Прошло је годину дана од упокојења Предрага Драгића Кијука, и полако постаје јасно колико је он био важан интелектуалац

Када се Кијук упокојио, Удружење књижевника Србије и породица примили су многе изразе саучешћа, у којима се, поред бола због губитка једног драгоценог „витеза вере“ (Серен Кјеркегор), могло видети и оно што су људи доживели као главне Кијукове заслуге за нашу културу.

Саучешће је стигло са свих страна где Срби живе. Огласила се Влада Републике Српске у прогонству, чији је Кијук био саветник и савезник, сведочећи страшну истину о србоциду у данашњој, на НДХ започетој, Хрватској. Од Српске књижевне задруге, преко Народне библиотеке Краљево и Центра за културу Градац, до Фондације „Лаза Костић“ стизали су телеграми оних који, институционално, сведоче о трајности наше културе. Међу саучесницима у болу били су, између осталих, проф. др Вера Бојић, др Славенко Терзић, проф. др Тиодор Росић, проф. др Мирко Скакић. Огласили су се и књижевници – Слободан Ракитић, Алек Вукадиновић, Радослав Братић, Нена и Светозар Влајковић, Гојко Ђого, Божин Јаневски, Милан Младеновић од Лужице. Својевремено директор „Ибарских новости“, Радован Типсаревић, човек који је свесрдно радио на „Cateni mundi“, послао је изразе свог саучешћа. Наш познати италијаниста Драган Мраовић уочио је да смо „изгубили важног интелектуалца који је искрено и с умећем бранио српске националне интересе“; песник Игор Ремс га је назвао „великаном српске слободне мисли, једним од највећих бораца за Истину и Правду Српског Народа“; Божидар Митровић, председник Регионалне друштвене организације Уједињење Срба, са седиштем у Москви, нагласио је да је „српски народ изгубио свог великог сина“, а епископ Георгије Канадски са Србима из Торонта сматра да смо остали без „истинског духовника и великог мислиоца“. Академик Србољуб Живановић, велики сведок истине о Јасеновцу, са којим је Кијук сарађивао на опште добро, такође се прикључио изразима дубоке жалости, као и историчарка геноцида, Бојана Исаковић. Председник Удружења српских писаца из Швајцарске, Братислав Живуловић, је, у име своје организације и у своје лично име, потврдио да је то губитак за „целокупну, модерну српску књижевност“, а песник Верољуб Вукашиновић је саучествовао у болу у име Народне библиотеке Јефимија и писаца Трстеника. Јелица Роћеновић га је назвала „човеком јединствене доброте, јединствене високе свести“, сматрајући да је наша књижевност „изгубила своју најумнију главу“. По њој, „свет се мењао, али се Пеђа није окретао према ветру“; човек великог духа, он је, каже госпођа Роћеновић, био и племић, при чему ће његова „вера и морал за њу остати мера времена“. Биљана Д. Обрадовић и Џон Гери из Њу Орлеанса су рекли да Кијук „никада неће бити заборављен“, а Милан Челик из Свесловенског комитета Канаде сматра да морамо покушати да „следимо његовим путем“. Љубиша Симић из франкфуртског Удружења писаца „Седмица“ истакао је Кијуков „дубок траг“ у домаћој литератури, а познати борац за националну ствар, Петар Милатовић Острошки из Беча, видео је Кијука као „човека на светлој стази свечовечанства“, „коме је Светосавље највеће духовно здравље и најчвршће морално узглавље“, коме ће будућа поколења „увек бити захвална за оно што је витешки учинио за српски народ у овом невитешком времену“.У том духу писала је и Радмила Нинић из Немачке. И Анђелко Анушић је послао своје саучешће УКСу, као и Иван Ршумовић, у име Књижевне заједнице Златиборског округа.

Кијук је био и ликовни критичар: ценећи његов допринос осветљавању наше ликовне уметности, своје саучешће су исказали и сликари Петар Младеновић (из Чикага) и Томислав Божовић.

Бранислав Ђорђевић и Драгана Васиљевић из Вирџиније знали су да је Кијук био „светионик свима нама у овом бурном беспућу новог доба које прети да разруши све у шта смо заједно са нашим прецима вековима веровали“. По песнику Ристи Василевском, који је, како каже, био „почашћен што су осећали обострану, пре свега творачку блискост и што је о његовом песничком делу тако луцидно у више наврата говорио и писао“, покојник је био „један од наших највећих интелектуалаца и мислилаца уцелињеног света“ који је, „Божјом вољом и, можда, још више вољом оних који све овде сматрају својом боговином изненада и пре времена потражио боље уточиште – преселио душу и све своје духовно умеће у други свет“. Ђорђе и Лујза Јовановић су истакли да „ерудиција, поштење и јачина уверења нису честа појава у једном људском бићу, а он је то поседовао“. Оливера Доклестић, делатница на пољу културе из Херцег Новог, устврдила је да смо изгубили „великог ерудиту, сјајног књижевника, коме је свијет отворио врата“. Била је ту, да искаже свој бол због општег губитка, и Сузана Лазаревић, из друштва „Српска национална свест“.

