header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Јеромонах Григорије: Свештенослужитељ: јереј или пастор?
Јеромонах Григорије: Свештенослужитељ: јереј или пастор? Штампај Е-пошта
среда, 10 децембар 2008
Истраживање о тајним молитвама божанствених служби Свете саборне и апостолске Православне цркве

У протекла готово два миленијума, свештеници су се током божанствених служби Господу обраћали на два начина. Неке молитве изговаране су наглас, тако да их чује сав сабрани народ. Друге су узношене нечујно и оне се тичу свештеника и Бога. Ове молитве се различито помињу као ''нечујне молитве'', ''тајне молитве'' или (што је најприхватљивије) ''мистичне молитве''.

Данас, међутим, постоје неки, како међу свештеницима, тако и међу мирјанима, који уче да би све молитве свештеника требало да буду изговорене наглас. Они тврде да је бесмислено да ове прекрасне молитве буду нечујне за мирјане, а што подсећа на скривање свеће испод посуде (в. Мт. 5; 15). Осим тога, сви смо ми постали царско свештенство (1. Петр. 2; 9) и сви ми имамо право да чујемо те молитве. Текст који следи јесте критика тврдњи ових модерниста и одбрана предањске литургијске праксе Православне цркве.

Свети Дионисије Ареопагит био је преобраћеник и ученик светог апостола Павла (Дела ап. 17; 34). Чини се да следећи, донекле опширан навод из његовог списа О црквеној јерархији додирује садашње питање само у једној краткој реченици. Овај одломак, међутим, утврђује многа начела која ће бити веома важна током испитивања наше контроверзе. Блажени философ у Христу пише:

''Наша јерархија потиче од богонадахнутог, божанственог и обожујућег (боготворног, обоготворујућег - теургијског, θεουργικη) знања, и дејства (енергије), и савршенства...  Гледај, међутим, да не издаш светињу над светињама. Поступај благочастиво према ономе што се тиче скривенога Бога и укажи част духовном и невидљивом познању, чувајући га непричасним и недодирљивим за непосвећене, чинећи једино свете – посредством свештеног просветљења и на начин достојан светиње – причасне свештеним стварима.  И сам Исус - богоначални и надсуштински ум, почетак, суштина и најбогоначалнија сила сваке јерархије, свештенослужења и обожења – озарује наше блажене старешине (у грчком изворнику: озарује светлије и духовније блажене и од нас узвишеније суштине) и, колико је то у њиховој моћи, уподобљује их Својој сопственој светлости. Што се тиче нас, том жудњом за лепотом која нас узноси и која бива узнета ка Њему, Он зближава многе различитости (које постоје) међу нама. Он чини да наш живот, поредак и дејства буду јединствени и божанствени и Он нам дарује силу каква доликује божанском свештенству.

Приступајући светом делу свештенослужења, ми се приближавамо суштинама вишим од нас и ми, колико је то нама могуће, подражавамо њихову чврсту, непоколебиву и свештену постојаност, и на тај начин гледамо на блажено и богоначално блистање Исусово.  Онда, пак, свештено гледајући оно што се може видети и будући просветљени познањем онога што смо видели, можемо постати посвећени у тајанствено знање и они који посвећују у њега, озарени и посвећени у дело Божије, савршени и они што воде ка савршенству'' (1; 1).    

Свети Дионисије је претходно писао о небеској јерархији, односно о анђелском свету. Сада се окреће јерархији Цркве и показује да је она и одраз и продужетак небеске јерархије. Из горњег текста могу се извести следећа начела. Као прво, не могу сви људи да поднесу сваку истину. Његов учитељ, апостол Павле, такође се позива на ово начело, пишући: Млеком вас напојих, а не јелом, јер још не могосте... (1. Кор. 3; 2, види такође Јевр. 5; 11-14). И заиста, ученик св. Павла у горепоменутом раду иде даље и пише: ''Причасност божанском додељена је свакоме сагласно са његовом мером'' (1; 2).

Као друго, наша вера је јерархијска вера. Постоје појединци који су постављени изнад нас. Они имају власт над нама и они ће бити одговорни (пред Богом, а не пред нама) за то како су ту власт користили. Исто тако, и ми бисмо могли да будемо постављени у положај да имамо власт над другима, и тек тада бисмо научили колико је тешко носити бреме такве одговорности. Наш свештени писац такође пише да ''ми видимо да нас наша људска јерархија...   јерархијски и у нама својственој мери, узводи ка једнообразном обожењу'' (1: 2)

Као треће, ми напредујемо у светости посредством служења онима који су изнад нас. Исто тако, ми смо одговорни за спасење оних којима смо надређени. И опет, свети философ пише: ''Потчињени би требало да следе оне више од њих, али и да сами потпомажу напредовање оних који су им подређени... због ове богонадахнуте, јерархијске хармоније свако је у стању да, колико год је то њему могуће, буде причасник Онога Који је истинска Лепота, Мудрост и Доброта'' (1; 2).

Као четврто, да би неко имао удела у светости, и сам мора да буде свет и. Светлост не може доћи из таме, и тама се може развејати једино светлошћу.

Као пето, васцела јерархија је утемељена у и на нашем Господу Исусу Христу. Они који деле освештање, деле само оно што су примили од Њега. Када смо послушни својим старешинама, послушни смо Христу. Према светом Дионисију, Исус је ''извор и савршенство сваке јерархије'' (1; 2).

Како будемо напредовали у овом истраживању, показаће се важност ових начела. Окренимо се сада Светом Писму.

СТАРИ ЗАВЕТ

Представљајући целокупан израиљски народ, Мојсеј је два пута провео по 40 дана на гори (2. Мојс. 31; 34). Осим тога,

Кад Мојсеј улажаше у шатор, спушташе се ступ од облака и устављаше се на вратима од шатора, и Господ говораше с Мојсејем. И сав народ видећи ступ од облака где стоји на вратима од шатора, устајаше сав народ и свак се клањаше на вратима од својега шатора. И Господ говораше с Мојсејем лицем к лицу... (2. Мојс. 33; 9-11).

Зашто је Мојсеј примио ове посебне благослове? Зашто, ако су сви људи створени као једнаки, чак ни сви Израиљци нису учествовали у овим догађајима? Да ли су они били мање Јевреји него што је то био Мојсеј? Мање изабрани? Мање људска бића? Да ли је било поштено што је Мојсеј изабран за њиховог вођу и без њиховог пристанка? Да ли је било поштено то што је Бог касније рукоположио седамдесеторицу стараца и дао им духа који беше са Мојсејем,  да носе с тобом терет народни и да не носиш ти сам (4. Мојс. 11; 17).  И све то без сагласности народа! Шта је овој седамдесеторици дало право да говоре у име народа? Шта је племену Левијевом дало посебна, искључива права за посредовање пред Господoм?

Требало би најпре да приметимо да они који траже свој праведни удео у вођству обично превиђају чињеницу да га чак и Бог, Који га дарује, назива бременом. Зар нећемо сматрати смешним ако видимо два човека како корачају један поред другог, при чему један од њих носи неколико тешких пакета, а други се жали како и он има право да он носи неке од тих пакета?

Па ипак, неколико свештеника чуло је жалбу: ''Зашто ми поричете моје право да чујем тајне молитве?'' Изненађује нас да неко проглашава извесни део божанске благодати за право. Та идеја да смо сви ми свештенство (в. 1. Петр. 2; 9) и да сви ми имамо право на једнак приступ Богу, има древну, мада не тако славну историју. И заиста, уколико се вратимо у време боравка у пустињи, видећемо да су Марија и Арон претходници савремених православаца. Они су упитали: Зар је само преко Мојсеја говорио Господ? Није ли говорио и преко нас (4. Мојс. 12; 2)? Бог је чуо њихову молитву и добили су више од онога на шта су имали право: добили су опроштај (заједно са једном мером казне!) због захтевања онога што су сматрали за своје право!(Сестру Мојсеву Марију,Бог је ударио губом због покушаја да се изједначи с Мојсејем и опростио јој је,кад се покајала(нап.прир.)

