Кад из густе, тек подмлађене ситногорице избих на једну нешто узвишенију рудину готово испод саме планине, ја зауставих коња и окренух га да бих уназад још једном погледао низ Косово. Мрзим га, изједна га као рајетин нена– видим, јер ме је родило робом, а опет ми га никад доста није. Често сам се зарицао да нећу да га гледам колико ни добар Јеврејин ону жалосну своју долину плача. У Качанику, кад год полазим за Косово, у возу увек загњурим лице у узглавнике. Да га не гледам. Али опет као у прикојаси: железна кола јуре преко опеване равнице, а ја и не подижући очи осећам где сам — на Паун-Пољу, покрај Бресја или испод Враголије...

Косово ми се и овом приликом подругну бољци и мојој тврдокорности. Исправих се у седлу и погледах пут Сазлије и Бабљака. Ваистину диван кут и најлепши на Косову. С једне стране га готово грановесно ограђује Љуботрн, а од Лепенца па тамо до иза Неродимља као да су се Шарини брегови суљнули, и као одједном на домаку поља зауставили или да му се диве, или да га не грубе. Одатле веома благо побрђе неосетно прелази у равницу, у познато Равно Косово, које се испред ока, кад га дуже гледаш, стане од те равности тајанствено окретати као да је тепсија а не поље. А побрђе и његове латице притисла храстова ситногорица која нигде тако не буја као овде, само кад је секира остави на миру. Готово све тако до железничке пруге и до старих села покрај ње. Где-где китице однегованих забрана, па рудине и про– планци, са којих се беле куће послератних насељеника, човек би рекао само оних који су из чежње а не по невољи ту побили колац. Као да су знали да је читав тај кут био цароставна престоница, обориште Сврчина и Неродимља, па почели да се настањују, да би оджелели већ једном ону тешку жељу за тим клетим Косовом...

Гледам низ поље, посматрам сву ову његову лепоту. Али векови проговарају и очи ми се мреже. Као у бунилу. Слика прве зобнице, почетак проклетства. Висан себар, кракат и плећат, са дугом сребрном косом низ леђа, клања се још страшљиво насмејану Мурату, држећи у руци пуну торбу косовскога јечма шесторедна за његова хата, а другом показујући на крцате житнице и пуне торове: заповедај, царе, дао је Бог за јунаке пива и јестива, а за коње сена и јечмена... И тако даље што је потом било. Све излази пред очи. Још једном проклињем Косово, још једном му овако са седла шаљем млаз крваве мржње, па нагло окрећем коња к планини, као да хоћу да бежим у њене гудуре, као да сам још роб, па ми вала да се буним, да се одмећем... Са немоћном срдитошћу окрећем томе Косову леђа. Са засталом у грлу речи да је проклето. Но шумарци маме поглед. Беле кућице као да навлаш због овакога расположења извирују из њих. Брзо се присећујем да су оне нове, послератне, српске. Црногорци, Личани, брђани уопште, дошли да покају прошлост и да се и мени подсмехну. „Забога, није Косово то што ти мислиш, пријатељу! Ево, живи смо још, те како!..“ Окрећем се около и гоним коња насумице, а он осећа пут за брда и отимље ми се да пође брже.

— А зар нећемо свратити код проте? – проговори ми најзад ћутљиви пратилац. — Ено његове куће!

— Којега проте, побогу?

— Код проте Дејана Поповића.

— Шта?.. — узвикнух изненађено.

— Још одмах после рата оставио је горе своја брда и сишао на Косово. Само да га видиш како се населио и изградио!..

