Боговидац, Богопримац, Богослов, Богоносац

Пророк Мојсије,човек што је видео Оног Који Јесте у огњу Неопалиме Купине, био је Боговидац.

Свети Симеон, који је на Сретење примио Христа у наручје, назван је Богопримац.

Свети апостол Јован, наслоњен на прса Учитеља, постао је Богослов.           

А Свештеномученик Игњатије, бачен за Христа пред лавове у Риму, обрео се као Богоносац.

Божји Промисао, пројављен у Старом и Новом Завету, премудро се пројављује у овим надимцима. Мојсије је од Бога био изабран да се с Њим сретне види у чудесном јављању. Кад је човечанство потонуло у таму идолопоклонства, Господ га је подсетио на себе преко  скромног, уз то и муцавог, пастира стада Јоторовог, али часног и пуног љубави према Вишњем. Објавио се Мојсију у Купини, а затим и на Гори Синају, у оној мери у којој је човек био кадар да Откровење Творца  прими. Пастиру Мојсију рекао је Саваот, Господ над војскама: “Учинићу те да будеш бог фараону“. И заиста, обдарио га је таквом чудесном силом, да је фараон, после свих пошасти које су, због његове тврдоглавости и безбожја, снашле Египат, на крају пустио јеврејски народ из ропства. Кад је силазио са Синаја, са таблицама Заповести, Мојсијево лице сијало је јаче од сунца, и синови Израиљеви нису могли да гледају у њега, па је  пророк морао да се покрива . Такав бејаше чудесни Боговидац, чији гроб Господ сакри, да га чулни потомци Јаковљеви не би обоготворили и тако сагрешили свом  Избавитељу, али и огрешили се о свог духовног вођу. Бог је Мојсију открио своје име – „Ја сам Онај Који Јесам“, Самопостојећи, Самодовољни, а ипак Љубвеобилни и из Себе Излазећи у сусрет ономе кога је створио да би му подарио вечни живот.

Србска реч „срећа“ потиче од старосрбског „срешта“, што значи сусрет. Сам човек није  срећан-мора неког да сретне. Тако је старозаветни мудрац, Симеон, који је од Бога добио обећање да неће умрети док не види Месију рођеног од Дјеве, пред  смрт постао најсрећнији човек на свету – јер је срео Жељенога и Очекиванога. Овај пречисти човек, који се, по сведочењу Житија Светих, налази уз  Престо Божји, дочекао је Богочовека на руке и изговорио речи које су праведни хришћани пред одлазак с овог света,савести чисте и руку праведних, скрштених на грудима, могли да понове пред лицем вечности:“Сада отпушташ слугу Свога, Господе, по речи Својој, с миром,јер видеше очи моје спасење Твоје, које си припремио пред лицем свих народа – Светлост да обасја незнабошце и славу народа Твога, Израиља“. А Мајци Божјој је прорекао да ће јој мач пробости душу, „да би се откриле мисли многих срца“, и да би њен бол постао радост свих људи,једном и занавек. Свети Симеон Богопримац живео је, дакле, чекајући да се сретне са Сином Божјим – ништа друго није тражио, до да Га види  и додирне,и да зна да ће све људске патње, ране, ужаси и беде у Њему добити Искупитеља. Бог није остао на небесима да гледа како се људи муче, него је сишао у крваву реку историје да спасава дављенике и, на Својим плећима, износи их на светлу обалу чистог Битија,тамо где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него живот бесконачни. Овај народ је осетио сву лепоту Христовог доласка у свет,и опевао је: “Часне посте запостисмо,/нову грађу изнесосмо,/белу цркву саградисмо./ Ту ми поју светитељи:/Свети Петар и Никола./Две им  сеје отпевају:/Анђелија Светом Петру,/ а Марија Николају./Ту се дала бела стаза,/по њој шета Божја Мајка,/ води Бога за ручицу“.“И Бог има Мајку“,каже наша народна изрека, плод искуства србске среће  - Сусрета са Христом, који је први имао Свети Симеон Богопримац. Није случајно да је тог дана Карађорђе дигао устанак, да би, како рече Његош, поново крстио земљу и подигао Србе из мртвих.

