СТАНИЦЕ НА ПУТУ

Младост

Отац Александра Солжењицина, Исаија, рођен је у породици Семјона Солжењицина, средње стојећег сељака из Ставропоља, северно од Кавказа. Као добровољац, отишао је у Први светски рат, из кога је понео три одликовања; у рату се и венчао Таисом Шчербак, ћерком богатог кубанског сељака, Захара, човека који је све стекао са својих десет прстију и кога су његови земљаци волели због поштења и праведности.

По допуштењу Божјем, Исаија Семјонович се вратио из рата, али је, пред двадесет седми рођендан, погинуо у лову, тако да се млади Александар родио као посмрче у Кисловодску на Кавказу 11. децембра 1918, шест месеци по очевом одласку у вечни свет. Његова мајка се, иако је остала удовица у двадесет трећој години, није преудавала. Касније се преселила у Ростов на Дону, где ће Солжењицин живети до почетка Другог светског рата.

У детињству је похађао цркву, скупа са мајком, али се касније учлањава у пионирску организацију и Комсомол, постајући ватрени млади комуниста. У школи се дружи са Николајем Витковичем и Кирилом Симоњаном (зову их „Три мускетара“). Одличан је ђак, фудбалер и бициклиста; игра у школским представама; омиљен је међу друговима. Године 1936, са Николајем путује на Кавказ - бициклом. С Витковичем и Симоњаном уписује Ростовски универзитет (он студира физику и математику, а другови хемију), да би касније ванредно уписао Московски институт за историју, филозофију и књижевност 1935. године. На Ростовском универзитету упознаје Наталију Решетовску, којом ће се оженити 27. априла 1940. године.       

Ратно доба

По завршетку факултета, он и супруга почињу да раде као наставници у градићу Морозовска близу Ростова, да би он био мобилисан 18. октобра 1941. године.Године 1942, по завршетку официрске школе, добија чин поручника. Пролази, у војном походу, од Орела до Источне Пруске, као припадник артиљеријске групе извиђача. Његов претпостављени, генерал Травсин, истицао је Солжењицинов „лични хероизам“, вештину командовања и чињеницу да је из смртне опасности увек излазио као победник. Одликован је орденом Отаџбинског рата 2. реда и орденом Црвене звезде.

Логораш

Године 1945, у чину капетана, ухапшен је зато што је војна обавештајна служба читала преписку између Солжењицина и Виткевича, где је „порузи излагао“друга Стаљина. Млади капетан бива саслушаван у средишту НКВД-а, на Лубјанки у Москви. Пребацују га из затвора у затвор, али у оквиру Москве - од Бутирке до Марфинске „шарашке“(научни биро затвореног типа, у коме су робијаши - инжењери и научници радили за совјетску државу.)Супруга Наталија ради у Москви и добија право да га посећује. Пошто су је, 1948, отпустили с посла, подноси захтев за развод, али га убрзо повлачи.

 У мају 1950, Солжењицина бацају у Казахстан, у логор у Екибастузу. Ради као ливац и зидар. Логорски хирург оперише му тумор на препонама.Године 1953, пуштен је из логора и осуђен на доживотно изгнанство у казахстанском селу Кон-Тарек. Ту пријатељује с породицом лекара Зубових, такође прогнаницима.Опет се разболи од рака желуца. Године 1955. лечи се у Ташкенту - али све време пише и ради.

Три године после смрти Стаљина, 1956, Солжењицин је рехабилитован одлуком Врховног суда СССР.  Враћа  се у Москву, па у Ростов, где га постављају за наставника физике. У селу Миљцеву изнајмљује кућицу код старице Матрјоне Захаровне. Наталија Решетовска која се, због огромних притисака власти, била развела од њега, долази да га посети и они поново ступају у брак.

 Писац «Денисовича»

 Од 1957. до 1959. Солжењицин са женом и таштом живи у Рјазању, да би управо 1959, за три седмице, написао „Један дан Ивана Денисовича“, који ће понудити Твардовском, уреднику часописа „Нови свет“, након XXII конгреса партије, када се „рашчишћавало“са стаљинизмом. Године 1962, Твардовски добија Хрушчовљево одобрење да роман штампа у свом часопису, а у  децембру Солжењицин стиже у Москву, да се упозна с Твардовским. Бива престављен Хрушчову и постаје познат.Објављује „Матрјонино домаћинство“и „Случај на станици Кочетковка“. Поред похвала, будни идеолошки стражари почињу да га критикују, осећајући да је антикомуниста. Бивши логораши му шаљу своје успомене, од којих ће касније настати „Архипелаг ГУЛАГ“.

