Прилог прослави годишњице Миланског едикта:

ипак: добро нам не дошао 

Уље грешника да не намасти главу моју.

(Пс. 140, 6).

   Љубљени, не верујте свакоме духу,

него испитујте духове јесу ли од Бога;

јер многи су лажни пророци изашли у свет.

 (1. Јн. 4, 1).

Унутрашња слобода благодати Св. Духа, слобода од греха, ђавола и смрти,  коју је Бог дао Својој Цркви у дан Педесетнице на Сиону, у једном моменту је породила и извојевала и њену спољашњу слободу, слободу од прогањања и ванзаконитости, односно, слободу свога постојања и проповеди у овом свету. Тај Божији дар дошао је преко Св. равноапостолног цара Константина и ове године славимо јубилеј 1700 од објаве његовог Миланског едикта.

Суштина прослављања овог датума од стране Цркве би зато требало да буде управо у објављивању и сведочењу уједињења спољашње са унутрашњом слободом Цркве, односно, у прослављању датума када је Црква стицањем слободног постојања у свету и званично задобила могућност да од сувишка своје унутрашње слободе – благодати Св. Духа, преображава и спашава свет. Она, другим речима, треба да на сва уста и на сва звона објављује палом свету да је и данас, 1700 год. од указа Св. цара Константина, њена мисија и сушти разлог постојања да се позивањем на покајање, јер се са Христом приближило Царство Небеско (Мт. 3, 2), свет преобрази у Цркву и спаси читава Божија творевина. Двехиљадегодишња историја Цркве показује да, као што је унутрашња породила спољашњу, тако и од ове друге зависи она прва слобода. При томе постоје две могућности: прва је када се спољашњим насиљем (поробљавање од стране Турака) онемогућава њена спољна мисија објављивања и ширења истине о Богу Истини, и тада се њена унутрашња слобода, благодат Св. Духа, због исповедања и сведочења на Крсту, увећава; друга је када се Црква, опет због тешких спољних и унутрашњих околности, сама одриче своје мисије исповедања и сведочења (случајеви унија), и тада њена благодатна унутрашња слобода опада.  Текст који следи је наш скромни прилог прослави овог важног датума у входу Цркве ка пуноћи Царства Небеског, којим желимо да се слободним расуђивањем и објављивањем истине, слобода Цркве  – спољашња и унутрашња – а са њом и слобода света, макар у најнезнатнијој мери, увећа и рашири. Из простог разлога што без слободе (од лажи) нема истине, и обратно – истина је основ слободе.

Оштра је као жилет оштрица која одваја истину од лажи; та оштрица јесте управо сама истина, која хируршки тачно и непогрешиво, али сурово и неумољиво, одваја себе од лажи, одваја светлост од таме, одваја слободу од ропства, одваја живот од смрти. Њој је супротна лаж: она упорно жели да отупи оштрицу истине, оштрину њеног животворног одвајања и разликовања од ње саме, и тиме је изједначи са собом, односно замени собом, тј. да себе прогласи за истину. Управо је та оштрина оштрице истине била кроз векове одлика праве вере православне, којом је она одвајала истине (догмате) учења вере од лажних, јеретичких учења, и тако од живог организма свога Тела одвајала мртва и гангренозна ткива и удове. Та оштрица се зове Свети Дух, Дух Истине (Јн. 16, 13). О тој оштрици речи Божије ап. Павле говори: Јер је реч Божија жива и делотоворна, оштрија од свакога двосеклога мача, и продире све до раздеобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намере и помисли срца (Јевр. 4, 12). Том речју и бритким умом Црква је неуморно и неуспављиво стражила над облашћу спасења њених удова, и када би се појављивала опасност она је хитро и неумољиво деловала. Та оштрица ума Цркве јесте дар богословског и духовног расуђивања и дар разликовања духова: то су дарови благодати Светога Духа којима се утврђују истине догмата вере, изобличавају лажна учења, расуђује о правилном и неправилном духовном животу, као непосредној последици правилне и лажне вере и, коначно, њима се утврђује да ли је нека појава, реч, мисао, дело од Бога или ђавола. Насупрот тој вишевековној оштрици праве вере појавила се у последњем веку отупљена и широка, сентиментална, неискрено-лажна љубав либералиста, модерниста и екумениста, једом речју – хуманиста.

Призивајући у помоћ благодат Божију, и ми желимо, колико је у нашој моћи, да оштрицом расуђивања просудимо о једној појави која се пред нашу Цркву појавила као могућност, да расудимо о њеном пореклу, духу и, завршно, последицама на плану вечног живота или вечне погибије која она, због своје важности, собом носи и рађа.

