Запрепашћују поступци и изјаве последњих месеци Његовог високог преосвештенства митрополита Загребачко-љубљанског Српске православне Цркве, Јована. Невероватно је, да се руковао и пријатељски разговарао с генералом хрватске војске, Антом Готовином, под чијом командом је обављен злочин геноцида над српским православним народом 1995. године. Под његовом командом су Срби прогнани из Републике Српске Крајине, а ова српска историјска и етничка држава је окупирана.
У времену од 1990. до 1999. године је у Републици Српској Крајини и Хрватској покатоличено и хрватизовано 30.000 православних Срба, о чему је податке прикупило Његово високо преосвештенство, митрополит Јован, а уз ту чињеницу хрватског злочина геноцида, митрополит Јован најављује помирење два народа. А помирења нема, док се за ратни злочин не плати ратна одштета и док се не уклоне последице злочина геноцида. Његово високо преосвештенство, Јован, последњих дана је неопростиво подржавао колонијални учинак Ватикана и Аустроугарске у вези са српском културном баштином. Изјављивао је, да је српска ћирилица једнако и хрватско писмо, а слаже се с колонијалним учинком Ватикана и Аустроугарске о проглашавању српског језика хрватским језиком. Не жели да обавести домаћу и међународну јавност и своје вернике, да је службени језик у Хрватској у ствари српски који је украден и преименован у хрватски. Прави хрватски језик (кајкавски) је замењен српским током 19. столећа. Његово високо преосвештенство је грешно говорило и о српској дубровачкој књижевности, за коју је рекло, да је она и хрватска. А прећуткује да се ниједно књижевно и научно дело у Дубровнику и у другим местима Срба католика није писало на хрватском језику („кајкавском дијалекту“). Далматинци и Дубровчани католичке вере су се представљали Србима, све док њихови потомци нису били присиљени у два светска рата да се зову Хрватима. Његовом високом преосвештенству, достављамо саопштење Матице српске у Дубровнику (представништво у прогонству у Београду), у којем ће видети како ова српска културна установа чува српску културну баштину, на што би се морало угледати и Његово високо преосвештенство: „Становници Вуковара католици, који се представљају Хрватима, настављају с истицањем, да се у Вуковару не сме службено користити српски језик и српско писмо. Захтев је жесток, па се њиме угрожава становништво православне вере, како је угрожавано и у прошлости – посебно у Другом светском рату, кад је Хрватска озаконила потпуно БИОЛОШКО ИСТРЕБЉЕЊЕ православних Срба. Срби, српске државне и српске просветне установе, као и истакнути српски интелектуалци, не треба да полемишу с хрватским државним и хрватским просветним установама, као и са истакнутим хрватским интелектуалцима на начин какав се до сада користио. Излишно је расправљати о српском и хрватском језику како је то наметнула колонијална аустроугарска власт у деветнаестом столећу, а прихватиле обе Југославије, јер је у питању чист фалсификат у филолошкој науци. Зато, са српске стране, треба полазити о три непобитне НАУЧНЕ ЧИЊЕНИЦЕ – научне у филолошкој науци: Српски језик је службени и књижевни језик у Хрватској, само га хрватска „стручна“ јавност представља хрватским Колонијална Аустроугарска је избацила оргинални хрватски језик из службене и књижевне употребе у XIX столећу, проглашавајући га (ненаучно) „кајкавским дијалектом“ и Срспки језик има два дијалекта – штокавски и чакавски, о чему је Руска академија наука и уметности у Санкт Петербургу објавила научни рад Академика Александра Белића – 1905. Године. Полемика с хрватском страном је, без ова три НАУЧНА полазишта, излишна и ненаучна. http://www.vaseljenska.com |