Године 1964, Хрушчов је смењен, а Солжењицина одбијају да награде Лењиновом наградом. Он почиње да пише „Црвени точак“, велики роман о Русији у преломним годинама 1914 - 1918.Већ следеће године, кад је купио дачу крај села Рождество на Истји, близу Москве, КГБ упада у кућу једног његовог пријатеља, и плени многе рукописе.

Бунтовник

Крајем маја 1967, на IV конгресу Савеза писаца СССР, Солжењицин предлаже окупљеним писцима да се заложе за укидање сваке врсте цензуре у земљи. Михаил Шолохов га оштро напада.Те године, он се растаје са првом супругом, Наталијом Решетовском. Године 1968, у иностранству излазе романи „Онколошка клиника“и „У кругу првом“.  Среће и своју будућу супругу Наталију Светлову, с којом наредног лета путује северном Русијом, истражујући староверачки отпор држави у доба Петра Великог. Искључују га из Савеза писаца.

 Покушава да добије развод од прве жене, али му бирократске структуре праве препреке. Извесно време живи  на дачи Мстислава Ростроповича у Подмосковљу.

Године 1970. добија Нобелову награду и рађа му се син Јермолај; следеће године, у Паризу, код „ИМКА преса“, излази „Август Четрнаесте“, а КГБ опет претреса његову дачу у Рождеству.

Несустајање

Какав је Солжењицин  био у те дане? Галина Вишњевска, Ростроповичева супруга, сећа се његовог рада: „Он је живео да би писао. Устајао је у свитање, радио до вечери, а у десет сати је већ легао, да би се рано изјутра пробудио да ради. Таквог сам га знала све четири године/.../ У углу нашег врта, испод дрвећа, један старац, његов познаник - очигледно, бивши логораш - вешто је склепао сто на брезовим брвнима и клупицу, и ту је Солжењицин  радио од раног пролећа па све до мразева, ако није падала киша/.../ У почетку смо га позивали да нешто поједе код нас, у породичном кругу, и он је понекад долазио, сав као затегнута струна -  осећало се како у њему грозничаво бије, пулсира напрегнута мисао, која га не напушта ни за тренутак, не дају му да се опусти. Било му је тешко да седи за столом, да траћи драгоцено време на јело, па је, одавши дуг учтивости, журио да што пре оде“.     Вишњевска је, када је упузнала другу Солжењицинову жену, Аљу, („жена тридесетих година, у најлепшем добу, у пуној снази, оличење жене и мајке; за три године родила је три сина - један лепши од другога“), схватила је да ће она за својим мужем поћи „и у ватру и у воду, без размишљања“, јер је Солжењицин  био инкарнација мужевности (једном је Ростроповичу и његовој Галини рекао: „Оно што замислим - то и остварим. Ништа ме не може заплашити. Умирао сам од рака - не бојим се смрти, и на све сам спреман“.)         

Прогони

Године 1972, Солжењин пише отворено писмо патријарху московском Пимену, критикујући Цркву због недовољне духовне активности у борби за буђење Русије из атеистичког сна. Рађа се син Игњат. Писац Вадим Леонов преноси „ГУЛАГ“на Запад. Александру Исаијевичу је онемогућен рад у руским архивима. Пише писмо министру унутрашњих послова јер му држава не да да се разведе од Решетовске, нити да живи у Москви, у стану своје друге супруге.

 Године 1973, Јелисавета Вороњанска, жена која је прекуцавала „Архипелаг ГУЛАГ“и скривала један примерак истог, после тродневног саслушавања у КГБ-у, диже руку на себе. Солжењицин  објављује вест о њеном самоубиству и налаже да се „ГУЛАГ“штампа на Западу, што ће учинити Никита Струве, уредник у „ИМКА прес“и „Часописа Руског хришћанског покрета“.Рађа се Стјепан Солжењицин.