Основно питање, које дели биће наше Србске Цркве у вези прославе јубилеја у Нишу, јесте: треба ли да на њу дође римски папа? Полазећи од наше дубоке вере да је наша Црква највећим делом против доласка римског папе у Србију, ми желимо да у редовима који следе покажемо да би србски народ и његова држава и Црква од доласка римског понтифекса могао имати само штете и апсолутно никакве користи, односно да ова посета не би била на корист, већ против јединства Православне цркве и, последично, против јединства хришћана. Да би то постигли ми се нећемо бавити богословском анализом јеретичких учења римског папе и пале западне цркве, која је од Светих Отаца током векова извршена и опште је позната, већ ћемо пробати да одредимо духовно стање и статус римског  папе, његову благодатност или безблагодатност, а тиме и корисност или штетност његовог доласка у нашу средину.

Србској Цркви и србском народу је у овом тешком духовном, политичком и привредном тренутку потребан Божији благослов и Божији мир. Божији благослов доноси Божији мир душама верног народа, а са њим и страх Божији, побожност, усрднију молитву и коначно покајање, без кога нема побољшања личног ни свенародног положаја, по речи блаженопочившег патријарха г. Павла, да ће нам бити боље када будемо били бољи. Папа римски још од средине 11. века не може бити преносник и раздаватељ Божијег благослова и мира, будући да су Божији благослов и мир суштински дарови благодати Светога Духа, Који од времена раскола не станује у западној цркви. Шта нам онда може донети римски понтифекс и поглавар Ватиканске државе, будући да не може донети оно што нема? Он нам може донети само оно што има, а то је проклетство, лажни светски мир, лажна обећања и лажну наду: проклетство као архијеретик, лажни светски мир као поглавар световне државе, а лажна обећања и лажну наду као обоје. О томе сведочи 32 Правило Лаодикијског Сабора које гласи: He треба примати јеретичких благослова, јер су они више злословља него ли благослови. Ако је Свети Герман Нови Патријарх Цариградски поручивао Кипранима да беже од латиномислећих свештеника, да не улазе у њихове цркве и да од њих не узимају благослове, колико се ово више односи на онога у кога су обманути свештеници поверовали и због кога су њихови благослови постали проклетство.

Римски папа је архијеретик зато што је изумитељ лажног учења а са њим и духовне болести од које Европа болује вековима, а пред нашим очима је на самрти од безбожништва, зачетог управо у Риму. Римски папа је, дакле, главни и једини узрок тога што је Европа на самрти. Римски понтифекс се најпре разболео од гордости, болести чији је творац сатана, а затим и од болести коју гордост рађа – властољубља. Превазневши се првенством Рима као престонице Царства и својим првенством међу осталим патријасима истока, он је себи, поред части, која му је припадала као првом међу једнакима, приграбио и првенство власти. Зато је себе потом прогласио за Vicarius Filii Dei, за намесника или заменика Сина Божијег, Христа, и тиме себе објавио као бога. Јер заменик, представник Сина Божијег на земљи може бити само неко њему раван, дакле, само бог. Тако је смртни, грешни човек прогласио себе за главу западне цркве, за њеног идола, коме се она све до дана данашњег клања, и који је темељ и средиште њеног култа. Св. Игњатије Брјанчанинов зато каже: Папа је идол паписта. Он је њихово божанство. Због те ужасне заблуде од њих је одступила благодат Божија. Они су сами себе предали сатани – ствараоцу и оцу свих јереси, па између осталих и папизма.

   Сва остала погрешна и неистинита учења и еклисиологија настала на Западу, као исхођење Светога Духа и од Сина (filioque), увођење чистилишта и индулгенција, безгрешно зачеће Марије Дјеве, посни литургијски хлеб и причешћивање верника само „телом“, настале су из јереси гордости и властољубља папе, из јереси његовог самообожења. Зато су вековима на Истоку припаднике римске цркве називали папистима, управо зато што је главна јерес Рима папизам. Будући лоши богослови, латини би се свега одрекли, једино се не би одрекли учења да је глава Цркве папа а не Христос. Зато је Архиепископ Берлински Марко у разговору са студентима Сретенске духовне семинарије (06.04.2011)  с правом рекао да се из католика никада не може искоренити папизам.  Да латинима и није стало до богословске истине већ само до власти показује несумњиво пример унијата, наказни догматско-еклисиолошки хибрид, чије је тело лаж („православни“ обред), а глава архилаж (папа).