По др Војиславу Коштуници, који је саучешће упутио Удружењу књижевника Србије, „покојни Предраг Драгић био је један од најистакнутијих есејиста, историчара и тумача књижевности своје генерације, а остаће запамћен и као заслужан национални радник. Леп траг оставио је и својом делатношћу у оквиру Удружења књижевника, поред осталог и као потпредседник Одбора за одбрану слобода и права, а својим доприносом је задужио и националне установе попут Српске књижевне задруге“. Из Хага се, док се бори за истину и правду о свом народу, јавио и др Војислав Шешељ, чијој је одбрани Кијук годинама несебично помагао.

Богољуб Стојићевић, из црквене општине у Трсту, при славном храму Светог Спиридона, такође је, у име својих земљака и у своје име, изразио молитвено саучешће. Огласио се и Добривоје Томић, наш Телемах, човек чију је књигу „Црвено сунце у зениту“, о потрази за правдом (комунисти су му убили оца, невиног човека, а њега изгнали у Немачку) Кијук објавио у библиотеци „Српска дијаспора“.

Изванредну емисију циклуса „Питања и одговори“ новопредстављеном Кијуку посветила је храбра новинарка Оливера Милетовић, која је годинама, на ТВ „Палма Плус“, пратила његову мисао и борбу.

Из Белорусије је саучешће упутио познати књижевник и преводилац, Иван Чарота, велики пријатељ Кијуковог народа, а Елка Нјаголова, председница Словенске академије, у име свих њених чланова из 15 земаља, истакла је да се они „клањају пред његовим књижевним делом, и траговима које је иза себе оставио“.

Отац Гаврило из манастира Лепавина у писму породици је написао да се он и братија моле „Богу Милостивом, у чијим је рукама судбина сваког човека, да душу слуге Свога Предрага упокоји у месту радости и светлости и словесности, којој је служио целог свог живота“. Прота Душан Кулунџић, познати наш мисионар, у свом телеграму саучешћа, обећао је да ће се свагда молити за његову душу. И прота Милун Костић из Лондона такође је молитвено учествовао у болу најближих, као и отац Војсилав Билбија из Холандије. Да и не говоримо о јављањима многих монаха и монахиња наших светиња, који су у Кијуковој борби и жртви Богу и роду видели нешто од смелости старих националних трудбеника и усталаца.

Поред низа лепих и човечних гестова који су тих дана доносили утеху породици Кијуковој, вреди да се помене и то да је наш угледни византолог и канонолог, др Миодраг Петровић, понудио Драгићима, у случају да га нису обезбедили, слободно гробно место за сахрану покојника на београдском Новом гробљу.

Дајући своје саопштење о Кијуковој смрти са пригодном биографско-библиографском белешком, Удружење књижевника Србије истакло је да је 29. јануара 2012, од последица можданог удара, у београдској болници „Свети Сава“ преминуо, између осталог, „вишегодишњи кандидат УКС за националну пензију, коју није дочекао“.Наравно; дочекали су је други, често много мање значајни, али Кијук, ето, од моћника овог света бејаше прецртан са списка заслужних. Што га, опет наравно, никад није поколебало или спречило да служи Богу и роду.

Тако је то у Србији која ће, упркос свему, бити вечна док су јој деца верна.

Кијуков хришћански космополитизам

Наравно, Предраг Драгић није био никакав задригли Србенда, кафански самоуверен у своје свезнање и свемоћ, који се најчешће заврше подвијањем репа пред силницима овог света. Такво србовање било му је, у највећој мери, страно. Кијук је, у најбољем смислу те речи, био хришћански космополита, грађанин света. О делу овог истакнутог полихистора нису похвално писали само домаћи аутори (од Зорана Гавриловића до Јовице Аћина),него и странци: Celia Hawkesworth, John Gery, Richard Burns, Иван Чарота, David A. Hill... Када је сер Џон Тавенер за компоновање својих дела користио Кијукову антологију средњовековног песништва у Срба, објављену 1987. године на енглеском језику, он је изванредно осетио о каквом је благу реч. У интервјуу „Политици“ 21. марта 2001, а поводом извођења свог великог дела „Покров храма“ (певала је славна Патришија Розарио, чији ће наступ у Београду касније организовати Фондација „Лаза Костић“), Тавенер је истакао да је Кијукову антологију добио од руског свештеника Михаила Фотуната, и да га је она запленила јер у себи има „божански ерос“, а једини смисао нашег постојања је „повратак божанском“. Пошто га је Православној Цркви привукао, како он сам каже, Христос, „виђен православним очима, најдубљим и најдубокумнијим очима“, Тавенер је, сасвим „кијуковски“, видео да узрок рата Запада против Србије није био дводимензионално политички, него се заснивао на „неуспеху латинског Запада да разуме православни Исток“, па би једини лек за Блера и Буша у њиховом непоимању онога против чега се боре био да разумеју православну етику. Тако су се двојица православних космополита, Тавенер и Кијук, разумели кад су у питању суштине.

