Уважени оче прото,

Када смо почели да се бавимо темама Вашег текста, намера нам није била да полемишемо ради полемике, и да, баш у току Великог поста, нарушавамо духовни мир ни Ваш, ни наших читалаца, а ни свој. Надали смо се да ћемо се разумети – да ћете Ви схватити своје сународнике који се држе светосавског предања ваплоћеног у животу и делу Владике Николаја и Оца Јустина, као што и ми разумемо услове у којима Ви живите и пастирски делате.

Различите стазе на истом путу који води у живот

Знамо ми да Бог људима благосиља различите стазе на истом Путу Који је Истина и Живот. У Отачнику имамо пример двојице монаха који су пали, и којима су оци у манастиру одредили да се по годину дана кају у својим келијама, једући само хлеб и воду. Кад је прошло годину дана, келије су отворене и имали су шта да виде – један монах је био кост и кожа, сасушен од поста, бдења и суза, а други, који се исто тако подвизавао, био је сав светао и осмехнут. Питали су их како су се кајали. Овај први је рекао да је све време мислио о Страшном суду и ономе што га чека због учињеног греха, па му се кожа од страха Божјег прилепила за кости. Онај други је рекао да је размишљао о милости Божјој неизмерној, која прима све покајане грешнике, и да је осећао радост покајања као повратка Оцу. Духовни оци овог манастира су расудили да је покајање обојице једнако пред Богом. Баш зато што знамо за „плурализам“ заснован на истинском богољубљу, који не руши основе побожног живота, у дијалог с Вама смо ступили веома опрезно и одмерено (бар смо се трудили). Нисмо желели да Вас кушамо, већ само да нам разјасните неке недоумице поводом Ваших ставова о тако насушно важном духовном проблему какав је причесна дисциплина.

Под маском залагања за „литургијску обнову“ углавном се крије новообновљенство

Сад, после свега, морамо признати, са жаљењем, да је свака наша даља полемика са Вама постала бесмислена. Ми немамо намеру да Вас убеђујемо у супротно од оног што мислите, мада бисмо се искрено радовали када бисте напустили оне своје ставове који Вас, макар Ви на то и не мислили, несумњиво сврставају међу протагонисте својеврсног реформаторства, каквих је много  у Српској  Православној Цркви. Из дискусије се показало Ваше  настројење ка „литургијској обнови“, под којом се, у највећем броју случајева, крије модернизам, али и својеврсно одбацивање предања Српске Цркве, пројављено кроз отворено критиковање начина поста пред причешће наших светих предака и Божијих угодника, међу којима, што нас је највише запањило, и највећег Србина после Светог Саве – Светог Владике Николаја.

Ваш текст је беспредметан: у СПЦ нико и никада није супротстављао пост богослужењима

Ваш текст „Хришћански пост губи свој смисао ван богослужења“, чија је суштина залагање за „обнову литургијског живота“ (нама у СПЦ, авај, добро познат новотарски термин), а због кога је полемика и почела, јесте, углавном, беспредметан. Покушали смо да Вам укажемо да у Српској Цркви нико и никада није супротстављао пост богослужењима. То је код побожних Срба увек било нераздвојиво. На наше просто и јасно питање ко је, када и где у СПЦ изнео „екстремно мишљење да је наша литургичност другостепена у односу на сам подвиг поста“, Ви сте одговорили да се то „односи на оне које помиње Св. Јован Златоусти, који би  радије да седам дана посте а да не воде бригу да у те дане буду на богослужењима. Многима је лакше постити него 'ићи у цркву', и то је код многих огромно искушење“. Оче прото, понављамо јасно и гласно: Ви доказујете нешто што нико у СПЦ никада није оспоравао! Сви наши богомољачки манастири и духовници који следе Владику Николаја високо држе и заставу богослужења и заставу поста, као и они који код њих траже духовно руководство. Ако је таквих било у време Св. Јована Златоустог, онда сте  свој текст временски погрешно адресирали.

Јалова полемика

Колико је несврсисходно са Вама полемисати, види се најочитије на следећем примеру. Елем, ми Вам поставимо следеће питање: „Шта подразумевате под 'доксолошким и литургичким црквеним тумачењем канона'“, а Ви нам одговорите: „'Доксолошка мисао' је славословна Црква, тј. богослужбени текст који садржи православна сазнања наше вере.“ Ми онда кажемо: „Доксолошка и благодатна природа Цркве нам је јасна, и није било потребе да дајете школско објашњење“. Онда покушамо да Вам објаснимо (пошто говоримо о правилима како се пости) да у богослужењима Цркве Божије нема никаквих правила о томе како треба да се пости пред причешћивање, а Ви на то кажете како смо од Вас „јавно и испитивачки тражили“ да нам објасните шта је то „доксолошка и благодатна природа Цркве“ и да смо тражили да „проверимо Ваше знање“, иако смо све то знали. Ми, понављамо, нисмо имали никакву намеру да Вас кушамо и доводимо у неугодан положај, али смо очекивали директне одговоре на постављена питања.