Они су сигурно боље прошли него други претходници наших модерниста, Кореј и 250 његових следбеника, који су се жалили: Доста нек' вам је, сав овај народ, сви су свети, и међу њима је Господ. Зашто се подижете над збором Господњим (4. Мојс. 16; 3)?  Да, кажу модернисти сви ми смо свети, и Господ је у свакоме од нас! Према томе, зашто се не бисмо жалили на то што се тајне молитве чувају од нас? Зашто се не бисмо жалили да свештеници много тога преузимају на себе? Мојсеј одговара на такву незахвалност:

Чујте, синови Левијеви! Мало ли вам је што вас је Бог Израиљев одвојио од збора Израиљева, пустивши вас к Себи да вршите службу у шатору Господњем и да стојите пред збором и да служите за њих (4. Мојс. 16; 8-9)?

Мојсеј, међутим, није био једини који је одговорио незахвалницима. Земља се отворила и прогутала Кореја и његових 250 следбеника, њихове жене, децу и шаторе, а затим се појавила ватра и све их спалила (в. 4. Мојс. 16; 31). Тако је Сам Бог показао шта осећа према оним људима који посежу за свештеничким правима.

Одговор за нас је, дакле, да прихватимо свој положај. Бог нас је учинио царским свештенством (1. Петр. 2; 9). Он нас је усвојио као Своју сопствену децу и дао нам изузетно велико наслеђе (в. Римљ. 8; 16-17). Он нас обожује, мењајући нас из славе у славу, док не постанемо једно са ликом славе Божије (в. 2. Кор. 3; 18), Зар нама све то изгледа као мало, да бисмо тражили још више? Зар онда, када читамо о Корејевом крају, не задрхтимо када тражимо своја ''права'' да чујемо тајне молитве?

Као прво и основно, морамо да запамтимо да Бог није демократа. Он није био демократа у религиозном смислу у Старом Завету јер је само свештеник улазио на посвећено место да би извршио ''службу Божију'',а у Светињу над светињама једном у години сам првосвештеник, не без крви, коју приноси за себе и за народне грехе из незнања (Јевр. 9; 6-7).Ни Нови Завет није демократичан”; Свети Симеон, солунски епископ, записао је да је ''епископ... извор свештенства и васцелог хришћанства''1а). Исто тако, Он (Бог) није демократа ни у политичком смислу. Ниједна царевина, било да је у питању Израиљ, Рим, Русија или Етиопија, није била демократска. И заиста, термин ''божанска демократија'' контрадикторан је сам по себи, осим ако човек не верује у божанство гласачке већине. Свети Симеон указује на чињеницу да мањи добија благослов од већег (в. Римљ. 7; 7), подсећајући нас да ''божанском одлуком и према заповести са небеса... онај који преноси посвећење као свештеник виши је од оних које посвећује, чак и ако су ови краљеви''1). Он се након тога жали:

''Не разумем како се овај поредак променио на неким местима, тако да се свештенство појављује у нижем чину него мирјани, и премда нису нижи по чину издају им се наређења овде и у многим другим видовима, због надмености појединих мирјана према божанским стварима''2).

Будимо, дакле, опрезни, пре него што покушамо да за себе присвојимо искључива права свештеника. Размотримо шта ћемо у том случају учинити. Поставимо себи питање: који би се овоземаљски цар благонаклоно односио према ономе који би захтевао да му буде допуштен потпуни приступ његовој владарској личности?

НОВИ ЗАВЕТ

Како ја, међутим, могу да будем нахрањен Литургијом, уколико не чујем све молитве? Како се од мене очекује да кажем ''амин'' после молитве коју нисам чуо?  Молитве у којој нисам могао да учествујем? Молитве коју нисам могао лично да размотрим?

А догоди се у дане оне да изиђе на гору да се моли, и проведе сву ноћ у молитви Богу (Лк. 6; 12). Да ли нас је нахранио Христос? Да ли знамо како се Он молио? Да ли учествујемо у Његовој личној молитви? Како да Му одговоримо, кад не знамо сваку реч коју је Он икад изговорио у молитви? Како можемо да кажемо ''амин'' Његовом служењу, када испред себе имамо овај недостатак? Света Православна црква је Тело Христово; свештеник, који служи Литургију, јесте једно са Христом, и може се рећи да је он за нас Христос. Ми верујемо у нашег Господа, чак и ако нисмо упознати са сваком поједином речју коју је Он изговорио. Исто тако, ми верујемо у Цркву и у њене служитеље, чак и ако не разумемо у потпуности васцелу истину која је ту оваплоћена. Оно што нам се открива у тренутку, или оно што би нам се могло касније открити, и оно што можда никада нећемо разумети – све нам је то дато или је скривено од нас, или због нашег добра или због наших ограничења.

Свети Симеон истиче да се током входа на вечерњој служби ''свештеник моли у тишини погнуте главе... јер је Богочовек принео Себе као жртву небеском Оцу и, сишавши у ад, избавио нас од тираније ада''3). Он нас затим упозорава да нам је све то, као и сва друга значења входа, ''неопходно да проучавамо... и да увек... имамо на уму, јер смо посредством силаска Бога са небеса задобили наше спасење''4). Неке ствари превазилазе речи. Човек никад неће бити у стању да појми и изрази однос између Оца и Сина или,да сасвим појми тајну Христовог силаска у ад. Према томе, тишина понекад говори јасније него речи.

Али зар ово није нешто друго? Узели сте Христа као пример. Христос је Бог, док је свештеник који служи Литургију мени једнак човек. Сигурно је да ниједан човек нема нека већа права него било који други (оно што смо раније говорили позивајући се на Мојсеја односи се на Стари Завет).

И после шест дана узе Исус Петра, и Јакова, и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме (Мт. 17; 1). Шта? Зар Христос није удостојио остале да и њих поведе на гору? Зар они нису били апостоли? Зар нису имали подједнак приступ Христу? Зашто је онда овој тројица била дата предност?

Ето, то је било повезано са нивоом њихове духовности. У светотајинским радњама, међутим, ми сви стојимо као једнаки пред Богом. А зар умножавање хлеба и рибе није послужило као праслика Евхаристије? И опет, Исус дозвавши ученике Своје рече: Жао Ми је народа, јер већ три дана стоје код Мене и немају шта јести, а нисам рад отпустити их гладне, да не малакшу на путу (Мт. 15; 32).  Зар народ није имао право да чује Христову реч? Најзад, то се тицало управо народа. Где је у томе поштење? Дванаесторица су посебно позвани, добили су упутства и нахранили су масу. Да ли мислите да је у тој маси неко био толико незахвалан да упита зашто се са њим нису посаветовали пре него што је нахрањен?

Ах,рећи ће неки,али то је било пре Педесетнице, пре изливања Светога Духа! Зар нема краја богохулним примедбама модерниста? Када је у раној Цркви избила препирка, апостоли и презвитери сабраше се да извиде ово мишљење (Дела ап. 15; 6). Извесни сегменти црквеног живота ограничени су на оне које је Бог позвао на нарочита служења. То је Православље. Тражењаправана било који део божанског служења на основу човекове припадностицарском свештенству јесте протестантско. Могли бисмо неограничено да наставимо. Суштина је у томе да је наша вера јерархијска, а не демократска. Када захтевамо да учествујемо у сваком поједином чину божанствене Литургије, ми онда захтевамо да свештеник буде пастор, Црква позориште, Литургија представа, а Евхаристија пукатрпеза љубави “(агапе) и да при том сами постанемо руководитељи своје сопствене судбине, одбијајући љубвеобилни промисао Божији. Нека се то никада не догоди!

