ПОКАЈАЊЕ ЈЕ ВАСКРСЕЊЕ  ЉУБАВИ

 Проф. др Драгиша Бојовић један је од најозбиљнијих изучавалаца наше средњовековне књижевности. Предаје у Нишу и у Косовској Митровици. Својим студијама о утицају Светог Јефрема Сирина на литературу србског Средњег века, о есхатолошким мотивима у истој (какво је питање митарстава и Страшног суда), о мотивима Премудрости и слично показао је да се наша књижевност ове епохе не може проучавати без озбиљних увида у светоотачку литературу и дух епохе која је, умногоме, била другачија од наше...

Такође, Бојовић је управник и оснивач Центра за црквене студије, члан Међународног удружења за патристичке студије и Института за национална и верска питања из Солуна. Уредник је угледног годишњака ''Црквене студије'', у коме објављују многа светска имена. Иначе, родом је са Косова, из Ибарског Колашина, једног од наших класичних десетерачких завичаја, који је описао приповедач Григорије Божовић као крај који се сјајно опирао турској и арнаутској тиранији. Бојовић је аутор књиге о чувеном манастиру Црна Река, који представља мистичко срце Ибарског Колашина и који је умногоме определио његов духовни пут. Поставили смо му неколико питања која се тичу прошлости, али и садашњости, Србије и  Светосавске Цркве у њој.

Господине професоре, да кренемо најнепосредније: колико се данашњи Србин разликује од Србина Средњега века, нарочито када је поглед на свет и живот у питању? Ту, пре свега, мислим на есхатолошке, вечне мотиве постојања, којима сте се бавили у својим студијама. Видимо ли ми, данашњи Срби, даље од носа и стомака?

Поређења су, наравно, могућа, али, када је реч о изворима, они се више односе на интелектуалну Србију оног и нашег времена. Ондашњи интелектуалац, најпре у лику образованих духовника, види дубље и даље од данашњег Србина. И у његовом и у нашем времену има оних који не виде, како Ви кажете, даље од носа и стомака. Чувени српски средњовековни писац и хиландарски духовник Теодосије изобличио је такве, којих има и међу царевима и властодршцима, моћницима и племениташима, али и међу монасима код којих влада ''неред и немар према доброчинству.'' За све такве он каже да је ''за њих стомак Бог.'' На другој страни, како каже Теодосије, ''Богу живе сви они који су за Бога живели.'' Тако је било некада, а тако је и данас.

Сматрам да је средњовековни Србин, и сељак и себар и племић, и инок и јереј и архијереј, био у подвигу већем него данашњи Србин, који се и егзистенцијално и духовно љуља као лист на грани, непостојан, недоследан; често потпуно предан обманама овога света, уз то, ако има материјалну и властодржачку моћ, горд је и сујетан, немилосрдан и немилостив. Али и данас, Богу хвала, има оних који ''Богу живе'', чијим молитвама ћемо се можда спасити и ми недостојни.

Шта рећи за једног другог српског интелектуалца, Димитрија Кантакузина (15. век), који је потпуно био окренут есхатолошким темама, али је, истовремено, био непоколебљиви критичар свих негативних појава у Цркви тог времена. Његов интелектуални профил одговара интелектуалном профилу сарадника ''Борбе за веру.'' Он лаик, захваљујући подршци свештеномонаха Исаије, износе на видело све што не ваља: литургичку недоследност, симонију, свађе међу свештеницима, њихово дружење са крчмарицама, неуздржање, охолост, потчињеност храни и пијанству, користољубље и среброљубље. О световњацима каже да су  безаконици, завидни, блудници и слично. При томе, он сматра да су и једни и други дужни да испуне Христов закон: ''Сва би васељена погубљена била и оклеветан би био Христов лик, да је тешко испунив закон онога који га даде. Да ово не буде, све обећано речено би и иноцима и световњацима, и на лик, дело и живот и једних и других односи се речено.'' Кантакузинова Посланица кир Исаији, о којој је овде реч, прототип је одговорног и храброг промишљања и она и данас може послужити као пример онима који се Бога боје а презиру страх људски.

