Иљад девесто јаданаесте

Анадолске Турске дивље чете

Глободера побрђа поселе

До Бабиног Моста измилеле

Турску војску Косметом тврдивши

Скори отпор Срба осетивши.

Тај батаљон Турски је стигао

Власт шеријата да би јачао

Још Берлином како утврђено

Србско Племе кад је преварено

Од европских царева без срама

Што им турски јатаган и кама

Милији су од свих србских глава

Православља где се чува слава.

Лето беше, млад кукуруз стиже,

У врежеве краставац се ниже,

Лубенице, диње, тикве младе,

Све Турцима за око западе

Да уз пилав, месо од овнова

Род их слади труда Србинова.

Не питају, њиве, баште газе,

А и што би власни се налазе

А Срби су раја и робови

Без заштите они, и гробови.

 Силни Турци док се сити сладе

Болештину њима Господ даде

По стомаку и по турском лицу,

Пролив, уз то стомачну грозницу.

Анадолци лакше подносише

Док Черкези болест напатише

Два три дана бљују и болују

Па са овог света отпутују.

Кад лекари болест приметили

Узалуд су лек јој потражили

Болест брзо та се раширила

По Косову Пољу је косила

Од Вучитрна до Митровице

Потирући Турке, потурице.

Половина августа кад прође

Та вест страшна у Приштину дође

Вилајетом док колера влада

Све се збива к'о никад до сада,

Док смрт црна вилајетом влада

Православне Србе не напада,

Немилице исламисте коси

Срби здрави мада гладни, боси.

Цео свет се тад у чуду нађе

Нико не зна за лек да се снађе

Свуд санитет турски пожурује

Оболелом народу казује

Сем куваног ништа да не једе,

Где се нађу, нека ту и седе.

Кретање им свако забранише,

Карбон, лизол одсвуда мирише,

Свуд где живе, нужду где вршили

Креч негашен лекари бацили.

Рашко-призренска митрополија

Сваког дана извештај добија

Исламиста колико страдало

Од колере кол'ќо умирало.

Дана нема да се то не збуде

Болест носи само жене, људе,

Исламска су деца претицала

Колера их није нападала.

И Пазаром, као Митровицом

Вучитрном, Глободерницом,

Око Пећи, око Ђаковице

Свуд умиру Турци, потурице.

Црне бројке на дан колко страда

Депешама достављане тада,

По двадесет, и по четрдесет,

По тридесет и по седамдесет,

Ретко седам и од десет мање

Извештаји описаше стање.

И у коприве гром муњом бије

Свуд се јавља из Старе Србије,

Понајвише у Пећи, Пазару

Где згазише веру Православну.

Толико су тамо пострадали

Од колере смртно попадали

Да к'о плодно земљиште се нађе

Да по њима за грх удит зађе,

Да то Турци „еђељом“ прозвали

Што Христоса нису поштовали,

Што су Срби себе потурчили

На шта су их Турци присилили

Рад пилава и обиља хране

Христоса се и стиде и сраме.

Свако дрхти, свако телом стрепи

С оболелим да се може срести.

Турци храбро трпе, посматрају,

Православне Србе осматрају

Како пију коњак, шљивовицу,

Дреновачу, љуту комовицу,

И крсте се и Господу поју

На Голготу док страдају своју.

Тада Турци сви почеше пити

И предање ислама газити,

А то се брзо дешавало,

 Пије турско велико и мало

Да ракија Косметом нестала

Док од власти дозвола се дала

Од Солуна, с Ибра 'је носили

У вилајет смело доносили,

Православци тамо су остали

Што казане вешто сачували

Кад ћитапи турски наредише

Печење ракије забранише.

Тад вароши Срби напустају

 Породице своје уклањају

У Љевошу, Црном врху, Сигу,

И маленом селу Брестовику.

Престар прота Спаса је остао

Са по неким што страха немао

Од вајкада пили су ракију

Па колеру, ту опаку змију

С ниподаштавањем посматрали

А страх од ње пошто не имали

Пострадале су сахрањивали,

 „Еђељ“ турски за казну сматрали.

Осамн'ести септембр кад стиже

Проту Спасу заптија пристиже

Поповићу на турском казао

Мутасериф да га је позвао

Ефендији да поп Спаса иде

Е да како сву ту ствар извиде.

За по сата код њег'се нашао

И на турском паши поздрав дао

Звали сте ме? Рече прота паши

А паша се за столицу маши

До себе је за проту ставио

У диванхану где га је примио.

Седи! Паша тада проти рече

И до паше када место стече

Пита прота с Христосовом вером:

 „Како ви се борите с колером?

