header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Др Миодраг М. Петровић: Неколике последице штетних одлука и чињења у СПЦ (2)
Др Миодраг М. Петровић: Неколике последице штетних одлука и чињења у СПЦ (2) Штампај Е-пошта
среда, 06 фебруар 2013

Пут Цркве је различит од пута којим иду глобалисти

 Пут ка глобализацији света уз помоћ и некаквих „међуцрквених настојања“ није јеванђелски пут, јер не води тражењу најпре Царства небеског, већ Царства земаљског, заснованог на владавини јачег.

 Оглушују се глобалисти о Христове речи: „Иштите најпре Царство Божије и правду његову…“ (Мт 6, 33). Пут Цркве је различит од пута којим иду глобалисти.

Суштина и устројство Цркве је такво да се она не може ставити у службу неправедног света проистеклог из глобализације по људском плану, а не по Божјем плану. Зато не пријања за правоверну душу Србинову оно за шта се заносно залаже епископ Андреј (Ћилерџић).

Верници очекују да их архипастири и пастири уче јачању у вери, а не у идејама о „међуцрквеном настојању“, о Уједињеној Европи и „Новом добу“. Такве идеје нису услов за спасење душе, као што ни знање многих језика, или поседовање разних диплома, нису од помоћи ако нисмо прожети оним што казују и значе јеванђелске речи: „Вјера твоја спасла те је“ (Лк 17, 19); „све је могуће ономе који вјерује“ (Мр 8, 23); „Не бој се, само вјеруј“ (Мр 5, 36); „како си вјеровао нека ти буде“ (Мт 8, 13); „и све што узиштете у молитви, вјерујући, добићете“ (Мт 21, 22) и др.

А сви треба једнако да верују зато што је Један Онај који нам је њу открио и предао, у складу са сведочанством јеванђелиста Јована: „Овај (тј. Логос - Христос) дође за сведочанство, да свједочи о свјетлости, да сви вјерују кроз њега“ (Јн 1, 7).

 Многи верници у Српској православној цркви дубоко су прожети свешћу о потреби живљења у вери по јеванђелском смислу. Али такви данас, на жалост, нису у милости код многих архипастира и пастира који су задужени да нам намећу и проповедају идеје о зближавању и уједињавању са неправославним верницима; о потреби и значају да папа римски, његови кардинали, надбискупи, бискупи, фратри и верници у што већем броју дођу у Ниш 2013. године на обележавање јубиларног седамнаестог века Миланског едикта 313. године.

Могу да разумем представнике државних власти у Србији, и Општине Ниш, у томе што од обележавања таквог јубилеја очекују вишеструку добит. Не могу, међутим, а да се не замислим - какву црквенодуховну корист од тога може да има Српска православна црква, односно њени верници, имајући у виду, између осталог и то - да је славље таквог нивоа, па и већег, требало организовати у Милану, као и то - да цар Константин није као хришћанин рођен у Нишу, него као незнабожац. Али некоме је стало до тога - да се чином славља на тлу православне Србије демонстрира моћ и бројност присутних римокатоличких и других верника.

Челници и организатори из редова Српске православне цркве, који желе и све чине да римски папа ипак дође у Србију, најпре би требало да се потруде да сопствене редове збију и Српску цркву представе јаком у духу какву нам ју је предао њен оснивач, Свети Сава, који је и писаном речју римокатолике сматрао јеретицима.

Зато се питам: је ли требало Јовану, епископу нишком да за Телевизију Србије дa изјаву како на том јубилеју у Нишу треба да се нађу, првенствено, поглавари Старог и Новог Рима. И уместо да се у Српској православној цркви види „настојање“ у васпостављању богослужбеног и другог црквеног поретка, који данас није онакав какав нам је предан од оних који су поштовали оно што им је предано, пренаглашено се брига води о припремама и о форми ради што скоријег постизања „јединства цркава“.

Манастир Студеницу, на пример, Свети Сава нам је предао са обавезом да она буде узор богослужбеног поретка у читавом његовом Отачаству. У манастиру Жичи је са узвишеног места надзирао да ли се богослужење врши онако како је и сaм од мудрих црквених Отаца примио. А сада су та два манастира узор прекрајања и импровизовања наслеђеног богослужбеног поретка; претворила су се више у туристичка средишта.