Због јереси папизма и свих, из њега рађаних, нетачних учења и завршно раскола, Дух Истине – Свети Дух, Који не може обитавати у догматско-сотиоролошкој области неистине, напустио је римску цркву, оставио је пусту као синагогу сатанину (Откр. 2, 9), претворивши је у светску установу, беживотну, бирократску организацију, чији је видљиви део и средиште држава Ватикан. Све њихове тајне – крштење, свештенство и евхаристија, постале су до дана данашњег безблагодатне, а папа, као архијеретик, од преносника и извора благослова и благодати, извор и преносник проклетства, јер на њему не почива благодат Светога Духа, већ смртоносна енергија мртвог духа – сатане, чијом је влашћу заточен, као што, према наведеном цитату, тврди Св. Игњатије Брјанчанинов.

Црква лишена благодати Светога Духа није више црква, већ светска установа, на чијем челу стоји светски поглавар, како се уосталом и понаша папа, када служи на стадијумима и уздигнутим рукама поздравља народ. Као светски владар он може донети само лажни мир који даје овај свет, мир који остаје на уснама, папиру и тв екранима, а не силази у човеково срце. То је мир за који је Господ рекао: Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји (Јн. 27-28). Од мира, дакле, који пружа овај свет и његови владари, у срца се усељава збуњеност и страх. Јер шта смртни људи, робови телесне и похоте очију и надмености живљења (1. Јн. 2, 16), људи овога света чије обличје пролази (1, Кор. 7, 31; 1. Јн. 2, 17), могу дати него само оно што сами имају у срцу: збуњеност и страх услед немоћи које доносе стихије овог палог света, које доноси поробљеност страстима, гресима, болестима и, коначно, смрћу и ђаволом.

Заједно, пак, са лажним благословом (проклетством) и лажним миром, папа као архијеретик и светски владар, може донети још лажна обећања и лажну наду, какве је обећавао и слао Ромејском царству, у време његове агоније и незаустављивог пропадања. Иста таква лажна обећања у вези политичке помоћи папа Бенедикт 16. је донео Кипру, обећања која су у његовим црквеним и државним поглаварима породила лажну наду да ће решавању њиховог политичког стања помоћи син овога света, који не може да помогне својој цркви, којој непрекидно опада број верника и свештеника, а расте број моралних и финансијских афера. Тако се изгледа наше данашње државне и црквене вође надају да би долазак папе у Ниш решио све наше политичке и привредне, а преко јединства цркава и духовне проблеме: решио питање Косова и Метохије, Републике Српске, Рашке области... Један анонимни старац је на почетку 15. века у Цариграду, када су многи, као што смо рекли, очекивали помоћ од латина, говорио: Не чекајте помоћи од западних хришћана, надајући се да ће они устати на оружје ради заштите опште хришћанског наслеђа. Не чекајте. Историја недвосмислено показује плодове лажне римске вере. Св. Јован Кроштатски каже: Мржња према Православљу, фанатизам и прогон православних, убиства, пролазе као црвена нит кроз све векове живота католичанства. По плодовима њиховим ћете их познати. Веровати да су латини данас другачији од својих предака јесте страшна духовна прелест, али и хула на Духа Светога Којим су говорили светитељи.

Папа не може донети ни решење питања раскола ни питања њихових јеретичких учења, из простог разлога што се таква питања не решавају у празничној атмосфери, каква би била у Нишу, јер питања везана за вечни живот и смрт, каква су питања догмата вере, могу се решавати само у озбиљној саборској атмосфери. Чак не и у атмосфери дијалога Међународне богословске комисије православних и римокатолика, који је већ на почетку погрешно постављен, пошто дијалог подразумева разговор и трагање за истином равноправних, а на Сабору, какви су били Седам Светих Васељенских Сабора, паписти би могли да се појаве само као осуђени, који би морали да одбране своје учење, а ако то не успеју, онда да га одбаце и да се због њега покају, а ако ни то не учине, онда да се анатемишу, да се изопште из Једне, Свете, Саборне и Апостолске, тј. Православне Цркве. На таквом Сабору би сви еуфемизми и софизми црквене и светске дипломатије остали испред врата и било би само по Господњој: да, да; не, не (Мт. 5, 37). Св. Игњатије Брјанчанинов је рекао да је погрешно очекивати покајање читавих заједница, група или народа; то је могуће само када су у питању појединци. И заиста се тако догађа: Бог као срцезналац све искрене боготражитеље из редова паписта преводи у православље, и Духом Светим их у колевци новог живота (Крштењу) рађа за вечни живот. То је пут одвајања и одрицања од грехова римске цркве, то је пут покајања и преумњења. Једино би тим путем римски папа могао себе и своју цркву да преведе из области лажи у област истине, из таме у светлост, из духовне смрти у духовни живот.