 Протеран

Године 1974, читав совјетски режим устаје против писца. Он се не плаши. 12. фебруара објављује чувени апел „Не живети у лажи“: већ сутрадан га хапсе и протерују у Западну Немачку, где га дочекује Хајнрих Бел. Одлази у Цирих, у коме живи пишчев адвокат. Ту почиње да скупља грађу о Лењиновој припреми за бољшевички преврат, током Иљичеве емиграције у Швајцарској.Објављује „Писмо совјетским вођама“, тражећи да идеолошки демонополишу марксизам. Његова супруга стиже из Совјетског Савеза, с децом, и придружује му се. Он и она оснивају „Руски друштвени фонд за помоћ затвореницима и њиховим породицама.“

 У новембру 1974. Солжењицин  представља религиозно-национални зборник „Испод   камена станца“, у коме, између осталог, излазе текстови Игора Шафаревича и Вадима Борисова. Сам Александар Исаијевич објављује три своја огледа, међу којима је и онај о „покајању и самоограничењу као категоријама националног живота“. Године 1975. излази његова хроника сопствене борбе у Совјетији, „Шут с рогатим“(„Боло се теле с храстом“.) Пред америчким синдикатима говори о лицемерју Запада који нема чврст став према комунистичким режимима, пре свега Совјетији.

   Излазе мемоари његове прве жене, Наталије Решетовске. Следеће године путује у Француску и Шпанију, где учествује у разним дебатама.

Живот у Америци

Из Европе прелази у САД, и настањује се у држави Вермонт, поред града Кевендиша, на имању од двадесет хектара. Гради кућу и библиотеку за скупљање руске емигрантске литературе. Од 1976. до 1979. сабира историјску грађу по америчким универзтетима који имају руске архиве.  

Године 1978, на Харварду држи свој чувени говор у коме говори о духовно- моралној капитулацији Запада. Нападају га као „православног Хомеинија“.

Године 1980, устаје у одбрану у Совјетији ухапшених свештеника Глеба Јакуњина и Димитрија Дудка. Полемише са русофобским историчаром Русије, Ричардом Пајпсом.

 Године 1982, путује у Јапан и на Тајван. Моли Јапанце да не склапају споразум са Кином и Совјетијом: „Посебно желим да вас заштитим од кобне грешке: да совјетску и пекиншку владу сматрате националним, а совјетску агресију схватите као „руску“. Научите да на руски народ гледате као на свог савезника“.

Године 1983, добија Темлтонову награду „за развој религиозне свести“. Приликом уручења, говори о трагедији данашњег,планетерно раширеног, безбожја. Ради и даље на „Црвеном точку“. Наступа код Бернара Пивоа, у чувеној емисији „Апостроф“.

Следеће године, излази биографија Солжењицина коју, прилично недобронамерно, пише Мајкл Скемел.

 Године 1985, на Светском славистичком конгресу у Вашингтону, расправљају на тему „Да ли је Солжењицин  антисемита?“Следеће године у Паризу излазе прва два тома „Марта Седамнаесте“ (15. и 16. том његових Сабраних дела.)

 Пад комунизма

У јулу 1988, сликар Иља Глазунов излаже слику „Мистерије XX века“, на којој је и Солжењицинов лик. Почињу књижевне вечери у част његовог 70. рођендана, а писци међу којима су и Сергеј Аверницев, Андреј Битов, Валентин Распутин од Горбачова траже да се Солжењицин  врати у Отаџбину.

 Године 1989, часопис „Нови свет“(исти онај у коме је изашао „Денисович“) почиње да штампа одломке из „ГУЛАГ“-а, у избору самог писца, а 1990. издавачка кућа „Совјетски писац“објављује тротомник „Архипелага“. Указом Председника СССР, 16. августа, враћено му је држављанство.Излази његова брошура“Како да преуредимо Русију?“Одбија да прими државну награду РСФСР за „Архипелаг ГУЛАГ“. „То је књига о патњама милиона, и ја не могу на њој да прикупљам поене за себе“, вели Солжењицин.

Те исте године, преко свог издавача Никите Струвеа, најављује да ће почети са објављивањем старих и заборављених руских речи, борећи се за очишћење свог језика од совјетског и перестројкашког новоговора. Славни музичар, Мстислав Ростропович, и његова супруга, оперска певачица, Галина Вишњевска, који су такође били протерани из Совјетског Савеза (између осталог, због подршке Солжењицину), добили су совјетско држављанство поново, и 1990. дошли у Москву. Александар Исаијевич је, преко њих, поручио Русији: „Реците нашем народу да ћу се вратити, али само кад свако буде могао да чита моје књиге“.И то се десило: те исте године, када су његове књиге постале доступне, оно што је објављено продало се у седам милиона примерака!