ТРИ СВЕТООТАЧКА ТЕКСТА ПРОТИВ ТАЈНИХ (ТИХО ИЗГОВОРЕНИХ) МОЛИТАВА

Да би предочио доказ да у раној Цркви није било тајних молитава, Крзимир  Кухарек наводи три текста: светог Јустина Мученика (II век) (1. Апологија 67), свети Дионисије Александријски (III век) (цитирано код Јевсевија, Црквена историја, VII; 9) и св. цара Јустинијана (VI век) (Novella, 137; 6), називајући овај доказ очигледним и недвосмисленим5).

Хајде да најпре, ради расправе, прихватимо ове две претпоставке. Рецимо да тајне молитве нису коришћене у раној Цркви, а ,рецимо, такође да постоје и неки Оци Цркве који говоре против такве праксе (тајног читања молитава,нап.прев). Хоће ли то направити неку разлику?

Многи протестанти, који желе да се врате ''чистој'' Цркви стреме да сазнају каква је била најранија пракса Цркве. Уверени су да је пракса, уколико је познија, утолико искваренија. Они уче да се Црква посебно искварила после преобраћања цара Константина у хришћанство. Претпоставља се да је он претворио Цркву у нешто што она никада није намеравала да буде. Да бисмо се вратили чистом хришћанству, морамо да одстранимо оно, за шта се претпоставља да је додато у империјално  време: митре, раскошне одежде, итд. То је, међутим, чисто протестантско начело (иако су, на жалост, неки православни богослови подлегли оваквом веровању, а најупадљивије - отац Александар Шмеман у Уводу у литургијско богословље). И док се истина Цркве никада не мења, начин на који се она изражава може да се развија. Развој не значи и битнију промену, него подсећа на процес сличан ономе при којем се пупољак развија у цвет. Чак и ако тајне молитве нису биле део раног хришћанског богослужења (а то ни у ком случају није поуздано), то не значи да оне данас, такве какве јесу, не би требало ни да буду коришћене.

Поред тога, чак и ако се могу навести Свети Оци који говоре против предањске праксе, то такође, само по себи, не значи да је та пракса погрешна. Ни Оци, сами по себи, нису непогрешиви. Многи од њих су грешили у неким стварима. Свети Григорије из Нисе, један од најбриљантнијих богослова наше Цркве, тврдио је да ће се на крају сви спасти, па чак и сам сатана. Црква је касније осудила ово учење. Свети Григорије није због тога мање свети, нити је мање један од Отаца Цркве. Он је погрешио у том питању, али је Црква исправила његово учење. Црква је непогрешива као целина, њени Васељенски сабори су непогрешиви, њено Писмо је непогрешиво, њени канони су непогрешиви као руководитељи. Њени појединачни чланови нису, међутим, непогрешиви. Чак и ако се пронађе неки св. отац који говори против тајних молитава (а ускоро ћемо видети да је св. цар Јустинијан сасвим поуздано то чинио), то не значи да би неко аутоматски требало да прихвати оно чему је он учио.

Вратимо се сада поменутој тројици Отаца и испитајмо једног по једног.

Свети Јустин Мученик тврди да, пре него што се поделе хлеб и вино, служитељ изговара извесне молитве, којима се народ придружује закључном речју ''амин''. Ово сведочанство је крајње двосмислено. Претпоставља се следеће: да би народ изговорио ''амин'' као закључак молитве, остатак молитве мора бити изговорен гласно. Чак и да је то био случај, то говори само да је једна одређена молитва, о којој се расправљало, изговарана наглас. То не искључује могућност да су остале молитве могле бити читане тихим гласом. Међутим, као што сви православни хришћани знају, чињеница да богослужбено упутство захтева да сабрање изговори ''амин'' или да свештеник гласно каже ''амин'', не значи да се читава молитва мора изговорити наглас.

Свети Дионисије Александријски се позива на некога ко је, приликом крштења, чуо молитву благодарења. И опет, претпоставља се да су молитве, које је човек чуо, очигледно морале бити гласно изговорене. Слика, међутим, није толико јасна уколико целу ову епизоду сагледамо у контексту. Човек о којем је реч био је старац, који је дуго био члан заједнице, и пре времена св. Дионисија, па чак и пре времена његовог претходника. Овај човек је, дакле, током крштења чуо извесне  молитве и због тога је био узнемирен, јер су те молитве биле различите од оних које је чуо на свом крштењу. Њега је, наиме, крстио јеретички свештеник, који је изговарао јеретичке молитве. То је силно потресло старца. Ако су те молитве изговаране довољно гласно да их сви чују, зашто је старцу требало толико дуго времена да би их чуо? Да ли се могло догодити да током архијерејства двојице епископа, у другој по значају епархији у читавом хришћанском свету, није било ниједног крштења?  Нимало вероватно. Да ли се могло догодити да он у храму није обраћао пажњу? Мало вероватно, јер сама његова реакција указује на ревност у вери. Да ли се, пак, могло десити да је коначно био удостојен чина у нижем клиру? Ако је постао чтец или ипођакон, онда је он имао прилику да чује молитве које се иначе не могу чути и које није чуо од последње прилике када је био тако близу свештенику, односно, од свог сопственог крштења? Ово би могло изгледати помало усиљено, али чини се да не постоји боље објашњење. У најмању руку, то показује неубедљивост наведеног текста као доказа за нешто.

За светог цара Јустинијана каже се да је доносио законе против ''нове'' праксе тајног читања појединих молитава, па је написао: ''Ми заповедамо свим епископима и свештеницима... да божанску Жртву не приносе ћутке, него гласом који ће чути сви верни''. Међутим, чини се да је овде реч о проблему са првобитним преводом из 18. века, узетим ван контекста или, боље речено, о погрешном преводу Novelle 137 који су урадили Ле Брен и Роб. Они који користе овај превод сматрају да је свети Јустинијан покушавао да потисне нову праксу тајног читања молитава. Епископ Александар је, међутим, показао да је ''утисак сасвим супротан кад кад се потрудимо да ову Novellu прочитамо у њеном изворном тексту и у потпуности''6). Оно што видимо јесте да Јустинијан покушава да успостави нову праксу њиховог гласног читања. Његово је мишљење да је таква била изворна пракса ране Цркве, али он то није доказао. Он је реаговао против неверујућих клирика који ове молитве, будући да нису читане наглас, нису ни на који начин изговарали, па чак их нису ни знали7). Ма какве да су биле непосредне последице Јустинијанове одлуке, а оне су нам потпуно непознате, од 800 г. н. е. било је општеприхваћено да се главни део Анафоре (Приношења) изговара у тајности8).

КАНОНИ, БОГОСЛУЖБЕНА УПУТСТВА И РАНИ ОЦИ ЦРКВЕ

Свети канони наше Цркве са васељенском силом показују да се начело тајних молитва ни најмање не доводи у питање. Деветнаести канон Лаодикијског сабора (IV век), који је прихватио и Шести Васељенски сабор (VII век) отворено утврђује начело да морају постојати и тајне и гласно изговорене молитве. Он утврђује да ''молитве верних морају бити изговорене три пута – једном, први пут, у тајности, али други и трећи пут viva voce''9). Иако се овим описује Литургија која се донекле разликује од оне какву данас служимо, канон убедљиво показује прихватање начела тајних молитава.