Кијук је, са својим Фондом истине, учинио многе подвиге, али један од највећих подвига његовог универзалног хуманизма био је објављивање двотомника „Политика римских папа у 20. веку“ познатог немачког историчара Карлхајнца Дешнера, који је свом издавачу у Београду написао писмо захвалности:

„Поштовани господине Драгићу,

Ова година не сме проћи а да вам се нисам, од свег срца, захвалио на издању Папске историје. Право је чудо што се ова књига ипак појавила, петнаест година (ако се добро сећам) од настанка превода Милана Петровића. А то чудо се без Вас, поштовани господине Драгићу, никад не би догодило!

Била је то, без сваке сумње, најлепша честитка за мој 80. рођендан – када се, пред око 160 званица, изненада појавила моја ћерка и, сијајући од среће, пружила ми први том књиге којем је, као додатно чудо, следио и други, а оба подједнако лепа колико и солидно урађена. То је, без сумње, прави издавачки подвиг!

Молим Вас да се у моје име захвалите свима онима који су помогли Вашу иницијативу да се ово дело оствари.

Желећи Вам дуг, здрав и успешан живот поздравља Вас

Ваш одани

Карлхајнц Дешнер“

То и јесте суштина космополитизма: понирући у дубине свог народног предања, бити свечовечански одговоран. Као припадник народа који је своју духовну слободу платио, између осталог, и Јасеновцем, Кијук је то умео да буде.

Мудра птица љубави

Када сам, за издавачку кућу Catena mundi, приређивао зборник текстова о овом нашем великану, наслов ми се сам наметнуо: „Кијук: мудра птица љубави“.То је наслов преузет из Хиландарске повеље Светог Стефана Првовенчаног, који описује свог оца, Симеона Мироточивог, занетог прелепим дрветом разгранате крошње на коме певају многе „мудре птице љубави“, и међу њима његов „детић Сава“. Ево речи Светог Стефана: „А овај /Симеон/ се у мисли узносаше и жељаше, као да он стоји на узвишеном месту, у пролетње време веселога то јест сунчанога дана. Виде издалека равну ливаду, красну по изгледу, лепу створењем. А посред ње стојаше дивно дрво, кружно гранама, густо лишћем, преукрашено плодовима, које даје добар мирис. А посред дрвета беше се настанила птица слаткогласна, кротка у седењу, тиха у песмама, весела у игри, јасна у шаптању, која је једна од мудрих птица љубави, и слатки његов детић /Сава/.”

Ово дрво разгранате крошње свакако је Света Гора, а мудре птице љубави су монаси. Иако није био монах, Кијук беше једна од таквих птица, сасвим на трагу нашег првоучитеља, Саве Немањића, који нас је просветлио светлошћу Христовом и научио да будемо Богочовекови, а никада сведени само на човека, смртног и пролазног, како су себе на патуљасти псевдохуманизам свели они којима је „Христов викар“ важнији него Христос. Светог Саву следио је Свети кнез Лазар, а његов пут, пут светости и честитости миломе Богу приступачне, многи и многи, међу којима и Предраг Р. Драгић Кијук, који је, са Дучићем, могао слободно рећи: „Пре свачији сужњи но ичије слуге.“ Мудрост и љубав, које су у његовом срцу свиле гнездо, и данас нас наводе да кренемо тамо где се чује пој Кијукове слободе у Христу.

Други о Кијуку

Приређујући зборник о Кијуку, надносио сам се над размишљања разних наших угледних умова о њему. Било је то суочење и са увидима о његовом интелектуалном, али и моралном, надасве људском лику. Нешто од ових сведочења, сажето, доносим ради подсећања и себе и других. Тако је др Лука Прошић, на представљању Кијуковог стваралаштва у Нишу јануара 2010, изјавио да га задивљује Кијукова морална смелост: „„Ко би се сада усудио да говори о томе да је Европа пред колапсом и распадом, или да јој то следује? Међутим, тај говор о Европи није из злурадости и мржње, или из политичких намера, и не припада идеологији, тај Кијуков говор иде из саме природе ствари, то је увид у саму „ствар“ – то је њено свођење на праву меру/.../“

Наш угледни научник у области права, проф. др Милан Петровић, тада је уочио: „Мишљење Предрага Р. Драгића Кијука може се представити као троугао чије углове чине философија, религија и политика, а унутрашњост хришћанско, православно Српство. И као што стране троугла улазе једна у другу, тако се и овде философија, религија и политика сливају једна у другу, чинећи својеврстан, оригиналан амалгам. Но, далеко од тога да би Кијук био само завичајни књижевник! Српски народ је у самом средишту светских збивања. Он тумара, да употребимо Кијукове парадигме, лавиринтом Атлантократије. Од те осуђености на лутања па до нихилизма тек је мало растојање, које Кијук не прелази услед свога егзистенцијалнога оптимизма, који налази у свом хришћанском, православном, византијском погледу на свет.

