И сами малаксали, готово безнадно али још упорно, ми углавном свођасмо свој посао на то, да крепимо заосталу снагу једне управо луде расе на безуман отпор према завојевачу, и да јој уливамо веру да је Косово њено, иако стварно од свега тога беше још Грачаница, у коју се лесковачки мухаџири спремаху да ускоро затварају своју стоку...

По навици задрхтасмо од пријављене ране посете. Искуство вели да она од добра не долази, а и Мемет каваз, качанички Арнаутин, брижним изразом на лицу као да се устезаше да нам изјави болно саучешће. Погледасмо се по канцеларији немо, али само што не изговарамо врсту несреће која се догодила. Убијен му син? Одведена заручена кћерка? Извучена снаха из постеље? Отерао га ага са баштине? Пресекао га на глобу Дин Буријан? Или га оближњи хоџа позвао да се са целим селом потурчи, пошто другога дермана нема?...

Стегох срце и рекох кавазу да пусти молиоца.

На прагу се брзо указа н уђе унутра веома висок, сухоњав и кошчат старац, коме је одавно прешла преко главе седамде– сета. Са дугачком сохом у руци, пртеном џакуљом о рамену, у похабаним црним чакширама и гуњу, са раздрљеним и чупа– вим седим прсима, дуговрат са заметно испалом јабучицом, дуге главе, плавих засушених очију и потпуно белих бркова. Био је некад диван планински плавушан, какве даје само она наша верига горска од Новога Брда до Сухога Рудишта, само извори Бинч–Мораве и класичнога Лаба нашега. На глави имаше избледели фес и око њега увијену пртену чалму, од које одужи, ресасти и мало извезен крај висаше му низ леђа. На ногама дугачке до колена шарене чарапе и опанци без препле– та, утегнути око ноге пртеним врпцама.

Познадох да је Моравац из гиланске околине.

Старац по обичају помаче мало капу с чела у знак да је скинуо, па се смерно и дубоко поклони:

— Помози Бог, господине!

Глас беше као с онога света, као од какве прикојасе, из неке дубине, тутњив и проницљив, глас светитељски, онај који вас изненадно нагна да га слушате, јер је непосредан и пробија вас кроз душу као грмљавина.

— Здраво–живо сте, синко?

Никад ништа топлије и својскије не чух дотле. Он ме по упиту нежно погледа, обазре се по соби, окрену главу к северу, очи му добише неки нарочити и поносни огањ. И ја се сетих и задивих. Чудни старац не пита само за моје здравље. Широко и далеко иде његово питање. Пита он јесмо ли још живи сви што смо под Турцима, је ли жива Србија, камо при питању окрену главу, те да ли му се вреди прекрстити кад се довече буде враћао поред Грачанице у своју Горњу Мораву?...

Стискох му журно јако жуљевиту руку и рекох му како умедох, да смо не само живо–здраво, но и јаки при том. Он се прекрсти широким крстом и грцајући, а са просветљеним изразом, поче да мрмори:

— Помози, Господе, помози и нама!...

Услужно му примакох једну столицу и понудих да седне. Он узмахну свом главом и прекорно ме погледа. Онда се обема шакама ослони О своју соху, хукну и одговори:

— Што ми грешиш душу, господине? Не ли је ово наша света митрополија?... Иако сам стар и уморан, опет ће стојим. Закон је најстарији. Ха, а пред Турцима сваки дан стојим и дворим ги како ни кумове несам двореја кад сам био млад — не дирај ме!...

Тек кад каваз унесе каву и понуди му, једва га нагнасмо да седне. Он лагано спусти на под свој штап и убогу торбу, па скиде и чалму. Ја га тад добро загледах. На темену остао само један сребрнасти прамен, пркосно уздигнут увис, као да сведочаше да овај старац има и вољу и крепост једнога Вукашина Мрњавчевића, иако је сад бедни рајетин у крају где речи каурин господар даје тежу погрду, него што су раније давали паријама.

Старац узе каву. Али посудину не прихвати за дршку, него је обави својим дугачким снажним прстима, не марећи што је врела. И сркну као аждаја. Па опет то не беше грубо сељачки покрет, рабност за посластицу жељна простака, но човека који то свакога дана ради и који је тако навикао.

Упитах га каквим је добром утрудио своје старе кости.

— Ће даде Господ добро, господине... добар је он — добро ће бидне, ако Бог да! — одговори ова прилика с вером и поуздањем у гласу и погледу.

И окрепи ме да га слушам.

Зваше се чича Мојсил Златановић. из села Каменице у Горњој Морави, испод Новога Брда.

Врло је имућан домаћин. Има дивну своју земљу, прикупњењу и од дедова наслеђену. Има и велику предио– ницу конопље. И аге и Арнаути бацили су око на његови баштину. Како то да један каурин има своју земљу и да у сво– јој кући не двори аге и субаше и не откупљује прве ноћи сво– јих снаха великим новцима?!... Па и глобе он харамбашама неће да даје. Ако га когод уцени, он нађе другога, два пута му више плати, али зато не може нико да се похвали да га је гло– био. Узели га на око сви. Имао је два сина. Једнога му Турци позвали у војску. Дошао је у Гилане и плаћао и законски откуп и нудио мито пуну шаку лира. Сетили се Турци и било им криво, па га одагнали. Он је стегао срце, није дао сину да побегне по обичају у Србију, него му напунио ћемер новаца и послао га чак у Трапезунт.

