Италијански дневни лист Република по повлачењу са трона римокатоличке цркве папе Бенедикта XVI поставио је питање да ли је папу отерао геј лоби. Ово питање у међувремену није разјашњено већ је скрајнуто и медији су већ затрпани новим сензационалистичким информацијама о новом папи Франциску и његовим „догодовштинама“ у Ватикану које у суштини новог папу приказују као скромног и симпатичног човека чак склоног хумору.

Папа Франциско (илити по хрватски речено Фрањо) се вози градским превозом, сам себи плаћа рачун у ресторану, зове на телефон Језуитску кућу али му портир не верује да је он лично папа, све то и томе слично је покушај римокатоличке цркве да новог папу прикаже довољно симпатичним и прихватљивим за широке масе.

Чему овакав напор римокатоличке цркве?

Све ове информације о новом папи мање више потекле су са портала који су или у власништву римокатоличке цркве или наклоњени тој цркви. Јасно је да је ово својеврсан труд саме римокатоличке цркве да новог папу за што краће време прикаже у што бољем светлу.

Наравно ово све и не чуди ако се вратимо на почетак ове наше сторије о моћном геј лобију у самом срцу Ватикана.

Ватикан никад није био „мирно место за одмор“ током његове бурне историје , унутар ватиканских зидина одвијале су се многе драме, трагедије и завере. Најпознатије папе по злу су чувене Борџије, но престиж и борба за власт нису престали никада, истина с тровањима противкандидата на трон папе у Ватикану се престало још у 19 веку.

Претходном папи Бенедикту, сада већ можемо рећи „часној старини“ , на његов захтев трочлана комисија кардинала сачинила је извештај о стању у римокатоличкој цркви и самом Ватикану у коме су назначили да „разни лобији унутар свете столице доследно руше шесту и седму заповест“ , при чему се мисли на „не укради“ и „не чини прељубе“. Такође у извештају се садржи и детаљан опис бројних фракција од којих је једна „уједињена сексуалном оријентацијом“ – читај дакле геј фракција.

О овој фракцији која је већ сама по себи занимљива медијима, чак и да се не налази у крилу римокатоличке цркве а тим пре што се налази, писале су бројне италијанске новине.

У досијеу су наведена и места „сусрета“ , помиње се вила изван Рима, сауна у предграђу Рима, салон за улепшавање у центру града и резиденција једног надбискупа.

Унутар римокатоличке цркве практично од њеног настанка постојале су разне фракције. Па чак и одређени монашки редови толико међусобно различити у устројству, обичајима форми и садржају више подсећају на неке секте које су се ту на окупу задржале искључиво папским приматом а не толико својом истоветном религиозном оријентацијом и идентификацијом са римокатоличком црквом.

Но у данашње време главна подела унутар РКЦ је на тзв. конзервативце и либерале.

Либерална фракција РКЦ већ одавно поставља питања смисла многих доктрина цркве, ту се пре свега наводе целибат, затим организација, централизам, итд а у последње време и однос према хомосексуализму и другим «тековинама» савремене западноевропске цивилизације. Поспостмодерна ситуација РКЦ је очајна. Фракција је много, проблема још више, криза, скандала, напада од антикатоличких елемената све више који су при том и све слободнији у својим нападима, за разлику од рецимо периода кад је доминирала инквизиција. Једном речју РКЦ је на прекретници, или ће се одупрети свим искушењима и кризама или ће се просто урушити и пропасти. При чему би како предвиђају разни аналитичари свака фракција наставила да постоји као засебна конфесија. То би наравно била катастрофа за религију која броји више од милијарду људи, и својеврсан цивилизацијски шок. Међутим кад се узме у обзир да је та криза присутна дуги низ деценија или да се не лажемо векова, питање је да ли другачији исход уопште могућ.

Моћна конзервативна фракција тежи ако ништа друго оно барем да задржи досадашње стање онаквим какво је, дакле да подупре старе зидине трошне грађевине неким новим личностима, на жалост чија је харизма недовољно велика да заустави неминовни процес распадања.

С друге стране либерална струја у РКЦ иако има за конзервативце по приличан списак неприхватљивих захтева и идеја, ипак има један здравији однос према савременим проблемима с којима се сусреће стара римокатоличка црква. Но тежња либерала да се црква више приближи свету насупрот конзервативне да се свет приближи цркви, питање је колико би уопште имала резултата а да не говоримо како управо такви захтеви иду на руку антихришћанским глобалистичким пројектима.

Да зло буде веће ни један кардинал за кога се у медијима наводи да је педофил није припадник либералне струје, већ напротив конзервативне, од које се то најмање очекивало. Па чак и сам бивши папа Бенедикт XVI је припадник конзервативне струје. Отуда су му многи западни медији спочитавали да штити управо «своје» кардинале оптужене за педофилију.

Променом папе на трону Ватикана многи су очекивали да ће на чело доћи неки кардинал из либералне струје. Нарочито су та очекивања била присутна код грађанскоправашких покрета , медија и глобалистички настројених верских аналитичара. То је заправо била тежња одређених центара светске моћи. Међутим како сам један од таквих мондијалистичких аналитичара на нашим просторима Туцић  каже «Папа Фрањо је изненађење» .

А папа Франциско је изненађење само зато што опет долази из конзервативне струје, струје која је највише прокажена у медијима и за коју је највише везано афера. Међутим и струје која се чврсто одупире реформама. Отуда је већ после неколико часова од избора новог папе Франциска у Л.А. новинама освануо текст о умешаности његовој у злочине војне хунте у Аргентини, који нити су доказани нити оспорени. А с обзиром на познату улогу РКЦ у тим дешавањима највероватније могући.

Кардинал загребачки Бозанић са новим папом Фрациском

Није први пут као што медији спекулишу да је папа из редова језуита, но је очигледно да је овај ред који је познат по оданости , војној организацији и дисциплини преузео вођство римокатоличанством управо због кризе којој се не назире ни крај ни решење. Да се наслутити да ће управо такав један «милитари» папа , ма како га тренутно представљали медији, начинити «милитари» решења и резове у самом врху Ватикана, поготово ако се испостави као истинито да је у Аргентини за време војне хунте испекао тај занат у пракси, када нису штеђени ни животи појединих свештеника управо те цркве. Треба приметити да је папа Бенедикт XVI... ипак гајио извесне симпатије према истоку и православљу, који је истина радио на развоју екуменског дијалога а у неким таблоидима је изашла вест и да је могуће пореклом Србин (због презимена Рацингер – Рац значи Србин). Док је за разлику од њега језуита папа Фрациско добри пријатељ кардинала загребачког Јосипа Бозанића, дакле садашњи папа, човек који је поникао у Аргентини нама познатој по усташкој емиграцији а сем тога исповедник овога новог папе језуите је један Хрват херцеговац фра Берислав Остојић, док га је други црногорски  Хрват  заредио – Емилио Огњеновић , човек који је активно учествовао у подржавању војне хунте у Аргентини.

Извор: „Поштар“