Уздах пашин диванхан прелама

Види прота мука пашу слама:

„Сваког дана страшна смрт нас бије,    

Све од деце што нам је старије

Побољева и брзо умире

Вилајетом колера надире,

Ево траје скоро два месеца

Само наша спашена су деца

И ви Срби вере православне

 Христосове вере стародавне.

Деца здрава чудом нам остају

И сви Турци што се опијају,

И ја сам пиће удвостручио

У потаји и пре сам га пио.

Но да знате што сам вас позвао

Од старине још ја сам слушао

У Манастир Дечане имате

Чудотворну икону чувате

С њом лечите муке и проблеме,

Са Иконом Хазрети Мерхеме.

Кад вам болест, црна мука дође

Кроз народ се са иконом прође

И када је Свету пронесете

Ви спасење своје пронађете.

Сад те молим да ове недеље

Све по вашој вери, и у време,

Кроз Пећ Свету икону носите,

Од тешке нас болести спасите.

Е, не би ли, Алах, и Мерјема

Учинили да стане колера.“

„Како наредите, све чинићу

Православне Србе припремићу

У недељу после литургије

Да литија у варош се слије

И водицу да вам осветимо  

У касарну да је посветимо,

На Шадрван, у школи основној

Па тек да литији православној

Одредимо икону да врати

У манастир где ће почивати.“

 „Распоред сте добар направили,

Поче паша да се проту мили:

- Све по вери на вољу ти дајем

Шта предложиш ја на то пристајем!“

Рече прота озарена лица:

„Да Бог и Света Богородица

Дадну да ова стане грозница,

Да престане колера, сушица,

Одагнају несрећу што прети

Да сав народ у смрт ће однети,

Варош ову брзо уништити

Јер лек за њу нађен неће бити.

А одавно баба ми причала

Кад Европу чума затирала,

Душа двадесет пет милиона

Изгубила у болести она

Хиљаду осамсто четрес прве

Европа се с том страхотом рве.

Читаве јој вароши страдале

Да у њима душе не остале

Да би њине мртве сахранили,

Покошени сви од реда били.

Страшно било, баба мени рече,

Него данас докле петак тече

Ја би пашо народ да позовем

За недељу да Србе дозовем

Све да буде много свечаније

На литији после литургије.“

„Иди прото, аферим ти дајем

Ја на твоје све речи пристајем!“

Оде прота да Србе дозива

У недељу у цркву позива

Литургију када свету сврше

Да литију по вароши врше

У касарну да свете водицу.

На Шадрван, и кроз варошицу,

У основној школи спас да дају

На ту службу и паше пристају,

А спас Господ пружиће са неба

Богомајка даће шта им треба.

Лети попа, не иде ногама,

Пут и стаза ствара му се сама,

Од колере није се бојао

А и телом још јачи постао

И морално сасвим расположен,

Како не би кад огањ наложен

Од колере у најтежем часу

Иноверни да се Христом спасу

Чудотворну икону кад траже

Богомакла да њима помаже.

У Пећкој Патријаршији прота,

Срећан, а сит тешкога живота

Што шеријат турски му створао

Милост праву њима показао,

Па глад брзо Србима ширио

Мутасериф шта му је тражио.

У суботу људе је нашао

У задатак што је њима дао

Да спреме астал, шандал за свећу,

Босиљак и чинију по већу

Манастирско братство известио

Хафер Тајар паша шта тражио:

Мутасериф паша војске турске

Обред тражи сад од Цркве србске.

Кад субота беше осванула

Лелек, кукња кроз Пећ одјекнула

Седамдесет од колере страда

Страх обузе све људе из града,

Живих душа утонуше тела

Пећ се варош преплашила цела

Неста црног платна и шамија

С минарета нема певанија

У ноћ црну кад се дан стопио,

Мач им смрти над главом висио.

Двадесети септембар свиташе

Тај недељни кад се дан јављаше,

Сунцем сјајним сав се обасјао

Јевстатија Светог прослављао,

Пред манастир србство окупља се,

Мушко, женско, црквом прикупља се .

А кад сврши света литургија

За литију спремна србадија

Црквене је барјаке понела

И чираке високо узнела,

Испред иду смерне старешине

Са Иконом Светом испред светине,

Иза Крста, а испред литије

Богородичин Свети Лик се вије.

Док из порте литија излази

Омладина са песмом полази:

„Чудна јеси, помоштнице чиста,

Богородице Дево Пречиста....