У циљу прегледности: наше основне тезе из вођене полемике

Када смо се суочили са Вашим првим, већ поменутим текстом и дискусијом на коју су нам указали неки од наших читалаца, желели смо да разјасните неке недоумице настале око Ваших ставова да човек који пости једући јела кувана на води у суботу (спремајући се за причешће), крши Типик Цркве и супротставља се њеном богослужбеном духу. Пошто су у току расправе, покренута су и друга питања,  ми сада, ради што веће јасноће и прегледности, дајемо основне тезе Уредништва нашег сајта.                                    

1. Ми се нисмо бавили „литургијском археологијом“, него смо хтели да покажемо и докажемо нашу основну тезу: једење јела куваних на води и то три пута дневно у дане кад се спремамо за причешће (ма била то и субота и недеља, кад падну између почетка поста и дана нашег причешћивања) није кршење Типика, него вековна причасна пракса српског православног народа, коју су благосиљали и Владика Николај и Отац Јустин;

2. Древни подвижници, какве, рецимо, спомињу Созомен и други црквени историчари, скоро никад нису јели на уљу, па нису зато осуђени, него прослављени;

 3. Ми нисмо за повратак у рано хришћанство (то је углавном утопија новотараца), како нам Ви произвољно приписујете, него за држање српске причасничке праксе, која није супротна Типику;

 4. Тврдња да кад се спремамо за причешће у недељу у суботу треба јести на уљу није доказива ни догматски, ни доксолошки, ни канонски;

5. Нисмо ни за какво правничко цепидлачење кад су канони у питању, али пост на води у суботу уочи причешћа не коси се са обновом богослужења и животом у складу са богослужењем. Понављамо: најбољи српски манастири држе сва богослужења, као на Светој Гори, и посте на води пред причешће, било да је субота или недеља, онако како им је оставио Владика Николај. Најагилнији српски хришћани редовно иду на сва им доступна богослужења, и посте на води пред причешће, како им кажу њихови духовници. Пост на уљу суботом не повећава побожност и посећивање богослужења, а пошто данас у СПЦ на њему инсистирају новотарци, који траже од верника сваколитургијско причешћивање без икакве озбиљне припреме, то су побожни људи према том инсистирању сумњичави, јер виде ко га у СПЦ заговара.

6. Пређеосвећене литургије јесу настале ради причешћивања верних, али, због пада њиховог духовног нивоа, ова пракса се изобичајила. Чак и у друштвима незамисливо побожнијим од нашег данашњег, чији смо опис већ нудили (руско друштво доба цара Алексеја Романова, 17. век) она није била уобичајена. Уосталом, ко хоће да се често причешћује, мора свој живот да усклади с тим циљем. Свети Симеон Нови Богослов се сам сваког дана причешћивао, и позивао и друге монахе на то, али има беседу против оних који говоре да се приликом сваког причешћа не може плакати. Он се сваког дана причешћивао и сваког дана покајнички плакао.

7. Ми заиста нисмо криви што већина свештеника СПЦ не мари за Типик, ни за богослужбено благољепије. Јасно нам је да сте се Ви формирали под утицајем подвижника и љубитеља службе Божије какав је владика берлински Марко. Али, наши „јустиновци“, за разлику од владике Марка, више се баве паљењем свећа по синагогама и екуменским скуповима и протеривањем „непоћудних“ него што богослуже. Ви имате владику Марка, а ми владике Иринеја и Амфилохија, носиоце папиног крста и прстена. Ви имате побожне владике, а ми владику Атанасија који већи део Литургије проведе у викању и извођењу разних керефека него у молитви. Ви имате архијереје који одлично знају Типик, а ми владику Порфирија, који добро познаје и одобрава „Великог брата“ и „Фарму“ и путује у Лас Вегас. Где год има свештеника који воле богослужење, ту се народ окупља и иде за њима. Пример је био покојни отац Љуба Петровић из цркве светог Александра Невског у Београду,  о коме је наш сарадник Владимир Димитријевић писао са толико топлине. Али, колико је таквих у СПЦ?