 За време оперетског пуча 1991, Солжењицин се није превише ангажовао, мада је био јасног антикомунистичког става.

 Априла 1992. године Владимир Лукин, нови руски амбасадор у САД, посећује га у кући у Вермонту, а затим долази режисер Станислав Говорухин, који снима документарни филм о њему. Борис Јељцин га, приликом посете САД, позива телефоном, извињава се за све што му је претходни режим учинио и каже да су му врата Русије широм отворена.Солжењицинова супруга путује у Москву да припреми пишчев повратак. Септембра 1993, његов син Игњат стиже у Русију с Ростроповичем; касније каже да су тих „дванаест дана посебно поглавље његовог живота“, јер је могао да гледа Русе и слуша руски свуда око себе.

Александар Исаијевич 14. септембра 1993. у Лихтенштајну прима награду Међународне философске академије, и опет говори о „пропасти Запада“. Крајем те године, среће папу Ивана Павла II, кога је ценио због његове борбе против комунизма. Солжењицин  се сећао тог сусрета: „Наша једина тачка неслагања појавила се кад сам га посетио на доба двадесетих година, када су бољшевици разарали Руску Православну Цркву. Извесни римокатолички јерарси у то време повели су с бољшевицима дијалог о томе како да се католицизам рашири по Русији. Папа је рекао да је то била несрећа и да је то био плод   њихове личне иницијативе, али ја не верујем да је  то била пука лична иницијатива. Просто, Католичка црква у то време није схватала колико су бољшевици доследно против сваке религије. Можда су мислили да повлачење руског Православља отвара пут католицизму“.

Повратак у Русију

Онда је дошла 1994, година великог повратка. Солжењицину је било јасно где се враћа: у фебруару су мафијаши убили његовог издавача усред Москве.А 1. марта, Солжењицин се растаје са грађанима Вермонта (то је његово треће појављивање међу суграђанима за осамнаест година живота у САД). Пред двеста људи, он каже: „Изгнанство је увек тешко, па ипак не бих могао да замислим боље место за живљење и чекање, чекање и чекање да се вратим кући него што је Кевендиш у Вермонту... Опраштали сте ми мој необичан начин живота, па сте чак узели на себе да штитите моју приватност. Читава моја породица се међу вама осећала као код куће“.   Пре повратка, изјавио је у „Њујоркеру“да је Жириновски, чија је политичка звезда била у успону, обичан кловн, и тражио рат против мафије у Русији, рекавши да „мафија мора да схвати да, ако нисам хтео да склопим мир са КГБ-ом, свакако нећу ни са њима.“

 У последњем интервјуу, датом CBS-у, новинар му је поставио питање о ставу неког америчког коментатора, који је Солжењицина назвао: „лудаком, монархистом, антисемитом, откачењаком, бившим човеком, а не херојем“. Солжењицин је одговорио одмерено, али јасно: „Западна штампа ради по следећем принципу: не читају моје књиге. Нико никад није цитирао било шта из мојих књига што би те оптужбе потврдило. Али сваки новинар који пише о мени преписује такве ставове од осталих новинара. У америчкој штампи се према мени односе исто онако пљувачки како су се односили у совјетској“.После десет сати лета са Аљаске, 27. маја 1994. године, након двадесет лета изгнања, Александар Исаијевич Солжењицин ступа на тле Русије у Магадану, који је некад био средишњи административни центар ГУЛАГ-а. Каже, гласно и јасно: „Данас, у јеку политичких промена, ови милиони жртава су олако заборављени, како од оних које уништење није захватило, тако, и више, од оних који су за њега одговорни. Клањам се земљи Колиме где су на стотине хиљада, ако не и милиони, наших побијених земљака сахрањени. По древном хришћанском предању, земља у којој леже невине жртве је света земља“.

