Највећa потреба хришћанина данас јесте протест против посвемашње апологије грешности путем еуфемизације – лепог говорења Лепо говорити, лепо казивати, eu-fēmí! У ери посмодернизма, грех је елиминисан из речника и свести људи путем еуфемизације.
Некада је постојао „блуд” и „блудничење”, „курварство”, „курвање” и „курварлук”, „прељуба” и „прељубочинство”; данас постоје „ванбрачни сексуални односи”. Некада су постојали „блудници” (/„-це”), „курвари” (/„-ве”), „прељубочинци” (/„-нице”); данас су то особе „без предрасуда”, „без табуа”. У ери брисања свести о греху, „проститутке” се називају „ноћне даме”, „пословне пратиље”, „продавачице љубави”, „манекенке”, „масерке”, „моделсице”, или, синдикалистички, „сексуалне раднице” („sexual workers”). Где се денула свест о греху? Уништава је еуфемизација – лепо, благо говорење. Етолози – научници који проучавају понашање животиња – користе синтагму „копулација мимо свог пара” („extra-pair copulation”). Да ли је он са својом моралном неутралошћу прикладан и за људе? Да ли људи спадају у исту моралну категорију као и животиње? Хомосексуaлац је у Старом Завету чинио оно што је „гадно” (Трећа књига Мојсијева 18,22; 20,13). У Новом Завету он се назива „мужеложник” (Коринћанима посланица прва 6,9; Тимотију посланица прва 1,10). У патријархалним друштвима, он је био „болесник”, „педер”, „перверзњак”, „содомит”. Данас је он „весељак”, „особа која се весели” („gay”). Хомосексуалност је некада била „гадост” „изопаченост”, „перверзија”, „скрнављење”, „содомија”. Данас је то „алтернативна сексуалност”, „животни стил сексуалне мањине”, „сексуална оријентација”. Политички коректан говор нас присиљава да будемо равнодушни према греху. Да ли је хришћанину дозвољено да буде друштвени конформиста, ако конформизам подразумева солидарисање са грехом? Да ли хришћанин сме да буде „толерантан”, ако та „толерантност” подразумева језичко (и етичко) повлађивање греху? Да ли хришћанин сме да пренебрегава библијске етичке норме само зато да би био друштвено прихватљив? Америчко медицинско удружење (American Medical Association) 1859. године дефинисало је побачај као „нечовечно, крвничко уништавање живота.” Али од 1967. године то је само „прекид нежељене трудноће”. Од 1970. године то је рутински „медицински поступак”. Ко још уместо речи „абортус” користи реч „побачај” – реч која је само његов дословни превод (калк), али са негативном конотацијом? А ко тек сме да употреби реч „чедоморство” или „децоубиство”? Чик нек се неко усуди! А чедоморстава у Србији – према званичним проценама – годишње има око 23.000? Али, ако је то „медицински поступак” чему узбуђивање? Савремена култура еуфемистички говори о неморалу, а са ниподаштавањем говори о моралности. То се постиже потисливањем термина који указују на врлине. Данас ретко ко зна значење речи „целомудреност”. Реч целомудреност потиче од црквенословенске речи „целомудрије”, која пак потиче од старословенске речи „целомондрије”. Израз означава: моралну чистоту, поштење, честитост, непорочност, невиност, чедност, девственост. Етимолошки, израз сугерише целокупну (не само физичку) мудрост, разборитост, фронезу. „Девственике” Свето Писмо сматра посебно светима, јер „они иду за јагњетом куд год оно пође” (Откривење 14,4). Савремена психологија девственост не сматра никавом мудрошћу и разборитошћу, него глупошћу и наивношћу. Како она то чини? Променом термина. Некада је постојала свест о светости брака и потреби да жене слушају мужеве. У патријархалним друштвима брак је сматран „светом тајном”, „светињом”. Данас, под утицајем феминисткиња и осталих „стручњакиња” за међуполне односе, он се сматра „ропством” за жене, њиховом „тамницом”. Феминисткиње пропагирају идеју да је брак „застарела”, „конзервативна”, „патријархална”, „преживела”, „старомодна” установа – нешто што није за „еманциповане”, „модерне”, „ослобођене”, „просвећене”, жене. Против брака данас хорски вичу феминисткиње, борци за „људска права”, социолози, психолози, психотерапеути, психоаналитичари и ини жреци модерног Вавилона. Хришћанство данас захтева противкултурно изражавање и противкултурно деловање. То није ништа страшно. У првим вековима оно је захтевало много више: главу (живот). Данашње хришћанство је толико конформистично, толико снисходљиво према грешном свету да је готово од њега језички (и концептуално и бихевиорално) неразлучиво. Св. Писмо и Св. Предање пуни су позива на бескомпромисну борбу против грешности. Да ли је потребан навод? Мислим да није. Можете га наћи ма коју страницу та два богонадахнута извора отворили. Највећа потреба хришћанина данас јесте напуштање огреховљујуће еуфемизације и обнова Црквене терминологије и Црквеног погледа на свет. http://www.srpskikulturniklub.com/eufemizacija |