Његово дело настоји да тај егзистенцијални оптимизам пренесе целом овом споља и изнутра раскућеном национу. И то дело пуно је тачака преламања. Оно се пробија кроз мноштво странпутица. Сетимо се да се и једно Хајдегерово дело зове „Странпутице“ (Holzwege). Само, када се изближе погледа, показује се да су те Кијукове странпутице и непознанице у ствари магистрале на којима се он сусреће са злом. Оптимистички песимизам, рекло би се. Еx tenebris in lucem revocare. То дело и његов творац пребивају ван светске вреве. Кијук није претплаћени гост великих медија, није јунак контакт-емисија. Тако и мора бити. Велики медији су инструменти владавине над масама од стране видљивих и невидљивих плутократа; пошто су га не тако давно сатанизовали, сада ти медији посипају ружама пут који српски народ води на стратиште. У домену њиховога деловања зато нема места за оне који чувају историјско памћење, како то чини Кијук.

Сваки народ има свој пут ка Богу. Сваки народ је жижак који гори на олтару Духа Светога и они који те путеве хоће да помрсе изазивачи су светскога пожара. Лествице које српски народ повезују с небом, његов онтолошки дијаграм, јесу хајдук и светац, Старац Вујадин и Карађорђе, на једној, и Свети Сава и кнез Лазар на другој страни. Кијук је неприметни баштован подножја тих лествица. Као такав, он је герилац Духа Светога. Кијука бисмо могли упоредити с француским писцем и мистиком из друге половине 19. и с почетка 20. века, Леоном Блоy. Наш Иво Андрић био је велики поштовалац тог езотеричног Француза, који је испуњен апокалиптичним ужасима долазећега времена, написао: „Бог се повлачи“. Ова визија света, који Бог препушта неизрецивим катастрофама, дух узнемирава много више него Ничеова нихилистичка сентенца „Бог је мртав“.“

Професор Петровић је објаснио да је Кијук против западног тоталитаризма зато што је он, био папски некад или глобалистички данас, увек значио уништење цивилизацијама с којима је долазио у додир: „Шпански фрањевац Дијего де Ланда спалио је у XVI веку стару библиотеку Маја од неколико хиљада примерака јер те књиге „садрже само сујеверје и лажи самог ђавола“. Када су крсташи и Млечани 1204. заузели Цариград, починили су највећу пљачку и уништење културних добара у повести човечанства. Девет десетина опреме Цркве св. Марка у Венецији потиче из Цариграда. Посебно су пљачкане мошти светаца: главе светих Георгија и Јована Крститеља, тела светих Григорија од Назијанза и Јована Златоуста, делови Часнога Крста. У минијатурној форми то се поновило након шиптарскога погрома над српским народом и светињама Косова и Метохије 2004. када је француски војни свештеник Кристијан Венард покрао свете мошти из манастира Девич. Ко убија дух убија и тело. Када су Шпанци као фанатични римокатолици на територији Америке успоставили „Нову Шпанију“, у њој је живело око 25 милиона Индијанаца; средином XVI века било је Индијанаца шест и по милиона, а 1580. још свега 1.900.000. Тиме су уништене олмечка, ацтечка, мајанска, толтечка и инкачка цивилизација. Папа Пије XII је у мају 1941. примио у аудијенцију и благословио Павелића и одабране усташе, да би потом у Независну Државу Хрватску упутио као свога легата опата Марконеа да надгледа уништење Српства и православља западно од Дрине. Један од твораца такозванога „новог хуманизма“, папа Јован Павле II, залагао се за кажњавање Срба 1991. године, за бомбардовање Републике Српске (од 30. августа до 13. септембра 1995), као и за агресију НАТО-а на Србију 1999. Исти папа стајао је и иза организације '„Ђовани Веко“ (назване по једном латинском патријарху Цариграда), која се залаже за претварање светогорских манастира у хотеле и музеје, окружене објектима за одмор, забаву и рекреацију“.О свему овоме, по професору Петровићу, Кијук је говорио као бранитељ изворног хришћанства, оног источног, кога нема ни не може бити без љубави и слободе.

Пишући о Кијуку после његовог упокојења, професор др Мирољуб Јоковић је устврдио: „Овај непоткупљиви интелектуални горостас, овај апостол историјског памћења, није био конформиста и сервилни дух. Ваљда се само њему и могло десити да у УКС добије највише гласова на Изборној Скупштини, а да не буде изабран за председника Удружења књижевника Србије. Није становао у предворју политике, али су га многи молили за савете, нарочито владике и млади који не пристају на демократију без доброте. Отишао је, чини ми се, у бољи свет, него што је овај у коме ми живимо. Није пристао на лингвистички вакуум, на потирање историје, на гајење мржње, на уништавање уметности, није пристајао на реторику незавршених и празних прича, на одложена решења, на прављење симулакрума и симулација, на потирање различитости, на уништавање наде. Хвала му за оригиналну персоналистичку филозофију, за наду да човек још увек може живети по мери вредности и борбе против бесмисла!