Осим тога, Типик сасвим одређено установљује да поједине молитве треба изговарати ''тихим гласом'' или ''у тајности''10).

Једно указивање на рану праксу тајне молитве током Анафоре (Приношења) - премда је далеко од тога да га прихватимо као пресудно - налази се у наговештају светог Василија да ум многих монаха лута током евхаристијске молитве11). То се могло догодити и због тога што ништа није изговарано гласно. Претпоставља се да је решење било да се уведу јектеније.

У халдејској Литургији из раног VI века, изузев три ''канона'', остатак Анафоре приношен је у тишини12). Јован Мосх (око. 619) нам саопштава да је групу деце  ошамутила муња зато што су у игри изговарали тајне свештеничке молитве; он се затим вајка да су дечаци те молитве знали зато што су их неки свештеници изговарали наглас!13)

Луј Бује истиче да, упркос прилично догматској непопустљивости од стране неких да ли молитве јесу или нису изговаране гласно, то није чињенично доказано ни са једне ни са друге стране.

''...Ми не поседујемо ниједну јасну тврдњу у вези с овим питањем а која би потицала из патристичког периода. Уопштено посматрано, аргументи за које људи замишљају да су поуздан доказ за чињеницу да су у древности молитве током Евхаристије гласно изговаране, само су пуки закључци, изведени на основу значаја који Свети Оци придају коначном народном 'амин'. Међутим, најмање дванаест векова на Западу, а још дуже у неким другим областима, или бар на Истоку, људи су изговарали ово 'амин' као одговор на неколико речи које је свештеник изговарао гласно као закључне, и чини се да никад нису настојали да чују, па чак и да тачно знају шта је он (свештеник) рекао претходно и за њих нечујно''14).

Он нам у наставку каже да је оно што поуздано знамо чињеница да у Риму од VIII века, а у извесним источним Литургијама од VI века ''и јасна упутства и формални коментари потврђују да је свештеник већи део канона или Анафоре изговарао ''тихим гласом''15). 

Овде би требало приметити да он није поменуо наведени Лаодикијски канон, који показује да пракса изговарања бар неких молитава тихим гласом досеже чак до IV века. Он, у суштини, међутим, правилно размишља. Током прва два века, практично не постоје сведочанства ни за једно, ни за друго. У периоду од III до VI века постоје сведочанства да је начело које поткрепљује коришћење тајних (тихих) молитава прихваћено; постоје неки случајеви који би могли да укажу да је упражњавање тајних (тихих) молитава било уобичајено, а понекад и да је била установљена и сама та пракса. Од VI века надаље, постоје обимна сведочанства, а што ћемо ускоро видети.

СВЕЧАНА ЗАКЛЕТВА

Друга тачка коју би требало разматрати јесте пракса да се тајне молитве не изговарају тихо, а која своје порекло има у модерним временима. Упоредите период од пре 30 година, када је било незамисливо да се гласно изговарају тајне молитве, са ситуацијом у неким храмовима епархија Америчке Православне Цркве  на Западу. У време претходног свештеника, тајне молитве биле су преношене преко радија путем PA система и тешко да сте могли чути како хор пева оно што би се могло именовати као ''тајне химне''. Поред тога, у литургијским књигама промењен је распоред неколицине тајних молитава, тако да су оне смештене на крај јектенија, уз претпоставку да ће бити прочитане наглас!

Појавила се литургијска промена. Ко је изазвао ту промену? Ко ју је подстакао? Она је очигледно подстакнута на свештеничком нивоу. То су они исти свештеници који су приликом свог рукоположења потписали документ, обећавајући да никада неће вршити литургијске промене. Та заклетва била је запечаћена целивањем Јеванђеља и скупоцених ногу нашег распетог Господа! Може ли литургијска пракса која своје порекло има у кршењу ове свечане заклетве на било који начин бити добра? Може ли она бити од Бога?

Ово би се могло упоредити са питањем календара. Нико не учи да Црква као целина не би могла да усвоји сваки календар који она изабере (иако је, богословски и астрономски посматрано, јулијански календар далеко супериорнији у односу на грегоријански). Предањски оријентисани православни се, међутим, оштро супротстављају начину на који је нови календар наметнут многим Црквама. Њега је првобитно једнострано установио васељенски патријарх Мелетије Метаксакис, масон 33. степена. Он је у много већој мери поступао као папа или као диктатор, него као првојерарх Цркве Христове. Он није имао право да такву власт присвоји за себе. Данас видимо плодове његове злонамерности. Православни свет је подељен, много је оних који се чврсто придржавају предања, али је много и оних који су пали у искушење модернизма под маском новог календара.

Слично томе, укидање тихог изговарања тајних молитава од стране новотарских свештеника не може имати добар крај. Пишући о извесним литургијским новинама међу Латинима, свети Николај Кавасила каже:

''Следити новотарије тих људи уистину би значило потпуно уништење васцелог хришћанства. Услед тога је јасно да су онима, који се придржавају таквог учења, у питању сами темељи врлине, и заиста постоји велика опасност за оне што измишљају новотарије ове врсте, које су туђе предању Отаца и које поткопавају сигурност какву ово предање обезбеђује''16).

ПРАКТИЧНА РАЗМАТРАЊА

Други, врло важан разлог због којег су неке молитве тајне јесте тај што током њих свештеник сам стоји пред Богом, тражећи Његову помоћ. Неки свештеници су изјавили да су онда, када су покушавали да тајне молитве прочитају наглас, тако да их сви чују, осећали да су пометени и мање припремљени за страшни чин који управо треба да изврше.

Свети Симеон Солунски говори нам о значају личних молитава свештеника. Током вечерње, после возгласа ''главе своје Господу приклонимо'', свештеник

''приклања главу, исповедајући да је скрушени слуга, и моли се за себе – јер чак ни он нема поуздања у самога себе, будући да је и њему потребна милост. Из тог разлога он се моли благочастиво и у тишини, са страхом и трепетом, док говори и посредује пред Богом, говорећи: 'Господе Боже, који савијаш небеса...' Затим, као да има поверења да ће добити оно што је тражио, подиже главу и гласно прославља Бога: 'Благословена моћ Царства Твојега...''17)

Говорећи нам зашто свештенослужитељ окуша Свето Причешће пре мирјана, свети Дионисије Ареопагит поставља начело које може бити искоришћено и да покаже зашто свештеник мора, с времена на време, да се заустави и да се помоли Богу, будући лицем окренут једино Богу и неометан својим служењем народу. Ученик светог Павла пише: ''Праведно је да окуси пре него што подели; примање Тајни увек долази пре њиховог тајанственог дељења. То је свеопшти поредак и хармонично устројство какво одговара божанским реалностима''18). Иако се ово односи на Евхаристију, начело је јасно. Пре него што подели светињу, човек мора да задобије светињу. Пре него што се моли за заједницу и са заједницом, он мора најпре да постане човек молитве, мора да се нађе у молитвеном расположењу.

Свети философ Дионисије такође примећује и извесно ''тајанствено читање свештених речи''. То је била молитва за преминуле праведнике која почиње са Великим входом, а завршава се целивом мира. У том контексту, ове молитве треба посматрати као тајне, будући да је њих изговарао ђакон у олтару, док су узношене остале молитве19). Иако је ово опис Литургије различите од оне коју данас познајемо, начело је још једном јасно. Тајно читање извесних молитава омогућује да се изврше одређене радње, без прекидања тока саме службе.