 8. Типик се трудимо да слушамо, једемо на уљу и лигње суботом и недељом у Великом посту, али кад се не причешћујемо. Наравно да ништа у Цркви нема смисла без богослужења и причешћивања. Али, како рече Господ, ово треба чинити, и оно не остављати. А ми не бисмо оставили оно што су нам дали Владика Николај и Отац Јустин.

Залагање за превод богослужбених текстова води у новообновљенство

У свом последњем одговору, оче прото, покренули сте и  нека веома осетљива питања. Кажете да је „литургичка обнова коју својатају неообновљенци у суштини давна потреба која би требало да се код нас изврши.“ Дакле, Ви нисте против „литургијске обнове“ коју спроводе новотарци - напротив, Вама једино смета што је они својатају. А треба ли говорити о  катастрофалним негативним последицама њихове „обнове“ по СПЦ? Ви се залажете и за „превод богослужбних књига на српски језик“, што би, по Вама, „био први корак праве литургичке обнове, где би паства и народ кроз Богослужење могли да се едукују о овим стварима.“ Тада би народ, продужујете, „долазио на Богослужења, целовита, на њима би се образовао, и црквеношћу би између осталог схватио и питање поста.“ Дакле, Ви сматрате да богослужења на црквенословенском нису целовита и да њима народ не може да се образује нити да схвати смисао поста. То је, уважени оче, основна грешка: народ Цркви не приводе преводи, него благодат Духа Светога кроз достојне пастире. Тек би превод богослужења био неразумљив нашем човеку. Шта просечан Србин разуме у песми опела: „Јагње Божје проповедаше, и као јагањци заклани бише светитељи, и преставише се животу што не стари и не пролази. Њега приљежно мученици молите да нам опроштај грехова дарује“. Какви јагањци? Ко коље јагањце? Зашто? Преко деведесет пет посто Срба на опелу овде ништа не би разумело. Или: „Како из груди млеко точиш, Дјево? Како храниш Хранитеља творевине?“ Разумеју ли то просечни Срби? Не, не, и не! Како је говорио Свети Јован Кронштатски, људи уче језике, а неће да науче словенски, језик своје Мајке Цркве, а довољно им је само двеста речи да би све разумели, ако то желе.

Историјске поуке: обновљенство у Руској Цркви

Познато је да је крајем XIX – почетком XX века Руску Цркву захватио реформаторски талас који је позивао на обнову црквеног живота. При томе су се црквени реформатори оправдавали наводно огромном потребом православног верујућег народа за црквеним преображењем.  Свештеник Петар Андријевски у свом тексту „На путу ка литургијском разрушењу“ каже да православном верујућем народу у великој већини, како онда тако и данас, нису потребне никакве црквене и богослужбене реформе. „Проблем реформисања црквеног живота, који су његове апологете интензивно пропагирале у предреволуционарним годинама - јесте проблем који је вештачки створен и који је постојао само у главама интелектуалних сањара, инфицираних црквеном "маниловштином". Крах обновљенства представља велику историјску лекцију свима који стварају и преувеличавају реално непостојеће проблеме, свим реформаторима, како прошлим тако и садашњим. На жалост, чини се да ту лекцију нису научили неки савремени црквени обновљенци“, каже отац Петар Андријевски. Још 1925. године местодржитељ Патријаршијског трона свештеномученик Петар Пољански издао је наредбу свим верним чедима Руске Православне Цркве у којој су побројане новотарије руских обновљенаца. Једна од главних њихових новотарија била је и увођење руског језика у богослужбену праксу.

И демони у лику црвених комесара знали су за мистичну силу црквенословенског језика

„'Ђаво мрзи црквенословенски језик', - писао је Јован Вишенски, атонски подвижник, који је живео на прелазу XVI-XVII века, разобличитељ латинства. Живу потврду ових речи Јована Вишенског представља случај из недавне прошлости наше Цркве, када су безбожни гонитељи покушали да је уклоне са лица руске земље. Године 1928, антирелигиозна комисија при ЦК ВКП(б) разматрала је захтев обновљенаца да се молитвеници издају на руском језику (у то време Патријаршијска Црква није имала могућности да издаје никакве богослужбене књиге). У дебати која се развила поводом тог питања, један од чланова антирелигиозне комисије, познати идеолог антирелигиозне пропаганде и гонитељ Цркве, Е. Јарославски (Губелман) изјавио је да се "не противи издавању молитвеника на руском језику у невеликом тиражу", зато што "богослужење на руском језику губи своју чудесну мистичност". Очигледно је да су демони у лику црвених комесара, специјализованих за борбу против Православља, савршено разумели мистичну силу црквенословенског језика и дрхтали пред њом.“ (Отац Петар Андријевски, „На путу ка литургијском разрушењу“).

