ГЛАВНИ ЗАДАТАК ПРАВОСЛАВНИХ МЕДИЈА ЈЕСТЕ БОРБА ЗА СПАСЕЊЕ ДУША

Како је Свети Архијерески Сабор СПЦ реаговао на активности реформатора; шта је разлог непоштовања одлука Сабора; чиме реформатори правдају своју непослушност Сабору; да ли међу садашњим српским епископима има убеђених противника екуменизма, модернизма и покатоличавања;  како свештенство и верни народ  реагују на увођење новотарија; како на путу супротстављања насртајима на чистоту Православља не скренути у раскол;  да ли постоји потреба за успоставаљањем веза и уједињањавањем православних верника из различитих Помесних Цркава; каква је улога православних медија у делу борбе за веру; шта бисте пожелели Редакцији, сарадницима и читаоцима часописа „Православни Крст“

+ + +

У прошлом броју „Праславног Крста“ објавили смо први део разговора с Уредништвом српског Интернет сајта „Борба за веру“.  (http://borbazaveru.info). Овог пута, као што смо и обећали, објављујемо крај интервјуа. Као што су наши читаоци већ сазнали, ситуација у Српској Православној Цркви је веома тешка и у њеној историји небивала. Но, обновљенске новотарије и неправославна учења, од којих страда СПЦ, постепено се уводе и код нас, у Русији. Зато ми сматрамо крајње важним да се јавност упозна са тим вапијућим безакоњима, да бисмо подржали браћу Србе и како не бисмо допустили масовно ширење модернизма у Руској Цркви.

Изражавајући захвалност на објављивању првог дела интервјуа, Уредништво „Борбе за веру“ нам је у свом писму написало: „Свети Владика Николај је, обраћајући се српском народу, говорио да нас је Свети Сава, духовни праотац наш, окренуо лицем ка истоку, одакле је спасење души Србиновој. И још је поручивао Србима да се окрену лицем ка истоку кад год је мука души њиховој. Ево, и сад је мука души нашој, и окрећемо се лицем ка истоку, у правцу Мајчице Русије, и одатле очекујемо помоћ. А помоћ ће нам бити свака молитва наше руске браће и сестара, да у нашој светој Цркви тријумфује Православље над свим јересима и новачењима!“

+ + +

Како је Свети Архијерески Сабор СПЦ реаговао на активности реформатора?

Пошто је притисак благочестивог монаштва и верног народа на Свети Архијерејски Сабор био снажан, Сабор је по први пут на свом јесењем заседању 2006. године, на дневни ред ставио питање литургијских реформи. Одлука Сабора гласила је: „Умолити Високопреосвећену и Преосвећену Господу епархијске архијереје да се, у погледу служења Свете Литургије и других богослужења, држе - до даљњег - устаљеног црквеног поретка“. Сабор је на истом заседању својом одлуком АСбр. 8, зап. 55, а на основу члана 70 тачка 6 Устава СПЦ формирао комисију за проучавање литургијских питања. Комисију сачињавају шесторица епископа, од којих су петорица екуменисти и литургијски реформатори, а само један антиекумениста и поборник вековног богослужбеног поретка. Навешћемо њихова имена: председник комисије је митрополит загребачко-љубљански Јован (екумениста), епископ канадски Георгије (антиекумениста), епископ жички Хризостом, недавно се упокојио (литургијски реформатор), епископ бачки Иринеј (екумениста и реформатор), епископ бихаћко-петровачки Хризостом (литургијски реформатор), и већ помињани епископ браничевски Игњатије (екумениста и литургијски реформатор). Очигледно, неуспех рада ове комисије био је зацртан од самог почетка. Због опструкције екуменистичко-новотарске већине чланова, она се није састала ни једанпут. 

Препостављамо да ни  одлука СА Сабора о богослужењу није спроведена у дело?

Да, тако је. Епископи реформатори одлуку Сабора нису испоштовали. Због тога СА Сабор СПЦ, у мају 2007., доноси следећу одлуку: „Ставити у дужност Комисији за проучавање литургијских питања да настави започети рад, и да резултате до којих буде дошла достави Светом архијерејском сабору на коначну одлуку, о чему консултовати праксу и духовна искуства осталих помесних Православних Цркава, имајући у виду духовно стање нашег народа и спремност свештенства да те промене проведе у живот. У међувремену, док се не дође до прихватљивих резултата рада Комисије, у свим епархијама Српске православне цркве у погледу служења Свете литургије и других богослужења држати се устаљеног вековног поретка наше Цркве. Истовремено, умолити Преосвећену Господу епархијске архијереје да ову одлуку проведу у својим епархијама, претходно обзнанивши је свештенству и верујућем народу.“ Ни ова одлука Сабора, као ни претходна, није испоштована, па СА Сабор доноси још једну, у мају 2008. године, којом потврђује претходне. Но, и ово је било узалуд.

