header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Интервју Уредништва "Борбе за веру" за руски часопис "Православни Крст" (о новотаријама у СПЦ) Штампај Е-пошта
субота, 16 март 2013

Интервју који смо пре скоро 6 година дали за руски часопис „Православни Крст“ и даље је актуелан, због чега га поново доносимо на увид нашим читаоцима. Иначе, интервју је наишао на велику пажњу руске, белоруске, грузијске, бугарске, украјинске и македонске православне јавности и пренет је на око двадесет сајтова (овде:).

+ + + 

„СИТУАЦИЈА У СРПСКОЈ ЦРКВИ ЈЕ ВЕОМА ТЕШКА И У ЊЕНОЈ ИСТОРИЈИ НЕБИВАЛА“

     Наша Редакција одавно прати публикације на српском интернет сајту „Борба за веру“ (http://borbazaveru.info), чија тематика има доста заједничког с материјалима нашег издања. И ево, коначно, замолили смо ауторе овог запаженог пројекта да нам дају интервју. На нашу молбу Срби су одговорили:

„Драга браћо у Христу из Редакције часописа и сајта "Православни Крст", помаже Бог! Најпре желимо рећи да смо веома радосни због Вашег писма, и чини нам част то што читате наш скромни сајт. Ми гајимо дубоко поштовање за Ваш рад, и неколико пута до сада преносили смо текстове са Вашег цењеног сајта.  Иначе, исправно сте закључили да је наша борба за Веру - борба унутар Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, јер нема спасења онима који напусте Цркву -  Нову Нојеву Барку којом кормилари Христос Господ, јер једино њоме  можемо стићи у  Вечно Пристаниште - у Царство Божије. Ваш предлог с радошћу прихватамо. Ово је наша прва и, могуће је, јединствена прилика да подробно и истинито упознамо ваше цењене читаоце, а такође, преко вашег листа и сајта, и читаву руску православну јавност о ономе што се догађа у нашој Цркви.“

+ + +

 - Молимо вас да се представите нашим читаоцима и кажете нешто о свом Интернет сајту. Зашто пројекат носи назив "Борба за веру"? С којим циљем је он основан?

Наш сајт назвали смо „Борба за веру“ по истоименом делу Светог Владике Николаја Велимировића. Овај Владикин невелики спис поставили смо у рубрици „Уводна реч“, чиме смо желели да укажемо нашим посетиоцима шта је циљ оснивања и постојања сајта „Борба за веру“. У својој „Борби за веру“ Свети Владика Николај упозорава на опасности од злих ветрова који су ударили на српски народ. Од свих злих ветрова, три су најгора: безверство, кривоверство и маловерство. У време Другог српског устанка против Турака, 1815. године, српски устаници су писали православном руском цару, тражећи од њега помоћ: „Ова је земља бедем хришћанства“, a Свети Владика Николај додаје да је ова земља, Србија, „преко хиљаду година  била бедем Хришћанства... Преко хиљаду година на њој је крст Христов час уздизан, час обаран. Но и кад је обаран од кривовераца, крст Христов скриван је у срце народно и тамо се сијао и блистао. У љутим временима робовања Срби су га скривали тамо где лопов не краде нити разбојник отима, скривали су га често али никада издали.“ И данас она три зла ветра ударају на српски народ и Српску Цркву. Но, ни данас, као ни за претходних хиљаду година, Срби неће издати Крст Христов. Због злог ветра кривоверства – јеретичких учења, и због снажног таласа литургијског реформаторства, којима се подмукло врши покатоличавање нашег народа, основали смо, у јулу месецу 2008. године, сајт „Борба за веру“. У ситуацији када су сви црквени медији у рукама ватиканских послушника и фанариота, за борбу за веру није било другачијег начина осим овог.

 - С каквим проблемима се бавите, и с којим ауторима сарађујете?