Осим тога, када сакупимо све тајне молитве које се читају током бдења и Литургије, сабраћемо око 30 страна. Ми живимо у добу где људи захтевају Цркве ''благонаклоне према причаснику (енгл. ''communicant-friendly'', в. нов. 1990, ''Реч'', часопис Антиохијске архиепископије, Писма уреднику). Да ли би уопште било практично да се, у овим данима и временима, тих тридесте страна додају дужини службе? Ретке су парохије у којима се служи потпуни круг дневних богослужења. Неке међу модернистичким јурисдикцијама не служе чак ни потпуну Литургију. Ако већ хоћемо да продужимо службе, зар не би било корисније да се у наше службе врате оне ствари које ту уистину и недвосмислено припадају (нпр. Мале јектеније, јектенија за оглашене, канони, читања из Старог Завета, итд)? Људи који захтевају да се такве ствари одстране из наших служби (због дужине прим.прев.) јесу исти они који захтевају да се тајне молитве читају наглас. То се може описати само као лицемерје!

Према томе, на основу практичног разматрања видели смо да свештеник повремено треба да буде ''насамо'' са Богом, слободан од пометње; да би се молио за своју паству, свештеник би требало да буде у молитвеном расположењу; понекад, тихо читање допушта извесним молитвама да буду изговорене без прекидања тока службе. Осим тога, постоји много тајних молитава да би се оне читале наглас  у овим данима и временима, када људи очекују краће службе – уместо тога, ми морамо захтевати да службе буду служене у целини и на доличан начин.

БОГОСЛОВСКА РАЗМАТРАЊА

Један од главних разлога за тајне молитве јесте мистичка природа богословља. И катафатичко (богословље речи) и апофатичко (богословље молчанија, ћутања) јесу део православног богословља. Будући да је и једно и друго део наше вере, и једно и друго је део наше молитве. Не може се свака истина о Богу појмити умом, па према томе, не можемо ни сваки део Литургије ''уграбити'' својим ушима.

У нашој Литургији је заклоњено оно што је најдрагоценије и најсветије. Олтар је заклоњен иконостасом, чији је циљ да уједини два дела цркве,Светилиште и лађу.  Иконостас је нешто што је управо супротно од баријере: далеко од тога да нас одсеца од онога што је иза њега, он нас тајанствено доводи у саму присутност олтара.

Свети Дарови су прекривени током Входа. И опет, то је аспекат јерархијске природе и мистичког момента нашег богослужења. Оно што ћемо окусити, и оно што ће постати део нас самих, скривено је од наших очију.

Тело монаха је прекривено чак и пред очима епископа и његове сабраће монаха, као што и жена из сличних разлога носи покривало за главу. И монаси и жене су својевољно прихватили живот у послушању. Из тог разлога су њихова скупоцена тела (у случају монаха) и њихове скупоцене главе (у случају удатих жена) прекривени. Покривач је, ма како то чудно звучало, свеславни и драгоцени знак њиховог смирења. Смирени си крунисани, и њихова тела и главе сматрају се скупоценима, због чега морају да буду прекривени.

Слично томе, и неке молитве су заклоњене од наших ушију, због њихове драгоцености пред Богом. И док хор током Анафоре пева, ''епископ најпре тајно изговара молитву призива, а онда три пута молитву трећег часа... То су уистину најсвечанији тренуци духовног богослужења међу службама источне Православне цркве''20). Према томе, Анафора (Приношење) се сасвим извесно означава као време када треба бити покривен мистичним ћутањем незнања, како наше чулно опажање чињеница не би ометало умно схватање бестелесне истине које изражава божанска Жртва.

ПОЗНИЈИ ОЦИ ЦРКВЕ И МОДЕРНИ БОГОСЛОВИ

Свети Герман Цариградски указује да је сама природа молитве народа различита од природе молитве свештеника. Према томе, чак и ако не помиње непосредно тајну молитву, он у најмању руку показује да су оне сагласне са вером коју је примио од својих претходника. Свети патријарх пише да ''преграда испред олтара указује на место молитве: изван ње је место за народ, док је унутрашњост, Светиња над светињама, приступачна само за свештенике''21). Он бива још одређенији када, тумачећи Велики вход, пише: ''Свештеник са одважношћу приступа престолу благодати Божије и искреног срца и у поуздању вере беседи са Богом. Он више не беседи кроз облак, као што је чинио Мојсеј у шатору, него непокривеног лица созерцава славу Господњу. Он је научен божанском познању Пресвете Тројице и вере и 'лицем у лице' обраћа се Богу, тајанствено објављујући тајне скривене од памтивека и од поколења, али које су нам сада откривене јављањем Сина Божијег... Бог је уистину невидљиво беседио са Мојсејем и Мојсеј са Богом: сада тако и свештеник, стојећи између два херувима у светилишту и клањајући се због страшне и несхватљиве славе и блистања Божијег, и созерцавајући небеску Литургију, он бива посвећен чак и у блистање живототворне Тројице... Свештеник созерцава и објављује трисвето величање серафимских сила и четвороликих бића. Будући заклоњен херувимима и серафимима који гласно ускликују, он објављује: ''Победничку песму певајући...''22)

Говорећи о поклонима и са њима сједињеним молитвама које свештеник твори током Анафоре, свети Герман пише: ''Свештеничко служење божанске тајне док се приклања показује да он невидљиво беседи само са Богом: јер он созерцава божанско просветљење, он бива озарен блистањем славе лица Божијег...''23)

На почетку свог коментара на Литургију оглашених, свети Николај Кавасила пише:

''На почетку, свештеник позива народ на молитву, јер је он назначен за ово служење и из тог разлога је постављен испред народа. Он је овде такође и као њихов представник и посредник, тако да његова молитва може да буде веома делотворна... Истовремено, они за које се моли доприносе колико год могу својим врлинским владањем, молитвама, благошћу, правдом и свим осталим за шта знају да је Богу угодно...''24)

Овде видимо начело да не могу сви подједнако делити са свештеником учешће у божанској служби. ''Истовремено, док ђакон изговара прозбе а благочастиви народ се моли, сам свештеник се, унутар олтара, у тишини моли за присутне и за тај свети дом...''25) Када заврши ''своју тајну молитву, свештеник онај стих који објашњава изговара наглас, тако да га сви чују, јер је то закључак и славословље; он жели да на тај начин сви верни учествују у његовом похвалном појању, како би васцела црква узносила хвалу Богу. И заиста, читаво сабрање се уједињује у његовој молитви, јер када он изговара славословље, сви верни одговарају: 'амин' и, изговоривши ову реч, они присвајају све речи јереја''26).                

Ово још снажније наглашава неубедљивост оних ранијих аргумената којима се тврди да, с обзиром на то да народ изговара ''амин'', целокупна свештеникова молитва мора да се чује. И опет, током другог антифона, ''свештеник са своје стране изговара молитву за све верујуће који се моле заједно са њим, молећи да сваки од њих добије од Бога оно што је њему лично на корист... и опет... сам крај молитве... изговара наглас''27). После Јеванђеља, објашњава св. Николај, ''свештеник се још једном моли за самога себе и за присутне, да неосуђено стане пред свету трпезу и да верни који се моле са њим буду удостојени причешћивања Светим Тајнама''28). После Великог входа, ''свештеник се темељно припрема, очишћује се молитвом и бива спреман за жртвоприношење''29). Ова молитва је лична, али је она истовремено и једна од оне три поменуте ствари којима он такође ''припрема и присутни народ за ову благодат''30). Свети Николај потврђује да је истински дионисијевски богослов када, тумачећи завршетак Литургије, пише:

''Након што је жртвовање завршено, са закључним славословљем и након што су свети обреди ваљано одслужени, требало би приметити како свештеник, да тако кажемо, приводи крају своје општење са Богом и постепено силази са тих висина да би беседио са људским родом. Он то чини како доликује свештенику, јер то чини са молитвом, тако да и начин и место његове молитве символише овај силазак. Као прво, он се унутар олтара лично обраћа Богу и тајно се моли за самога себе. Затим излази из олтара и, стојећи усред збора, гласно изговара, тако да свако може да чује, молитву заједничког мољења за Цркву и за све верујуће''31).