Шта је разлог непоштовања одлука Сабора? Чиме се оправдава непослушност?

Епископи реформатори послужили су се језуитским лукавством и своје непослушање Сабор правдавали су питањем: „А која је пракса вековна?“ Међутим, да је ово питање заиста било нејасно, оно би од стране ових епископа било постављено на Сабору. Очито је то свима било јасно. Епископ Игњатије је, на пример, изумео и лажно „еклисиолошко“ оправдање непослушности Сабору. Он, иначе, отворено говори да њему у његовој епархији нико не може да наређује како ће да служи Литургију, јер Сабор, тобоже, није изнад епископа, пошто епископски чин конституише Сабор. Ево шта он о томе говори: „Што се тиче одлука које је донео Сабор наше Цркве у погледу литургијских питања, оне нису нити суштинске, нити су утемељене на свеукупном предању Цркве. На самом Сабору постављено је питање од стране неколицине архијереја, да ли се смеју читати литургијске молитве гласно или не. Такође, постављено је питање да ли треба читати тропар трећег часа на Литургији или не, као и друга овим слична. Ова питања су постављена у контексту јединства Цркве, тачније, постављено је питање: да ли ми можемо рећи да смо једна Црква, ако међу нама постоје овакве разлике? На Сабору је указано на то да та питања нису суштинска нити за валидност Литургије, нити за јединство Цркве. Јер, историја богослужења православне Цркве недвосмислено то казује да су се литургијске молитве читале и гласно и тајно, како кад (в 19. правило Лаодикијског сабора), као и да је тропар трећег часа релатавно скоро уведен у Литургију и то већином у пракси словенских Цркава. Посебно, кад је реч о тропару трећег часа, његово увођење у Литургију је погрешно и из теолошких разлога. Наиме, све литургијске молитве које су обухваћене каноном Евхаристије, упућене су пре свега Богу Оцу. То значи да онај који се на Литургији моли и приноси дарове јесте Син Божији, Исус Христос. То уосталом показује и молитва пре канона Евхаристије „Нико није достојан...”. Ако би се унео тропар трећег часа, који је упућен Господу Христу, онда би то значило да се Господ моли самом себи. Такође је указано и на то, да потенцирање да се молитве обавезно морају читати тајно као и тропар трећег часа, може пре да доведе у питање јединство наше Цркве, него што ће га учврстити једном апсолутном унификацијом њеног живота. Једна струја архијереја  је остала тврда у свом ставу, не уважавајући никакву научну нити теолошку аргументацију, која сведочи супротно у односу на њихов став  и  издејствовала је, сакупивши већину, да Сабор донесе одлуку да се по питању служења Литургије држимо вековног поретка. Ова одлука, будући да није јасно прецизирала ког поретка се треба држати, из ког века, јер је кроз векове било различитих пракси по овом питању, поред тога што је показала да овој групи архијереја не само да није најјасније која је то пракса исправна, него и да им није баш много до овога стало, створила је простора за манипулације сваке врсте у нашој Цркви и изазвала је  отварање низа питања, као што је отварање или затварање царских двери на Литургији, која су такође другостепена и небитна, како за правилност Литургије, тако и за јединство наше Цркве, и још више је допринела  стварању нереда у Цркви.“ (Епископ Игњатије (Мидић): Црква - Сабор Светројичног сапостојања једног и многих, „Саборност” 1-2/2008.)

Молимо Вас да нам опростите на дужини овог цитата, но сматрамо врло битним да се руска православна јавност и, нарочито, епископат Руске Православне Цркве упознају са оним што се у нашој Цркви догађа. Желимо само да додамо да горе наведено мишљење епископа Игњатија деле сви епископи реформатори.          

Да ли међу садашњим српским епископима има убеђених противника екуменизма, модернизма и покатоличавања?