А Свети Јован, дивни младић – девственик, постао је Богослов. Бивши рибар, кренуо је за Христом, са увереношћу какву нико није имао. Ревност његова и његовог брата била је таква да их је Господ назвао Синовима Грома, Громовницима. То је био Гром Благовести, по речи Писма: „Бог се јави у телу, оправда се у Духу,показа се анђелима,проповеда се људима, верова се на свету, вазнесе се у слави“. Због његове чистоте и оданости, у предубокој души Јовановој огледнуше се највеће тајне Господње („Господе, знам ти клицу чудну/ у свем мом добру и у квару./ Јер огледаш се мени у дну/ Као небеса у бунару“, певао је србски имењак Громовников, Дучић). Тако је он постао богослов – суштом чистотом свог бића и спремношћу да за Христом иде где год  Он пође; не само на Тавор, него и на Голготу. Покојни владика Данило је причао потписнику ових редова да је од Дванаесторице, једино  Свети Јован Богослов, после свих прогона које је претрпео, са овог света отишао мирно,док су сви остали апостоли мученички страдали. Зашто? Зато што је он своје мучеништво претпрпео на Голготи, гледајући  Спаситеља у самртним мукама. Јован је остао вечни узор свих хришћанима: његова чедност имала је смелости да се Пречистом наслони на прса, и да прими и искаже тајну Логоса – Смисла човека и света, и да своју проповед, пред полазак са овог света, сведе на оно најважније:“Дечице,љубите једни друге“. Свето Предање вели да је из гроба Јовановог, кога ученици обретоше празним, излазио мирисни прах (то је онај мирис који помиње наша народа песма – „мирише му душа као млад босиљак“). И мистичко предање,које Црква шапуће на ухо поколењима, каже да је Јован, као и Енох и Илија, и телом жив, и да ће водити хришћане у доба антихриста, да их доведе Првоваскрсломе, Који је и Судија живих и мртвих.

А Свети Игњатије Богоносац? То је оно дете кога је Христос држао на коленима, и који ће, као ученик Његов и апостолски, постати епископ антиохијски, да би,заточен од римских пагана, био поведен у престоницу крвавог царства, и бачен пред лавове у Колосеуму.Успут, писао је посланице хришћанима које је сретао, и у њима их поучавао како да живе и делају да би се спасили. А за себе је говорио да је пшеница Божја, и да се меље зубима зверова,да би се јавио чистим хлебом Христу. Он, који је,као епископ, свештенодејствовао Тело и Крв Господњу, примајући их у себе, сада је своје тело и крв, Богочовеково од Богочовековог, вратио Њему, свом Творцу и Искупитељу. Чисти хлеб Христу: зар то није идеал сваког хришћанина, кога овај свет меље и мрви под својим воденичним каменовима? Зар то није оно што рече Свети Анатолије Оптински Млађи – да ћемо, кад будемо умирали,Богу благодарити за невоље које смо претпрпели, а не за радости? Јер су нас те невоље чиниле чистим хлебом Христу. Житије Светог Игњатија вели да су му, у срцу, после мученичке кончине, нашли златним словима уписано:“Исус Христос“. Зар то није оно за чим  сваки хришћанин чезне, гледајући свог човекољубивог Бога,Који одмара уморне и натоварене и преводи их у Светлост Невечерњу?   Боговидац, Богопримац, Богослов, Богоносац: четири надимка као четири захтева сваком члану Цркве. Видети Бога, примити Бога, словити о Богу и носити Бога – по мери својих снага. Ако не можеш да видиш Бога у Неопалимој Купини и на Синају, као Мојсије, можеш да га видиш у храму, на богослужењу, и у свом ближњем, који има потребу да му помогнеш,речју или делом.Ако не можеш да примиш Бога на руке, као Свети Симеон, можеш да га примиш кроз Свето Причешће, за које си се припремио постом, молитвом и исповешћу,које нема без покајања. Ако не можеш да будеш Богослов попут апостола Јована, и да казујеш тајну Христове првосвештеничке молитве,можеш да будеш богослов најкраћом молитвом, којом се, уз уздах, спасаваху сви преци наши:“Боже,помози!“Ако не можеш да страдаш у Колосему, пред лавовима, као Свети Игњатије, можеш да трпиш свакодневне недаће, и да Онога Киме се причешћујеш носиш у срцу.