Као човек који је са Косова, и то баш са овог неумиреног и непредајућег се, Севера, шта можете рећи о снази својих саплеменика у једном нимало неравноправном рвању ''са силама немерљивим'', што би рекао Растко Петровић? То јест, шта мислите о оној борби коју је Његош дефинисао стиховима: ''Крст носити вама је суђено, страшне борбе с својим и  с туђином'' (поготово кад живимо у доба кад, опет по Његошу, ''племе ви се све одрекло себе, те црноме работа мамону“) – хоће ли наши Косовци издржати?

Ово је одлучујућа фаза једне борбе, где се не чује јека пушака, али се бој свакодневно бије. У овој фази дешава се нешто што скоро нико не види. Препознаје се глобални смисао, али се не препознају актери локалне драме. Данас се на северу Косова и Метохије, не потцењујући друге, води  кључна борба, поготову на симболичком, територијалном и лидерском плану, између Колашина и Дренице, између поносног и јуначког  Колашина и љуте и гласите Дренице. Први се још увек уздају у етику јуначког епа, а други имају сву могућу светску подршку. Пре скоро сто година Григорије Божовић је рекао за Колашин да му је ''заслуга пред садашњицом што је читаву стотину година био последња брана арнаутском надирању на север.'' Григоријевих сто и наших сто година је укупно двеста, ето двеста година Колашин одолева тежњи Дренице и Арнаута да, како опет то каже Божовић, помере своје међе на север. Један Божовићев јунак пре стотину и више  година вели: ''Арнаути запели да на север помере своје међе.'' Захваљујући највише ''београдској'' руци, не албанској, постоји једна имагинарна међа у мом Колашину (интегрисани прелаз), једно острво илузија, страно тело у српском организму.

Но, док је Колашин ту на свом месту и док сања свој сан о Србији, за Србију има наде. Јер Србија има Колашин на свом најосетљивијем месту. Колашин никада није попустио. Не због себе, већ због Србије. Њему је дана и једна привилегија коју нико нема – да са тог места истовремено гледа и Косово, и Метохију и Рас. Косово је Колашину нада, Метохија му је вера, Рас му је љубав.

Ако се упутите у мој Колашин, и данас тамо можете доживети неућутно епско време. Као што је Вук срео Старца Милију, а Григорије Божовић гуслара Јосифа Јанића, тако и ви у лику седамнаестогодишњег гуслара и песника из Брњака, гимназијалца Милана Анђелковића, можете препознати оних двеста и више година колашинског отпора арнаутском надирању на север.

Што се Косоваца тиче, нису сви у прилици да на исти начин носе крст, на један начин га носе Срби око Грачанице, на други они у Косовском Поморављу, а сасвим другачије Срби на северу Косова. Они су понајвише уздигли тај крст и док они тај крст држе има наде и за Србе јужно од Ибра.

Каква је улога СПЦ у одбрани Косова и Метохије? Чему се ту можемо надати (а до недавно смо се много надали)?

Неоспорно велика. Под тим не подразумевам само институцију. Много више мислим на наду да на том простору пребива бар један праведник, те да ће нас та нада спасити. Када је реч о Цркви као институцији, она није у новије време на најбољи могући начин користила свој ауторитет. Било је ту и непотребног гурања Тадићевих кола на путу европских интеграција. На том блатњавом путу учињено је много грешака (као у последње дане брат је брата по суду ћерао), неке од тих грешака тешко је исправити. Црква је од појединих страних фактора у једном тренутку проглашена пожељним транзиционим партнером. На самом Косову и Метохији ископан је преголем јаз неповерења. О свему томе сам у неколико наврата писао у Политици. Мој став о том питању се није променио.

