О коме је реч?

Ове, 2013, навршило се девет година од упокојења дивног оца Саве Вазнесењског. Јавио ми се јадан брат из Београда, и замолио да о њему нешто напишем. И, ево, дохватих се неких својих старих бележака, па реших, по својој слабој моћи, да и друге и себе подсетим на овог истинског мужа вере Христове.

 Када човек сретне оца Саву, могао је да каже: „Ево најзад монаха кога смо дуго чекали и желели; у доба свеопште безљудице и време лишено светлих, духовно-моралних, узора, он је био жива књига Господња“. Ми, који смо знали оца Саву и његову реч, поглед и осмех, из те живе књиге читали смо  његове поуке, попут крилатице: „Свети Оци су мало јели, мало пили, мало друговали, па се онда спасли!“ Без оца Саве, а са сећањем на њега, већ годинама је и тешко и лако: тешко јер бисмо хтели да га видимо и чујемо, а лако кад књигу свог сећања прелистамо, отворимо је и понеку реч прочитамо.

Књиге се штампају на хартији, а хартија се добија од посеченог дрвета. Велика је одговорност на онима који пишу и објављују књиге; јер, ако је у књигама духовна лаж, ако оне служе да саблазне, да одведу са пута истине, онда је грехота посећи дрво, створење Божје, које нам производи ваздух и даје плодове. И велика је радост кад се појави дело за које си сигуран да ће многима помоћи да се нађу на путу Христовом и умију небеском светлошћу, и да не треба жалити дрво које је за објављивање тог дела посечено. До сада су две књиге о оцу Сави изашле: једна о њему и његовом животу, а друга књига његових беседа. Дрво за њих потрошено не треба жалити. Напротив.

Србска Света Гора

Србски народ је од првих својих светитеља и краљева везан за Свету Гору Атонску. У тој чудесној монашкој држави Дух Свети је Србе благословио царском лавром Хиландаром, иконом Пресвете Богородице Тројеручице, испосницом Светог Саве у Кареји; зов многобројних атонских светиња Срби никада нису могли пречути. Током читаве своје историје настојали су да молитвени мирис, светогорски пренесу у Србију, да цвет тамошњих храмова и манастира пресаде у дивљине наших шума и планина. Тако су многим крајевима Отаџбине настали читави гроздови монашких обитељи који су као узор имали светогорски начин подвига – у Црној Гори, у Старој Србији, крај Охрида, на плодним обронцима Фрушке горе. Један од најлепших плодова овог сустопичног праћења атонске вертикале су и манастири изникли на обалама Западне Мораве, у клисури коју је река издубила између планина Овчара и Каблара.

Када су манастири настали и ко су им оснивачи, не зна се. Предање каже да су давна времена, присиљени да беже од папиних јуришника, многи Светогорци утекли су из Грчке и нашли прибежиште међу богољубивим Немањићима. Тражећи места на којима ће наставити своје освајање Царства Небеског, они су кренули по краљевству својих домаћина и оснивали обитељи тамо где би пронашли најбоље услове за молитвено тиховање.

Стигавши у Овчарско-кабларску клисуру били су запрепашћени њеном дивљом лепотом, складом између стене, шуме и воде; све их је подсећало на атонску домовину коју су напустили. И од тада Србска Света Гора почиње да цвета. У близини манастира Преображења налази се и позната Савина вода. Крај ње је била испосница за коју је тврди да је припадала првом архиепископу независне Србске Цркве, у доба кад је он боравио у Студеници као игуман, путујући по свим крајевима ради пастирске службе. Свакако, ни једна од ових претпоставки не може се доказати археолошким методима; то су предања која живе у народу силом његове духовне интуиције.

Храмови манастирски посвећени су празницима Христовим и Богородичиним – Сретењу, Преображењу, Ваведењу, Благовештењу, Вазнесењу, Успењу; један је подигнут у славу Свете Тројице; а остали угодницима Божијим – Светом Илији, Светом Јовану и Светом Николи. Сви они празници које је народ осећао као најприсније сабрали су се на једном месту, окупљајући око себе подвижнике који су се ка Богу упутили у дане "тешке и усилне", када су Турци жарили и палили. Много пута храмови су рушени, конаци са земљом сравњивани, благо пљачкано. Оно што је остало, ипак сведочи да су овдашње светиње биле жижа духовног, културног и привредног живота западне Србије. Најпознатији споменик је чувено рукописно НИКОЉСКО ЕВАНЂЕЉЕ. Настало је крајем 14. века и припада босанским рукописима србске редакције; могуће је да је у питању препис ранијег глагољског споменика. Ђура Даничић је мислио да је његов преписивач познати "крстјанин Хвал". Књига је живописно илуминирана. Некада се чувала у Народној библиотеци у Београду, али је за време Првог светског рата украдена. Данас се налази у Ирској, у даблинској колекцији Честер Бити. Постоји и неколико других богослужбених књига које су или настале или биле чуване у манастирима крај Мораве, али оне нису толико познате. Што се храмовног сликања тиче, почетком 17. века велики део живописа радио је зограф Митрофан; потоњи сликари, као Симеон Лазовић и Јанко Михаиловић из Драгачева, такође су оставили свог трага. Поред овога, ризнице неких манастира (Никоље има и мали музеј) сачувале су лепе примерке кујунџијске вештине из 18. века (кандила, петохлебнице).