Сајт „Борба за веру“ се, као што рекосмо, бори за веру једанпут предану светима (ср. Јд. 1,3), али и мисионари, публикујући текстове који сведоче аутентично Предање Православне Цркве. Но, „Борба за веру“ је и национално-патриотски сајт, па доста пажње посвећујемо и темама из те области, са посебним акцентом на страдања Срба у Другом светском рату од стране хрватског усташког покрета. Само у Јасеновцу је убијено преко 700 000 Срба, а сва српска стратишта радила су са благословом Римокатоличке „цркве“, коју српски екуменисти називају „сестринском“ и пред ноге њеног поглавара настоје да приведу православе Србе, што се, убеђени смо, никада неће догодити. Са вековним српским крвницима и јеретицима ујединиће се само епископи екуменисти, њихово свештенство и шачица њихових следбеника међу заблуделим верницима. То се јасно могло видете недавно, 25. јануара ове године, у православном храму Светог Благовештења у Требињу, када су бискуп дубровачки Мато Узинић и владика херцеговачки Григорије (који је том приликом за себе рекао да је бискуп) служили заједнички „молебан“ за јединство хришћана, што је преседан у историји Српске Православне Цркве; на том „молебану“  присуствовала је свега шачица верника СПЦ, док су већину чинили римокатолички свештеници и часне сестре.

Ми пажљиво пратимо и глобалистичке тенденције у свету. Глобализам није ништа друго до покрет за стварање једне светске монархије на чијем ће челу седети Антихрист.  Он ће бити, познато нам је и Светог Писма и дела Светих Отаца, највећи  и последњи противник правосланих, а покушаће својим поганим печатом да запечати и слуге Божије. Увођење електронске идентификације личности сматрамо великом опасношћу по човекову слободу и његово спасење. На нашем сајту постоји велика библиотека текстова на тему последњих времена и жигосања људи (у рубрици „Апокалипса“). Посебну пажњу посвећујемо и опасности од преласка Српске Цркве на папски Григоријански календар.

У складу са тематиком сајта, за сараднике имамо монахе, свештенике и мирјане, међу којима је и један академик, неколико доктора наука, магистара и угледних људи.   

 - Молимо вас да нам кажете нешто о садашњој ситуацији у Српској Православној Цркви. До верујућих у Русији долазе информације о покушајима реформе богослужења, о увођењу различитих антиканонских и обновљенских новотарија у СПЦ. Да ли се заиста догађају такви напади на канонско устројство и Свето Предање Цркве? 

Питање које сте поставили је кључно. Садашња ситуација у Српској Цркви је врло тешка, сложена и у њеној историји небивала. Сматрамо да у осталим Помесним Црквама праве размере неправославних учења, модернизма и реформаторства  у СПЦ нису заправо познате. Људи данас имају могућности да путем Интернета сазнају шта се догађа у сестринским Православним Црквама, али је непознавање језика често препрека да се разуме суштина проблема и дође до пуне истине. Зато овај разговор са Вама сматрамо изузетно значајним, и захвални смо Вам неизмерно што сте сматрали сврсисходним да говоримо за Ваше цењене читаоце. Покушаћемо да што је могуће краће (мада је то врло тешко) изложимо садашњу ситуацију у СПЦ.

Први реформаторски кораци у нашој Цркви уочени су пре отприлике двадесетак година. Овде мислимо на појаву неправославних учења и богослужбене реформе, док је екуменистичких ангажовања било и раније. СПЦ је члан Светског савета цркава од 1965. године, а српски патријарх Герман (1899-1991.) је био чак и потпредседник ове свејеретичке екуменистичке организације (Преподобни Јустин Ћелијски екуменизам је називао свејересју, а у књизи „Православна Црква и екуменизам“ дао најбоља богословска тумачења ове лажи маскиране у „љубав“ према инославнима). Богослужбене реформе у Српску Цркву почели су да уводе  ђаци грчког и руског неомодернизма – јеромонаси Амфилохије (Радовић), Атанасије (Јефтић) и Иринеј (Буловић).