Међутим, папа више не може да се покаје.

Зашто папа не може више да се покаје?

Оци кажу да горди људи због истрајавања у злу после одређене тачке више не могу да се врате добру, тј. не могу да се покају. На тај начин оно што се дуго пројављивало у области њихове слободне воље, постаје трајно, вечно својство њихове природе. Будући да су анђели и људи створена словесна бића и нису могли бирати да ли ће постојати, Бог је премудро установио испитивање њихове слободне воље да се определе о начину постојања: с Њим или без Њега. Сатана и његови пали легиони су, будући створени у вечности и због велике близине Богу, пали вечним, непоправљивим падом, док је човеков пад, с обзиром да је створен у времену и да је пао не сам од себе, већ по наговору сатане, није непоправљив, већ покајањем човек може да се врати у првобитну заједницу с Богом. Зато анђелима који су остали с Богом, оно што је постајало у области њихове слободне воље, благодатни живот са и по Богу, преобразило се као трајна одлика њихове природе и они више не могу да падну. Исто се дешава и са људима: уколико истрајавају у злу, у вери и делима, већ за живота се може догодити да пређу границу када оно што је у области слободне воље неповратно и непоправљиво прелази у својство њихове природе, и они зато више не могу да се покају, да се обрате добру. Пре свега, ово се односи на црквене и државне поглаваре, на упорне јеретике и заштитнике лажних учења, тј. богоборце. Пошто говоримо о хришћанству, папа је не само један од њих, већ је он први и највећи, који је породио све остале. Страст гордости Св. Григорије Палама такође сматра неизлечивом, говорећи о овој болести од које болују латини, у делима у којима побија њихову јерес о исхођењу Светога Духа и од Сина. О. Теодор Зисис такође каже да луциферски Папизам неће никад признати своје грешке и покајати се, јер на те заблуде и јереси наводи га и учи га сам Луцифер. Њима насупрот светитељи, опет својом слободном вољом, истрајавају и подгвигу истине и правде, да би у једном тренутку, благодаћу Светога Духа, дошло до непокретности њихове воље ка злу, ка греху, односно, трајном и поколебивом постојању и добру, истини и правди.

Горе реченом треба додати да сваки папа ступањем на трон прима сво наслеђе лажних учења које су изумили његови претходници, придодајући им често своја нова накарадна учења; и највећи грех је што са грехом прихватања лажних учења својих претходника прихвата и њихове грехе погубљења милиона и милиона душа оних који су у њихова учења веровали, додајући им нове милионе душа оних које он за свога понтификата својом службом архижреца и архијеретика отера у вечну погибију. На основу свега тога је јасно зашто Св. Козма Етолски каже: Папу да проклињете  је  ће он  бити кривац.

Целу ствар можемо посматрати и из другог угла. Од момента одступања благодати Светога Духа из римске цркве, њихова света тајна крштења је престала да буде света, с тим да чак није остала ни неутрална као тајна, већ је због свог духовног дејства и садржаја постала оскврњена тајна, тј. оскврњујућа тајна. Наиме, суштина Свете тајне крштења је у изгону демона из срца крштаваног и насељавању благодати Светога Духа у њему. Суштина ове тајне се у римској цркви не дешава. Не врши се егзорцизам, који се по Требнику Православне Цркве састоји од четири молитве заклињања демона да напусти крштаваног, са завршним речима обраћања Господу: Истерај из њега сваког злог и нечистог духа, скривеног и угнежђеног у срцу његовом; духа преваре, духа злобе, духа идолопоклонства и сваковрсног лакомства,, духа лажи и сваке нечистоте, стваране по наговору ђавола. И коначно, свештеник три пута пита крштаваног: Одричеш ли се сатане, и свих дела његових, и свих анђела  његових, и сваког служења њему, и све гордости његове?, да би му на крају рекао да дуне и пљуне на њега. Чињеница да демон, под чију је власт човек дошао од момента пада наших прародитеља Адама и Еве, остаје у срцима паписта има далекосежне и погубне последице. Пошто је срце духовни центар човековог бића, демон из њега влада читавим човеком, његовом душом и његовим телом. Имајући, дакле, власт над човековим срцем демон у потпуности управља његовим мислима, речима и делима, његовим душевним и телесним страстима, од којих „крштавани“ у римској цркви не може бити исцељен, а човек, роб своје пале, страстима изранављене и унакажене природе, не може, по апостолу Павлу, задобити царства небеског (Гал. 5, 19-21). Будући роб демона који угњежден у његовом срцу њиме влада, римски папа мисли, говори и чини само онако како одговара његовом господару. Зато је његово срце синагога сатанина, а он слуга сатанин, његов архижрец, већи и опаснији од жречева осталих нехришћанских религија, по речи Господњој: А од свакога коме је много дано, много ће се и тражити (Лк. 12, 48). О духовном стању западних хришћана малопре поменути старац са почетка 15. века каже: А западни народи само су на површини хришћани: а у срцу, души они су многобошци. Ми православни тугујемо што у нашој души живе идоли [страсти], но у понизности својој падамо ничице пред Христом, свим срцем желимо да будемо Његови. Међутим, код западних хришћанство постоји као танка позлата на бронзи, а и даље изнутра је потпуно многобоштво; зато се они клањају својим идолима у души, а ти идоли владају над њима јер су они горди и у њиховом срцу нема Христа. Дакле, ми православни смо многобошци на површини, а у дубини хришћани; док су западни, латини хришћани на површини, а у дубини многобошци. Зато не чекај од њих помоћи за нас. Ми, православни, њима смо туђи. Истоветно и изричито тврди Св. Пајсије Величковски: Латини у суштини нису хришћани.

