header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРЕТРАГА
Владимир Димитријевић: Поводом два писма из Македоније Штампај Е-пошта
петак, 25 јануар 2013

 Да ли имам претензије према Македонији?

Када сам писао писмо браћи из Македоније, две су ми ствари биле на уму: једна је – жеља да кажем да их искрено волим, а друга – да бих желео да се несрећни раскол превазиђе, милошћу Божјом. Господ је сведок и за једно и за друго што ми је било на уму и у срцу. Никаквих претензија, ни црквених, ни политичких, према браћи из Македоније немам, нити сам их имао. Ни Србија, оваква каква јесте, обогаљена и окљаштрена, такве претензије нема, нити их може имати. Ко год се осећа као Македонац, то је његова ствар и избор, његово право и слобода. Македонци се осећају као посебан народ – ко сам ја да их у томе спречавам, убеђујући их да су Срби?

 Уосталом, бити Србин није нешто што се намеће, него нешто што се осећа, чиме се живи, и што је Божји благослов, мада се често, у овој крвавој историји,  претвара у  немоћ да носиш крст часни да би имао слободу златну. Зато смо се ми, Срби, сад и нашли у овом стању у коме смо: отуђени од Христа, Чијим Еванђељем слабо или никако не живимо, од силника овог света одбачени и презрени, изложени тихом геноциду, вођени од утварних вођа у понор. А све нам се то десило јер смо погазили  завет Светог владике Николаја да нам „школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом“, да нас не прогута „језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом“. Док су Срби били бољи и побожнији, што је и њиховој држави давало углед, многи су, са разних страна, желели да буду Срби. Касније су, кад су наступиле нове околности, престали да тако нешто желе. Колико је у том бекству од србског идентитета било насиља, колико користољубља, колико слободе и потраге за новим врстама националног сопства, Бог зна и историја ће рећи своју реч.

Али, и ово мора да се зна: чак ни сви који имају србска имена и презимена нису Срби. Рецимо, „другосрбијанци“ из Србије, НАТО-ЕУ јањичари, иако су биолошки Срби, србском народу не припадају. Јер, нација није крв и тле, него Дух и Завет, који исповеда кнез Лазар: “Земаљско је за малена царство,/ а небеско увек и довека“. Како је говорио Владика Николај, србски национализам је рам у коме је икона Христова. Без Христа, Србин је, опет по Николају, „славна фирма на празном дућану“.    

Монтенегринство као нова Србофобија

Мене, по том питању, много више брине стање у Црној Гори, где је савремено „црногорство“ најчистије антисрбство, и где ниједног Монтенегрина не може да увериш да је, макар по пореклу, Србин, иако је Његош певао: “Име ми је Вјерољуб,/ а презиме Родољуб./ Црну Гору, родну груду,/ камен паше одасвјуду./ Србски пишем и зборим,/ сваком громко говорим:/ народност ми србинска,/ ум и душа славјанска“, а краљ Никола створио државну химну у којој се, као циљ ослободилаче борбе Црне Горе, помињу Високи Дечани. Србијанци, то јест Срби из Србије (као што су, некад, док нису настале нове нације, Црногорци били Срби из Црне Горе, Бошњаци Срби из Босне,  Херцеговци – Ере - Срби из Хецеговине, Хрваћани Срби из Хрватске, Сремци, Бачвани, Банаћани – Срби са територије данашње Војводине, Косовци са Косова, Метохијци из Метохије, итд.), бар они који су свесни шта се збива, осећају истински бол кад виде да су у Црној Гори, која се у 19. веку називала „Србском Спартом“ њихова браћа скоро гоњена мањина, а закони који се доносе у Подгорици (дух јој је још увек титоградски)  прави  пример шта може једна клика, она ђукановићевска, НАТО монтенегринска, која на уму има учинке хрватске школе србосатирања, а толике је године на власти. Из те перспективе (пропасти Србства у Црној Гори), заиста, Македонија ме не узнемирава, мада сматрам да свако ко се осећа Србином у Македонији има пуно право (не само приватно, него и у друштвеном животу) на тако нешто, и обратно, што сам увек спреман да кажем и напишем.

Но, био човек у Македонији Србин, Македонац или Бугарин, ако је православне вере, драг ми је и близак. Што, наравно, не значи да нећу одговорити на писма која је објавила „Борба за веру“.