Свети Симеон Солунски говори нам о неким тајним молитвама  свештенства, које се узносе док хор пева нешто сасвим друго. Он нам каже да тајно кађење пре вечерње и јутрења означава ''божанску славу и благодат коју свештенику даје анђео, и да је дом Господњи преиспуњен славом''32).

Исто тако, онима који би да кажу да је њихово право да чују тајне молитве, јер је Литургија дело народа и јер смо ми подједнако део ове службе као што су то и свештеници, свети Симеон одговара:

''Божанствена и најсветија служба над службама је... издвојена и потиче само од Исуса, и она је задатак свештенства... Она је нешто особито, дело Самога Бога и могу да је врше једино свештеници и нико осим њих''34).

Осим тога, није било потребе да им се гласно говори током служби које су одржаване у Солуну, ''јер свештеничке молитве  Богу помињу ствари о којима појци певају'''35). Другим речима, чак и ако су речи (које чита свештеник негде поју појци,нап.прев.) другачије, суштина је иста.

Исто тако и данас, свештеник, ђакон, хор, па чак и сабрање верујућих – сви понаособ имају своју улогу у богослужењу – исти је циљ, али су функције различите. Симфонијски оркестар изгубиће своју лепоту уколико сви буду свирали исту мелодију или ако би сви свирали први део. Потребна су и друга и трећа виолина, као и друга и трећа труба, као што су потребне и прва виолина или прва труба. Чак и туба и бубањ доприносе лепоти као целини. У ствари, прихватањем свога места тубе, бубњеви, чинеле, итд. достижу већу лепоту од оне коју би икад могли да достигну, било сами, било покушавајући да доминирају музичким комадом. На крају, наравно, мора да постоји и један диригент. Само ако сваки верујући испуњава своју улогу, усаглашавање мелодија може да оствари тражени заједнички циљ блиставог извођења класичне композиције или, како је то изразио св. Дионисије, ''због те богонадахнуте, јерархијске хармоније, свако је способан да, колико је то њему могуће, буде причастан Ономе, Који је истинска Лепота, Мудрост и Доброта''36).

Наш осврт на св. Симеона завршићемо коначним описом значаја тајних молитава као оних које су повезане са јерархијском природом наше свете Цркве. Он пише:

''После молбе долази прозба и приклањање главе, када сви повијају главе и стоје у тишини, означавајући безгранично страхопоштовање које дугујемо Богу, пројављујући наш положај слугу и потчињеност. Кад свештеник моли Бога, јединог светог Господа Који обитава на висинама Своје славе и све види, Којем смо сви ми потчињени и телом и душом – када проси божански благослов, опроштај наших вољних и невољних грехова и наше овоземаљско и небеско добро, он подиже главу, будући укрепљен од Бога. Свештеник, који се усправља са народом, благодари Богу и пева: 'јер Теби приличи да нас милујеш и спасаваш и даје отпуст''37).

На светог праведног Јована Кронштатског, којега злоупотребљавају да би подржали све врсте страшних новотарија, неки се позивају као на заговорника гласног изговарања молитава. Овај човек Божији је, заправо, рекао да ''свештеник или епископ многе молитве изговарају за себе; било би много корисније за умове и срца хришћана када би били свесни потпуног текста Литургије''38). Он, у ствари, није рекао да би те молитве требало изговарати гласно, него да би за мирјане било добро да знају за шта се они (свештеник или епископ) моле. Наравно, свако је у стању да у било које време прочита, за себе, те молитве. Нико то не пориче! Уистину, сам отац Јован је ове молитве изговарао тако, да су биле једва чујне чак и за оне који су се налазили поред њега у олтару39).

Савремени епископ Грчке цркве,следбеник Светог Предања,напомиње да тихо изговарање тајне молитве током Малог входа, у којој се помиње анђелско учешће у божанској Литургији, наглашава чињеницу да је творевина и видљива и невидљива, да анђели служе заједно са људима40). Овај јерарх такође саопштава (мада се мора признати да он то не тврди отворено) да је један од разлога за тајне молитве током Анафоре намера да се покаже да се ''ова тајна не може објаснити људским језиком. Њу разумеју они који су благословени да верују у Христа''41).

ТЕКСТУАЛНА РАЗМАТРАЊА

У последњем поглављу, једноставно бисмо желели да се осврнемо на неке од тајних молитава. У већини случајева, сами текстови показују зашто би требало да буду тајни. На пример, током јутрења, ''док се читају последња три псалма, свештеник, стојећи пред царским дверима, тајно – тј. нечујно, за самога себе, чита јутарње молитве, као заступник народа пред Господом''42). Док тајно чита молитве, чини то ''непокривене главе, у знак покајања и скрушености ражалошћеног Адама''43). Свети Симеон описује и објашњава молитве које свештеник тајно изговара током читања Шестопсалмија. Он нам каже да ''као посредник пред Богом, свештеник приноси Богу јутарње молитве посредством онога што је речено, допуњавајући га оним што је отпојано, јер се све допуњује свештенством''44). Друга молитва указује на прозбени карактер молитава. Свештеник се моли: ''Помени, Господе, све оне који су са нама и моле се са нама и спаси их силом Својом''. Даље, у петој молитви, он каже: ''Помени, Господе, оне који созерцавају и који опевају Твоју славу... Ти буди њихов помоћник, прихвати њихове молбе''. Ми, дакле, видимо да се свештеник моли за нас! Он то чини тихо,између осталог и зато да не би своја добра дела износио пред људе и тако изгубио своју награду! Како је дрско то што га ми као Црква,епископа, рукополажемо да посредује за нас, а онда захтевамо да знамо како он то тачно ради! Које ће дете, уздајући се да ће благост његове мајке ублажити очев гнев, захтевати да остане у соби с родитељима док се мајка труди да одобровољи оца?

Током Малог входа, видимо да су молитве наглашено личне. Свештенослужитељ се моли: ''Учини да са нашим входом буде вход светих анђела који са нама служе...'' Убрзо после тога, после певања тропара, у једном делу његове молитве се каже: ''Ти си удостојио нас, смирене и недостојне слуге Твоје, да у овом часу стојимо пред славом светога жртвеника Твога и да Ти приносимо дужно поклоњење и славословље... Док се пева ''Алилуја'', свештеник се моли да Бог ''отвори очи ума нашег да бисмо разумели проповеди Твога Јеванђеља''. Током прве молитве верних,  свештенослужитељ се моли: ''Удостој нас да Ти приносимо молбе и срдачне молитве и бескрвне жртве за сав народ Твој''. Током друге молитве верних, каже се ''дај нам да невино и неосуђено стојимо пред жртвеником Твојим, а даруј, Боже, и овима који се са нама моле напредак у животу и вери и разуму духовноме''. Током Херувимске песме, он преклиње Бога: ''Погледај на мене грешног и непотребног слугу, и очисти моју душу и срце од зле савести, и оспособи ме силом Твога Светога Духа, да обучен у благодат свештенства предстанем овом светом престолу Твом''. Могли бисмо да наставимо, али суштина је сасвим јасна. Ово су веома лични моменти. Свештенослужитељ обнажен стоји пред Богом и моли да буде одевен у божанску достојност, како би што боље служио Богу и Његовом стаду. Тражити да будемо део тога представља својеврсну дрскост.