Да, међу српским епископима има таквих, али њих је, на жалост, колико и прстију на једној руци. Њихов глас се не чује. У СПЦ је у току обрачун епископа фанариота (фанариоти - од „Фанар“ (четврт Константинопоља) – присталице антицрквене политике Константинопољске Патријаршије – прим. М.Д.)  са епископима противницима екуменизма и реформаторства. Недавно је разрешен управљања катедром епископ средњоевропски Константин, на руског ђака, епископа зворничко-тузланског Василија (епископа Василија Качавенду називају руским ђаком јер је завршио Московску Духовну академију и своје студенте шаље на школовање у Русију а не у Грчку; такође, он се свагда залагао за успостављање најтеснијих веза с РПЦ) врши се снажан притисак да се повуче из тобоже здравствених разлога (болести ногу), иако је здрав. Папско-фанариотска експозитура не преза ни од директних уцена правоверних епископа. Информативну службу СПЦ узурпирао је епископ Иринеј Буловић, кога верници иронично називају доживотним (а самозваним) портпаролом СПЦ. Захваљујући својим везама са земаљским моћницима, овај човек има сву власт у СПЦ, док је патријарх Иринеј само формално на челу наше Цркве. Шта то, између осталог, у пракси значи, показаћемо вам на следећем примеру. Пре неколико година, после завршетка заседања СА Сабора СПЦ, отишли смо у посету једном епископу. Главна тема разговора биле су одлуке протеклог Сабора. Епископ је говорио како је протекао Сабор, о чему се дискутовало и које су одлуке донесене. Упитали смо га, зашто то што је договорено на Сабору није унето у саопштење које је Сабор издао на крају свог заседања. Епископа је зачудило наше питање. Када смо му прочитали званично саборско саопштење, он је узвикнуо: „То није оно што смо се договорили да се објави!“.  Шта се ту догодило? Догодило се оно што се годинама догађа, да праве одлуке Сабора, углавном, не буду унете у званично саопштење, јер званично саоштење пише доживотни портпарол СПЦ, епископ бачки Иринеј, а он не пише оно што је у интересу СПЦ, већ оно што је по вољи оних чијим интересима он служи. Још једном понављамо: епископи антиекуменисти, заступници православног Предања и светоотачког учења, подвргнути су директним уценама. Но, ми се молимо Богу и чврсто верујемо да ће они смоћи снаге да одлучно иступе и јавно разобличе јерес и реформаторство у СПЦ.

А како свештенство и верни народ  реагују на увођење новотарија?

Што се тиче свештеника, у Српској Цркви изгледа нема ни једног свештеника који би се усудио да се супротстави и разобличи покатоличавање српског народа. Монаха, хвала Богу, још увек има, иако су подвргнути отвореним или прикривеним прогонима, као у Крушевачкој епархији СПЦ, чији је челник, владика Давид, богословским колосом прогласио управо Зизјуласа. Верни народ праве подвижнике благочешћа  препознаје и одлази код њих на Свете Литургије без обзира колико су далеко њихови манастири. Иначе, верници који познају Предање Православне Цркве и вековни богослужбени поредак, не иду на Литургије које служе новотарци. Ни ми, из Уредништва, не идемо на новотарске службе, али одлазимо на службе које се служе по одлукама СА Сабора СПЦ, а где се помињу, по икономији, епископи екуменисти и новотарци. Но, оставићемо завештање да када умремо, било како -  природном смрћу или напрасно, пошто смо недавно имали јавну претњу архимандрита Јована, духовника епископа Иринеја Буловића, објављену на званичном патријаршијском сајту, да нас могу прегазити кола због оног што радимо – да нам опело нипошто не држе новотарски свештеници, већ да нас сахране неопојане. А постоје православни свештеници - ту имамо договор - који ће нас опојати ноћу, тајно. (Подсећамо да је првом делу интервјуа речено да српски модернисти заступају јеретичко учење грчког митрополита-модернисте Јована Зизјуласа да људска душа не може да постоји независно од тела и да је смртна. У складу с тим учењем,  Зизјуласови следбеници на богослужењима и опелу не помињу душу- прим. М.Д.) 

Народ се бори, препознаје суштину, али – ко пита народ? Можда ћемо доћи у фазу у којој су се нашли хришћани на Украјини после склапања Брест – Литовске уније 1596, када су морали да се уздају у Бога и у своје снаге, јер је већина клира прешла на страну уније. Али, уздамо се у молитве Небеске Србије да ће Истина, Која је Христос, победити и међу Србима.

Како на путу супротстављања насртајима на чистоту Православља не скренути у раскол?