„Црноризец Храбар“

Писмо писано под псеудонимом „Црноризац Храбар“ очито је писмо неког брата Бугарина, који живи у Македонији и сматра да је Македонија бугарска. Историја изложена у њему је историја како је види и доживљава један Бугарин, што је, наравно, сасвим легитимно. Чињеница је да је цар Самуило био Бугарин, као што је и чињеница да је византијски цар био назван Василије Бугароубица. Чињеница је и да се Свети Теофилакт Охридски назива Бугарским. Чињеница је да су Срби и Бугари у Средњем веку и пријатељевали и ратовали (први србски мученик, Свети Јован Владимир, оженио се Самуиловом ћерком Косаром, а Свети Сава је умро на бугарском двору, код свог пријатеља, Асена, чија је ћерка била удата за Светог краља Владислава). Чињеница је и да су Бугари имали право на обнову своје аутокефалије, што им је Фанар оспоравао из својих себичних разлога. Али, чињеница је и ово: Србија је, у 19. и 20. веку, имала своје две народне династије на челу државе, док је Европа Бугарима и Грцима наметнула Германе, који никад нису били пријатељи православне вере, а поготово словенског јединства. И оно што су војници цара Фердинанда и цара Бориса починили у Србији за време Првог и Другог светског рата заиста је било страшно. И једном и други пут борили су се на страни Германа, а против Словенства, и убијали су редом, не само у Македонији (на коју се из Софије и сада претендује), него и у данашњој Јужној Србији, по Пироту, Нишу, Врању. На Солунском фронту бранили су Беч и Берлин, а у Другом светском рату су, за Хитлера, харали и по Шумадији (још се о томе овде прича). Ако буде било потребе, а ја се надам да неће, о томе ће „Борба за веру“ објавити озбиљне текстове. Ипак, велим, надам се да неће, јер данас, кад антихрист свим силама улази у овај свет, јединство православних народа, макар основно, важније је од свега другог.

 „Црноризац Храбар“ у свом писму Србе оптужује за некакво насиље над Хрватима, па усташе као да су се појавиле да би се Србима осветиле за то насиље. Искрено се надам да је ово написано у „жару борбе“ за санстефанску Бугарску, али морам рећи да ме таква изјава боли. Такође, звучи увредљиво тврдња да је владика Теофан Нови Полатвски побегао из Србије  (иако је седиште Заграничног Синода било у Сремским Карловцима) у Бугарску због духовног стања у Србији. Зашто је онда из Бугарске побегао у Француску, и тамо се упокојио као Затворник?

 О томе какав је етнички састав данашње Македоније био, као посебан текст доносим низ цитата. Нека читалац сам расуђује! (Захвалност за цитате дугујем једном  јеромонаху, који је добар Србин, а желео је да остане анониман.) Ови цитати не значе да тражим од било ког човека који се осећа као Македонац да буде Србин. То је, понављам и понављаћу, ствар слободе. Ако је четнички унук, бивши Србин Мило Ђукановић, данас монтенегрински србомрзац, зашто бих питомог Македонца хранио нетрпељивошћу према Србима убеђујући га да је он Србин? Србин је само онај који то жели да буде. Дух и Завет, а не крв и тле.      

Писмо оца Виктора

Отац Виктор писао је изражавајући се, на почетку, лепо о Србима и нашим узајамностима, каква је ћирилица. У другом делу писма, имао је извесних примедаба, на које вреди одговорити.

 Пре свега, сведочење о томе како је владика Николај обукао Цигане у Битољу, које сам ставио у текст свог писма, није имало у себи ничег увредљивог. Навео сам га као пример Николајеве хришћанске љубави према онима с којима се сретао. Он је у Битољу направио чувено сиротиште, Богдај, где су се хранила деца све три вероисповести – и православне, и јудејске, и мухамеданске, и то у складу с прописима своје вере. Касније је слична сиротишта подизао и у Жичкој епархији – у Краљеву и Чачку, на пример.

Охрид волим као град, и знам да је Србима из Охрида, а преко Светих Климента и Наума, стизало дивно просвећење до времена Светог Саве. Не поричем да је цар Самуил подигао охридску тврђаву, као што не поричем ни постојање Охридске архиепископије, која је, бар кад је управа у питању, углавном била грчка (и Свети Теофилакт и Димитрије Хоматијан били су Грци). Не поричем ни цркву Свете Софије, коју су комунисти тешко оскрнавили, па је тек недавно доведена у ред. Не поричем ни титулатуре, ни сва древна права и повеље. О Николају нисам писао да бих утврђивао србијанске претензије на Охрид, него сам желео да покажем да је највећи Србин после Светог Саве, како га је звао ава Јустин, себе духовно уобличио у правог богомолника тек на Охриду, у сусрету с једним дивним и побожним народом. Он је говорио да људи из Македоније много побожнији и честитији од Шумадинаца. Мени је, такође, много жао што отац Виктор тврди да је Македонија била под неким „србским велом“ окупације чак и у СФРЈ, кад се зна да су сви они који су се вековима осећали као Срби (рецимо, из Скопске Црне Горе) под влашћу титоиста у Скопљу били подвргнути најжешћој могућој асимилацији, почев од промене презимена. Рефлекс тога је да се македонски државни врх и данас више боји Срба него Шиптара који се спремају да Македонију прогутају.