— Викам, господине, зашто да бега у Србију? Србија има доста људи, а ова јој земља ваља, а ми смо, викам, тапија за њу. Кад дође овамо, па никога од нас не нађе – ће гу врате натраг, зашто ће јој рекну: „Ето, нема овде нико твој — неје ово твоје“...

Али аге и Арнаути хоће његову земљу. Прете му, нуде откуп, дају велике новце. Не да он земљу, не да је ни за какве паре. И неће да је остави. Земља му је мајка, држи га она неким чудним благословом, те је готов да њу натопи крвљу својом и своје деце. Остаће на њој когод жив да дочека Србију. Није Друга... Бог је јак... Елбете... А душманин то прозире, па разапиње мреже. Ако не може грубо, он хоће вештином. Ту скоро његов други син вадио њиву. Дошли суседи Арнаути са женама и мотикама. Без оружја. Изазвали свађу. Наговорили једну Арнауткињу да насрне на њега. Само је одгурнуо. У том је пукао револвер из арнаутске руке и прошао, да простите, само кроз булине шалваре. Арнаутин бацио револвер у воду, па сви у Гилане у суд. „Има ли Турака, не дајте, каурин све поби, ето и жене!“... Ухватише његова сина. Кадија му понуди да се потурчи, па да му син буде сло– бодан. Аге тражиле земљу, па да се заузму. Види он намере њихове, па као стена одбија. Најзад лажни сведоци, суд и робија његовом сину...

Отац сам, а ко не воли децу? — подиже свој трубни глас чича Мојсил. — Али ето, не жалим њих. Чим је овде на Косову омркло, ја знам да смо сви за трошак Турчину. Но стар сам, деце немам више, унучади не. Ће остане пуста земља. А њу жалим. Притиснуће је душманин, па ми је тешко да умрем, а нико мој да не дочека мајку Србију, те где ми се родија дедо и татко, где смо сви плакали и молили Бога — ту да је дочекамо. Ах, авај!...

Мени отиде коса увис и хтедох да вриснем, кад за оближњим столом чух како моји другови Скакаљевић и Зафировић, сакривени готово, пригушено јецају.

Старац, спазивши све то, усправи се у столици, а преко лица му прође тих, али крепак осмејак. Он осети да смо слабији од њега и да смо ганути његовом причом.

— Неје време за плакање, мој синко!... Ја сам дошаја код вас не да жалимо моје синове и да кукамо овде, но да тражимо нека врата, неки дерман... Ја сам моју бабовину уватија зубима, ете овако, и жив од ње не се одвајам. И сад... и сад... не плачите, а да нађемо некога ко ће као ја да легне снажно на њу, да је ухвати зубима и да је тако не испушта док не дође она... одозго... Дерман искам, синови моји!...

Чича Мојсил и „дерман“ бејаше нашао. Обнова суђења његовом сину најпре. Подмићивање, мољење Турака, заузимање свих око утицајних људи. Поменусмо новац.

Старац као громовник плану:

— Нећу ја одавде паре!... Овде треба сви да донесемо, а не да узимамо... Имам ја пара, не ме жалите!...

И дрхтава рука старчева снажно извуче из недара прљаву пртену кесу, па ми је баци на сто.

— То су лире и дукати. Још пет пута толико ће донесем... и... за друге народске работе... А за мојега сина нека је арам, ако отиде иједна народна пара!... Крштен је Мојсил, џанум!...

Запањисмо се. За нас ово беше последњи потез, па да осетимо са истинским страхопоштовањем величину овога чуднога старца. Станиша Богићевић и Тодор Миленковић из Пећке Нахије, који кесама по околини дају новац на камату, кад дођу у Приштину, потраже по, макар, и белу меџедију, да плате тобоже конак у хану. Колашинац, кад му догори, опали пушку, па побегне преко границе. Рогожњанин скрсти руке, па трпи зулум. Косовац гледа кад му Арнаутин одводи јединицу кћер и кукавички изговара: „Слатка је, душа, госпо– дине!“... А овај Моравац, за кога би и Пећанин и Колашинац помислио да је заиста каурин и просјак, зубима држи комад српске земље да га сачува Србији, и — на новац гледа као кнез Михајло!...

***

Спасосмо осуђена сина чича–Мојсила Златановића. Није нас баш много коштало. Потресен, Милан Ракић никако не допусти да старац плати. Али пристаде да пођемо сви у крчму код Стојана Бојковића, где нас чича, Мојсил широке руке почасти. Беше пророчки надахнут и крепак.

Па кад на Косово паде тиха ноћ, и кад звезде чудно затреперише ону чежњиву песму, коју је код нас само Ракић без позе осетио, он позва нас двојицу–тројицу, те без каваза и оружја пођосмо низ Диван–Јол право на Газиместан. Душе су нам биле пуне крепости Мојсила Златановића. Милан Ракић застаде и окрену се Преполцу. Рече да је најсрећнији што је каплар српске војске и тихо, тихо, сав у истинском заносу поче да рецитује своје пророчке стихове „На Газиместану“...