О Вашем оспоравању предања Српске Цркве

У тексту под насловом „Ми смо прва линија одбране према инославнима“, отац Симеон је, између осталог, рекао да „Владика Николај није причешћивао у Чисту среду чак ни вернике који ништа нису јели ни пили два дана, већ им је само давао богојављенску водицу из Путира великом кашиком.“  Но, Ви сте аутентичност овог предања ставили под знак питања: „Да ли је негде написано, или постоји документ да је св. Николај Жички на првој Пређеосвећеној "причешћивао" са св. водом из путира? Ове ствари не могу да се базирају на: "неки", кажу, раде, мисле... чули смо, говори се итд. Ако је он причешћивао са св. водом из путира, то је заиста скандалиозно? Из које форме или врсте службе?  Али убеђен сам да он то није радио. Него се преноси од уста до уста, измишља...“ То што је Свети Владика Николај радио за Вас је скандалозно (хоћемо да верујемо да се нисте добро изразили). А Отац Симеон, по Вама (хоћемо да верујемо да се нисте добро изразили, опет), преноси непроверене ствари или измишља, као и они коју су то њему усмено предали.

У свом „Катихизису Источне Православне Цркве“ на питање „Шта је то Свето Предање“, Свети Владика Николај одговара: „То су сва она духовна блага која смо наследили од наших светих предака...“ На блогу Вашег сарадника у мисионарским лекцијама о томе шта је Свето Предање даје се следећи одговор: „Под „Светим Предањем“ подразумева се оно што људи који истински верују и који поштују Бога речју и делом предају један другоме и претци потомцима: учење вере, Закон Божији, Свете Тајне и свештене обреде.“ А на питање где се чува Свето Предање одговор је следећи: „Сви који заиста верују, сједињени Светим Предањем вере, у целини и прејемствено, како је Божански установљено, чине Цркву, која и јесте верни чувар Светог Предања, или, по речима Светог Апостола Павла – Црква Бога живога, стуби тврђава истине (1. Тим. 3,15).“ Свети Василије Велики о Предању каже: „Од догмата и поука сачуваних у Цркви неке имамо у писаном облику, док смо неке примили од апостолског предања, кроз прејемство у тајности. И једно и друго има исту силу за побожност, чему неће противречити нико ко је макар и мало упућен у црквени поредак. Јер ако се усудимо да одбацимо неписане обичаје, као да они нису од великог значаја, неприметно ћемо нанети штету Јеванђељу у ономе што је најважније, а од апостолске ће проповеди остати тек пусто име.“

Сведочанство из пера проекуменистичког и проновотарског архимандрита да је Св. Владика Николај у Чисту среду причешћивао богојављенском водицом

Иако увиђамо да нема смисла да  Вам наводимо било какве доказе, јер сте веома чврсто уверени у своје ставове, ипак ћемо Вам навести, и то из пера архимандрита Јована (Радосављевића), човека који нам је недавно претио да нас могу прегазити кола због овог што радимо (реч је о духовнику Иринеја Буловића, дакле неком ко подржава екуменисте и новотарце због чега његово сведочанство добија на тежини), сведочанство о томе да је Свети Владика Николај причешћивао богојављенском водицом у Часну среду:

 „/.../ Тако дочекујем у Жичи и први Часни пост (1939), где мора да се види ко се како подвизава и како пости; „ко је вјера, а ко је невјера”.

На Беле покладе сви смо присуствовали вечерњем богослужењу заједно са Владиком. У цркви се нисмо опраштали с братством, већ у монашкој трпезарији после вечере. Тада је на вечери заједно са нама и Владика. По завршетку вечере и читања „Лествице”, он нам одржи лепу и садржајну поуку којом нас припрема и уводи у пост. Затим, устајемо и прочитамо молитву после вечере, као што смо то учинили и пре вечере. Владика долази до улазних врата, с десне стране, а игуман с леве. Сви по реду прилазимо Владици за благослов и пољубимо му руку, учинивши пред њим поклон. Том приликом Владика, благосиљајући свакога од нас, каже „Прости брате, Бог да прости”! Онда се окрећемо игуману и свима осталим по реду. Поклањамо се једни пред другима, па љубећи се у рамена, а старије и у руку, тражимо једни од других опроштај. Кад се тако сви опростимо, онда се разилазимо сваки у своју келију у апсолутном молчанију.