 Поново се ограђујем: немам никакве намере да обнављам Душаново царство, и да од Македонаца стварам Србе (јер, они то неће да буду, самим тим што се изјашњавају као Македонци.) Текст сам писао са другим и другачијим намерама, али, очито, бар од неких, нисам тако схваћен. Шта да се ради?

 Запањујућа је прича да је Владика Николај протеривао неко монаштво и свештенство из Македоније, и да је он крив што је покрет македонских аутокефалиста, после Другог светског рата, бирао жењене свештенике за епископе. Зар за то нису били криви комунисти, који су оно монаштво што га је Николај оставио у Македонији разјурили и протерали, па је са Свете Горе у те крајеве касније  стигао само један велики подвижник, отац Гаврило, који је гледао да се светлост Христова на том простору не угаси? Ко је рушио пирг у Светом Науму? Николај или комунисти? Ко је претворио  цркве и манастире у туристичке објекте, са наплаћивањем улазница – Николај или комунисти? Ко је охридске иконе продавао по белом свету, за мале паре – Николај или комунисти (македонски, оче Викторе, не србијански)?

Не спорим да је у Краљевини Југославији било тешких грешака у односу према разним крајевима земље и народима који су у њој живели. Та држава није била утемељена како треба, и у њој је свако,на свој начин, нешто трпео. Трепели су и Срби, наравно.Срби на територији данашње Хрватске били су запуштени и занемарени, па су морали, преко владике Иринеја Ђорђевића, да се сами организују. Кукали су и колонисти на Косову и Метохији, јер су корумпирани србијански чиновници шуровали с качацима. Србима је,у школама,поред Савиндана, био наметнут и дан Јосипа Јураја Штросмајера, проповедника уније маскираног у  „Југославена“. Конкордат предложен 1937. давао је већа права Ватикану него СПЦ. Дакле, сигурно је било и недела према онима који су живели у Македонији, од којих неки нису желели да буду Срби. Али, Николај се за те људе залагао, и то кад год је могао. Милан Јовановић – Стоимировић о томе, у својим сећањима, пише: “Једном приликом сам га затекао у Крушеву. Био је пред црквом и био је окружен децом. Било је око њега око стотинак деце. Он их је миловао и питао чији су, шта уче и шта желе бити. „Ви сте будућност овог града и ове земље!“ говорио је он деци. „Ви сте сила и снага која долази!Ви ћете бити добри људи и добри синови!“... Око деце су стајали људи и жене и гледали ту сцену. Бан Вардарске бановине, који се такође нашао у Крушеву, дошао је да поздрави владику Николаја. После формалности, Николај је гласно рекао свету око себе: “Народе, ево ти бана, који овде представља Краља. Он има двоструку одговорност: пред Краљем и пред вама. Он је дужан да мисли на вас и да служи Краљу и народу, јер га је Краљ зато овде и послао. Краљу је у интересу да ви будете срећни и задовољни, а то је и Божија воља... Реци, народе, господину бану све што те тишти! Пожали му се на направде, он је дужан да их исправи, - зато је бан! Он треба да те заштити од рђаве администрације и несавесних чиновника,- то је његова дужност. А ја знам да ће вас господин бан саслушати и разумети. Он је зато и дошао овде к вама.“  Бан је био увређен. Он није смео да каже ништа али се осећало да је љут. Кад смо кренули улицом да испратимо владику,праћени огромном масом света, бан је нешто рекао Николају што је требало да буде неки његов одговор. Николај га је строго погледао и казао му: “Треба служити народу, господине бане. Треба стално поправљати понешто. Треба неуморно радити. Треба стално окајавати и покајавати неки грех!“''...

Што се тиче питања аутокефалности у Македонији, моје писмо није имало никаквих претензија да тај претежак проблем решава. Волео бих да се он реши, и молим Бога да се реши, али ја ту немам ни власт, ни моћ да било шта урадим. Браћа из Македоније с којима СПЦ нема молитвено општење много су ми ближа од Ватикана и Женеве, с којима домаћи екуменисти скоро сваки дан шурују, и то је све што могу да кажем. О свему осталом не могу да говорим – не зато што се било чега плашим, него зато што се не усуђујем да говорим преко своје мере и границе. Понаваљам – преговарати треба, сваког дана и часа, са онима који су нам блиски по вери и крштењу, а не са онима који су нам туђи и по вери и по делима, какви су паписти и протестанти. Али, то, понављам, није у мојој моћи.

Поздрављајући, искрено, и „црнорисца Храбaра“ и оца Виктора, желим им свако добро од Господа!                                                 

Последњи пут ажурирано ( петак, 25 јануар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 20 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.