Ми смо недавно са Вашег цењеног сајта превели и објавили разговор који сте водили са Сергејем Владимировичем Добронравовим. Овај интервју је веома значајан и ми смо га зато поставили у рубрику „Препоручујемо“. Господин Сергеј Владимирович је изнео став који дели огромна већина православних верника, међу којима смо и ми. Цитираћемо његове речи, јер оне дају и одговор на Ваше питање: „Одлука о унији – то је црта која се апсолутно не сме прећи како не бисмо погинули духовно. Ако се то догоди, они архијереји који прихвате унију - таквим чином одлучиће себе од Цркве и показаће се као вукови у овчијим кожама... Тада ће настати време за поступање по савету Светог Апостола Павла: Изиђите између њих и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се до нечистоте, и ја ћу вас примити (2 Кор. 6, 17). Ако екуменисти успеју да остваре своје зле планове о склапању уније с јеретицима, верујем да ће се архијереји који љубе Бога сабрати на истинском Сабору и предати анатеми све јеретике и одступнике. Црква Божија ће опстати, јер по речима Јеванђеља ни врата ада неће јој одолети. Но, могуће је, она ће представљати пуноту одељених заједница окупљених око правоверних свештеника и архијереја.“

Да ли, по Вашем мишљењу, постоји потреба за успоставаљањем веза и уједињањавањем православних верника из различитих Помесних Цркава пред лицем општих претњи чистоти вере и јединству Цркве?

Та неопходност постоји. Не заборавимо: у свакој Помесној Цркви воде се исте (или сличне) борбе. Уосталом, и Грчка Црква има храбре борце за Предање – рецимо, ученике оца Јована Романидиса, митрополита Јеротеја Влахоса, свештенике Теодора Зисиса и Георгија Металиноса, митрополита пирејског Серафима, који редовно дижу глас у одбрану Истине Која је Христос, Глава Цркве. Не заборавимо ни светогорске старце, попут оца Георгија Григоријатског, и других. И Грузија има оце какви су Рафаил (Карелин) и Лазар (Абашидзе). Нарочито је битно повезивање ревнитеља побожности који иду царским путем – ни у јерес, ни у раскол, а наши сајтови могу да буду начин сарадње користан и православним Србима и православним Русима. Јер, сви смо једно у Христу.

Каква је, по Вашем мишљењу, улога православних медија у делу борбе за веру“?

У овом свету, који убрзано постаје глобални Содом и Гомор, води се рат за људске душе. Тај рат првенствено се води путем медија. Зато је главни задатак православних медија - борба за спасење људских душа. Јер борба за душу, борба је за веру. Свети Владика Николај Велимировић каже: „Само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе... Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју.“ О пустоши коју у људске душе сеју световни медији не треба посебно говорити. Иако ђаво и у њима често узима образину врлине, није га тешко препознати. Највећа опасност православнима, међутим, долази кроз црквене медије који су у рукама екумениста и новотараца. Јер ту је ђаво маскиран у анђела светлости, а кривоверје у „правоверје“. Објавити својим читаоцима Истину Православља, сведочити изворно Предање Цркве од Истока - то је дужност и улога православних медија. Читаоцима давати православни одговор, заснован на учењу Светих Отаца. Борити се Истином, која је Христос. 

Када смо оснивали сајт „Борба за веру“, наш духовник је дошао, освештао просторије за рад, благословио нас, изрекао више савета и поука, од којих је једну посебно нагласио: „Само православно!“ То је начин борбе за веру православних медија. Само православно, и то не смо у православним медијима, него свагда у животу, и Православље ће тријумфовати! Како је рекао Свети Јован Златоусти, чинимо оно што до нас стоји, а остало даће Бог.

Шта бисте пожелели Редакцији, сарадницима и читаоцима часописа „Православни Крст“?

Желимо Вам доброг здравља, духовног и телесног, да бисте издржали у борби за Предање и да бисте спасили душу. Како је говорио Свети Марко Ефески: „Ако немам шта да изнесем пред Господа на Суд, бар да изнесем православну веру“. Надамо се, искрено, да ће наша сарадња бити настављена, и да ћемо једни другима помагати у сагледавању онога што се дешава у свету отпалом од Христа. Иако је, како речи Свети Игњатије Брјанчанинов, отпадија Богом допуштена и не можемо је зауставити својом немоћном руком, то не значи да се не треба борити и сведочити, да би они који то желе, макар и мали број, сазнали шта се збива и похитали да спасу душу. „Много је касније него што мислиш, пожури на дело Божје“, говорио је отац Серафим Роуз. Тако и ми – да пожуримо на дело Божје, али у трезвености и царским путем. Нека и вас и нас Господ чува да будемо на Његовој стази у дане који долазе! Срби и Руси су, још од Светог Саве, браћа рођена, и тако треба да остане и данас, кад се суочавамо са заједничким искушењима. Како су Срби некад говорили – нас и Руса двеста милиона!

Разговор водила и са српског превела:

Марија Деркачева

Извор: "Православни Крст"