Правило је манастирско, а и од старине хришћанско, да се од Белих поклада до Чисте среде, после литургије ништа не једе и не пије, а неки то чине чак и до петка, што је у Жичи строго практиковано. Као и сви остали, покушао сам и ја тако да постим. Време се проводило у цркви на богослужењу, у свом келејном правилу и у читању Светог писма и других светих и побожних књига, као и на свом послушанију, ако су неопходна.

Први дан некако сам издржао.

/.../ Најзад је дошло време за устајање. /.../

Некако сам дошао до цркве, и хоћу да уђем на побочна врата до леве певнице. Али ми се нешто смучило, врти ми се у глави и стомак ме боли. Таман да отворим руком врата, паде ми мрак на очи и ја паднем на праг црквени. Кад у том наиђе отац Рафаило, свећар. Тапеља брзо као патка у ходу, па ће ми рећи: „Шта то, пиле, радиш?” Кад ме виде да ћутим и не могу да дођем к себи, повика: „Енеде, па ти се онесвестио! Јеси ли јео шта?” Процедим некако кроз зубе да нисам. Дограби ме одмах за руку, па право са мном у кухињу. Зовну куваре и рече им: „Дајте нешто овом детету да не умре од глади!” Дадоше ми неког тазе хлеба и расола, што су припремили за раднике, и том посластицом, слађом од сваке друге, повратих се некако у живот.

Да, али сада друга мука, шта ћу рећи Владици кад ме буде питао: „Што ниси постио као и остали?” И то ми се заиста догодило.

Сутрадан у среду, Владика служи у Светосавској цркви. Топла, загрејана црква, јер је још зимски период. Народа дошло пуно, па и нека деца. Ја стојим позади у цркви и ћутим. Осећам се кривим. Гледам на оне дечаке и девојчице, моје вршњаке као на какве хероје.  /.../Владика заврши Пређеосвећену литургију и, кад дође време да се причесте светом богојављенском водицом они који су постили, Владика изађе на двери држећи у рукама велики, земљани, лакирани (глеђосани) путир пун свете воде, и уместо кашичице држао је обичну јеловну кашику у руци. Рекао је да сви који су строго постили и уздржавали се од јела и пића од поклада увече, приђу да се причесте светом водом. Тада су сви по реду прилазили, почев од старих монаха, па онда редом и онај народ, па и она деца. Сви се скоро причестише и свакоме Владика даде по три кашике оне свете воде. Само је нас неколико остало, који нисмо пришли и причестили се. Владика је то запазио, и чим смо изашли из цркве одмах ме је питао: зашто се и ја нисам причестио. И кад сам му рекао да нисам могао издржати, укорио ме је као слабића, „а други млађи од тебе издржали су”, вели, „и причестили се.” Обећао сам да ћу и ја идуће године издржати. Тако је и било. /.../“

Из књиге: архимандрит Јован (Радосављевић) Живот и страдања Жиче и Студенице под окупатором (1938 - 1945).

Порука за крај

Ово је, уважени оче прото, тако како јесте. И ми, а верујемо и наши читаоци, Вас молимо: дозволите нам да идемо путем људи које је, у наше дане и у нашем народу, Бог прославио, и да њихове ставове сматрамо руководним начелима свог духовног живота. Ви, наравно, имате право на свој став и своје мишљење и ми, понављамо, немамо намеру да Вам то право оспоравамо. Само нам дозволите да се не слажемо, и да не прихватамо Ваше тумачење Типика, чувајући поштовање и хришћанску љубав у узајамним односима засноване на заједничким догматским и еклисиолошким темељима и спремности да живимо у складу с њима.

Посетиоцима „Борбе за веру“ поручујемо: ШТА ГОД ЧУЈЕТЕ, ВИДИТЕ И ПРОЧИТАТЕ, ПРОВЕРАВАЈТЕ  СВЕТИМ ПРЕДАЊЕМ. АКО ВИДИТЕ ДА БИЛО КО (ОВДЕ УБРАЈАМО И СЕБЕ) СКРЕЋЕ СА СВЕТОНИКОЛАЈЕВСКОГ И СВЕТОЈУСТИНОВСКОГ ПУТА, НЕМОЈТЕ ГА СЛУШАТИ!

НЕКА НАС СВЕ УМУДРИ ГОСПОД НАШ ИСУС ХРИСТОС, БОГ СРБА И СВИХ ПРАВОСЛАВНИХ НАРОДА!