Овчарско-кабларске светиње делиле су судбину свог народа: кад је народ гоњен, околне шуме пружале су му скровишта; кад се дизао на устанак, ту су се окупљали његови вође. 1805. у Благовештењу састао се Совјет, прва влада устаничке Србије; кнез Милош је боравио у овдашњим обитељима. У планинама су и две пећине – Турчиновац и Кађеница. И за једну и за другу везана је прича о збегу. Кађеницу су, пуну жена, деце и стараца, запалили Турци. Мученичке мошти у камени саркофаг сабрао је Владика Николај Велимировић. Живо историјско сведочење ових манастира може се поткрепити и разнородним записима овдашњих калуђера који су описивали прилике животне и времена страдалника, остављајући белешке о турским зулумима, великој скупоћи и природним непогодама, каква је често изливање Мораве.

Колико су Овчарско-кабларске обитељи значајне за Србство, потврђују и посете које су им учинили Вук Стефановић Караџић, Јоаким Вујић и познати немачки путописац Феликс Каниц. Караџић је своје недовршено "Описаније српски намастира" и почео баш овде, нотирајући рукописне књиге које се ту чувају и легенде о појединим топонимима. Слично је поступио и Вујић, а Каниц се много више задржао на опису монаха с којима се сусрео. Овај умни Немац је био одушевљен "Атосом Србије" (тако га сам зове), његовом природом чедном и дивљом у исти мах. Највише су га, међутим, задивили калуђери које је срео, "предани раду и молитви, час за ралом, час са Библијом у руци, верни првобитним правилима калуђерског реда Светог Василија".

Они су "ЈЕДНОСТАВНИ, КОНТЕМПЛАТИВНИ И СЛОБОДОЉУБИВИ". Западна Морава је за Каница србски Нил, који омогућује да је овај крај "најбогатији кутак Србије".

Континуитет монашког живота је, после Првог светског рата, био озбиљно угрожен и ко зна шта би се с манастирима десило да се није појавио свенародни Богомољачки покрет на челу са Владиком Николајем. Николај је запуштене храмове обновио, срушене наново сазидао и вратио их на живот по вековним уставима.

Отац Сава, наследник старих калуђера

Отац Сава био је калуђер који је сасвим одговарао Каницовом опису: предан реду и молитви, час копајући и телесно се трудећи, а час са служебником и требником у руци, био је ЈЕДНОСТАВАН, СОЗЕРЦАТЕЉАН И СЛОБОДОЉУБИВ. Једноставност његова огледала се у одбијању свега сувишног, непотребног, луксузног; он је тврдио да манастирске њиве и стока не смеју одузимати време за молитву, презирао претерано одмарање и разнеженост, није примао дарове чија употреба не би била на корист монасима. Сви велики православни духовници били су такви: старац Пајсије Светогорац је, рецимо, говорио да монаси морају да буду корак иза осталих људи у употреби средстава савремене технологије (а не корак испред, уз оправдање да би данас апостол Павле редовно користио мобилни телефон и "лап топ".) Јер, монах је ИНОК; он је ИНИ, други и другачији у односу на овај свет. Он има исту природу као и други људи, али се према свету односи свештено, онако како је Бог благословио човека – да буде свештеник који, у храму свог срца, свом Творцу благодари "о всјех и за всја" (зато је отац Сава онима који су му долазили стално говорио: "Благодарите Богу што сте побожни!")

Оца Саву је красила и созерцатељност. Загледан у своју душу, он је пребивао у сталној молитви. Никада ниси могао да га затекнеш неусредсређеног, духовно неутегнутог: то је био војник Христов увек спреман на јуриш на позив Војводе наших душа – јуриш ка Небеском Јерусалиму, с мачем речи Божје, оружјем праведности десним и левим, како би рекао Апостол. То је захтевао и од долазећих му: да не буду распојасани, да буду учтиви и пред Богом и пред људима, да пазе шта причају и коме причају, да чувају уши и очи, и надасве језик, који нас духовно сатире својом необузданошћу.

И трећа особина овчарских монаха, по Каницу, била је СЛОБОДОЉУБИВОСТ. У доба најжешће брозоморе, најстрашније комунистичке страховладе, отац Сава је био спреман да каже шта мисли, па и по цену затвора, па и по цену да га лише живота. Волео је слободу као сваки прави Србин: слободу крста часног, која, само ако је таква, сија златом. Непријатеље србске пророчки је разобличавао, казујући да их Господ неће оставити на миру због њихових злодела и неправде према Србима. Али, и Србе је прекоревао за све оно што у њима ратује против Бога и правде Његове, против душе и Царства светлости... "Ни по бабу, ни по стричевима, / већ по правди Бога истинога"...