У Владивостоку је дочекан величанствено, с хлебом и сољу. Пред две хиљаде људи и новинарима, изјавио је да је одувек знао да ће комунизам пасти, али и да се плашио да ће цена бити превише болна. Русија је сада на мукама, но он се нада проналаску пута. Најавио је да ће путовати кроз отаџбину, почев од Сибира, који је некад гледао кроз прозорчиће логорашког воза, и да ће разговарати с обичним људима, жељан да упозна њихове страхове и наде.У Москву, где га је дочекало две хиљаде људи, стигао је 21. јула. Д.М.Томас описује непрепознатљивост тог града: „Пушкинов споменик гледа у Мекдоналдс. Запад стиже. Пошаљите нам своје баналности, своје ТВ шоуе, своје сјактаво ђубре, своју порнографију, преклињала је Русија“. Британском новинару у највећој московској књижари, Дому књиге, рекли су да немају ништа од Солжењицина, и да тражи његова дела у антикварници. Млади критичар Грегори Амелин каже: „Сви знају његово име, али нико не чита његове књиге“.

Русија у провалији

Први отаџбински Соложењницинов интервју трајао је 15 минута и био је приказан на Првом програму руске телевизије. Видело га је 12% московских гледалаца, док је 27% њих у исто време гледало мексичку сапуницу „Дивља ружа“. Већ 1995, програм „Разговори са Солжењицином“уклоњен је с телевизије због оштре критике Јељцинових реформи. Уместо Солжењицина, нова гошћа националне телевизије била је италијанска порно-глумица Ћићолина.

 Међутим, руски пицас,гајен на традицијама Пушкиновог «Пророка» не ћути. Критикује и Јељцина и Зјугановљеве комунисте, јер немају квалитетне програме и нису се покајали за злочине комунизма. Солжењицин је рекао да ће гласати против јељциноваца и против зјугановаца, али телевизија одбија да изјаву емитује!

У новинама Le Mond, током посете Француској премијера Виктора Черномирдина, Солжењицин даје интервју у коме каже да садашња руска власт није боља од совјетске, поготову зато што су се бивши комунистички вођи удружили с новобогаташима и мафијом и створили олигархију од 150-200 људи који владају Русијом. Солжењицин је судбину своје отаџбине упоредио са случајем човека који, опорављајући се од колере, добије кугу.

Године 1998, излази његова гневна књига „Русија у провалији“, у којој подробно излаже једну по једну оптужбу на рачун русофобског јељцинизма. Учитељи немају новца за приручнике, научници су плаћени мање од чистача улица, лекари не примају плате по девет месеци, радници штрајкују да би им дали зарађено. Људи не могу да путују Русијом у посету родбини јер немају паре за превоз. Русија клечи пред Западом у економском, али и духовном смислу.

 Реакције око књиге у то време најбоље је описао др Срђа Трифковић:>> Ових дана је у Москви изашла најновија књига Александра Солжењицина „Рушење Русије“у скромном тиражу од пет хиљада примерака. У 36 поглавља Солжењицин је анализирао стање у Русији (које, као што ће се видети, у свему подсећа на данашње неприлике у Србији). Чувени руски књижевник на почетку књиге излаже свој однос према патриотизму:„Патриотизам је циљ но и непопустљиво осећање љубави према својој отаџбини, са спремношћу жртвовања за њу и сношење њених недаћа. Истовремено: служење Отаџбини које не сме бити сервилно, нити подразумевати слагање са њеним неправедним претензијама. Наш, руски патриотизам,не сме ићи до националистичког „само наша раса: само наша вера", не сме се дизати изнад нашег смирења пред небом. Лично, не могу да сматрам „руским патриотизмом“онај који је спреман и на закључивање малодушних савеза са својим уништитељом-комунизмом“.

Ево неколико одломака из Солжењицинове књиге:„Производња у земљи се последњих година преполовила, док је за време рата са Хитлером опала само за четвртину. Од 1990. до данас у Русији није изграђено ни једно једино крупно индустријско предузеће.Почев од 1993. нас Руса годишње умире милион више него што се рађа. Таквог смањења становништва није било и нема нигде у свету после Другог светског рата. Како би се могло догодити да огромна Русија овако нагло ослаби, опадне духом и телом и дође до оваквог незаустављивог самораспадања - не претрпевши ни крупан војни пораз, ни потрес револуције или грађанског рата, ни масовну глад или епидемију?