Зачудих се овој новости и нагнах коња онамо куда ми пратилац показа. Велики четвороугаоник ситногорице беше прорешетан, готово на силу, онижим честоколом. С лица, покрај шире стазе којом смо наишли, велике озидане и црепом покривене вратнице, затворене. Иза њих засовница као у старо доба и као да ограда није од прошћа но озидана да боље чува господара. Унутра, у дворишту још добро неискрченом и са неравним стазама преко њега, видимо нову пространу и ниску кућу. Без подрума је, види се, а удобна. Са великим прозорима, господски и домаћински саграђена. Да је видна и широка, да је станиште човеку који се не боји и ни од кога не заклања. Вичемо да нам се отвори. Брзо прилази један сељак, јамачно слуга а не чувар, неки старији Косовац, који свакако није никад пушку ни прстом пипнуо. Смерно нам отвори вратнице, поможе да сјашемо, па штуче да позове господара, намигујући мојем пратиоцу да дотле подржи коње.

Знао сам гласитога проту из брда, кога је волео изнад свега. Његова жупа, опкољена Арнаутима, стиснута између шарских брда око брзе реке, била је последња нехарица Турчину. Држала се у грчу, у последњем узмаху, захвативши зубима њиве и ливаде где су некад били станови нејакога цара. И бранила их од Арнаута и спахија. А он пркосан, богат и помаман, хајдук и свештеник, заточник и крвник, од шале убојица и велики витез, увек на хату и с пушком преко крила, није доносио Турчина колико својега момка, којега је увек најмљивао између Арнаута. Кратак, плећат, риђ, зелених злих очију био је оличење пркосника, дахије и убојице. Никад без осмеха, вазда пређе готов да пође у потеру и пушкарање но у цркву, тај човек је био оно што је Турчин уклесао у заповед за себе: „Чувај се од очајне пушке српске“. Сећам се кад је силазио у Приштину: празник је то увек био за чаршијску рају и помама као да су јој са Преполца већ јавили да низ Мало Косово наступа ослободилачка војска. Или кад би дошао на какав сабор по призренској околини. Силници, који би тамо долазили да кога уцене или посматрају једре снаше, одмах би се повлачили у манастирске конаке да на брзину ручају и брзо се разиђу: нису много волели да се сретну са чудним попом...

А сад, у слободи, тај човек напустио своја брда, своје чардаке и сељачко господство, па сишао у ову косовску шикару да поново скућава. Зашто? 3емље је и горе доста имао, шуме и планине још више, лова и лепих изгледа такође. Што није сишао у град, кад се већ померио са роднога прага?..

Проту Дејана Поповића затекох у пчеланику. Изненадих се његовој промени. Није остарео, али се преобразио. На њему ни реденика, нити за појасом револвера, који је само за време службе спуштао на жртвеник. Одело, иако ново и чисто, опет просто н веома сељачко. Место кицошкога ћурчета обичан кратки мрки гуњ шарпланински, на ногама веома једноставна плитка обућа. Његово лице смерно, израз доста мекан, у очима некако спласнуо онај његов познати једак осмејак. У рукама му дуге ћилибарске бројанице као да је прегао да постане подвижник. Буди Бог с нама, данас!..

Он ме топло загрли, али не подиже на моје тражење руку да ме благослови како је некада само он умео, нарочито кад гледају Турци. Па ми показа кућу и окућницу, пчеланик и воћњак тек у зачетку. Затим ме уведе под вењак на једном уздигнутијем месту одакле се види цео део Косова. Очевидно беше се обрадовао посети, те се стараше да буде и весео и гостољубив.

— С ким си овде, прото? – упитах га полако, зачуђен што никога од чељади не видим.

Он се насмеја:

— Па зар ниси чуо да сам сасвим оставио брда?

— Тек сад видим.

— Овде сам само са два најамника. Горе сам оставио попадију, синове, кућу, све. Оставио брда и села, која сам чувао докле је било потребно. Оставио их у добру. Сад нека куће без мене. Ако им ваља!..

— И овако сам?

