Томислав Кресовић, Вељко Ђурић Мишина

Србија није католичка земља, у Ватикан није требало да иде Николић него неко из Владе

Присуство високих делeгација Републике Србије и Српске православне цркве у Ватикану поводом инагурације римокатоличког поглавара папе Франциска Првог - на челу са Томиславом Николићем и митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем - отвара низ стратешких питања и дилема.

Прво, дилема је да ли је посета председника државе део нове дипломатије и куртоазности првом човеку државе чији се шефови - папе - нису јасно одредиле о Јасеновцу, највећем  стратишту православних Срба у Другом светском рату па и у историји српског народа уопште. Поставља се зато питање: да ли је било потребно и пожељно да на инагурацију иде шеф државе уместо представника Владе Србије која, по Уставу, води државну политику, или директора Канцеларије за верска питања (јер Србија нема више министра вера).

Мислимо да је требало да путује неко из зграде у Немањиној улици број 11 а не са Андрићева венца, јер Србија -по верском опредељењу становништва - није већинска римокатоличка већ православна јер се више од две трећине становника изјаснило да су православни хришћaни.

Разумљиво је да дођу на инагурацију председници држава где је већинско становништво римокатоличко, али не и православних држава, које за сличне прилике углавном шаљу владине делегације.

Да ли се можда очекује да ће Ватикан водити нешто одређенију политику према Косову и Метохији и утицати на бирократске моћнике у Бриселу и Берлину да Србија добије „свети датум“ за почетак преговора за приступање Европској Унији током ове године -на Видовдан?!

Ватикан није признао натовску државу Косово, али нема ни велику симпатију за утицај Српске православне цркве на Косову и Метохији, већ перфидно ради на стварању Косовске православне цркве.

       Председник Србије је у свој одлазак у Ватикан вероватно унео позитивне намере за интересе Србије о 1700-огодишњици Миланског едикта и, можда, потребу да нови папа Франциск посети Србију до јесени ове године. Интересе да папа посети Србију имају и поједини архијереји Српске православне цркве свесно заборављајући јасне одлуке Светог архијерејског сабора из времена патријараха Германа, Павла и садашњег Иринеја!

Друго питање је присуство митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Можда би требало утврдити с ким је дошао у Рим и с ким је више времена провео у друштву: са Томиславом Николићем или Милом Ђукановићем. Питање добија на значају кад се зна да - одлуком донетом на састанку архијереја на Цетињу пре коју годину - епархије Српске православне цркве у Црној Гори имају своје име: Православна црква у Црној Гори!

Неколико архијереја Српске православне цркве преко екуменизма тражи нови дијалог са Ватиканом, са Ватиканом који истовремено тежи припремању конкордата са Србијом. Да се подсетимо: Кнежевина Црна Гора и Краљевина Србија имале су конкордате са Ватиканом али не и Краљевина Југославија. Комунистичка Југославија имала је Ватиканом нижи међудржавни договор.

Ватикан је 1991. покренуо талас признавања независне Хрватске, а није се огласио поводом ликвидације Српске Крајине окончаног августа 1995. године и етничког чишћења Срба. То и не треба да чуди кад се зна да је папа Јован Павле II изговорио минимизирајуће квалификације о Јасеновцу.

Ватикан стоји иза пута Хрватске у Европску Унију. Можда то очекују и садашње власти Србије.

Блаженопочивши патријарх Павле био је веома обазрив према продубљивању односа и веза Српске православне цркве и  Ватикана.

Кад се у свему овоме додају и активности на промени календара у Српској православној цркви, ствар постаје знатно сложенија. Поготову што је у Ватикану на свечаностима био и цариградски патријарх, коме је намењена улога поглавара православног света. Руска православна црква је послала своју одговарајућу делегацију - митрополита Илариона, који је задужен за иностране послове те Цркве.

Ватикан учествује у глобалном пројекту стварња једне светске организације Православне цркве. На том путу велика је сметња Руска православна црква иза које стоји моћна држава Русија.

Цариградска патријаршија готово један век ровари у православном систему а то најбоље осећа управо Руска православна црква на својим канонским територијама.

У новијој историји није било спорова и проблема између Цариградске и Српске патријаршије. То, међутим, не значи да нису почели! А почело је са расправом око дијаспоре! Укратко речено - то је питање административне и духовне надлежности једне помесне православне Цркве изван оквира државе. Конкретно: кога ће, на пример, архијереји помињати на литургијама - српског, руског, бугарског... или цариградског патријарха!

Србија неће добити у Ватикану и европској прерасподели неке битније уступке. Српска православна црква је морала да буде обазривија приликом састављања делегације јер је то већ унело још једну поделу у српском народу.

Народу је већ доста испразних политичара, Европске Уније која стално уцењује за „свети датум“ и поспешује распарчавање Србије, већ тражи окретање ка прагматичним странама опстанка и функционисања Србије.

Већински православни народ у Србији тражи тешње везе са Руском православном црквом а не са Цариградском патријаршијом.

Председник државе и Влада Србије треба масимално да се боре за националне и државне интересе Србије, водећи рачуна о дугорчним интересима државе и народа и позицијама Српске православне цркве.

 Србија треба да буде толерантна према другим верским заједницама, али и да не заборави на Светосавски пут који је кроз векове сачувао народ од уништења, асимилације и римокатоличења.

http://fakti.org/srpski-duh/srbija-nije-katolicka-zemlja