Није лако бити монах; још је теже бити јеромонах; и још теже бити духовник у женској обитељи. Монах носи самог себе на путу ка Христу; јеромонах се подвизава приносећи бескрвну Жртву Евхаристије; а духовник одговара за душе Богом му поверене. Отац Сава је очински брижно помагао духовно узрастање сестринства манастира Вазнесење, старајући сe да се његове духовне кћери свагда угледају на свете монахиње хришћанске и србске прошлости. И оне су се трудиле  да остану верне заветима свог духовног оца. А томе су, по мери својих снага, стремили и сви мирјани који су се код схиигумана Саве сретали са истинама побожног живота.

Монах је призван да буде КАЛО-ГЕРОС, што на грчком значи "ДОБРИ СТАРАЦ", али и "ЛЕПИ СТАРАЦ". Наиме, православно подвижништво изражава древни идеал "калокагатије" (доброте која је и лепота) и филокалије – добротољубља које је у исти мах и љубав према Лепоти, лепоти Христовој која ће, по Достојевском, спасити свет. Свештеник Павле Флоренски каже да православно подвижништво не ствара толико пуког, плотски и чулно доброг, човека, колико духовно лепог, који зрачи светлошћу преображене личности. И заиста: могао си сатима да седиш поред оца Саве и да га гледаш, уживајући у његовом погледу и покрету, у присуству човека који је живео за Бога и ближњег, и који је ради Христа, умро себи. Испод његове спољашње "намргођености" крила се нежност оца који преко дана грди своју децу (да га не обрукају ни пред небом, ни пред људима), али ноћу се моли за њих, плаче над боловима њихове душе и покрива их да не озебу. Из књиге о оцу Сави као слуги Бога Живога се то најбоље види – нарочито из сведочења деце и младих, који непогрешиво осећају свачију лаж и лицемерје (тако су деца пуковнику Гроздићу рекла да их је он узалуд плашио строгошћу оца Саве, јер је отац Сава, у ствари, предиван.)

Многи су причали: „Кад дођеш код оца Саве, он те изгрди, али кад те испраћа, заборављаш све због чега те је он изгрдио.“

Добри и лепи старац Сава – добар добротом србских монаха, духовних синова Св. Саве, и леп лепотом Немањића Саве, кога је Владика Николај звао „најлепшим србским дететом“. И прави отац, који је, с пуним правом, могао да каже, као и апостол Павле: „Угледајте се на мене, као и ја на Христа“. Јер, суштина очинства је управо у томе да свом детету, можеш рећи: „Угледај се на мене.“

На једном старом србском споменику пише:

„А сад, децо и унуци моји, добро знате шта вам дужност

поштуј Бога и ближњега свога,

придрж’те се карактера мога“.

Ове речи је, увек, могао рећи и отац Сава.

Књига о оцу Сави, живој књизи Божијој

Књига „Отац Сава – слуга Бога Живога“ плод је саборног прегнућа многих; њу су, коначно уобличиле две побожне и честите духовне кћери оца Саве, чија имена Господ зна. Она је подељена на три дела: животопис, поуке и сведочења људи који су га знали. Животопис говори о једном честитом човеку, који није пожалио себе, приносећи се на жртву Господњу, неуморно радећи и трудећи се и око себе и око других. Много пута у животу било му је тешко; али, како је рекао једном свом духовном чеду: „Цар Давид је говорио: 'Сетих се Господа и лакну души мојој'. Тако се и ти сећај Бога и биће лакше души твојој“.

Од 1974. све док, 2003. године, није пао у постељу, свакодневно је служио Литургију; и живео је литургијски – причешћујући се, он је сваку другу храну јео мало или нимало, говорећи да Тело и Крв Господња не смеју у нечисту душу и тело човеково.

Беседе оца Саве биле су светле, јасне и чисте, пуне примера из свакодневног живота. Свако је осећао, слушајући га, како отац Сава говори баш њему, а не неком другом. За овог духовника, је спасење наше заједнице (као и по схватању Светог Николаја Жичког!) било у врлини, а не у вештини. Говорио је: „Кад се побожност узме као главна потреба у народу, онда ће све друге потребе да дођу на своје место, и ваљано. А без тога неће никако. Ја сам једном политичару казао: Ако ти не мариш да ти народ буде побожан, неће ти ни бити побожан, нити ћеш моћи с њим шта да учиниш. Никад Бог није помагао вође непобожне, и народ непобожан“.

Свима је пало у очи његово милосрђе, та прва особина Христовог човека („Давао је где год је коме требало", каже у књизи брат Првослав.) Али, његова милостиња није била једино за живе, него и за мртве – годинама их је помињао на Св. Литургијама, и од свију тражио да се моле за упокојене, јер они себи више не могу помоћи.

Уз све то, отац Сава је био и духовит; не само на туђ рачун, него пре свега на свој („Јесам смешан, а доста сам и шашав“, рекао је једном приликом.) Никад себе није производио у „старца“, „авву“, „геронду“; држао се смерно и скромно, учећи томе и своју духовну децу... У том смислу, био је прави и здрави србски калуђер: непретенциозан, а зналац срца и путева људских на путу Онога Који Јесте, Бога живога.

2007-2013.

Владимир Димитријевић