Оно што се примећује у последње време је покушај појединаца у Цркви да укажу на погрешан правац државне политике. Можда то чине касно и са хипотеком саучесника у претходном периоду.

Иако нисте теолог, Ваше познавање богословља, без кога не можете бити стручњак за књижевност Средњег века, завидно је. То се види и по ''Црквеним студијама'', али и по покушају да на Универзитету у Нишу оснујете један Центар за црквене студије. Докле је дошло са отварањем тог центра и ком стању се, данас и овде, налази наша црквена култура?

Више по промислу Божјем и призиву, него из рационалних научних разлога, од самих почетака научно-истраживачких интересовања био сам окренут теолошким темама у српској књижевности. У почетку су то била интересовања за есхатологију, затим за патристику, потом за љубав и софиологију. Пошто сам по основном образовању филолог, моја истраживања су углавном компаративна и интердисциплинарна. У иностранству је препозната ова моја оријентација, па сам угледну православну награду ''Константин Острошки'' (Пољска, 2010) добио и за богословски приступ у изучавању средњовековне књижевности.

Као резултат тих мојих  интересовања дошло је и до оснивања Центра за црквене студије у Нишу (2001. године), као и до покретања часописа ''Црквене студије'' (2004), који је окупио бројне светске научнике и који је многим српским богословима и другим научницима био од велике помоћи у професионалном напредовању. Центар још увек није део Универзитета, али ће можда нека новија настојања довести и до тога. Упркос тешким околностима у којима је деловао и упркос томе што се то некима не свиђа, Центар је, у овој области, једна од најпознатијих српских научних институција у свету. Показатељи за то су бројни.

Када је реч о црквеној култури, о њој не постоји озбиљна системска и институционална брига, већ опстаје и, чак, развија се захваљујући пре свега изузетним напорима бројних појединаца.

Својеврсном институционалном ембаргу подвргнута је изворна српска теологија односно српска теологија средњега века, којој су темеље поставили Свети Сава, први архиепископ српски и Свети Стефан, први српски краљ. О теологији Светога Саве понеки Србин понешто и зна, док ретко ко зна да се Стефан Првовенчани бавио, између осталог, библијском егзегезом. Када сам једног младог и даровитог српског теолога пре неколико година упитао ко вам је предавао теологију Светога Саве, он је остао нем. То је само један од доказа да се смишљено прави отклон не само према изворној српској теологији, већ и према очувању Савине и Симеонове праве вере, коју су они химнично славили и Светом Црквом чували и очували, као што је ту веру, на исти начин проповедао Свети Јустин Ћелијски.

Шта то још повезује Светог Саву и Светог Јустина Ћелијског?

Није тешко у њиховим делима препознати исту љубав према вери и исту непоколебљивост у очувању те вере. Оно што је нарочито занимљиво и Свети Сава и Свети Јустин Ћелијски, али и Свети Стефан Првовенчани, у аријанизму препознају исту метафору. За сву тројицу аријанизам је метафора за папизам односно латинску јерес. То је јерес која ''наноси хулу на Духа Светога'' (Стефан Првовенчани).  За оца Јустина ''папизам је јерес као аријанизам'', додајући да ''ако Јуда има свог такмаца у злочину, онда је то Арије.'' И Свети Сава је био свестан тог злочина па је, проклињући противнике свог духовног чеда Спиридона, желео да они ''погину као безумни Арије''. Први српски архиепископ је на исти начин проклео латинску јерес на Сабору у Жичи: ''А крштене у латинској јереси, такође са претходним проклетством њихове зле јереси, пошто су исповедали образац вере, и пошто је прочитана молитва над светим миром, тим светим миром заповеди помазати их по свим чулима и да буду верни са нама. Свети је заповедио и свима епископима да тако чине над таквима који долазе к њему.''

Можда су, због оваквих ставова, ова тројица данас и непожељни богослови.