Донедавно је манастир Љубостиња одолевао притисцима од стране бив. епископа Атанасија Јевтића да престане са улогом окупљања и напајања верника у духовности и неизмењеном вршењу Божаствене литургије. Однедавно је новопостављени епископ крушевачки Давид насилнички то прекинуо, чиме је ревносне вернике одвратио од уобичајеног црквенодуховног свијања око Љубостиње.

Тако се на поменутим манастирима, због промењене њихове улоге у смислу да мање служе верницима, а више туристима, потврдило светоотачко учење које гласи: „Не освећује место човека, него човек место“, што значи да манастир постаје свет онолико колико му је епископ свет и колико у њему има светих подвижника, не посетилаца као туриста.

Човек чини и говори у складу са оним што представља садржину његове душе. Из себе не може да изнесе и на другог пренесе нешто што нема. Ако нема свест о вредности праве вере, а архипастир је, или пастир, како може да паствује (израз Светога Саве) поверено му словесно стадо?! Да би се то боље схватило, вредно и поучно ће бити ако се задржимо, са забринутошћу, на „Интервјуу са његовим преосвештенством г. Давидом, епископом крушевачким“, објављеном у „Богољубљу - листу Богомољачког покрета Епархије крушевачке“ за април 2012, у бр. 2, на стр. 2-9. Интервју је водио о. Иван Милановић, протонамесник, 8. марта 2012. године у Крушевцу.

Суштина изјава епископа Давида своди се, углавном, на настојање да преобликује душе ревносних верника; на употребу недоличних израза, какви ни кочијашима не пристоје; на сервилност према онима који су му омогућили да постане епископ, односно према својим учитељима као „визионарима“, јер настоје да реформама и „међуцрквеним настојањима“ преобликују Српску православну цркву; они су му узор за слично, и још горе, поступање. Тиме показује колико није у стању да схвати и прихвати значај и начин јеванђелског, апостолског и светоотачког „преношења“, односно предавања утврђеног црквеног учења и праксе.

Тако, епископ Давид за ревносне вернике каже да су „хришћани само по имену, тврдоврати и умртвљени“. На те мисли кад у наставку истиче да „није за похвалу агресивност и задртост неких људи и групација; њихово добровољно и намерно незнање, па и ревновање, не по разуму. Та и таква незнавеност тих хришћана и особа тиче се литургичког предања и његовога богатства… Упркос томе, они себе сматрају позваним да свима, укључујући и самог епископа, дакле свима који нису као они, издају признанице и потврде о православности?!“ (стр. 3). Такође на те мисли кад каже да „не разумеју суштину ствари“ кад се ради о измењеном чину вршења Божаствене литургије. Зато их софизмима овако подучава: „Познаваоцима историје богослужења и мноштва литургичких Анафора итекако је јасно да је старо уствари ново, а да је ново уствари старо!“… „Познаваоци древних литургичких Анафора, које незнавени и неразумни и пакосни зилоти и гочобије у нас називају новотарцима, ништа суштински не мењају када указују на места и моменте у, рецимо, Златоустовој и Василијевој Литургији…“ (стр. 5).

У стилу неуобичајеног архипастира који сматра да га епископство чини недодирљивим и кад дубоко греши и ружне речи изговара, епископ Давид се критички обраћа правоверним и ревносним члановима Цркве, сматрајући, како каже, да „су се они засад управо непоправљивом тврдоглавошћу нашли у безизлазној позицији, и у стању окамењености“ (стр. 9); они су „незнавени и острашћени и прелашћени и сујетни ревнитељи“ (стр. 7). „Ту су се, каже даље, обрели и самозвани борци за веру, полутани, смутљивци и опадачи који патолошки ненавиде све оне који неће да губе време у испразном надметању са њима, погубљенима на Интернет - Мрежи“ (стр. 7). Затим епископ Давид ревнитељима у јеванђелској вери даје квалификацију: „…њихово огавно неваспитање и њихов ноторни безобразлук постали су њихово додатно оптерећење!“ (стр. 7). Питам га - зашто се упустио да губи време у, како каже, „испразном надметању са њима“, тј. са ревнитељима у вери? Можда је тиме хтео да покаже како обилује прљавим изразима?!