И новоупокојени отац Лука, вишегодишњи игуман цетињски, стремио је да ове идеале оствари у свом животу. Као младић, историчар уметности са много знања овог света, одрекао се свега и, пун жеље да се одужи Најлепшем од синова људских, изашао је испод бучног жрвња званог Београд, и отишао на славно, данас (осим часних изузетака) обезбожено и расрбљено Цетиње, где ће постати игуман оног манастира у коме су се подвизавали и Свети Петар Цетињски и његов синовац, велики Његош. Носећи крст монашког живота, отац Лука је настојао да помогне и ближњима који траже Христа. Нарочито им је указивао на свеце православног Запада, који је, до 1054, припадао истој Цркви као и Исток. Волео је, заиста, западне свеце – и оне из Галије, и оне из Енглеске, а нарочито келтске, претке садашњих Шкота, Велшана и Ираца, народа напаћеног и слободољубивог као и Срби. Са гостима из цетињског манастира који су му са тих страна долазили беседио је о њиховом православном наслеђу, и казивао им оно што ни сами нису знали – чији су били и чији би могли бити, ако то пожеле. И Србе је подсећао да Запад нису само папа и Лутер, него да су то и Свети Патрикије Ирски и Света Бригита Килдејрска, и Свети Григорије Турински, и Света Геновева Париска, и Свети Едвард Исповедник, и толики, толики други.       

Сазревши у монашком подвигу,благ и скроман, смирен, али и трајно младићки занет православним хришћанством, прешао је са овог света у онај бољи, а нас оставио да га помињемо у молитвама,сећајући се пута којим је ишао,и настојећи да и сами будемо на Путу Истине и Живота Који је Христос. Нека би Он, преблаги, оцу Луки дао да се у Царству Његовом сретне са  свима које је волео – како са Небеском Србијом, тако и са Небескима: Галијом, Ирском, Шкотском, Велсом, Енглеском, и свима онима који су Богу угодили пре но што је дошла 1О54. година, и учинила крај златном добу хришћанске историје.

 Молитвама Светих: Мојсија Боговидца, Симеона Богопримца,Јована Богослова и Игњатија Богоносца, помилуј и наше покојнике и нас грешне, и прими нас у Своје пречисте дворе!             

Божји Промисао, пројављен у Старом и Новом Завету, премудро се пројављује у овим надимцима. Мојсије је од Бога био изабран да се с Њим сретне види у чудесном јављању. Кад је човечанство потонуло у таму идолопоклонства, Господ га је подсетио на себе преко  скромног, уз то и муцавог, пастира стада Јоторовог, али часног и пуног љубави према Вишњем. Објавио се Мојсију у Купини, а затим и на Гори Синају, у оној мери у којој је човек био кадар да Откровење Творца  прими. Пастиру Мојсију рекао је Саваот, Господ над војскама: “Учинићу те да будеш бог фараону“. И заиста, обдарио га је таквом чудесном силом, да је фараон, после свих пошасти које су, због његове тврдоглавости и безбожја, снашле Египат, на крају пустио јеврејски народ из ропства. Кад је силазио са Синаја, са таблицама Заповести, Мојсијево лице сијало је јаче од сунца, и синови Израиљеви нису могли да гледају у њега, па је  пророк морао да се покрива . Такав бејаше чудесни Боговидац, чији гроб Господ сакри, да га чулни потомци Јаковљеви не би обоготворили и тако сагрешили свом  Избавитељу, али и огрешили се о свог духовног вођу. Бог је Мојсију открио своје име – „Ја сам Онај Који Јесам“, Самопостојећи, Самодовољни, а ипак Љубвеобилни и из Себе Излазећи у сусрет ономе кога је створио да би му подарио вечни живот.