Мене у свему поражава управо брзина нашег пада и наше непружање отпора које је већ дошло до - губитка и самог инстинкта државног постојања. Бојим се да историја не зна за друго слично самоубилачко држање етноса и да смо ми изгубили осјећање јединственог народа.“

 „Хоћемо ли ми, Руси, опстати физички и државно или нећемо?Немале силе су - и унутар земље и изван ње - усредсређене на то да нас Русе и обезличе. А ми? Ми смо поклекли под тим притиском. Под лавином нашег пораза у XX веку - опала је наша воља да запггитимо свој лик, своју посебност. За своје пропадање смо умногоме сами криви. У данашњој Русији руски народ је у најгорем положају зато што смо ми Руси у ланцу својих пораза изгубили спасоносну међусобну повезаност и свест о сопственом месту у својој земљи. Наша национална свест је пала у дубоку летаргију. Ми смо једва живи, стешњени између глуве амнезије позади и страсно светлуцајућег ишчезнућа испред себе. Ми смо у колективној нациналној несвестици. У време када у целом свету бујају све агресивнији национализми, несвестица наше националне самосвести одузима нам не само животну силу, него и инстинкт самоочувања. Са чемером се прибојавам да нас све што смо преживели и што сада преживљавамо гура на низбрдицу и у пропадање, у слабљење које све више прети и самом постојању руског народа. Узроци и силе које нас увлаче у пропадање сплићу се у омчу пред нашим очима...“

 „Наша власт која је изгубила разум, као жели да до смрти пушта крв будућности Русије. Већ смо дошли до утварно демонстративног постојања земље. Влада се кобајаги свих седам последњих година бори против корупције а корупционаше чија имена сви знају-  нико не дира. Влада се тобоже залаже за слободне изборе, слободу штампе и повећање производње - а од самог почетка великих реформи до данас тријумфује једино криминал. Армија тобоже постоји - а није у стању ни да организује честиту стражарску службу у мирно доба. Медицина је доступна једино богатим пацијентима. Обичним људима постаје недоступна чак и сахрана без мртвачког сандука“.

„Ова држава је непријатељ сопственог народа. Ови су од познате пароле „граби награбљено“ прешли на пљачкање зарађеног и присиљавају нас да радимо бесплатно. По нечијем сценарију, нас лишавају и ума и историје. Ми смо већ изгубили себе: не видимо куда идемо и не знамо шта ћемо постати. Живимо без икаквог циља и смисла. Нашим покижењем је презасићен сав ваздух. Ми не умиремо од беде већ од утучености. Како да опстанемо душом?

 Ипак смо се ми као нација и држава одржали пуних једанаест векова. Ипак, није ово прва провера виталности нашег народа који се сада суочио са, носиоцима једне криминалне власти са смрадним хаосом којим су они оплели живот Русије.“

 На сусрету који је 4. јуна у Москви Солжењицин имао са читаоцима, поред осталог постављена су му и питања „да ли ће се ишта у земљи променити када Борис Јељцин више не буде председник?“ и „може ли се догодити да Русија буде дата у аренду Америци?“

Солжењицин на прво питање одговара: „Чак и када би сутра дошло до смене председника у Русији се не би изменило ништа зато што земљом и не управља Јељцин већ олигархија. Двеста људи из сенке међу којима једни држе милијарде долара, а други важне државне функције“. На друго питање Александар Исаијевич вели: „Понекад питања личе на шале, а да на њих ипак није смешно одговарати. Још док сам ја био у Америци, у Тhe New York Times се озбиљно претресало како купити земљу источно од Јенисеја и како ту територију претворити у нову државу САД. Осим тога, ја и данас добијам писма са оваквим опаскама: ако нас продају Американцима - бар ћемо живети као људи. А шта раде наше власти на Далеком Истоку и с њим - зар га не гурају да се отцепи? Зар и нашим северним областима не поручују: идите куда хоћете, нас  интересује само да вашу нафту терамо на Запад? А зар све то не води баш томе да Русија једног дана стварно буде дата у аренду Американцима?“ Због последњих речи, из публике је неко запитао: „Не чини ли вам се да говорећи такве ствари само помажете комунистима да се врате на власт?“, на шта је Солжењицин узвратио: „Када говорим истину не интересује ме ко то може искористити и за шта. Када сам критиковао наш комунистички режим, говорили су ми како не схватате да ће то Запад искористити против нас. А ја сам им одговарао оно што могу да поновим и данас - да се недела не треба стидети онда када се о њима говори, већ онда када се чине“.<<

Тако Трифковић.