Радуј сја, света заштитнице

Сербскога рода спаситељнице...“

И док Срби на пут су ступали

Војници су турски пристизали

Хафер паша пред цркву их слао

Не да с њима ред би одржао

Него почаст да литији даје

А кад народ пред војску му стаје

Командир, Миљазим командује.

Пушке на поздрав! Одјекује,

Па сву чету на двоје раздели

С обе стране литије подели.

Народ плива од среће, радости

Поје Богу и Божјој Милости

Улицом их Турци поздрављали

Сви су они за литију знали

А комшије потурице њине

Тек тад знаше да то Срби чине

По овласти паша и Турака

Све да спаси Света Богомајка.

Чудотворну икону носаше

Што моћ силну на њих просипаше

Иноверни да се беде спасу

У крвавом колере таласу.

У кругу касарне сто ставили

И свиленим чаршавом покрили,

На сто свећа, вода, струк босиљка

А около хиљаде војника

Хафер Тајар, паша старешина

У парадно одело пред њима

С' официрским кором ту стајаше

Док литија до стола стизаше.

Испред иду Крст, Икона Света

Богомајка Христоса Распета,

А молитве свуд преблаге брује

Песма Богу кроз Пећ одјекује.

Пред иконом. Пред Крстом у злату, 

Свештенство у свечаном орнату

Испред стола сво смерно прилази

Са западне стране му долази

Истоку су окренули били

И Молитву Божију свршили.

Шадрвану после смерно пошли

Где су Турци, потурице дошли

Водоосвећење и ту вршили

Па су Песком путе наставили

Водоосвећење школом чине

Да колера и ту брзо мине.

Кад литију србску испратила

Чета војника тада се вратила

А литија у цркву иђаше

Чудотворну икону враћаше

Одакле је са страхом изнела

Са Њом добра да учини дела

Иноверне да Она заштити

Седњег Дана сви ће на Суд бити.

Сутрадан је болест омалила

Само седам тела покосила,

Прота Спаса депешу послао:

„Од несреће Бог нас сачувао.“

...

Како паша на идеју доће

Да колера болест ће да прође

Кад то Срби молитвом испросе

На литију док икону носе?

С јаком вером да ће то помоћи

На идеју такву паша доћи,без

Христоса то није се збило

Без Њега се није догодило,

С тим, Бог пашу није даровао

Но девојци Туркињи казао

Капешницом она сан сањала

Па га оцу своме испричала,

Почетком септембра то се збило

Овако јој приказано било:

„Србски народ на литију дође,

Из Пећке Патријаршије пође

А кад су се низ улицу слили

С леве стране Турци су се збили 

Кроз град Турци са Србима крећу

А тад Срби молитву највећу

Певали су Пресветој Тројици,

Богомајки и Богородици.

Чудотворну икону јој носе

Уз молитву кроз град је проносе.

Пред литијом Икона је била

Свештеничким рукама носила.“

То је слика Хазрети Мерјеме

Како Кур'ан каже им за време.

„Богомајка раширила крила

Обе стране литије прекрила

Из руку јој силан пламен бије

И Благослов сипа про литије.“

Тако млада Туркиња сањала

А кад санак оцу испричала

Пре но Турци седницу имали

Код Црвене џамије састали

Да у школи договор направе

Како да се болести избаве

Турчин сан им ћерке испричао

Да је сваки зачуђен остао

Ником право није тада било

Зар баш такво спасење би било.

Када спор им врхунац имао

Имам тада реч је узимао.

Капешнички мудериз, Абдулах,

Он Ефендија, смири их на мах

Па је турској говорио свити,

„Кур'ан каже, може тако бити,

То безгрешна девојка сањала

Провићење у сну је имала,

Хазрети Мерјему видела је

Од колере Турке спасила је.

Сви ви знате да то је истина

И да много гледамо година

Кад год болест Србе би напала

Мерјема се у помоћ позвала

Икону би Свету приносили

И Молитве Господу чинили

И Алах је Србе спасавао

Од пошасти спасење им дао.

Хазрети Мухамед знате сви ви

За Мерјему да добро говори

Па што не би монахе молили

Да због нас би икону носили.

По подне ћу ја код паше бити

И Хафера Тајара молити

Да то лично нареди - одобри

 Још вам кажем пријатељи добри

Последњи „курбан“ ја ћу бити

Мојом жртвом болест ће свршити.“

Мудериз Абдулах, ефендија

Паши каза да буде литија,

Како беше имам прорекао

Задњом жртвом он се узимао

Дан четврти у постељу пао

За пар сати душу је предао.

С поштовањем сахрањен је био

Своју паству мудрошћом спасио.