Реченом треба додати још једну димензију улоге папе у савременим токовима глобализације и стварања нове светске религије. Многи православни као да не виде да се пред нашим очима одигравају последње фазе тајне безакоња и да је улога папе у томе више него очигледна. Његова настојања да га признају православни и протестанти указују да је њему од тајних владара света додељена улога вође свих хришћана, како би их привео религији Новог доба, која треба да Христа, Мухамеда, Буду прогласи за пророке, међу које треба да се појави „једини и истинити бог“ – антихрист. Овде треба навести тумачења, с којима се ми слажемо, да антихристов пророк, друга звер која имаше два рога као у јагњета, и говораше као аждаја (Откр. 13, 11), може бити само папа: Јагње Божије је Христос, а онај који има два рога не јагњећа, него као у јагњета може бити само лажни следбеник Јагњета Божијег, вук у јагњећој кожи, који при том говори као аждаја - сатана, што значи слуга је сатанин и шири његову погубну, смртоносну реч. Разумљиво је да папа, као викар Христов, буде и викар=пророк антихристов, јер, будући архијеретик, он ће међу првима бити заведен и преварен од лажног христа. Дакле, лажни пророк, који треба да све хришћане убеди да је антихрист месија може бити само папа.

Након свега реченог, сматрамо да став Србске Цркве, њених архијереја, свештенства, монаштва и верног народа, може бити само да римски папа не треба да дође у Србију 2013. године, јер од његовог доласка можемо имати само духовне, и последично политичке и привредне штете. Неистинито је и мишљење да су римокатолици у Србији таоци нетолерантних православних Срба, и да због њих, тј. нас, не могу да буду удостојени посете свога поглавара. Истина је, међутим, управо супротна: они су таоци гордости свога идола, јер он не жели да дође у Србију, и „благослови“ своју паству, без позива СПЦ. Такође, неки сматрају да би папа требало најпре да посети Јасеновац, да затражи опроштај, и да би то био довољан услов за његов долазак у Србију. С обзиром да се сам сатана претвара у светлог анђела (2. Кор. 11, 14) и да је претходник садашњег понтифекса то исто урадио у Јад Вашему, не би нас изненадило да Бенедикт 16. учини нешто слично, не би ли задовољио формални услов за његову мисију. Међутим, остао би суштински, горе наведени, разлог који недвосмислено говори да он не треба да дође у Србију, ни 2013., нити било које друге године. Доласком римског папе наша би земља и народ уместо благослова добила проклетство, а уколико би у Нишу 2013. године дошло до неког сједињења са латинима, то би неминовно био вид духовног ропства. Све би то изазивало гнев Божији, који би духовно наше унијатско ропство претворио и у физичко ропство под нашим непоправљивим и неизлечивим западним ненавидницима.

Тако би се све оно што је задобијено Миланским едиктом, пре 1700 година, изгубило. Добровољно би изгубили, међутим, своју спољашњу и унутрашњу слободу, слободу пред светом и Истином, само они који би тај чин извршили. Народ, који и јесте тело Цркве, би се од таквог лажног благослова, али и пастира који би омогућили посету архилажепастира одрекао, и тим чином исповедања и сведочења истине о Богу, Цркви и себи сачувао тековине слободе дароване од Бога, а озакоњене и стечене указом Св. цара Константина Великог.