај...''

17. Избацили су у целости прозбену јектенију испред “Оче наш”.

18.  Избацили су молитву: ''Чуј, Господе, Исусе Христе, Боже наш...'', која се чита тихо и долази испред ''Светиње светима''.

19. Приликом служења више свештеника  не причешћују се сами, свако за себе, већ најстарији по рукоположењу причешћује остале. 

20.  Свештеници се причешћују Крвљу Господњом само једанпут, уместо три пута.

21.  Не читају молитве пред причешће верника: ''Верујем Господе и исповедам ...''

22.  Причешћују вернике са сједињеним честицама уместо само са Ни, Ка.

23.  Вернике причешћује ђакон уместо свештеника или епископа.

24. Не изговарају формулу, коју по правилу говори свештеник, приликом причешћивања верника: ''Причешћује се слуга Божји ( име ) пречасним и пресветим Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа на отпуштење грехова и на живот вечни'', већ само: ''Тело и Крв Христова''  (као Латини).

25.  После отпуста не читају благодарне молитве после Светог Причешћа, којих је пет на броју  на крају служебника.

26.  Не читају: ''Сада отпусташ у миру слугу твога, Господе...'', трисвето, Оче наш, тропар Светог Јована  Златоустог, Слава: кондак његов, И сада: ''Непостидна  Заштитнице хришћана...''Господи помилуј 12 пута, ''Часнију од херувима...'': Слава, И сада, и мали отпуст. (http://borbazaveru.org/content/view/133/30/)

После свих ових промена шта је остало од Свете Литургије? ДА ЛИ ЈЕ ОЧУВАНА ЊЕНА СУШТИНА? Дакле, ми смо убеђени да Патријарх Иринеј није упознат са оним што новотарци раде на Литургији.

Под 22. по реду променом у литургијском поретку Еп. Игњатија, наведено је причешћивање верних честицама које нису од Агнеца и које не постају Тело и Крв Христова. О томе блаженопочивши патријарх Павле каже следеће („Да нам буду јаснија нека питања наше вере", том 3, 225-234):

„1. На проскомидији се приноси „у спомен Господа" само један хлеб. Из њега се вади (Агнец) и бива „сједињење путира" (уливање вина и воде). Затим се из других хлебова ваде и приносе честице (ово је прави поредак).

2.  Кад се ради о вршењу Пређеосвећене, приносе се и други хлебови према броју пређеосвећених, ваде се агнеци, бива сједињење, а онда се приносе честице. Само се агнеци приносе у спомен Господа.

3. Само се хлеб који се подиже и из кога се вади Агнец комада и дели као антидор. Друге просфоре, из којих се ваде честице Светих, не називају се антидором (ово је стари, правилни поредак. Свети Симеон наводи да се делио као антидор и хлеб из кога је извађена Богородичина честица, „у њену част").

4. При свршавању (телиосин), тј. при освећењу, јереј говори: „И учини овај хлеб...", а не хлебове, пошто на дискосу постоје и честице. Када пак на дискосу име више агнеца, због вршења Пређеосвећених, тада каже „хлебове ове" (према постојећој пракси, овај израз говори се свагда у једнини. Свети Симеон има у виду друго предање које се на то односи).

5. При подизању, свештеник подиже само Агнец, а не честице.

6. У случају да има више агнеца (предвиђањем вршења више Пређеосвећених), подиже све агнеце, не честице.

7. Када раздроби хлеб, ставља у путир његов горњи део, не честице.

8. Причешћује себе и даје ђаконима делиће Агнеца, не од честица.

9. Зa вршење Пређеосвећене чува цео хлеб (Агнец), а не честице.

10.  Слично на Велики Четвртак оставља се као залог паракататхики) (причешће за болне) освећени хлеб - Агнец, а не честице.

11.  На хиротонији презвитера, архијереј даје као залог, у руку новорукоположеног цео хлеб, а не честицу говорећи: Прими овај залог...

12. Најзад, из хлеба предложења, из кога се вади Агнец, вади га свагда јереј. Честице пак, вадили су у неким местима и ђакони. (Реч је о најстаријем обичају, што Свети Симеон забрањује)."

Такође, цариградски патријарх Пајсије I тврдио је у писму руском патријарху Никону да свештеник који причешћује вјерне не Агнецом, него Честицама за свете „пада у идолатрију". Само је у XVIII веку папа Бенедикт XIV тврдио да се на унијатској литургији све честице претварају у тијело Христово. Патријарх Павле јасно каже: ,,Мишљења да на Дискосу, не само Агнец, него све честице током Литургије постају Тело Христово, не припада Православној цркви“.

Дакле, јасно је да је причешћивање верних честицама  уместо Телом Христовим идолатрија;  такво поступање и веровање је неправославно и задире у саму суштину Свете Литургије.

Патријарх Иринеј не зна за свештеника Милића Драговића из Ужица, који, са екипом модерниста, саставља неку своју Литургију, о чему постоји јасно сведочанство у његовој књизи „Како заједно, а од Бога различити?“ (Ужице, Лета Господњег 2009, стр. 171-210).

О новотарцу Милићу Драговићу сајт „Борба за веру“ већ је писао.

http://borbazaveru.info/content/view/793/77/

http://borbazaveru.info/content/view/1033/77/

http://borbazaveru.info/content/view/1038/77/

Закључак

Ако се процес протестантског растакања Предања настави, наша Црква ће потонути у хаос.

Верујемо да Патријарх Иринеј то неће допустити!

Патријарх Иринеј, као љубитељ богослужења и проповеди, зна вредност светосавља, као, по Светом Владики Николају, „православљу српског стила и искуства“. Сајт „Борба за веру“ је зато с пажњом и љубављу дочекао његов први интервју црквеном медију – листу „Православље“, решен да Патријарха подржи у његовој борби за поремећену саборност у СПЦ. Жељни смо мира, слоге и напретка у духовном животу, а доста нам је неслоге и подела. Наш нови Патријарх ће на сајту „Борба за веру“ увек имати подршку за оно што је христоносно и светосавско.

+ + +

Тако смо писали 2010. Из свега реченог несумњиво је ко је издао Православље и Цркву. Очито је да се сајт "Борба за веру" свагда борио за очување чистоте светог Православља, за Свето Предање, за саборност и поштовање вековног богослужбеног поретка наше  Цркве. Овај текст је само једно од многобројних сведочанстава да смо ми били и остали на путу наших Светих Отаца, а да су са тог пута скренули и отишли на странпутице екуменизма и новотарства многи клирици СПЦ, укључујући и самог Патријарха. Шта се све од 2010. године десило - зна се, а и зна се шта ће се дешавати – газитељи ће, својим екуменистичком колима с папиним и фанарским таблицама наставити да газе, а ми ћемо настојати да сведочимо Истину, која је Христос.

Господе, помози и њима и нама – њима да се покају, а нама да не изгубимо душу у непрестаној, а тешкој, борби!

Напомена: Текст опремљен фотографијама поводом овог  - поновног објављивања.