Ако епископ Давид у ревносним верницима, који су кроз сву историју били прави чувари Цркве Христове, види, како каже, „домаће незналице богословља и полутане и завидљивце и рекла - казала смутљивце и мешетаре, па и хулигане…“ (стр. 8), зашто онда осећа толики страх кад им поручује: „Љуто се варате ви који мислите да ћете у оквиру граница епархије крушевачке вратити православље у форму - црквено - мртвено, и задржати га у форми црквено - мртвеног!… Варате се у нади да ћете баш ви, са вашим јатацима моћи да претворите Православље у своју слику и прилику!“ (стр. 8-9).

Зашто се толико боји оних које „окамењеним“ сматра?! Мртвог вука се нико не боји; може слободно и реп да му мери, ако жели.

Више разлога има због којих сам навео одређене одељке из интервјуа епископа Давида. На основу тога може се видети његов речник као одраз нивоа васпитања и као копија речника бив. епископа Атанасија Јевтића. И као што сам својевремено овоме написао да остављам читаоцима на процену: о коме више говоре такви прљави изрази - о ономе који се њима служи, или о ономе коме се упућују, тако и сада нека исто то важи за епископа Давида.

Наиме, читалац нека закључи ко је „огавно неваспитан“ и „безобразан“? Правоверни хришћани свакако нису, јер им управо правоверје, којим су дубоко прожети, не дозвољава да се служе недоличним изразима и неоснованим квалификацијама. ИСТИНА у вери, којом су по Јеванђељу испуњени и због тога прибрани, сама све казује.

У том интервјуу се оцртава и ниво богословског знања епископа Давида. Његови узори богословља су поименце наведени: бив. епископ Атанасије Јевтић, митрополит црногорскоприморски Амфилохије, епископ бачки Иринеј, епископ жички Хризостом, епископ браничевски Игнатије, проф. Ненад Милошевић и, како каже, „колосални, планетарни богослов, митрополит Пергамски Јован Зизјулас“. Додатно наглашава: „Међу њима какав је само колосални подвижник - изградитељ Цркве на свим пољима - епископ бачки Иринеј! Какав је само неустрашиви визионар Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве он исти! Па какав само колосални подвижник и визионар богословља епископ Атанасије Јевтић, неуморни ревнитељ у својој Српској и паралелно у целој Цркви Православној!“ (стр. 8).

Е, овде важи она народна: „Певам песму онога чији хлеб једем“. Није ли додела епископу Давиду епархије крушевачке цена за војевање против затечене црквености и духовности код ревнитеља за веру о којој се у Јеванђељу говори?! Није далеко од памети да се потврди да његов „неустрашиви визионар Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Иринеј бачки“ представља напред поменути центар за кројење новог лика Српске православне цркве, која, на жалост, треба да се разликује од оне какву нам је предао њен оснивач - Свети Сава, и која мора бити спремна да се у сваком тренутку укључи у служење „међуцрквеним настојањима“ ради зближавања са римокатолицима и припадницима других вероисповести на путу ка глобализацији.

Ради спремности на такву мисију је и поменути епископ Андреј (Ћилерџић) добио епископско достојанство. Основано се, дакле, може очекивати да ће и свака следећа додела епархије бити цена за покорност и обавезно служење „Новом добу“. Спремност за такво служење постала је сновни предуслов и квалификација за хиротонију у епископско достојанство и за добијање епархије на управу. Увелико поновљена таква пракса последњих година најречитије говори о томе.

Зато епископ Давид није у стању да види дубље и даље од наведених узора за његову еклисиологију и теологију. Те узоре је попут завесе ставио испред себе, од које не може, или неће, да види Светога Саву и Велике црквене Оце, јер се са овима не може у свет „Новог поретка ствари“.

Наставиће се...

http://fakti.org/orthodox-point/svetosavlje/put-crkve

 

Последњи пут ажурирано ( среда, 06 фебруар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 79 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.