Немам ништа против сцене,

 Нек сви глуме око мене,

Ал да ми се да – да сам главни ја.

Песма из „Позоришта у кући“

Митрополит је рекао да му је жао што није могао да сведочи у корист Милошевића у Хагу, иако су га звали, јер је из врха СПЦ процењено да то не би било пробитачно. Ову своју причу митрополит је подвео под  појам „јавне исповести“. Тако је, по ко зна који пут потврдио своју завидну вештину играња разних улога, разним поводима и на разним местима. Прошле године, на дан оца Јустина у Ћелијама, плакао је и ридао, онако позоришно, на Јустиновом гробу због „случаја Артемије“, коме је и сам кумовао.  Он је човек који може да буде све и да ради све, у шта смо се много пута уверили. Сад је за Милошевића, а некад?

Рецимо, у току демонстрација против Милошевића и његовог режима 1996/1997, митрополит Амфилохије је дувао у пиштаљку са студентима и тражио оставку Милошевића. Када је 1997. у Црној Гори дошло до избора на којима се опредељивало између Момира Булатовића, оданог Милошевићу, и НАТО фаворита, Мила Ђукановића, сада вође црногорских србомрзаца, митрополит Амфилохије је јавно подржао Ђукановића, који је тада, наводно, био за Југославију, а и поклонио се (као и сваки безбожник, лажно) моштима светог Петра Цетињског. После је формирао у складу с црногорском независношћу, „Православну Цркву у Црној Гори“. А за време бомбардовања Србије 1999, од стране НАТО-а, тврдио је да је Милошевић безбожник због кога овај народ, између осталог, и страда. Онда је 2000. године тај исти митрополит узео, без договора са осталим епископима, печат Синода СПЦ и направио саопштење у коме тражи оставку Милошевића, подржавајући тиме ДОС. Кад је ухапшен Милошевић, он је ишао у затвор и носио му Библију, а Милошевић, љут због митрополитове улоге у побуни ДОС-а, није хтео да  прими дар. Јесте, владика цетињски је рекао да бившег председника Србије никад не би изручио Хагу, али је рекао и да га је јавно требало стрељати за оно што се огрешио о свој народ (не у Хагу, него у Београду). И види сад: Милошевић постаде историјска личност као владика Данило Петровић!

 Митрополит је иначе правио и друге политичке глупости: крштавао је Чеду Јовановића минђушара, па кад га је овај напао као пуковника тајне службе, јавно се кајао због тога што га је крстио. Затим је хвалио Зорана Ђинђића на опелу, па подржавао Коштуницу, да би, после свега, уз свог сабрата Атанасија служио интересима Америке и НАТО-а када је терао владику Артемија с Косова. Човек за сва времена и све позиције у нашем тужном црквено – народном позоришту.

Међутим, мора се рећи: митрополит Амфилохије је много слабији играч од владике бачког Иринеја Буловића, који под контролом држи СПЦ. То се видело и ових дана, када је црногорски владика покушао да протури оштар меморандум СПЦ о Косову, а Иринеј то спречио. У овом тренутку, епископ бачки држи под надзором Синод и патријарха, а митрополит Амфилохије мора да се задовољи епархијом у Јужној Америци и савезништвом са владиком Григоријом (на чији захтев је смењен владика Василије Качавенда). У сталном надгорњавању између епископа Амфилохија Радовића и Иринеја Буловића, недавних кандидата за место патријарха српског, од кога је Црква имала само штете, Буловић, у овом тренутку, води, бар са 3:0. Штета! Да је остао веран оцу Јустину и свом светогорском младовању, данас би владика Амфилохије био духовни и народни вођа свих Срба свуда. Овако је само остарели глумац.

Иначе, наслов текста смо преузели из једне старе полемике у народној песми опеваног проте и доктора права, Велибора Џомића, када је расправљао с историчаром Веселином Ђуретићем, који је некад уређивао Титова сабрана дела, а затим почео да велича Дражу. Тако је и са Џомићевим духовником: стотину ће променити ставова и исказа док не нађе што му срцу драго – да буде увек у центру пажње..