Током Анафоре, свештеник је неко ко је удостојен повластице да буде оруђе посредством којег се хлеб и вино претварају у Тело и Крв нашег васкрслог Господа. Он је тај који својим свештенослужењем врши тај чудесни и страшни чин. Он је тај који је за ово био припремљен посредством претходних тајних молитава, као и својим личним, веома усрдним молитвама, које се канонски захтевају од њега пре служења. Он је тај којега је Бог рукоположио за такво дело, а не ми! Чак и ако отпустимо оглашене, вероватно је да су ту још увек присутни православни хришћани који се нису припремили чак ни да приме скупоцено Тело и Крв, а камо ли да непосредно учествују у овој свештеној Тајни – ако претпоставимо да би мирјанин икада и могао да учествује у томе. То је разлог због којег молитва Анафоре није за нас. Ми учествујемо у ономе што је за нас. Из тог разлога свештеник обзнањује: ''Узмите, једите'' и ''Пијте из ње сви''. То је наш удео – да скрушено, бојажљиво, благочастиво и радосно примимо Дарове које нам је Бог дао кроз Свог верног свештеника. Не дозволимо да будемо прибројани уз Кореја и оних 250 људи који су пропали, покушавајући да задобију исувише велики удео у божанским тајнама за које нису били припремљени да њима руководе. Будимо благодарна чеда која су добила чудесно наслеђе, наслеђе које превазилази сваку реч. Немојмо негодовати, јер ћемо тиме учинити себе неприкладнима за примање божанских Тајни.

ЗАКЉУЧАК

Као закључак, наводимо да смо видели да не постоје јасна сведочанства да су се молитве уистину могле чути у раној Цркви, али да постоје сведочанства да су тајне молитве могле постојати још у врло раном периоду. Видели смо да се начело тајних молитава налази у светим канонима Мајке Цркве, канонима који су одобрени Васељенским сабором. У Типику су сасвим прецизно прописане одређене молитве које треба тихо изговорити. Измена у томе значи ступање у литургијске реформе, иако знамо да су свештеници положили свечану заклетву против тога.

Видели смо да би, због времена које би то одузело, било непрактично да се све тајне молитве читају наглас. Напоменули смо да би, уколико желимо дуже службе - а то уистину желимо – требало да додамо оно што уистину припада богослужењима, тј. су делове које су због немара и лењости били уклоњени. Осим тога, свештенику је потребно извесно време које ће провести насамо са Богом, како би боље извршио своје служење у олтару. И заиста, тихо читање неких молитава помаже току божанске службе.

Видели смо да сваки од Отаца Цркве, када говори о тајним молитвама, говори о њима или са одобравањем или их прихвата као готову чињеницу (једини изузетак је св. цар Јустинијан, који допушта да се покуша са увођењем нове праксе у Цркву).

Видели смо да су саме молитве писане тако да их свештеник тихо изговара, а да мирјани учествују у свему што се односи на њих.

Кирило Кватроне

превела: А.П.

Фусноте:

1а) St. Symeon of Thessalonica, Treatise on Prayer. An Explanation of Services Conducted in the Orthodox Church. H. I. N. Symmons, trans. Brookline, MA: Hellenic College Press, 1984, chapter 40.  

1) Ibid.

2) Ibid.

3) Ibid, 41.

4) Ibid.

5) Kucharek, Casimir, The Byzantine-Slav Liturgy of St. John Chrysostom: Its Origin and Evolution, Allendale, NJ, Alleluia Press, 1971, 560 n31, n32, n33.

6) Bouyer, Louis, Eucharist: Theology and Spirituality of Eucharistic Prayer, Charles Underhill Quinn, trans., Notre Dame:University of Notre Dame Press, 1968, 368, 369.

7) Ibid, 368-370.

8) Ibid, 370.

9) St. Agapius and St. Nicodemus, compilers, The Rudder, d. Cummings, trans. Chicago: The Orthodox Christian Educational Society, 1983, 560.

10) Kovalchuk, Feodor, S., ed. Abridged Typicon, 5,. Canaan, PA: St. Tikhon’s Seminary Press, 1985, 106.

11) Bouyer, 376.

12) Kucharek, 560, 561.

13) Ibid, 561.

14) Bouyer, 367.

15) Ibid.

16) St. Nicholas (Cabasilas). A Commentary on the Divine Liturgy. J. M. Hussey and P. A. McNulty, trans., London, SPCK, 1983, sec. 29, p. 75.

17) St. Symeon, chapter 46.

18) St. Dionysius, Complete Works, Classics of Western Spirituality, Colm Luibheid, trans., New York: Paulist Press, 1987, chapter 3, III; 14.

19) Ibid, II

20) Bishop Theophilus. A Short History of the Christian Church and the Rituals of the Eastern Orthodox Church, San Francisco, Douglass Brothers, 1934, 46.

21) St. Germanos of Constantinople, On Divine Liturgy, Paul Mayendorff, trans., Crestwood, New York: St. Vladimir’s Seminary Press, 1984, 9.

22) Ibid, 41, р. 91.

23) Ibid, 41, р. 92.

24) St. Nicholas, 12, p. 45.

25) Ibid, 15, р. 50.

26) Ibid, 15, р. 50, 51. 

27) Ibid, 15. р. 51.

28) Ibid, 32, р. 63.

29) Ibid, 25, р. 66.

30) Ibid, 25, р. 66, 67.

31) Ibid, 53, р. 119.

32) e.g. St. Symeon, Chapters 17, 47, 55.

33) Ibid, 55.

34) Ibid, 9.

35) Ibid.

36) St. Dionysius, 1:2

37) St. Symeon, 30.

38) Bishop Alexander (Semenoff-Tian-Chansky), Father John of Kronstadt: A Life, Crestwood, NY, St. Vladimir’s Seminary Press, 1979, 50.

39) Ibid, 47.

40) Bishop Augoustinos of Florina, On the Divine Liturgy: Orthodox Homilies, Asterios Gerostergios, trans., Belmont, MA, Institute for Byzantine and Modern Greek Studies, 1986, I: 182-185.

41) Ibid, II: 95

42) Sokolof, Archpriest, D., A Manual of the Orthodox Church’s Divine Services, Jordanville, NY: Holy Trinity Monastery, 1975, 49.

43) Bishop Theophilus, 41.

44) St. Symeon, 17.

ПРИЛОГ 1

Услед чињенице да многи противници  традиционалне праксе тихог читања тајних молитава указују на текст св. цара Јустинијана, аутор овог чланка је, на захтев свог парохијског свештеника, оца Данијела Мештера, потражио изворни текст законског прописа. Захваљујући помоћи Јонатана Наумана, који је пронашао грчки и латински текст, као и светим оцима манастира Светог Григорија Паламе који су љубазно пристали да преведу текст, у могућности смо да споран текст штампамо у целини. Као што је утврђено у чланку, није спорно да је Јустинијан уистину веровао да би тајне молитве требало читати наглас. Међутим, оно што је јасно већ из прве реченице овог текста, јесте чињеница да је Јустинијан покушавао да озакони нову праксу. Он није, дакле, покушавао да потисне нову праксу њиховог тихог читања, као што су многи тврдили. Грчки и латински текст разликују се само у избору три неважне речи. У грчком тексту читамо:

''Као додатак овоме, ми заповедамо епископима и презвитерима да божанску Проскомидију и молитву приликом св. Крштења не врше тихо, него гласом који може да чује већина верног народа, тако да душе слушалаца подстакну на веће покајање и на прослављање Господа Бога, јер тако учи божанствени апостол, рекавши у Првој посланици Коринћанима: Ако благосиљаш духом, како ће онај који заузима место обичног верника рећи 'амин' на твоје благодарење, кад не зна шта говориш? Јер ти добро благодариш, али се други не изграђује (1. Кор. 14; 16-17). Из тог разлога, прикладно је да молитве на Проскомидији и друге молитве буду изговорене гласно од стране најпоштованијих епископа и свештеника а упућене нашем Господу и Богу Исусу Христу, заједно са Оцем и Светим Духом; најпоштованији свештеници би требало да знају да ће, ако пропусте било коју од ових молитава, морати да дају одговор на Страшном суду нашег великог Бога и Спаситеља Исуса Христа, и ако откријемо ове ствари нећемо ћутке прећи преко њих, нити ћемо их оставити некажњене. Исто тако заповедамо старешинама провинција да, уколико виде да се неки од наших закона ниподаштава, подстакну митрополите и друге епископе да сазову горепоменути сабор и да испуне све што је до сабора а што смо заповедили садашњим законом: ако пак виде да они то одлажу, онда треба да обавесте нас, како би од нас потекло одговарајуће поправљање оних што одлажу сазивање сабора; нека саме старешине и њихови потчињени знају да ће, уколико се не буду придржавали ових заповести, бити изложени најстрожијим казнама. Садашњим законом потврђујемо све оно што смо озаконили у различитим уредбама које се тичу епископа, презвитера и осталог клира, а такође и оних који управљају коначиштима, прихватилиштима, сиротиштима и осталим светим домовима.

Епилог. Нека Ваше превасходство пожури да дозна све што смо одлучили и објавили кроз овај божански закон помоћу едикта достављених на уобичајена места у царском граду, и нека их разјасни старешинама провинција''.

ПРИЛОГ 2

Независно од специфичног контекста у којем је писао свети Јустинијан и од специфичних питања којима се обратио када је састављао ове редове, унутар Цркве данас постоји озбиљно погрешно мишљење које је постало веома распрострањено, а према којем древни текстови, као што је овај о којем је овде реч, могу бити истакнути као оправдање за ''повратак'' литургијској пракси, каква више није уобичајена у Православљу. Ако је то мотивисало Ваше занимање за ове речи св. Јустинијана, дозволите ми да Вас упозорим на грешке које су у основи оваквог приступа.

Православна црква је Тело Христово, јединствени богочовечански организам. Њу покреће Свети Дух, и Он, будући савршени Бог, савршено је надахњује док се она органски развија кроз историју. То значи да је садашња пракса Цркве непосредни резултат богонадахнутог сазревања. Према томе, ако се осврнемо на протекли период њеног живота, видећемо да су у Цркви често ''израстале'' извесне литургијске праксе (при чему је, наравно, увек био очуван њен интегритет и идентитет). У том случају речи апостола Павла можемо да тумачимо на еклисиолошки начин: Кад бејах дете, као дете говорах, као дете мишљах, као дете размишљах, а кад сам постао човек одбацио сам што је детињско (1. Кор. 13; 11). То не значи да хоћемо да кажемо да је рана Црква на било који начин била инфериорна у односу на Цркву наших дана и нашег времена. Не, нипошто; као што је ваплоћени Христос увек био, јесте и биће савршени Бог и савршени човек – било да је Новорођенче Које лежи у јаслама, Дечак Који проповеда у храму или одрасли ваплоћени Бог Који се враћа на облацима славе – тако и Црква – само Његово Тело – узраста у човека савршена, у меру раста пуноће Христове (Еф. 4; 13).

Према томе, литургички аргументи засновани на претпоставкама да ономе што је древно аутоматски треба дати предност или да је оно више ''православно'' од онога што је сада присутно, у темељу треба да буду одбачени. Као илустрација за ово може да послужи примање Светих Дарова. У раној Цркви, пречисто Тело Христово је, током Светог Причешћа, полагано непосредно у руке верујућег. Као што знамо, ову праксу је потиснула она која је постала уобичајена: употреба кашичице да би се причестили верујући. Зашто је дошло до ове промене? У својој божанској мудрости, Свети Оци су разумели да су многи нови хришћани недовољно зрели у односу на поштовање Евхаристије. Многи би узимали Тело Христово и, уместо да га одмах поједу, чували су га за касније, за сујеверну па чак и богохулну употребу. Зато је са промислитељском опрезношћу одлучено да се Свети Дарови деле на такав начин да приморају верујућег да Светом Причешћу приступи са доличним благочашћем и брижношћу. Према томе, уследила је употреба кашичице.

Као и још неколико литургијских пракси које су некада биле заједничке васцелом Православљу – подизање руку током молитве, размена целива мира, итд. – примање Тела Христовог непосредно у руке Црква сада омогућује једино онима који имају благодат свештенства – јерарсима, свештеницима (презвитерима) и ђаконима. Исто се може применити и на слушање тајних молитава током Литургије. Ако су некад тајне молитве и могли да чују сви верујући, то више није случај. Следећи непогрешиво руковођење свога Духа, Црква је  одлучила да је за њена чеда духовно корисније да не чују те молитве. Према томе, сваки покушај да се у савремено Православље поново уведу старе литургијске праксе које су природно изашле из употребе током сазревања Цркве, представља новачење и насиље над самим Предањем. //

Јеромонах Григорије            

                                                                           + + +

 

БИБЛИОГРАФИЈА:  

St. Agapius and St. Nicodemus, compilers, The Rudder, d. Cummings, trans. Chicago: The Orthodox Christian Educational Society, 1983                

Bishop Alexander (Semenoff-Tian-Chansky), Father John of Kronstadt: A Life, Crestwood, NY, St. Vladimir’s Seminary Press, 1979

Bishop Augoustinos of Florina, On the Divine Liturgy: Orthodox Homilies, Asterios Gerostergios, trans., Belmont, MA, Institute for Byzantine and Modern Greek Studies, 1986

Bouyer, Louis, Eucharist: Theology and Spirituality of Eucharistic Prayer, Charles Underhill Quinn, trans., Notre Dame:University of Notre Dame Press, 1968

St. Dionysius, Complete Works, Classics of Western Spirituality, Colm Luibheid, trans., New York: Paulist Press, 1987.

St. Germanos of Constantinople, On Divine Liturgy, Paul Mayendorff, trans., Crestwood, New York: St. Vladimir’s Seminary Press, 1984.

Kovalchuk, Feodor, S., ed. Abridged Typicon, 5,. Canaan, PA: St. Tikhon’s Seminary Press, 1985.

Kucharek, Casimir, The Byzantine-Slav Liturgy of St. John Chrysostom: Its Origin and Evolution, Allendale, NJ, Alleluia Press, 1971.

St. Nicholas (Cabasilas). A Commentary on the Divine Liturgy. J. M. Hussey and P. A. McNulty, trans., London, SPCK, 1983.

Sokolof, Archpriest, D., A Manual of the Orthodox Church’s Divine Services, Jordanville, NY: Holy Trinity Monastery, 1975.

St. Symeon of Thessalonica, Treatise on Prayer. An Explanation of Services Conducted in the Orthodox Church. H. I. N. Symmons, trans. Brookline, MA: Hellenic College Press, 1984.  

Bishop Theophilus. A Short History of the Christian Church and the Rituals of the Eastern Orthodox Church, San Francisco, Douglass Brothers, 1934.

         Извор: О Св. Литургији - Предање Цркве о Божанственој служби и покушајима њене измене, Вршац 2008.
Последњи пут ажурирано ( уторак, 14 фебруар 2012 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 157 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.