Они су свој духовни живот и рад почели под благословеним руководством Преподобног Јустина Ћелијског, и док је он био жив, писали су у светоотачком духу свог тадашњег духовног оца. Јеромонах Иринеј Буловић, садашњи епископ бачки, докторирао је на „зилоту“ Светом Марку Ефеском, јеромонах Амфилохије је бранио докторску тезу о Светом Григорију Палами, такође великом антилатинском богослову, а јеромонах Атанасије тезу о еклисиологији апостола Павла, који је учио Цркву да се клони јеретика после првог или другог саветовања. Јеромонах Атанасије је, у време док је још ишао стопама оца Јустина, говорио да се Православна Црква мора клонити сваког литургијског реформаторства, да јој се не би десило оно што папистима десило после Другог ватиканског концила. Јеромонах Амфилохије је, у свом ондашњем тексту о кољиварима, био изричити противник литургијске реформе... Али, како каже Свето Писмо, зли разговори кваре добре обичаје - утицаји модерниста попут Александра Шмемана и Јована Зизјуласа отуђили су их од  Светог Предања и његовог поборника, Светог Оца Цркве наших дана, Преподобног Јустина Новог Ћелијског, и овде поменути епископи су сад главни заговорници реформе.

Владика Атанасије је недавно издао, са предговором митрополита Амфилохија, Велики требник у свом преводу, препун разних новачења. Чак му је и име променио „по грчки“, у „Велики молитвослов“, јер је „требник“ тобож назив из словенског паганизма(!). Претходно је објавио Псалтир и Часослов, такође у свом преводу, пуном не само преводилачких, него и теолошких грешака. Рецимо, у „његовом“ Часослову, у тропару преподобном, стоји, уместо „старати се о души, твари бесмртној“, како изворно пише и на грчком и на црквенословенском, да се треба „старати о вечном животу“, пошто је учење новомодерниста попут Зизјуласа да душа не може да битише независно од тела, и да је бесмртан само Бог (душа, наравно, и то знамо сви ми, православни, нема пуноту постојања без тела, али постоји као свесна и благодаћу бесмртна и кад се одвоји од тела, док је Бог бесмртан по природи). Дакле, док су били јеромонаси, држали су се Предања. Као епископи – интелектуалци, они су, мало по мало, прелазили на страну „филозофског“ новомодернизма. У међувремену су стекли, јер су се стално позивали на чињеници да су некад били ђаци преподобног Јустина, велики број следбеника, па и обожавалаца, нарочито међу студентима теологије, будућим клирицима СПЦ.

Амфилохије је данас митрополит Црногорско-приморски (који је, иначе, док је замењивао болесног патријарха Павла, за себе противуставно приграбио и титулу архиепископа цетињског), Атанасије је данас „пензионисани епископ“ (како то противканонски звучи!), познат још и по томе што је человођа и оснивач, како ми то зовемо – израз је тежак, али тачан - „циркузантског покрета“ у СПЦ, фудбалера и спортиста међу епископима, монасима и свештеницима, а Иринеј је епископ бачки и човек без чијег знања и одобрења се у Српској Цркви не дешава ништа. Он је верни сарадник Фанара у његовим покушајима да себи потчини дијаспору свих Помесних Цркава, и да од цариградског патријарха направи „источног папу“.

Почетком деведесетих година прошлог века, појавио се још један јеромонах, Игњатије (Мидић), данас епископ браничевски, ученик титуларног митрополита пергамског Јована (Зизјулас), који је, подржан од поменуте тројице, направио хаос у СПЦ. Размере штете коју су ови људи нанели православном српском народу, само су Богу познате. Без претеривања можемо рећи да је та штета далеко већа од штете коју су нашем народу нанели Турци за четири стотине година тираније. Јер Турци су физички рушили српске храмове, али душу народну нису дотицали. Док су поменути, својим неправославним учењима, направили пустош у душама хиљада данашњих српских свештеника, монаха, вероучитеља и верника, урушили су, непоштовањем одлука СА Сабора, канонско устројство СПЦ и новотаријама оскрнавили светопредањски поредак Свете Литургије, тако да она у неким епархијама већ увелико подсећа на латинску мису.

- Када говорите о неправославним учењима, шта конкретно имате у виду? И на који начин се та учења уводе и шире у Српској Православној Цркви?

Када је реч о неправославним учењима, она су у СПЦ ушла врло перфидно, рекли бисмо - језуитски. Са Богословског факултета у Београду - одакле излазе на њиву Господњу хиљаде монаха, свештеника, будућих епископа, вероучитеља – избачена је православна догматика Преподобног Оца Јустина, а уведена неправославна догматика Јована Зизјуласа. Предавач овог кључног богословског предмета је епископ браничевски Игњатије, највернији следбеник, ђак и духовно чадо пастира без стада Јована Зизјуласа. У његовом учењу верници СПЦ одавно су препознали јерес и против њега је, због јеретичких учења, пре неколико година, епископ рашко-призренски Артемије поднео тужбу, која није никада разматрана на Сабору због опструкције саборске екуменистичко-новотарске већине.