— Сам. Горе сам оставио керове, распасао оружје и обесио га о клин. „Сад отпусти слугу својега, Господе!..“ Рекао сам то у потоку испод куће, кад сам је напуштао, и ту сам закопао пређашњега Дели–Папаза, твојега старога и манитога проту. Јест: разоружао сам га, збацио сам сву ону стару силину са његове душе, ишчупао мржњу из његова срца, изагнао ону ненаситу неман из његове унутрашњости, па га као брава заоглавио и свео на Косово у ово шумарје као каквога најобичнијега божјега простака. Ха, ха, ха!.. Је ли ти доста?!..

— Чудновато, просто!

— Нимало!.. Калуђери и дервиши траже потоке и дубраве за своје манастире и текије. А ја изабрах ово место и купих га за своје старе дане. Видиш ли ову лепоту Божју? Човек данима може и гладан да посматра, јер му се душа одмара... Дете, хоћу да се одморим и да на себи видим што све може човек...

— Али зашто си управо напустио брда?

— Причекај мало, само мало, па ми неће бити потребан исповедник на последњем часу...

Сто у вењаку би брзо постављен и наваљен закускама и свежом рибом. Уз врло стару медовину потече његова прича без намештања и увијања. Проста, одиста, као исповест.

... Познат је врло добро његов тегобан живот у брдима. Народ је не само мучен и грабљен, но му је и свако достојанство било одузето. Кад је он као млад поп први пут пројездио кроз нурију на седлу, сви арнаутски прваци и спахије су му поручиле да седло остави у попадијину вајату а на кљусе метне самар, као што и приличи влашком попу... Трпео је донекле, па се после и сам помамио. Набавио себи мартинку, наоружао село и крај и кликнуо све на отпор. Купио себи коња добра, ударио му ките и ресе, исправио се и осилио. Од невоље, не из некога пустога јунаштва... Па се отпочело. Чекали су га по заседама, гађали. Грабили његова стада, убијали сељаке. Засукао и он рукаве. Чекао и убијао колико је могао. Припремао крађе и грабеже, чинио свако чудо Арнаутима да им се само свети, па се још удруживао са чувеним арнаутским хајдуцима за пљачку и убијање. Срећа га је чудно служила да је изашао на глас, да га се страшно боје и да некако сачува главу до првога ослобођења.

До великоратне најезде био је витез према суседима: ни једнога иноверца није ни мрко погледао. А кад је испред Бугара утекао у планину, на његову је кућу први насрнуо чувени Мет Фираја. Нека му је просто што је кућу опљачкао и чељад застрашио. Али је најзад отворио његов ковчег и обукао његове одежде, чуване за укоп, нагонећи попадију да га без погрешке одене: стихар, па епитрахиљ, па наруквице, па одежду. Ни надбедреник није заборавио. И то нека му је с јадом просто. Но тај човек нагнао његову попадију да напуни кадионицу жара и тамњана, па да пође испред њега и кади око сметлишта у дворишту, које је он трипут обишао, мрмолећи неке речи тобоже да га освети. Е, то прота Дејан Поповић није могао ни да заборави, ни да опрости. Онда...

По повратку из бугарскога ропства, још слаб и изгладнео, шчепао је пушку, позвао своје синове и пошао у заседу Мет Фираји.

– А он, кучка, Бог да га сад прости, затворио се у кулу, па никако да изиђе. Но ја устврдоглавио. Петога јутра он изиђе и пође путањом кроз шуму ка кладенцу. О рамену му турска брзометка, за редеником велики немачки револвер...

... Наредио је синовима да остану на месту и да нико не сме пушке опалити, а сам сишао на путању не скидајући још пушке с рамена. Наилази Мет Фираја. И земља је у том тренутку лица имала. Збуњен, преплашен, мртво корача и мутно, а још зверски, погледа.

– О, Мет Фираја, а зар још шећеш по земљи! — викнух му, и он стаде као укопан, али без знака каквога новога страха.

— Скидај пушку да се јуначки убијемо!

Он готово несвесно скиде пушку и тупо ме загледа, не говорећи ни речи.

— Удри! — викнух му и подигох своју пушку; подиже и он.

