Наиме, овде ће бити речи о пројекату, дефинисаном у ICISS (International Commission on Intervention and State Sovereignty) извештају о Одговорности заштите (Р2П). Овој план покретања потпуног рата, почињући са кориштењем нуклеарних бојевих глава против Ирана - земље која је трећа по откривеним залихама нафте, одмах иза Саудијске Арабије и Ирака - је већ уцртан на плану Пентагона још 2005.; потврђен, 2010., а потврдио га је Комитет на челу - Мадлен Олбрајт, под називом Стратешки концепт НАТО.

Ако би се такав рат покренуо, користећи бојеве главе, цели Блиски Исток и централнно-азијски регион, би био брзо увучен у паклени пожар, који ће се тешко моћи угасити, јер такве размере сукоба, који би се десио, човечанство није видело до сада. Ширећи се, човечанство би се убрзано нашло у сценарију Трећег светског рата, односно губитка две трећине свог становништва.

Опасност и последице – бомбардовање Југославије

Невероватно је да тако реална и непосредна опасност од Трећег светског рата, није главна вест насловних страна главних западних медија. Медији се уздржавају од детаљне анализе и расправе о последицама ових ратних планова. Јурише Трећег светског рата, који је замишљен да се деси, западни медији лежерно и цинично описују као Забрањена зона летења или, као неке друге разне операције НАТО, под називом Одговорност заштите (Р2П).

То би се десило, наводно, са минималном колатералном штетом или, још горе и циничније, као хируршки казнени напади на одређене војне циљеве, чији је једини смисао да подржи глобалну безбедност и заштиту енергентских ресурса, као и, опет наводно, демократију и људска права у земљи напада.

Јавно мњење је углавном упознато са тешким и смртносним последицама тих ратних планова НАТО-а, што подразумева употребу нуклеарног оружја, у знак одмазде за, каква иронија, непостојећег оружја иранског нуклеарног програма. Осим тога, 21. век има такву војну технологију која се комбинује из низа софистицираних система наоружања, чија би разорна снага превазишла и неколико хиљада пута, нуклеарне ужасе што су се десили Хирошими и Нагасакију.

Дакле, много разорније. Вредно је напоменути да су Сједињене Државе, једина земља која је већ једном користила нуклеарно оружје против једне земље и њених цивила, уништавајући милионе људи и правећи непроцењиву штету, а како ствари стоје: користиће га и други пут, само у ширим размерама и против много више земаља и убијајући две трећине човечанства.

На глобалном плану, те војне активности се инструментализују кроз јединствену команду америчке војне структуре: цела планета је подељена на географске борбене команде и зоне одговорности, под контролом Пентагона. Према речима бившег команданта НАТО-а, генерала Весли Кларка,  војна мапа пута Пентагона, састоји се од низа ратних представа; петогодишњи план кампање укључује укупно седам земаља, почевши са Ираком, потом Сирија, Либан, Либија, Иран, Сомалија и Судан.

Слично, као најопаснија болест цивилизованог света – рак; уствари, рат САД против целог света, се објавио још 1999., почевши своје деловање; прво, бомбардовањем Југославије; затим,  у Ираку – 2003., наставивши се развијати, све до данас, у најгору глобалну болест.

Док су, Њу Јорк Тајмс (The New York Times)  и друга средства јавног информисања, поздравили и хвалили 15. 12. 2011., као дан обележавања званичног краја, скоро девет година америчког рата у Ираку и поред тога што се у стварности зна да ће та порушена и уништена земља остати америчко ратно позориште у догледној будућности.

Војни саветници Пентагона и добављачи (контрактори) ће наставити да живе и раде тамо и народ Ирака ће генерацијама бити остављен у наслеђе америчког наметнутог сукоба, окупације и варварства. Кампања Пентагона у Ираку - шок и страхопоштовање, се можда наизглед смирила, али њене последице и злочиначки преседани су и даље веома широко распрострањени, не само у Ираку већ и у ширем региону, а све више и више и на глобалном плану. Коју су пустош оставили из себе на простору бивше Југославије, јавности је добро познато.

Пројекат 2000, за нови амерички век

ПНАВ  (Project for the New American Century - PNAC) , који је био окосница плана неоконзервативаца, је заснован на "водити рат без граница". Пројекат ПНАВ садржи прецизно и јасно дефинисане циљеве да се мора "борити одлучно и освојити симултано вишеструка, велика ратна позоришта у различитим регионима света, као и обављање такозваних војних полицијских послова, везаних за обликовање безбедносног окружења у критичним регионима". Глобална полиција, подразумева процес војне контроле и интервенционизма, укључујући и тајне операције "промене режима",  широм света.

Овај ђаволски војни пројекат, формулисан од стране неоконзервативаца, је усвојен и примењује се од самог почетка Обамине администрације и вероватно и пре његовог доласка. Са новим тимом, војним и спољнополитичким саветницика, Обама је био далеко ефикаснији у подстицању војне ескалације од свог претходника у Белој кући, Џорџа Буша Млађег, кога је давно осудио суд за ратне злочине у Куала Лумпуру,  за злочин против мира.

О континуитету војног плана, сведочи и чињеница да две владајуће странке у САД, демократе и републиканаци, нису ништа друго, него две стране једног планског централизованог војно-индустријског комплекса који не мари за мишљења, жеље и интересе америчког бирачког тела, а још мање, за животе људи целог света.

Једно је сигурно: без обзира на теорије о томе који све планови постоје, Запад неће одустати, као и током прошлих векова, да окупира свет.

http://milenkovisnjic.blogspot.com/