Србска реч „срећа“ потиче од старосрбског „срешта“, што значи сусрет. Сам човек није  срећан-мора неког да сретне. Тако је старозаветни мудрац, Симеон, који је од Бога добио обећање да неће умрети док не види Месију рођеног од Дјеве, пред  смрт постао најсрећнији човек на свету – јер је срео Жељенога и Очекиванога. Овај пречисти човек, који се, по сведочењу Житија Светих, налази уз  Престо Божји, дочекао је Богочовека на руке и изговорио речи које су праведни хришћани пред одлазак с овог света,савести чисте и руку праведних, скрштених на грудима, могли да понове пред лицем вечности:“Сада отпушташ слугу Свога, Господе, по речи Својој, с миром,јер видеше очи моје спасење Твоје, које си припремио пред лицем свих народа – Светлост да обасја незнабошце и славу народа Твога, Израиља“. А Мајци Божјој је прорекао да ће јој мач пробости душу, „да би се откриле мисли многих срца“, и да би њен бол постао радост свих људи,једном и занавек. Свети Симеон Богопримац живео је, дакле, чекајући да се сретне са Сином Божјим – ништа друго није тражио, до да Га види  и додирне,и да зна да ће све људске патње, ране, ужаси и беде у Њему добити Искупитеља. Бог није остао на небесима да гледа како се људи муче, него је сишао у крваву реку историје да спасава дављенике и, на Својим плећима, износи их на светлу обалу чистог Битија,тамо где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него живот бесконачни. Овај народ је осетио сву лепоту Христовог доласка у свет,и опевао је: “Часне посте запостисмо,/нову грађу изнесосмо,/белу цркву саградисмо./ Ту ми поју светитељи:/Свети Петар и Никола./Две им  сеје отпевају:/Анђелија Светом Петру,/ а Марија Николају./Ту се дала бела стаза,/по њој шета Божја Мајка,/ води Бога за ручицу“.“И Бог има Мајку“,каже наша народна изрека, плод искуства србске среће  - Сусрета са Христом, који је први имао Свети Симеон Богопримац. Није случајно да је тог дана Карађорђе дигао устанак, да би, како рече Његош, поново крстио земљу и подигао Србе из мртвих.

А Свети Јован, дивни младић – девственик, постао је Богослов. Бивши рибар, кренуо је за Христом, са увереношћу какву нико није имао. Ревност његова и његовог брата била је таква да их је Господ назвао Синовима Грома, Громовницима. То је био Гром Благовести, по речи Писма: „Бог се јави у телу, оправда се у Духу,показа се анђелима,проповеда се људима, верова се на свету, вазнесе се у слави“. Због његове чистоте и оданости, у предубокој души Јовановој огледнуше се највеће тајне Господње („Господе, знам ти клицу чудну/ у свем мом добру и у квару./ Јер огледаш се мени у дну/ Као небеса у бунару“, певао је србски имењак Громовников, Дучић). Тако је он постао богослов – суштом чистотом свог бића и спремношћу да за Христом иде где год  Он пође; не само на Тавор, него и на Голготу. Покојни владика Данило је причао потписнику ових редова да је од Дванаесторице, једино  Свети Јован Богослов, после свих прогона које је претрпео, са овог света отишао мирно,док су сви остали апостоли мученички страдали. Зашто? Зато што је он своје мучеништво претпрпео на Голготи, гледајући  Спаситеља у самртним мукама. Јован је остао вечни узор свих хришћанима: његова чедност имала је смелости да се Пречистом наслони на прса, и да прими и искаже тајну Логоса – Смисла човека и света, и да своју проповед, пред полазак са овог света, сведе на оно најважније:“Дечице,љубите једни друге“. Свето Предање вели да је из гроба Јовановог, кога ученици обретоше празним, излазио мирисни прах (то је онај мирис који помиње наша народа песма – „мирише му душа као млад босиљак“). И мистичко предање,које Црква шапуће на ухо поколењима, каже да је Јован, као и Енох и Илија, и телом жив, и да ће водити хришћане у доба антихриста, да их доведе Првоваскрсломе, Који је и Судија живих и мртвих.

