Покрет „Двери“  упутио је писмо врху СПЦ у коме се тражи сазивање ванредног Сабора СПЦ, изговарање одлучног „не“ поводом предаје оног што нам је најсветије – Косова и Метохије, и организовање литије према Јарињу коју би предводио епископат на челу са патријархом.  Иако од тога, наравно, нема ништа, јер српски екуменисти немају храбрости (нити желе) да се супротставе својој западној мондијалистичко-екуменистичкој браћи, писмо „Двери“ извешће их на чистац, па ће се показати, по ко зна који пут, да су њихови изливи „патриотизма“ само још једна циркузантска представа којом покушавају да обману „незнавене“ и поврате кредибилитет који су изгубили вишегодишњим систематским подривањем и урушавањем Српске Православне Цркве, чиме су нанели несагледиву штету српском народу у целини.

Уредништво

+++

Сазовите ванредно заседање СА Сабора СПЦ, реците не издаји и продаји Косова и Метохије, а затим у литији поведите народ на Јариње.

Ваша Светости,

Ваша Високопреосвештенства,

Ваша Преосвештенства,

Српска Православна Црква, Мајка нашег светосавског народа, по ко зна који пут у историји је позвана да позове Србе на духовни устанак у одбрану највећих наших светиња, које се, као што сви знамо, налазе на Косову и Метохији, тамо где се  земаљска Србија претвара у Србију Небеску и Вечну, одређену речима Светог великомученика косовског Лазара да је „земаљско за малена царство,/ а небеско увек и довека“. Јер, као што сте и сами сведоци, сецесионисти из Приштине, који су прогласили „независно Косово“, потпомогнути својим покровитељима (Вашингтон – Брисел – НАТО), налазе се на корак до циља – да и власти у Београду, уцењене некаквом магловитом „ЕУ будућношћу“, признају њихову сецесију тако што ће, после успостављања царине између Србије и Србије, укинути сваки траг наше државе на северу Косова и тиме се одрећи Свете Земље Србинове, за коју су наши честити сународници, од 1389, преко 1912. до 1999. године лили своју крв, бранећи крст часни и слободу златну.

Ми верујемо да се наша Мајка Црква са тим не може сагласити и да ће се тим намерама супротставити, добро знајући да је увек кроз нашу историју СПЦ била на бранику вере и нације, не дозвољавајући туђину да отме оно што није његово.    

Кратка историја ставова СПЦ о КиМ

У другој половини двадесетог века, када је србомрзачки режим Јосипа Броза подржавао комунистичке шиптарске сецесионисте да прогоне православне Србе са Космета, храбри владика рашко-призренски Павле је, делом и речју, сведочио зулуме који се тамо дешавају, а Сабор СПЦ је, по мери својих сила, тражио заштиту права своје пастве. Тако је било и почетком осамдесетих година прошлог века, када су Шиптари запалили Пећку патријаршију, када су се најбољи синови наше Цркве оглашавали у одбрану истине и правде. Године 1989, поводом шест векова Косовског боја, патријарх српски Герман је истакао да смо сви ми Срби „са Косова и Метохије, јер смо сви следбеници Косовског завета и опредељења за Царство Небеско и правду Његову“. На заседању Сабора у мају 1992. донет је Меморандум у коме је јасно стајало: “Подсећамо све на власти, посебно у Србији, да ничија столица није важнија од судбине и слободе целог народа и да нико нема монопол над народом и будућношћу наше деце/.../ Такође апелујемо на све власти у Србији и све чиниоце у Европи и свету да се поштују права и дужности свих који живе на Косову и Метохији, али и да се не намећу решења под притисцима са било које стране, него да се истински подржи хумани и праведни демократски поредак, који ће дати заштиту свим људима и народима на том простору, који је,з бог свог духовног, националног и културног значаја, за Српски народ оно што је Јерусалим за Јевреје“.

Године 1999, уочи преговора у Рамбујеу, врх СПЦ је тражио да и Црква учествује у овим преговорима, о чему је одлука донета на епископском саветовању почетком фебруара. Тада је истакнуто да се од преговора очекује „правда Божја и правда људска подједнако за све, без разлике“, пошто су Косово и Метохија „вековно живо средиште српске државе и Цркве, извориште српске духовности, културе, државотворног и црквено-народног самосазнања“, при чему српски народ без Космета постаје „обезличена биолошка маса, без прошлости и праве будућности“. Тада су епископи питали светске моћнике ко им је дао за право „да српском народу одузму памћење, државу, духовно биће и да угрозе његову судбину и место под сунцем“.