Основни постулат његовог учења је тврдња да је све што је створено самим тим и смртно, па је следствено и душа смртна. Ово је пелагијанска јерес осуђена 123. правилом Помесног Картагинског сабора, које гласи: „Који каже, да је први човјек, Адам, створен смртним, тако да, сагријешио он, или не сагријешио, морао је опет умријети тијелом, то јест, изићи из тијела, не ради казне за гријех, него услијед природне неопходности, нека је анатема.

Због ограничености простора ми не можемо детаљније говорити о јересима које се на Богословском факултету у Београду и у неким Богословијама предају студентима и ђацима, али ћемо поменути још неке, како би ваши цењени читаоци и читава православна руска јавност макар делимично увидели шта се у СПЦ догађа. У својим предавањима из догматике, епископ Игњатије (Мидић) учи, између осталог, студенте да се морал и морални закони мењају, да су чак и Божије заповести променљиве и да је хомосексуалност природна. Ево дословног цитата једне његове изјаве са предавања: >>А да не говоримо, рецимо, о моралним законима који често нас ту држе, као неко, као то је и... мерило истине. Морал се мења! И морални закони. Све зависи то од цивилизације... Ви ћете слушати наше теологе, и не знам, који заузумају ставове: да ли је хомосексуализам, јел, то је грех, а не знам ни ја, брачна заједница то је благослов од Бога и то... To cy произвољне ствари! Ако се мери то једно на основу другога, и да је ово истинито што је природно, а ово је неистинито, Боже мој "није природно". Па и то је природно! Одакле, није то пало с неба!<<

На својим предавањима из догматике, епископ Игњатије учи студенте, између осталог, и следеће:

-  Да Адам није погрешио, Адам би био Христос, јер би се сјединио са Сином Божијим. Тада Христос не би био Исус Христос, него Адам Христос;

- Незнабожачка је тврдња да је Бог свет зато што је праведан и непогрешив. Бог је свет зато што постоји, а не зато што испуњава заповести;

- Библијски Бог се у Старом Завету не придржава принципа правде и морала, Сам поступа неправедно и другима заповеда да поступају неправедно;

- Библијски Бог у Старом Завету је хировит, даје контрадикторне заповести;

- Бог је био неправедан према Јову;

- Бог није једна суштина, него једна личност;

- Богу Оцу се хришћанин може молити само на Литургији, никако изван Литургије (то значи да молитву „Оче наш“ не треба изговарати изван Литургије);

 - Бог не зна унапред шта ће се догодити;

- Пад првога Адама изненадио је Бога;

- Бог је променљив. Идеја о вечности и непроменљивости Божанства је незнабожачка;

- Етички гледано Христос је много грешан, јер су многи Његови поступци етички гледано били грешни, за шта су га Јевреји и оптуживали;

- Угледање на Христа и следовање за Христом је погрешно – то је последица Августинових и Оригенових заблуда;

- Христос је одсутан у овоме свету;

- Ако нема многих на Лигургији, онда у источном, православном искуству не може бити говора о присуству Христовом на Литургији, па макар се Христос поистовећивао са хлебом и вином;

- У епископу се на Лигургији пројављује Христос. Зато је епископ гарант јединства Цркве и њеног идентитета. За јединство није битно исправно исповедање вере, него једна личност..., а та личност је епископ.

Ово је само мали део неправославних учења која се предају студентима на Богословском факултету у Београду и неким богословијама СПЦ.

За ово што говоримо постоје докази у облику аудио записа које су начинили студенти на његовим предавањима и ови аудио записи представљају саставни део доказног материјала горепоменуте тужбе.

Неправославна учења уведена у СПЦ, негативно су се одразила на подвижнички карактер православне вере у нас, а такође и на богослужбени поредак, црквену дисциплину, иконописање, фрескописање итд. У Српској Цркви је одавно нарушен принцип саборности на коме Црква и почива. Све реформе су уведене самовољом појединих епископа реформатора, који лажном догматиком и погрешном перцепцијом појма „саборност“ оправдавају своју самовољу.