Шта је посебно препознатљиво у богословском ставу и деловању Светог Јустина Ћелијског?

Ако је Владика Николај – Српски Златоуст, Отац Јустин је Српски Громов.

Ако је глас Јована Громова одјекнуо по свим крајевима земаљским, глас Јустинов га је следио. Ако се Свети Јован Богослов назива громом најузвишенијим у богословствовању, онда је Јустин богословствовао Сином Љубљеним и Учеником Љубљеним, јер је Њима самим проповедао и грмео.

Јован – новозаветни громовник, Јустин – српски громовник.

Громовник у школи. Громовник са универзитетске катедре. Громовник у свету и громовник у отаџбини. Громовник ћелијских висова и громовник са амвона.

На сваком месту и увек громовник.

Јер је грмео: О Господу и Спасу нашему. О Цркви једној и Светој Тројици нераздељивој. О вери Отаца, о вери православној. О љубави и псеудољубави. О јеретицима и свејереси. О Арију и новом аријанизму. О Светоме Сави и Светоме Николају. О Косову и Видовдану. О словенству и српству. О души и светлости. О човеку и цвету.

Били сте (а и данас сте) веома делатни у настојањима да се у црквеној смутњи у којој живимо јасније чује глас православних лаика. С тим у вези сарађивали сте с многима, па и покојним Предрагом Р. Драгићем Кијуком. Да ли се тај глас чује или је заглушен унутарцрквеним сукобима које је Свети Василије Велики звао ''тучом у мраку''?

Желео бих најискреније да Вам кажем да бих био најсрећнији када би та смутња престала а наш глас о томе утихнуо. Мислим да се гласу интелектуалаца и православних лаика нико претерано не радује, боље речено тај глас је непожељан, поготово ако не следи ''екуменистичку догму''. Кад данас погледам шта сам говорио и о чему сам писао, постајем сасвим спокојан, надајући се да ће престати потреба за таквим мојим ангажманом, који ми је, морам признати, донео много невоља. Нарочито на примерима других могу приметити да и најмања пројава антиекуменизма доноси исте невоље као што је антикомунизам доносио у времену идеолошке диктатуре.

Покојни Кијук је био посвећен Истини и та врста посвећености окренута саборном деловању помало недостаје онима који су сарађивали са њим. То је био један од ретких православних интелектуалаца који је, не кроз прошлост, већ кроз дубоко искуство прошлости, препознавао понављање историје, указујући на светлост која је водила правоме путу.

Не треба да гајимо илузију да ће се наши гласови надјачати вреву. Можемо се само надати и веровати да ће нас по гласу истине Господ препознати.

Како Вам изгледа домаћи богословски хоризонт и колика је његова, условно да кажемо, екуменистичка унисоност?

На жалост или, можда, на срећу нисам посебно упућен у савремену теологију. Као што сте могли и видети моја интересовања су пре свега везана за најраније српске теолошке изворе. Мене је та теологија образовала и васпитавала. Можда и због тога не разумем увек савремено богословље. Кроз богословље Светога Саве упознао сам свето предање, његове архијерејске беседе су непогрешиви оријентир у овоме мраку, а ''светлост којој почетак не почиње и крај не ишчезава'' (Свети Сава) указује нам Пут, води нас ка Истини и дарује нам Живот. Када је потребно, ослањам се само на правоверне савремене теологе.

Имао сам срећу да проучавам и дело Светог Јефрема Сирина, који је, такође, одредио мој пут. Из ових и сличних интересовања настали су и предмети које предајем на Универзитету. Поред Српске средњовековне књижевности, ту су и Рецепција библијске и светоотачке књижевности, Љубав у старој српској књижевности,  Поетика и теологија стваралаштва, а у процесу акредитације су: Хришћанска књижевност, Рецепција хришћанства у српској књижевности, Православље у српској средњовековној књижевности. Каква лепота! Зар нам је поред ове лепоте и нашег слатког православља потребна ''свејерес''.