А Свети Игњатије Богоносац? То је оно дете кога је Христос држао на коленима, и који ће, као ученик Његов и апостолски, постати епископ антиохијски, да би,заточен од римских пагана, био поведен у престоницу крвавог царства, и бачен пред лавове у Колосеуму.Успут, писао је посланице хришћанима које је сретао, и у њима их поучавао како да живе и делају да би се спасили. А за себе је говорио да је пшеница Божја, и да се меље зубима зверова,да би се јавио чистим хлебом Христу. Он, који је,као епископ, свештенодејствовао Тело и Крв Господњу, примајући их у себе, сада је своје тело и крв, Богочовеково од Богочовековог, вратио Њему, свом Творцу и Искупитељу. Чисти хлеб Христу: зар то није идеал сваког хришћанина, кога овај свет меље и мрви под својим воденичним каменовима? Зар то није оно што рече Свети Анатолије Оптински Млађи – да ћемо, кад будемо умирали,Богу благодарити за невоље које смо претпрпели, а не за радости? Јер су нас те невоље чиниле чистим хлебом Христу. Житије Светог Игњатија вели да су му, у срцу, после мученичке кончине, нашли златним словима уписано:“Исус Христос“. Зар то није оно за чим  сваки хришћанин чезне, гледајући свог човекољубивог Бога,Који одмара уморне и натоварене и преводи их у Светлост Невечерњу?   Боговидац, Богопримац, Богослов, Богоносац: четири надимка као четири захтева сваком члану Цркве. Видети Бога, примити Бога, словити о Богу и носити Бога – по мери својих снага. Ако не можеш да видиш Бога у Неопалимој Купини и на Синају, као Мојсије, можеш да га видиш у храму, на богослужењу, и у свом ближњем, који има потребу да му помогнеш,речју или делом.Ако не можеш да примиш Бога на руке, као Свети Симеон, можеш да га примиш кроз Свето Причешће, за које си се припремио постом, молитвом и исповешћу,које нема без покајања. Ако не можеш да будеш Богослов попут апостола Јована, и да казујеш тајну Христове првосвештеничке молитве,можеш да будеш богослов најкраћом молитвом, којом се, уз уздах, спасаваху сви преци наши:“Боже,помози!“Ако не можеш да страдаш у Колосему, пред лавовима, као Свети Игњатије, можеш да трпиш свакодневне недаће, и да Онога Киме се причешћујеш носиш у срцу.

И новоупокојени отац Лука, вишегодишњи игуман цетињски, стремио је да ове идеале оствари у свом животу. Као младић, историчар уметности са много знања овог света, одрекао се свега и, пун жеље да се одужи Најлепшем од синова људских, изашао је испод бучног жрвња званог Београд, и отишао на славно, данас (осим часних изузетака) обезбожено и расрбљено Цетиње, где ће постати игуман оног манастира у коме су се подвизавали и Свети Петар Цетињски и његов синовац, велики Његош. Носећи крст монашког живота, отац Лука је настојао да помогне и ближњима који траже Христа. Нарочито им је указивао на свеце православног Запада, који је, до 1054, припадао истој Цркви као и Исток. Волео је, заиста, западне свеце – и оне из Галије, и оне из Енглеске, а нарочито келтске, претке садашњих Шкота, Велшана и Ираца, народа напаћеног и слободољубивог као и Срби. Са гостима из цетињског манастира који су му са тих страна долазили беседио је о њиховом православном наслеђу, и казивао им оно што ни сами нису знали – чији су били и чији би могли бити, ако то пожеле. И Србе је подсећао да Запад нису само папа и Лутер, него да су то и Свети Патрикије Ирски и Света Бригита Килдејрска, и Свети Григорије Турински, и Света Геновева Париска, и Свети Едвард Исповедник, и толики, толики други.       

Сазревши у монашком подвигу,благ и скроман, смирен, али и трајно младићки занет православним хришћанством, прешао је са овог света у онај бољи, а нас оставио да га помињемо у молитвама,сећајући се пута којим је ишао,и настојећи да и сами будемо на Путу Истине и Живота Који је Христос. Нека би Он, преблаги, оцу Луки дао да се у Царству Његовом сретне са  свима које је волео – како са Небеском Србијом, тако и са Небескима: Галијом, Ирском, Шкотском, Велсом, Енглеском, и свима онима који су Богу угодили пре но што је дошла 1О54. година, и учинила крај златном добу хришћанске историје.

 Молитвама Светих: Мојсија Боговидца, Симеона Богопримца,Јована Богослова и Игњатија Богоносца, помилуј и наше покојнике и нас грешне, и прими нас у Своје пречисте дворе!