Беседећи над Кијуковим одром, књижевник Петар Арбутина је нагласио хришћанске врлине покојника:

„Драги Пеђа,

Твоје дело је одавно надрасло просечан људски живот, велику и значајну биографску белешку у неком овдашњем или светском лексикону, твој живот је одавно постао симбол непристајања на лаж и сталне тежње за Истином у Богу и Божјем Промислу. Није лако ходати тим путем, није лако бити земаљски сведок и небески јемственик истине када те „све ране свога рода боле“, када ти поделе пролазе кроз срце, као што су теби пролазиле, када мириш браћу и онда када сви мисле да су омразе и поделе превладале. Драги мој пријатељу опрости ми сада што сам био малодушан онда када си само ти веровао, могао сам само да наслутим колики је твој бол због подељене браће али знам колико су велике твоје молитве биле којима си призивао слогу и саборност, ум и разум, љубав и праштање. Својим примером, племенитошћу и благошћу мирио си непомирљиво, блажио омразе и указивао браћи на Христа и брата у Христу. Да, само тиме се стиче плата на небу и несаница и немир на земљи.“

Владика канадски Георгије је, на парастосу Предрагу Р. Драгићу Кијуку у цркви Светог Саве у Торонту, 3. фебруара 2012. године, рекао: „Предраг Драгић, наш Кијук, је био јако топао човек, благе и толерантне природе, скромне појаве и нарочито је доминирао као човек који је умео да потре сваку своју гордост и поред огромног знања које је поседовао и дубоке мисаоности коју је умео да досегне својом проницљивошћу. Кијуковом смрти, српски интелект и српство укупно изгубило је изузетан мисаони драгуљ, али је Небеска Србија, оно место где наши Свети чекају на сваког од нас, да донесемо своје одговоре на њихова питања, небеска Србија је богатија за једну звезду ка којој младост српства треба и има чему, да стреми. Вјечнаја памјат!“

Др Радомир Батуран, наш књижевник који живи у Канади, сећао се Кијуковог хришћанског милосрђа и гостољубља:„Ништа није погрешније изречено о Предрагу Р. Драгићу Кијуку него да је „оштар“, „искључив“, „радикалан“. Биле су им то квалификације и када су му одузели место председника Удружења књижевника на које га је Скупштина књижевника Србије изабрала и када су га сменили са места уредника „Књижевних новина“. Његов брилијантан ум, хришћански мир у души, који је освојио кроз веру, спремност да се жртвује за друге који страдају, узвишен етички принцип и његова јасна мисао, сметали су свим властодршцима и њиховим удворицама. Овог последњег сусрета сачекао ме је у својоj кући, са распоредом уговорених састанака са писцима. За један дан имали смо седам састанака, међу њима и са два академика из Европе. Није ми дао да преноћим у хотелу, пошто сам сутрадан рано летео за Торонто, па нисам желео да му тако рано породицу будим. „Па, Раде, брате, ми се нисмо ни испричали од ове трке данас! Какав Ваш хотел?“ И скоро целу ноћ смо препричали у његовој радној соби, иако ми је госпођа Драгана спремила собу за спавање“.

О томе, насушно хришћанском, у његовој личности, говорио је и писац Лабуд Драгић: „Хришћански кротак и својтљив, питоме нарави и болећа срца, бејаше суздржан и обазрив и према онима који друкчије мисле. Чак и према онима који то не заслужују. Увек окренут својој култури, свом народу, својој цркви – тих, а постојан, бејаше монашки предан и посвећен послу да се одбрани истина и оно што је свето, стоички се носећи са свим оним што је носило његово определење у друштву какво је ово наше и у држави каква је ова наша“.

Говорећи о Кијуковој завештајној књизи, „Хришћанство без Христа“,јуна 2012, историчар др Никола Жутић је уочио: „Предрага Драгића Кијука познавао сам од краја деведесетих година. У времену, док се још нисмо боље, научно и списатељски познавали, министар иностраних послова Републике Српске Крајине, Слободан Јарчевић, говорио ми је да је Кијук један од најпаметнијих и најобразованијих Срба. У то сам се, ускоро, и сам уверио. Боље смо се упознали приликом обиљежавања дана успостављања Републике Српске Крајине, дана славе РСК, на Св. Николу, 1999. године. Као један од ријетких српских интелектуалаца Кијук је редовно долазио на обљетнице Српске Крајине, поштовао њене институције и народ крајишки, који је плебисцитно подржао формирање РСК. Повремено смо, заједно, учествовали на промоцијама Шешељевих књига и тиме давали подршку његовим напорима, да истина о антисрпској завери западних неолибералних демократија, продре у свјетску, али и домаћу јавност. У књизи „Хришћанство без Христа“, коју данас представљамо, Кијук је посветио значајно поглавље Србима заточеницима, на челу са Шешељем, заточеницима који, утамничењем, сведоче хашку конквисту од ватиканских и неолибералних конквистадора. Зато Кијук, уочавајући и доследно пратећи, кроз историјско време и време садашње, српско страдање, означава као врхунац бестијалности нових/старих инквизитора, који свој замах пројектовано теже да реализују већ од 15. века, односно од времена израженог ватиканског прозелитима над православним Србима. Кроз Кијукову књигу „Хришћанство без Христа“ доследно се одсликавају ставови да Ватикан не одступа од своје непроменљиве догме, миленијумске идеологије којом настоји да, како то својим ставом, сасвим нескривено, империјално, изражава и Рацингер: „Крист је створио на земљи једну цркву, коју у пуној мјери представља само Римокатоличка црква на чијем је челу наследник апостола Петра.“/.../

