Дмитриј Седов 

Како је Вол-стрит опљачкао Американце преко Рузвелта и Велике депресије

Шта мислите: какве су шансе на успех 28-осмогодишњег адвоката приправника са Вол-стрита, ако одлучи да се преквалификује у америчког сенатора?

Америка је земља неограничених могућности, но, на Вол-стриту је безброј адвокатских канцеларија, у њима је младих приправника као морског песка, а скупину оних који желе да уђу међу сенаторе, по правилу чине људи веће тежине и жељезних лактова.

 Међутим, потпуно непознати Франклин Делано Рузвелт, који пре тога није одржао ни један политички говор, који није написао никакав политички манифест, добио је 1910. године понуду Демократске странке да се кандидује за Сенат државе Њујорк и успешно је прошао на изборима. А после годину дана постао је помоћник морског министра у администрацији Вудро Вилсона.

Политичар Франклин Делано Рузвелт појавио се ниоткуда.

Можете у америчким архивама наћи доста сведочанстава о томе да је млади Рузвелт, као потомак богате породице, био уведен у ложу №8 „Холандија” у Њујорку, у коју није било лако ући. И што је интересантно, почео је у њој муњевито да скупља степене иницијације. То јест, испољио је послушност, истрајност, марљивост. И за ложу је било интересантно имати на власти таквог човека.

Међутим, сва ова сведочења можете оставити по страни и тврдити да је Рузвелт избио на политички Олимп захваљујући својим изванредним квалитетима. Није ложа била свемоћна па у биографији Рузвелта имамо и тужних момената.

После првих успеха младог човека, дошло је до пада на председничким изборима 1920. године, када је био кандидат Демократске странке. Међутим, његов „зелени” политички узраст (још није имао ни 40 година и таквих потпредседника у САД дотад није било) дозвољавао је да се нада бољем и премда је неуспеху придодата и лична несрећа (почео је процес парализе) он није клонуо духом.

Рузвелт је наставио са активним радом и постао је гувернер државе Њујорк.

Овде бисмо морали, заједно са вама, претпоставити да се у свету ништа не догађа случајно. Гувернер финансијске престонице САД (тиме и целог света) - представља нешто посебно. Тамо се не може ни прићи без присних односа са „затвореним клубовима”, који седе на гигантским токовима новца. Ти квалитети Рузвелтови, који су се у старту тако допали људима из ложе №8, наставили су да играју своју улогу.

Финансијске газде Америке замислиле су велику игру, у којој је главни извођач требало да буде њихов човек у самом врху.

Рокфелери, Ротшилди, Моргани и остали „краљеви купуса” из сенке, већ одавно су желели ослобађање долара од златне подлоге. Покриће у злату је везивало руке, не дозвољавајући спровођење широких спекулација са готовином, која би се преводила у празне банкарске обавезе. Али је било веома, веома сложено ослободити се покрића у злату.

Код милиона Американаца, правних и физичких лица, постојала је акумулација у злату. Они су је често држали у грудима и чарапама и чинили су сами по себи својеврсно тржиште племенитих метала, које је било паралелно тржишту долара и задржавало његова колебања.

Био је то изазов без преседана - одузети од слободних Американаца злато и „увалити” им уместо њега рото папир. У случају неуспеха авантуре, њеним ауторима и извршиоцима претио је не само губитак слободе, него и електрична столица.

Избор је пао на Френклина Рузвелта, иако он сам није био толико обузет страшћу за профитом, колико сном о великој Америци, као господарици света. Он је видео у емисији огромне масе долара могућност да купи цео свет у бесцење и стави га под америчку контролу. 

Рузвелт је себе замишљао као политичара светског калибра, који изводи Америку на велику пучину. Он је, наравно, схватао да финансијски кругови имају још један циљ - да могу да купе не само активе у иностранству, већ и своје слабије конкуренте у Америци. 

Предстојала је крупна прерасподела имовине код куће. Али,  то га није бринуло. Најважније је - појава супер-државе у светској политици, са именом САД.

Мора се одати дужно признање Френклину Рузвелту: он је био један од ретких историјских делатника који су остварили своје циљеве.

Председеник САД Келвин Кулиџ, подносећи 1928. године оставку, истакао је: „Земља може са задовољством гледати на садашњост, а са оптимизмом у будућност”. У то време завереници у федералним резервама већ су били прионули на посао и понуда новца у оптицају се драматично повећала. Било је то директно кршење Устава.

Долар је тихо, без дозволе Конгреса, отпливао од своје златне подлоге. У почетку је појава вишка новчаница утицала на буран развој економије. Сви су узимали јефтине кредите и сви су започињали бизнис. Америка је расла као квасац.

Надувани кредит - то је мина са успореним дејством. Кредит су и надували. Ради стварања финансијске кризе првобитно се тражило да се што је могуће више новца да у дуг.

Шта је потребно да би се то извело? Само две „ствари”: зајмодавац и зајмопримац. За „стварање” кредитора Федерални резервни систем је брзо увећао новчану масу - скоро за 1,5 пута. Преко система „својих банака” средства су распоређена у виду готовинских кредита у џепове обичних људи и ситних предузимача.

Медији су мамили зајмопримце неуморно позивајући Американце да позајмицама побољшају квалитет свог живота - „Свако има могућност да се на берзи обогати!” - писало је на корицама популарног  женског журнала. По иронији судбине, било је то дан уочи потпуног краха берзе.

Откуд на таласу свеопштег ентузијазма изниче ужасна авет пропасти? Зато што, правећи паре и дајући их у дуг, ви увек можете прекинути са давањем и затражити да вас дужници исплате.

Механизам организовања финансијске кризе је прилично једноставан: не давати нове новце а тражити враћање старог дуга. Зато је и била створена Велика Депресија.

Банке које су биле под контролом Џона Моргана и његових партнера, затражиле су да им се врати дуг за кредите. И то масовно и одједном. Шта је преостало брокерским кућама на берзи које су кредитирале купце са злогласних 90%, него да и саме тај новац позајме из банака? И затраже исплату од својих клијената и то у року од 24 часа.

 Шта су могли учинити несрећни Американци, који нису ни сањали о таквој могућности развоја догађаја? Они нису могли наћи новце за 24 часа. Остајао је само један начин - продати акције на берзи. А сада замислите како на берзу одједном долазе сви власници акција и то са једним циљем - да их продају.

А ради куповине акција, није дошао нико.

Пад акција на Вол-стриту почео је 24. октобра 1929. године, на црни четвртак.

Тражња је била већа од понуде? Не, тражње једноставно није било, могла се чути само једна реченица. Почела је панична и очајничка продаја акција. Јер свима је била потребна готовина - а акције практично никоме. Ипак су се појавили купци и они су купили акције по цени папира.

Првог дана инвеститори су продали око 13 милиона акција. Оне су ишле у бесцење. Милиони, буквално милиони инвеститора су уништени. Губици су износили око 30 милијарди долара - отприлике онолико колико је САД коштао Први светски рат.

Сами организатори кризе, знајући када и како она почиње, на време су се отарасили непотребних актива. Сада су те десетине људи, на фону банкрота инвеститора који су скакали кроз прозор, постали власници практично СВЕГА.

И тада се број банака у Америци са десетине хиљада свео на неколико стотина. И већина њих је већ припадала „правим људима” из „затворених клубова”. Новца више није било ни у кога.

Извор: "Фонд стратешке културе"     

   http://fakti.org/rossiya/vol-strit-opljackao-amerikance-preko-ruzvelta-i-velike-depresije