 - А шта је заправо подвргнуто реформисању у Светој Литургији, које су конкретно промене унесене?

 За ваше цењене читаоце набројаћемо део новотарија уведених у светопредањски поредак Свете Литургије, мада их има далеко више:

- Не узимају време – не читају молитве: Царе небесни, Трисвето, Оче наш;

- И епископи, и свештеници и јеромонаси Литургију служе са непрекидно отвореним  дверима;

- Све молитве на Литургији, које се по правилу читају тихо, они читају гласно;

- Не певају блаженства, већ произвољно изабране антифоне;

- Уместо исправног: ''За оваj свети храм...'', изговарају: ''За ову свету цркву...'';

- При изговарању: ''Помињући, пресвету, пречисту... и сав живот свој Христу Богу предајмо'', свештенослужитељи се, уместо икони Христовој, клањају епископу (ово је у складу са учењем епископа Игњатија да је Христос присутан на Литургији у личности епископа, а не, како он каже, у хлебу и вину);

- У складу са јеретичким учењем да је душа смртна, потпуно су избацили помињање душе на Литургији па тако, рецимо, у прозбеној јектенији после Великог входа, уместо: ''Оно што је добро и корисно душама нашим од Господа молимо'', изговарају: ''Оно што је добро и корисно нама од Господа молимо''. Душу, такође, не помињу ни на опелу ни на парастосима;

- При изговарању речи: ''Горе имајмо срца'' подижу руке у правцу запада, а на речи: ''Заблагодаримо Господу'', клањају се у правцу запада;

- Не дозвољавају да народ пева: ''Достојно и праведно јест поклањатисја Отцу и Сину и Свјатому Духу, Троицје јединосушчњеј и нераздјељњеј'', већ само: ''Достојно и праведно јест''. За то време свештенослужитељ чита гласно молитву: ''Достојно је и праведно Тебе певати...'', која се по правилу чита тајно;

- При изговарању речи: ''Узмите,  једите, ово је Тело моје...'', не показују руком према светом дискосу, а приликом изговарања речи: ''Пијте из ње сви...'' не показују руком на свети путир, како је исправно;

- Не дозвољавају да народ пева: ''И молимтисја Боже наш'' два пута дугачко и два пута кратко, већ само једно дугачко;

- За време Епиклезе изостављају Тропар трећег часа као и стихове: ''Срце чисто саздај у мени...'', и ''Не одбаци ме од лица Твога...'';

- Избацили су у целости прозбену јектенију испред “Оче наш”;

- Свештеници се причешћују Крвљу Господњом само једанпут, уместо три пута;

- Не читају молитве пред причешће верника: ''Верујем Господе и исповедам ...';

- Причешћују вернике са сједињеним честицама уместо само са Ни и Ка (зашта је блаженоупокојени патријарх Павле говорио да је идолатрија);

- Вернике причешћује ђакон уместо свештеника или епископа;

- Не изговарају формулу, коју по правилу говори свештеник, приликом причешћивања верника: ''Причешћује се слуга Божји (име) пречасним и пресветим Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа на отпуштење грехова и на живот вечни'', већ само: ''Тело и Крв Христова'' (као Латини);

- Са иконостаса скидају двери, а понегде иконостасе потпуно уклањају;

- Свештенике и ђаконе рукополажу без претходно извршене исповести и  положене заклетве;

- Уведено је свакоолитургијско причешћивање и новотарци вернике причешћују без претходно извршене припреме: постом, молитвом, покајањем  исповешћу и молитвеним  правилом пред Свето причешће;

- Дају благослов за венчања у току поста;

 - Следствено, у Српској Православној Цркви нема једнообразности у богослужењу?

У Српској Цркви одавно нема једнообразности у богослужењу, што Цркву гура у раскол. У храмовима суседних парохија, на пример, служи се Света Литургија по различитом поретку. Најближи сарадници епископа Игњатија говорили су својевремено да ни они сами не знају ни пред сам почетак Литургије како ће се служити, већ да епископ кроји поредак у току службе.

Разговарала и превала са српског:

Марија Деркачева

Крај у следећем броју.

 

Последњи пут ажурирано ( недеља, 30 децембар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 18 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.