Црква је тада подсетила да је народ на Косову преживео пет векова турске окупације, при чему су нацисти и фашисти за време Другог светског рата протерали преко 200 хиљада људи са својих огњишта, титоизам је ту окупаторску политику наставио, а албански сепаратистички покрет је трајао од 1945. до часа када је НАТО окупирао Космет. Архијереји су нагласили да план Контакт групе, као основа за преговоре у Рамбујеу, личи на ултиматум сила Осовине из 1914. године, и упитали: “Косово је не само душа и судбина српског народа, него је и име за оно најважније што је српски хришћански народ дао Хришћанству и унео у ризницу светске културне баштине и цивилизације. Да ли ће хришћанске и друге земље, у навечерје 2000-те годишњице од рођења Господа Исуса Христа жртвовати земљу на којој је тај народ подигао највише храмова на хришћанском Истоку, земљу на коју има вековне тапије један народ и једна Црква, да ли ће је, запечаћене људским костима и мученичком крвљу – дати за оснивање једне друге државе?“ Септембра месеца 2004, Сабор СПЦ је, поводом захтева да и Срби учествују у изборима на Косову и Метохији, истакао: ”/.../У којој држави на свету се може захтевати излазак на изборе под условима у којима су људи лишени не само елементарне безбедности и основних људских права, па и права на слободу кретања, него и самог права на живот?“

Нарочито је важан Меморандум Светог архијерејског сабора СПЦ, објављен 2006. године, у коме се истиче да је неопходно „да се потврди став Српског народа и цркве, и унесе у нови Устав државе Србије: да нико и никада нема право да се одрекне Косова и Метохије као неотуђивог дела територије Српског народа, Српске државе и Српске Светосавске Цркве, те да се испоштује до краја принцип неповредивости и непроменљивости државних граница, гарантованих међународно признатим правним државноправним актима, а и резолуцијом Савета Безбедности бр. 1244, која гарантује целовитост и суверенитет државе Србије на Косову и Метохији. Косовскометохијску Свету Земљу и њене светиње и њен страдални народ, нико нема право да изда, прода или истргује за било какве положаје или интеграције.“   

Народ очекује јасан глас и став Цркве

После свега што нам је тзв. „међународна заједница“, то јест НАТО Империја, учинила одузимајући нам Космет и, преко својих послушника, доносећи срамне пресуде у Хагу Готовини, Маркачу, Харадинају и другим злочинцима против српског народа, цео српски православни народ очекује од своје Свете Цркве да дигне глас у одбрану Косова и Метохије у саставу Србије и да не дозволи било коме, па ни политичарима који су тренутно на челу државе, да потписују било какве споразуме на штету наше државе и народа. Зато Вас, наши духовни оци и учитељи светосавске и светолазаревске храбрости, молимо: саберите се, под окриљем архиепископа пећког и патријарха српског, господина Иринеја, на ванредно заседање СА Сабора СПЦ, и реците не издаји и продаји земље Лазареве, а затим нас у литији поведите ка Јарињу, где су направили гранични прелаз и изградили царину, да целом свету покажемо да то није и не може бити граница. Тако је патријарх Павле учинио о Савиндану 1997. у Београду, пробијајући полицијски кордон који је спречавао народ да брани своју изборну вољу. Иза њега је, у литији, ишло више стотина хиљада људи, и то је била сила коју ништа није могло да заустави. Нека тако буде и данас, када бранимо оно најсветије што нам је остало. Српски народ то од Вас очекује.

Недавно је, марта ове, 2013. године, на трибини Правног факултета у Београду, патријарх српски Иринеј рекао: “Признавање је за нас потпуно стран појам. Не долази у обзир ма какво признавање, као ни деоба Косова... Садашње стање на Косову и Метохији је стање окупације. Надамо се да, као и свака окупација, неће трајати вечно... Косово је било и мора остати наше... Нисмо ми Косово изгубили, ми се за Косово и Метохију боримо и надамо се да ћемо се изборити. Први услов за очување Косова и Метохије је да будемо јединствени... На Косову и Метохији 17. марта 2004. године преорана су српска гробља што је разарање – врхунац некултуре и злочинства... Желе да нам униште трагове, да не оставимо ништа иза себе, а то све пред очима и са благословом културне Европе“.

Ове речи Његове Светости патријарха Иринеја дале су нам наду и охрабрење за овакво обраћање.

Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства, Ваша Преосвештенства, поведите Србију према Косову и Метохији и обнародујте све одлуке Сабора које се тичу Косова и Метохије управо тамо где покушавају да Србију одвоје од њеног Јерусалима – у Београду и Влади Србије. Реч наше Цркве одавно се није чула, а нове власти отишле су предалеко и изговориле оно што ниједан Србин у историји није: да Косово није наше. Време је да им СПЦ одговори у име читавог српског народа. У том случају, сав народ српски биће уз вас и ви ћете, по ко зна који пут, показати и доказати да је Светосавска Црква најдубља чуварка нашег памћења и нашег државотворног предања. У супротном, „су чим ћемо изаћ пред Милоша” и како ћемо објаснити својој деци где је наша Црква била кад су нам – не као кроз историју туђини окупирали Косово, него када су наши властодршци предавали и одустајали од Косова и Метохије, а ми ћутали у страху од њихове власти или, не дај Боже, саглашавајући се са њима?

У Београду, на Недељу Православља и у дане новог великог историјског искушења српског народа 2013. Лета Господњег,

Покрет Двери

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/nasa-politika/saopstenja/2013/mart/pismo-spc.php