 Нападају га због јасних ставова, и са лева и са десна. Левичарима је „православни Хомеини“, а десничарима није довољно „оштар“. Његов енглески преводилац и тумач, др Мајкл Николсон, указује да је Солжењицин човек непатворене моралне целовитости, због чега га оптужују са свих страна. Либерали тврде да је антисемита, а десни радикали кажу да је криптојеврејин: „Није то тако лоше, знате, јер он још од 1962, тридесет година након „Ивана Денисовича“, и даље узбуркава јавност», вели Николсон.

 Његов син  видео је да се ствари око очевог дела мењају. Јер, 1994, Русија је била пијана од западних „слобода“, а 1999. људи су почели да се трезне; Солжењицина су Руси мање слушали 1994. године, него сада, после Јељциновог „усрећења“и „реформи“. Игњат Александрович је прецизно описао улогу свог оца који је већ четири године у отаџбини:„Вратио се, како је и обећао; и ради управо оно што је рекао да ће радити: делатно је укључен у јавни живот, много путује широм земље, и среће на хиљаде људи из разних области живота; дописује се с многима и прима на стотине писама; продужио је да одлучно говори о савременим догађајима, углавном на велику жалост данашњих властодржаца; и, наравно, наставља да пише, враћајући се својим омиљеним формама, краткој причи и песми у прози, које је морао да напусти, тридесет година радећи на огромном подухвату „Црвеног точка“. Његови политички противници су говорили са метафизичком сигурношћу, да ће се вратити и стати на чело неке врсте руског националистичког покрета (мада је он често понављао да се неће бавити политиком, нити ће изражавати било какав званичан став.) Пошто је одржао реч, морали су да модернизују стратегију: сад им је стандардна прича да је Солжењицин неважан, да се вратио прекасно, његов значај је опао, његове књиге нико не чита - све тврдње које су очито нетачне или чија ће се лажност открити у најскорије доба. Посебно у светлости садашње кризе у Русији, логично је да је руска политичка и културна елита веома мало тога научила и усвојила... Јасно ми је да ће мој отац и његове идеје много помоћи препороду Русије, и сада и у будућим  нараштајима - управо зато што је он политичка и друштвена питања видео у двоструком преплитању историје и моралне димензије“.

Стизали су му, одмеренији него некад, гласови „постмодерних“руских писаца. Док је 1994. Виктор Јерофејев говорио о Солжењициновом „ужасном“ руском језику, уочи 21. века Александар Генис је похвалио улогу свог славног имењака: „На свој начин, то је, по мом осећању, храбра и достојанствена улога - бити један од последњих преосталих Аполонових пророка у напуштеном храму апсолутне истине“.

А 26. октобра 1998. године Солжењицин беседи на откривању Чеховљевог споменика у Москви. Говорећи да Чехов није обичан писац, него неко близак руској души, скоро члан породице, Александар Исијевич је сведочио о Чеховљевом дубоком познавању руске душе, о кратким причама у којима су чудесно приказани поједини тренуци људског живота, итд. Док је беседио, познати контоверзни градоначелник Москве, Јуриј Лушков стајао је иза великог писца, с једним јединим циљем: да га забележе ТВ камере, пошто се, у то време, надао да ће наследити Јељцина.

 Улазак у 21. век

Почетак 21. века такође је био буран. Велики писац је објавио двотомник „Два века заједно“, који се бави односом Русије и њених Јевреја, и који је углавном заснован на јеврејским изворима. Солжењицин није прећутао ништа: ни огрешења Руса о Јевреје, али ни улогу Јевреја у стварању Совјетије и ломљењу кичме традиционалној Русији. Иако је  у предговору рекао да му је циљ да обе стране, и јеврејску и руску, позове на разумевање и увиђање својих греха, лево-либерална штампа га је ошто напала као антисемиту, користећи у клеветничкој кампањи и пензионисане КГБ-овце који су Александра Исаијевича гонили још у доба СССР-а.