Посебан акценат у овој књизи дат је некрофилско вјерско-националном прозелитизму хрватства, који је стваран од Ватикана и уз свемоћну потпору његове „апостолске“ Хабсбуршке монархије. Користим појам „некрофилски“ национализам хрватства, јер он живи на лешевима убијених, прекрштених и исељених Срба. Он живи на темељу фалсификаторског поништавања историјског западног српског распростирања. Свесрпски национални мазохизам огледа се у српском самопорицању (идентитетском самоуништењу), које траје стотинама година. Самопорицање жестоко напредује од времена оснивања бројних ватиканских „илирских“ завода и установа, разних оријенталних института за ширење вјере, и то од 15. вијека. Оно што је у свему најморбидније, институтски школовани Срби римокатолици (и тада су ето, постојале, као и данас „невладине“ организације) постају ватикански мисионари и прозелите, као што су током 20. вијека Срби римокатолици, тзв. Хрвати постали најревноснији кољачи и ликвидатори Срба у логорима и крашким динарским јамама./.../

Адам Балтазар Крчелић је, дакле, у време Марије Терезије, одређен да састави, боље речено, да измисли „заборављену“ „повјесницу Хрватске“. Године 1745. именован је каноником и ректором илирског (српског) колегијума (кога Јарослав Шидак назива „хрватским“), гдје успоставља блиске везе са Маријом Терезијом и са аустријским двором. У ту је сврху написао и прву расправу те врсте, у којој је побијао мишљење о припадности Славоније Угарској. Његова дјела, према оцјени Тадије Смичикласа, „остат ће јамачно за дуго иза саборских списа први и главни извор за повјест Хрватске у вријеме Марије Терезије“. Крчелић је, дакле, та темељна полазна „документарна“ основа кривотворитеља хрватства коју су развијали кроз историју 19. и 20. вијека. На крају је српски илиризам, који Кијук назива пансловенским илиризмом, поистовјећен са хрватством, што у овој књизи Кијук истиче на више мјеста.

Кијук хрватство дефинише као исфрустрирани конвертитски католицизам, а ја бих додао, из којег настаје нација вјерских и етничких мјешанаца - тј. бастарда, у које је требало уклопити и Србе исламске вјере, који се као продукт турске исламизације Срба данас огледају у бошњачкој нацији. Старина бошњаштва се не изводи од Срба, већ од вјерске измишљотине богумилства, које се у муслиманским и хрватским круговима представља као нешто сасвим одвојено од православних Срба. Фалсификат о богумилској Босни створио је каноник Фрањо Рачки, на чему нарочито инсистира и Кијук: „Рачки је у време јаког притиска латинског хришћанства покушао да аутохтоност Босне докаже верским путем. Босна је тако наједном постала богумилска (патаренска) земља, а не српска, нити хришћанска, нити православна. Тиме је“, закључује Кијук, „Босну требало потпуно изоловати из српске националне, верске и политичке историје“.

Неколико мјесеци пред смрт Кијук ми је дао чланак„Хашка конквиста“ да га објавим. Драго ми је да је тај чланак објављен, за Кијукова живот, у „Српској слободарској мисли“, коју и данас уређујем. Почетком јануара 2012. видели смо се на Институту за савремену историју, где радим. Тада је Кијук дошао да узме своје примјерке тек изашлог 94. броја часописа. Био је то наш последњи сусрет. Дуго смо причали о темама које су нам биле заједничке. Приликом нашег последњег сусрета питао сам га да ли сам га добро потписао у штампаном чланку, као књижевника, пошто сам био на мукама да ли да га научно опредјелим као филозофа, политиколога, историчара. Само ми је рекао да нисам погрешио што сам га потписао као књижевника. Очито да је Драгић Кијук био интелектуална претеча борбе за човјечанску истину, националну обнову, типични полихистор у најпозитивнијем смислу - књижевник, филозоф, историк, лексикограф, граматик, лингвиста, у свим дијалектима“.

Наш познати политиколог и политички аналитичар, Александар Павић, који је Кијука упознао 1995. године, у свом чланку „Живи Кијуков дух“ вели: „Иако се често сетим дана када је Кијуково земно тело, по мећави која се ретко виђа у Београду, положено да сачека васкрсење, то сећање никако не могу да повежем са појмом смрти. Једноставно, чврсто осећам Пеђино стално присуство, и доживљавам га исто онако као када /.../Из Пеђе је, из зеница које су светлуцале из дубине неког искона ка којем те је његово присуство магнетски вукло, из осмеха који је перманентно, обухватно титрао у распону између благе, неосуђујуће, скоро васпитне ироније и смиреног духовног усхићења, једноставно избијала не само његова, већ и колективна делатна – не поробљена, застрашена или заглибљена у инерцији – српска личност, са свим оним што је кроз векове сакупила, и што ју је довело до тадашњег тренутка, до тадашње реченице разговора. Привидно „сам против свих“, не припадајући ниједној струји моћи, лишен било какве институционалне или партијске подршке, гурнут у перманентну материјалну неизвесност, он се носио као да је малтене изасланик самог цариградског василевса, или цара Душана, као да иза себе има небројану војску оклопника и овлашћених империјалних чиновника, а не само своје добро име, породицу, пријатеље, веру, знање, памћење и бескрајну отвореност ка новом.