— Удри, бре, јуначе! — викнух јаче, почеках тренутак, погледах га још једном, па опалих, он се окрену и паде наузнак без душе.

Прота му онда прискочио и секнуо свој револвер да га за насладу изрешета. Али му спазио израз мртвих очију. Чудо. Тај израз је био толико мек и примирен као да тај некадањи силник хоћаше да проговори како је све бесмислица: и његово некадање силништво и протино јунаштво и освета, и Лазар и Мурат, и цика пушака, и јека гусала и лауте, и брда и Косово...

— Нећеш веровати: у животу сам побио толико људи и никада ми срце није штрецнуло над њиховим телесима, а сад ми се нешто прекиде у души н осетих и бол и срам и страшну љубав према крвнику, оваком истом мученику као што сам и сам. Клекох крај њега, пољубих га у чело, покрих рупцем, па онако, ни сам не знам што и по којем закону, почех му изнад главе нешто чатити, све док ме старији син не трже и не назва будалом и човеком који није више за пушку но за манастир Девич, камо се воде сви шенути од памети...

— Па после, прото?

— Ех, после!.. Ето видиш. Мало сам ти већ казао... Нисам више могао горе да останем. Преломило ми се на души. Побегао сам овамо. Да постанем дервиш или калуђер, ако хоћеш. Косово сам изабрао за манастир или текију, које ти је по вољи. Јер оно је место за примирење. Гробље је. А на гробљу човек најлакше разговара са собом. И на месечини и на ведру дану. Стари сам ја опет крвник. Не дам се лако. Ето, гледам одавде низ разбој, ређам своје доживљаје, помињем турске грехове. И разговарам са свима који испустише душу на овом пољу и око њега. Изводим их на месечини по овом чичварју као јариће. Скачу око мене по целу ноћ као ланад са жиле на жилу огромних букава. Сви, и Турци и Срби. Па им кадикад подвикнем: „А, бре, крвници једни, који вас нечастиви нагна да нам оставите оволико проклетство да с најтежом муком умиремо не као људи, но све као бесови, као крвожедне животиње?!“ Подвикнем им, зацерекам се н дође ми огроман ћеф што су се тукли, што је цело Косово непрекидно гробље. И, грешан, узвикнем да су они криви, а не ја. Јер сам ја само њихово испаштање. Па се вазда у том присетим Мет Фираје и његова последња погледа. „Е, прото Дејане, проста ти сва крв, али тад... тад си требао да будеш јачи од себе. Требао си да сподбијеш и своју и Метову брзометку, да заврљачиш у грање, па с њиме заједно пођеш кроз села и проговориш нову реч...“ Али не даде се, да би ово настало. Побегао сам овамо. Разговарам са својим пчелама, зурим низ Косово н дању н ноћу и мирим се са њиме. Само кад ме одвише узнемири Мет Фираја, ја узјашем коња, који ми је једино из прошлости, па одјурим до Бабљака, до Липљана, и то ноћу, и разговарам пријатељски с њиме: „Не љури се, бре, Мето, на мене, Косово је криво...“

— А служиш ли, прото, кад?

— Не. Не више после Метове смрти. Осетио сам олакшицу кад сам сазнао да на то немам права. Сам себи сам пресудио. Сам себе сам распопио. Хоћу да умрем као човек. А пре сам служио и у крвавим хаљинама. Сад не могу и нећу, јер овако као дервиш, као обичан раб господњи, служим ноћу на месечини другу службу, скидам проклетство с Косова и онога Бабуша с првом зобницом јечмена... мирим се с коби да ми Мет Фираја на оном свету не би рекао како сам влашки слабиковић...

Прота Дејан Поповић. Загонетка. И некад и сад. А највише сад. У својем мрком шарпланинском гуњу место ћурчета кунетином постављена; под плићом суром капом место камилавке коју ни при крађи није замењивао; у скромним белим чакширама, опточеним са по два сељачка гајтана. На својем дервишком и подвижничком прагу. И у најчуднијем манастиру на свету...