Зато за сваког од нас су обавезујуће речи Светога Саве: ''Ако ко од вас уздође ка књигама, нека буде сладак сољу нашега језика.'' На те речи треба стално подсећати, а оне су обавеза свима да чувају сладост те соли.

Ваш Центар је објавио већ неколико студија предањског правословног богослова, Жан Клод Ларшеа, а, како чујемо, спремате и његову критичку студију о теологији у нас утицајног митрополита Јована Зизјуласа. Може ли та Ларшеова студија најзад помоћи да се у СПЦ, бар када је богословље у питању, чује и друга страна?

Ми смо објавили три Ларшеове књиге (Пут, Истина, Живот; Теологија болести и Иконограф и уметник), али и неколико његових значајних радова у ''Црквеним студијама''. У току је превођење његових књига Лечење духовних болести и Личност и природа. Један од значајнијих делова те књиге бави се критиком персоналистичких теорија Христа Јанараса и Јована Зизјуласа. Сам Ларше у једном од својих најновијих радова бави се критиком Зизјуласове еклисиологије, налазећи у њој и врлине и слабости. Ларше сматра да ''филозофски персонализам и егзистенцијализам, на којима се заснива читава мисао Јована Зизјуласа (и Јанараса), омогућили су му да отвори интересантна гледишта у домену теологије, хришћанске антропологије и еклисиологије, али га такође затварају  у ограничене и спорне категорије мисли, непознате патристичкој традицији и у дијалектику коју карактерише ригидни дуализам који се манифестује неприродним, прекомерним супростављањима неуравнотежене и сужене изворне концепције, па чак у већини случајева и јеретичке. Дело митрополита Јована Зизјуласа прогресивно је стварано као затворен систем и као идеологија која је, у смислу својственом модерној филозофији егзистенцијализма, али и несвојственој мислима Светих Отаца и православном Предању, послужила за реинтерпретацију различитих дименуија теологије, антропологије, еклисиологије и православне духовности. Оно је постало основ врло оскудне схоластике и оно што Оливије Клеман назива 'теологијом понављања', као што видимо, код већине садашњих ученика митрополита Пергамског.''

Пошто и професор Ларше припада Српској цркви, мислим да се и та друга страна чује. Теологија не може бити официјелна, она то није и кад је академска. Она је предањска или није предањска и то је кључни критеријум њеног вредновања.

Замољен сам од редакције ''Борбе за веру'' да Вас питам – пратите ли рад овог сајта и имате ли примедбе које би помогле побољшању рада тог сајта?

Постоје 2-3 сајта које редовно пратим. Међу њима је и сајт ''Борба за веру''.  Он добрим делом покрива интересовања бројних верника СПЦ, али и верника у нашем окружењу. Мислим да је та комуникација много важна и она говори о саборном духу оних, које многи желе да поделе, пришивајући им различите атрибуте. Важно је да се Редакција увек труди да објављује текстове који служе само Истини.

Из епског сте краја, где треба бити кадар „стићи и утећи и на страшном месту постојати.“ Хоћемо ли као Црква и народ, издржати или смо већ поражени?

Интензивно размишљам шта би то у овим временима могло да обрадује и Цркву и народ. То је, пре свега, помирење у Цркви. Али тог помирења нема без нашег свеопштег покајања. Да уђемо у храм, да брат брату каже: Опрости, брате. Тек ће тада доћи радост и победа љубави. Јер, покајање је васкрсење љубави.

Није својствено хришћанима признавање пораза. Хришћанима је својствена непрестана борба за правду и истину. Зато моје Колашинце, а и све друге Србе на Косову и Метохији који су посвећени тој борби, данас сматрам одабраним хришћанима.

Хвала Вам на разговору.

На дан Светога Јефрема Сирина,

Лета Господњег 2013.

 Разговор водио: Владимир Димитријевић

Фото: wikipedia.org