Пеђино живо сведочење је од врсте која је истинска делотворна – свест о тешкоћама, поразима, огромној снази противничких сила, вековним тумарањима, одступањима и падањима, скоро безизлазном тренутном положају и крајње неизвесној будућности, али без и трунке патетике, кукања или резигнираности (она која се изражава да би провоцирала или подстакла се не рачуна). Штавише – са полетном спремношћу да се већ следећег тренутка ступи у нову борбу, или настави нека скоро или давно замрзнута, па чак и заборављена, ношеном живом, самоподразумевајућом вером у гесло Владике Рада, „нека буде што бити не може“. Оном ко можда претходно није разумео тај парадоксални темељ науке вађења победе из чељусти привидног пораза – само би му се казало кроз живи сусрет са Пеђом. Да, све је изгубљено, пропали смо, воде нас најгори, окружени смо џелатима, разоружани, упропашћени – и? Па, наравно, идемо даље, јер већ следећи напор може управо да буде онај који је спасоносан, који све преокреће. И осећаш да ће тако бити, да ће победа неминовно доћи, кад себе довољно гурнеш, тако да и они око тебе немају куд, кад у довољној мери раскрстиш са сумњама, малодушношћу, дефетизмом и незнањем које те скоро несвесно заробљава у привидној безнадежности тренутка. Ето нашта живо Кијуково присуство упућује, ево нашта подсећа и докле уздиже, чак и у процесу покушаја артикулисања сећања на њега, који је толико очигледно, вечно и неумољиво жив.

Довољно је само прелистати – у монументалном опусу којег нам је оставио на чување –садржај неког од бројева књижевног часописа „Relations“ из 1995, који је за страну јавност, институције и публику издавало Удружење књижевника Србије под извршним уредништвом Предрага Р. Драгића Кијука, и видети шта се може и мора нудити спољном свету, чак и кад си под притисцима, санкцијама, наметнутим ратовима и пројектованом бедом. Милан Кашанин о фрескама, Никола Милошевић о православљу и демократији, Динко Давидов о царским привилегијама које су уживали Срби у Аустро-Угарској, Драган Стојановић о рају по Достојевском, Саво Скоко о муслиманско-католичком уништавању православних у Херцеговини, Жарко Видовић о српској традицији и римском праву, Бабкен Симонијан о пан-турцизму као идеолошком оружју, Димитрије Богдановић о политичкој филозофији средњевековне Србије, Веселин Чајкановић, Ђорђе Јанковић, Војислав Ђурић и Реља Новаковић о српско-словенској праисторији, старој вери, обичајима и археологији која нас на њих упућује, Алојз Шмаус о епској поезији Арнаута у Старој Србији, Станислав Винавер о припадности великих људи, Милош Црњански о Лази Костићу, Јован Цвијић о анексији Босне и Херцеговине, Часлав Оцић о српском опстанку и развоју, есеји о дипломатији Стојана Новаковића, о прози Драгише Васића, једна Андрићева кратка приповетка, поезија Шантића, Радичевића, Петра II Петровића Његоша, Јакшића, Симе Пандуровића, Миодрага Павловића, Кијуков незаобилазни оглед „Хришћанство без Христа“, апели и осуде поводом неоусташког затирања Западне Славоније у мају 1995. године. Замислите – из те и такве Србије, изоловане, сатанизоване, привредно опустошене – никакво извињење, политичка коректност, самоосуда ради вештачке симетрије и ново-старог лажног братства. Уместо тога – смерно, али поносно нуђење свега што имамо на нашој богатој трпези. Па ко воли нек’ изволи. Упркос не само том спољном, „нормалном“ свету којем је наводно требало да тежимо, већ и, у доброј мери, домаћој власти – која је, мада није баштинила овакве и сличне садржаје у свом погледу на свет и деловању, ипак остављала неупоредиво већи простор за овакву врсту делатности него што је случај данас, када се степен „еуропизације“ мери првенствено степеном српског самозатирања.

