Поводом перфидног покатоличавања православних Срба у Херцеговини од стране самозваног бискупа херцеговачког Григорија (Дурић), у наредним данима подсетићемо наше цењене посетиоце на неке наше раније текстове о његовим антиправославним и антисрпским (не)делима. + + + Ето шта су Срби дочекали – њихови епископи се хвале да су бискупи! Први је почео Иринеј бачки, који се, поводом папиног јубилеја 2003, пред београдским римокатолицима хвалио да су он и митрополит Амфилохије од папе добили бискупски криж и прстен, а сада Атанасијев ученик Григорије учествује у правом молитвеном општењу са папским јеретиком, бискупом дубровачким Матом Узинићем, и хвали се да је он, Григорије, бискуп херцеговачки. И то где? У славној земљи српској, у Захумљу свештеноме, у дедовини Светог Саве, у постојбини Светог Василија Острошког, слава му и милост, где су Срби, на Требишњици, први пут крштавани, у земљи која је, због бискупа и фратара и њихове лажне, камом наметане вере, српском крвљу натопљена – Григорије Дурић се хвали како је БИСКУП!
Свакојака је чуда до сада радио –служио Литургију по новом, уклањао иконе и иконостасе, рушио црквени поредак, шишао се, подбријавао, правио се да је писац бестселера (а користио тзв. „ghost writers“, или, простонародно, плаћао људе да уобличавају његове небулозе, попут „Приче о старом краљу“), носио најскупље ципеле које му је поклањао Дејан Бодирога, бавио се бизнисом и остављао људе без посла, летео хеликоптерима изнад Босне, додворавао се Хрватима (ево, сваки час га посећују хрватски политичари, попут Ива Јосиповића), узимао чартер летове за Ноу Камп да гледа Барселону, кандидовао се за патријарха српског (самог себе, наравно), писао писма са списковима за „ликвидацију“ неподобних епископа, гонио владику Артемија (а сад је главни гонитељ владике Василија Качавенде). То му није било довољно, него се хвали да је БИСКУП! У СВЕТОЈ ЗЕМЉИ ХЕРЦЕГОВАЧКОЈ! Чији је он духовни син? Зна се – првог циркузанта СПЦ, епископа Атанасија Јевтића, лажно умировљеног рушитеља поретка и гонитеља свих који се не уклапају у његове циркузантске шеме. Шта ће сад да каже Атанасије Јевтић о свом сину бискупу, који срамоти Свету Земљу Херцега од Светог Саве, Стјепана Вукчића Косаче? А шта ће му тек рећи Свети Вукашин из Клепаца, кога ученици бискупа и фратара као јагње заклаше у Јасеновцу? Шта ће сад да пише отац Јован Радосављевић, који одлично познаје каноне и Устав СПЦ кад треба писати небулозе о „Борби за веру“, са благословом свог духовног сина, Иринеја бечког, бачког и универзалног, доживотног портпарола СПЦ? (Оче Јоване, ако имате бар мало хришћанског образа и части, напишите нам нешто о самопроглашеном бискупу херцеговачком, а ми ћемо радо објавити, па нека и Вас закаче она кола која сте помињали у тексту о „Борби за веру“ – Ви сте, као старац од 86 година, ионако пред капијама вечности, па немате чега да се бојите!) НЕКА СРБИ ЗНАЈУ – МНОГО ЈЕ ИЗДАЈЕ И ИЗДАЈНИКА У СПЦ, АЛИ ТО НЕ ЗНАЧИ ДА НЕ ТРЕБА ОСТАТИ СА СВЕТИМ САВОМ И СВЕТИМ ВАСИЛИЈЕМ ОСТРОШКИМ! „Борба за веру“ ће, ако Бог да, ићи тим, српским и православним путем, а бискупима са православним панагијама на грудима желимо што скорије покајање, да се, кад оду одавде, не би у вечности нашли међу папама и бискупима и фратрима, непријатељима крста са три прста! Свети оче Саво, моли Бога за нас! |