 Солжењицин је био и покретач руског интелектуалног живота. Утемељио је и награду „Александар Солжењицин“, која је додељивана писцима и мислиоцима, сведоцима отаџбинских вредности. У жири за додељивање награде су, поред самог писца и његове супруге Наталије, улазили и његови стари сарадници, попут Паризлије Никите Струвеа. Године 2002. награду је, поред прозаисте Леонида Бородина, чије је стваралаштво испуњено „ретком моралном чистотом и осећањем трагизма“, добио и познати философ Александар Панарин, врхунски теоретичар глобализма и руског одговора на исти (укратко, Панаринов став је следећи: „Питања о цивилизацијиној идентичности Русије, о њеном праву да не личи на Запад, да има сопствени призив, судбину и традицију, пред нашим очима претвара се у питање - да ли имамо право да постојимо“.) По Солжењицину, Панарин припада оним људима који „веома оштро осећају руски бол“.

Живећи у насељу Тројице Ликово, у близини Москве, Солжењицин је највише радио на сређивању своје архиве и дотеривању „Црвеног точка“. Угледао је и почетак штампања сопствених Сабраних дела у 30 томова. Солжењицин, оштар према Јељцину, поздравио је Путинове кораке ка оздрављењу Русије, упозоравајући, ипак, да у земљи која биолошки изумире не треба очекивати чуда преко ноћи. Од Путина је примио и државну награду. И даље је критиковао безбожни западњачки либерализам, и упозоравао САД да буђење Русије не доживљава панично. У земљи је наставио да објављује студије из новије историје своје земље (разних аутора), као и библиотеку „Руско заграничије“. Основао је и издавачку кућу „Руски пут“.  

Пресељење у вечност

Августа 1914, када је Русија ушла у рат против Аустрије и Немачке, а на страни малене  Србије, почело је котрљање „Црвеног точка“, чијем опису је Александар Исаијевич посветио читав живот. Символично: умро је 3. августа 2008.

Његово тело је, ради растанка, било изложено у ковчегу у Академији наука, и последњи поздрав су му упутили многи Руси, од Горбачова и Путина до обичних људи. По благослову патријарха Алексеја II, сахрањен је на гробљу угледних у Донском манастиру у Москви, за шта се за живота молио. То није нимало случајно. Древни Донски манастир је место велике руске славе. У његовом храму почивају мошти Светог Тихона Исповедника, патријарха московског и све Русије, који је водио Цркву у доба најстрашнијег  бољшевичког терора (1918-1925.) На гробљу Донског манастира почивају и покојници славних руских племићских породица (Долгоруки, Оболенски, Гаљицини, Трубецки), али и писац Иван Шмељов (велики хришћанин, аутор прозних дела „Богомолничко путовање“и „Лето Господње“), философ Иван Иљин и његова супруга Наталија (који су, по Путиновом налогу, пренети из Швајцарске), као и чувени командант „белих“, Антон Дењикин. На улазу у Донски манастир су, у бело офарбана, артиљеријска оруђа и тенкови јединице „Димитрије Донски“, коју су за Велики отаџбински рат 1941-1945. опремили верници Руске Цркве.

Солжењицин је легао међу великане, да чека васкрсење мртвих и живот будућег века. Опелом његовог земног праха начаствовао је викар Московског патријарха (уморног од посете Украјини, о 1020-годишњици крштења Русије) архиепископ ореховско-зујевски Алексеј.Председник Русије Димитрије Медведев одмах је донео Указ  чији је циљ овековечење успомене на великог писца. Средишта сећања биће Кисловодск (место рођења), Ростов (место живљења пре изгнанства), и Москва (место живљења по повратку у Русију). Улице ће носити његово име (иако још многе улице у Русији носе имена комунистичких зликоваца) и биће подигнути споменици.   

Председник руске Владе, Владимир Путин, наложио је министру просвете Фурсенку да што више дела Солжењицинових уврсти у лектиру. Да Русија не заборави.

Август 2008. разбуктао се ратом Грузије и Русије, на који је Грузију подстакла Америка. „Црвени точак“је наставио да се котрља. Јер, то није био само точак комунизма, него нихилистичке револуције која свет Божји треба, као рече отац Јустин, да претвори у „тркалиште привиђења калдрмисано лобањама људским“.Људи попут Солжењицина пружили су племенити отпор стихијама разарања. Због њих се још увек може дисати на страшном месту нашег постојања.