Замољен сам да преведем неколико бројева часописа. И осетио сам, иако ми то можда није било неопходно у материјалном, да ми је и те како потребно у духовном смислу, као ретка прилика да будем плаћен за сопствену надоградњу, за спајање (пре)лепог и корисног. Тако је, уосталом, било са сваким преводом који би ми понудио Кијук током каснијих година – све су то биле прилике за додатно образовање и усавршавање, и зато их је било скоро немогуће одбити – у оној мери колико је било тешко прекинути разговор са Пеђом на било коју тему, јер сарадња с њим у било ком домену или контексту – преводилачком, књижевном, политичком – имала је то незамењиво својство разговора, конверзације, дијалога, живе размене идеја која није представљала било какво надметање или натурање, већ стални подстицај на преиспитивање и нова, делотворна размишљања. Мало људи је свесно колико се акција и дела у Србији изродило из разговора за трпезаријским столом у кући Драгића. А то бива само када је реч жива, када се не изговара ради добијања почасти, дивљења, унапређења, награда или добити – већ као Богом дана суштина, која сведочи да „у (сваком) почетку беше реч“. Наравно, не било која реч, већ речи какве су извирале из бесмртног духа и земаљског обитавања Предрага Р. Драгића Кијука, једног од оних за које са поносом могу да кажем да су ми били, и увек ће остати – учитељи.“

Губитак који се осећа

„Једног бића нема – и већ све је празно“, говорио је песник Алфонс де Ламартин. Празнина која је остала иза Кијука свакако је непопунива; нема оног срца које је куцало за све Србе, оног Алкиноја код кога је свако од нас, полунеуспешних Одисеја у потрази за Итаком званом Сербиа ( „У Сербији, зорњачу тражим“, рекао би истински наш Одисеј, Црњански) могао да нађе царско гостопримство – духовно, а често и телесно.

Да нема никаквог губитка због престанка његовог беседништва и писања (а и то је, такође, ненадоместиво), остаје губитак Кијука као стожера око кога су се могли окупити делатници различитих ставова и опредељења, али људи којима је Сербиа изнад стомака и подстомачних предела. Сви ови Серби су му веровали. Сећам се: кад се потписује нека петиција, Кијук ми каже кога да позовем телефоном, и тај се, одмах, придружује. „Ако је петицију писао господин Кијук“, увек је говорио наш угледни новинар и књижевник, легенда „Политике“ Коста Димитријевић,„онда не морате да ме зовете, само ме потпишите“...Мало ли је то међу Србима, сујетним и подозривим, да будеш Човек чије име гарантује да је нешто исправно, и да иза тога може да се стане?

„Нетко бјеше Страхинићу бане“, каже народна песма...А нама сасвим природно звучи: „Нетко бјеше Кијуче Предраже“; и овај новонаписани десетерац није нимало натегнут, иако је 21. век. И као што је за Страхинићу, „том соколу српском“, могло да се каже: „Твоме ђогу и твоме јунаштву/ Свуд су броди ђе гођ дођеш води“, тако се и за Кијука могло рећи да су његовој мудрости и његовом јунаштву свуда била отворена врата, осим врата силника овог света, на која Предраг Високи Србин (висок као што су Високи Дечани и Стефан, син Лазарев, висок у Духу)никад није ни куцао. Наравно да „помало је такијех јунака“ као што беше Предраг Р. Драгић Кијук, који је пре годину дана отпутовао Оцу своме и Оцу свих људи усправних и исправних, а пред Њим смерних.

Отпутовао је ка Вечном Покоју, чијим се одблесцима хранио у овом свету, што га Вечно Писмо назва „долином суза“. О том и таквом покоју Кијуковом песму „Сврати у Хиландар...“ написао је његов колега по перу и дугогодишњи сарадник, Предраг Богдановић Ци:

Сврати у Хиландар, понекад

Предраги, Драгићу Кијуку

Завеса на храму је покидана:

лекари не морају више

да ти броје дамаре

да ослушкују како све слабије дишеш

да проверавају имаш ли довољно течности

у венама, да ли ти отказују бубрези,

прескаче срце,

Сврати у Хиландар, понекад

Знам да ти се у глави смирио

онај разорни притисак,

од којег уместо суза из очију капље крв

Сврати у Хиландар, понекад

Твоја књига у излогу,

Српске књижевне задруге

дуго ме задржава ноћу,

излиставам примерак код куће

(поклон породице)

Сврати у Хиландар, понекад

Сигурно си већ прочитао

превод Библије Светог Јеронима

заточен у затуреним просторијама

Петрове столице,

за којим си толико трагао

Сврати у Хиландар, понекад

Наш сусрет није никада заказан,

о њему брине Хронос,

о њему брину небеске бунарџије

што изводе воду за оба света

о њему брину недовршени рукописи,

књиге без аутора

Сврати у Хиландар,

понекад

Сврати у Хиландар,

ја ћу бити међу радницима,

који обнављају зидове

додаваћу храстове греде и опеку

ти се одмори у лицу Светоназорних задужбинара,

продужи дуговечност Савиној лози,

Сврати у Хиландар, понекад

Без журбе заспи над књигама у библиотеци

над старим рукописима

сада када је све време твоје

Сврати у Хиландар, понекад

Господе, упокој душу Твога верног служитеља, Предрага, у месту светлом, месту цветном, месту одмора, одакле одбеже сваки бол, туга и уздисање и где гледање лица Твога весели све од века свете Твоје! Амин!

http://www.dverisrpske.com/