Владика бачки Иринеј Буловић нашао се под светлом медијских рефлектора. Ненавикнут на то да његово дело буде под критичком лупом јавности, он се одмах претворио у скрушеног и смерног великопосног подвижника, запањеног наводним клеветама своје братије епископа и дрских новинара, који њега, доживотног портпарола СПЦ, доводе у неугодан положај, па се сад види ко прикрива писмо од свенародног значаја од очију јавности.

Овај „смерни исихаста“ потонуо је у крајњу скромност, називајући себе само једним од епископа СПЦ, који не може да утиче ни на Сабор, ни на патријарха. Заборавио је да помене сва своја досадашња (не)дела, учињена у име Фанара и Ватикана, као и Сједињених Америчких Држава, чији су Фанар и Ватикан савезници. Заборавио је да каже како је спречио патријарха Павла да се обрати народу на молебану у храму Светог Саве на Врачару после пада Крајине 1995. Заборавио је да каже како је спречио одлуку о иступању СПЦ из Светског савета цркава. Заборавио је да каже како се пробијао у политичке кругове Слободана Милошевића (Мира Марковић сматрала га је блиским човеком њене породице), па код Коштунице, па 2006. код Тадића (о томе имају Викиликсове депеше), да би се, на крају, убацио код актуелног председника Србије, Николића, кога је посећивао док је штрајковао глађу  у току предизборне борбе. Заборавио је да нам каже шта његово духовно чадо, владика Порфирије, ради на челу РРА. Заборавио је да нам прича колико му је земље вратила држава, и колико пара (са којима се уопште не зна шта бива) убира од изнајмљивања те земље. Заборавио је да нам исприча зашто је покупио црквене књиге из свих парохија и ставио их у Нови Сад и зашто се његови свештеници масовно жене Хрватицама, Мађарицама и слично (наравно, против тих народа немамо ништа, али инославно васпитање попадија, осим код Буловића, никад није било препорука за брак са православним свештеником). Заборавио је да нам каже ко му је дао право да у име целе Цркве прави ТВ Њу ејџ екуменистички верски календар. Оно што је он „заборавио“, ми нисмо. Тек толико, да се подсетимо дела овог великопосног, али „оклеветаног“ аскете, човека чија је једина жудња воља за моћ.

Уредништво

+++

Епископ бачки др Иринеј

Ко шта скрива, а ко шта открива?

Фамозни Недељник је данас, 4. априла, на страни 22 и даље, објавио веома прљав клеветнички текст под насловом „Владика бачки сакрио писмо СПЦ о Косову”. Колико је истинит наслов текста, толико су истините и све остале сплеткарске комбинаторике и инсинуације садржане у њему.

Истина је веома једноставна: владика бачки није ништа сакрио него је само поступио по благослову Патријарха српског и по одлуци Светог Синода да се писмо не објављује, а они који су га неовлашћено, на морално недопустив начин, објавили, — притом најпре нередиговани нацрт писма, а сад, ево, захваљујући Недељниковим добрим везама са лицима која спомиње у споменутој пашквили извесног Вељка Миладиновића, и у његовој коначној форми, — нека се поносе својим поступком у ове пречасне дане Велике Четрдесетнице! Затим, владика Иринеј није тек само „изменио две-три речи” него је нацрт писма малко и описменио, а и избацио је читав један ирелевантни одељак на црногорске теме, и то не по својој „цензорској” самовољи него опет по вољи Светог Синода, уз сагласно мишљење митрополита Амфилохија, аутора (или коаутора?) концепта писма који би заслуживао и да уђе у Гинисову књигу као светски рекорд по медијским обрадама и разрадама.

Остале пикантерије су још бесмисленије. Владика Иринеј хоће да мења изборни систем у Цркви? Каква глупост! Он, као и сваки други епископ, може дати овакав или онакав предлог, а једино Сабор одлучује. Колико право су својевремено имали предлагачи садашњег изборног система, толико право имају и евентуални предлагачи другачијег система, па, међу њима, и епископ бачки. Следи прича о „цензури” истог у Патријаршији, толикој „да је владици Атанасију забрањено да у Православљу објави своје писмо о Косову”. Притом, нити је владика Атанасије свој текст доставио окривљеном од Недељника епископу бачком на увид или мишљење, нити је Иринеј бачки ишта знао о том „писму о Косову”, а поготову га није „забранио”, како подмеће Недељник.

Истог нивоа је довођење имена и делања владике бачког у везу са писањем и пискарањем разних „верских аналитичара”, као и његов тобожњи покушај да „сакрије” став Цркве о Косову „по налогу власти”. Зар тај исти владика бачки не износи став Цркве о Косову непрестано, што службено, у име Синода и Сабора, што у својим личним ауторским текстовима? А ако он дела „по налогу власти”, занимљиво би било знати по чијем налогу дејствују Недељникови информатори и сабеседници, нарочито онај који прети чистком „неподобних” — а вала и непоћудних — епископа, сматрајући себе довољно безгрешним да може први да баци камен на грешнике. Наравно, ко је све грешник, првенствено међу владикама, не мора се доказивати — довољно је отворити странице Недељника или, још боље, ослушнути непогрешиви суд његових саговорника.

А тек „плетенија словес” на кадровске теме у епископату наше Цркве! Тек је то посластица...

Све у свему, Недељникова пашквила је доказ еволуције критичког и аналитичког новинарства у трач-новинарство најниже врсте на српској медијској сцени, а медијски ангажман појединих црквених личности, попут овог у Недељнику, и не само у њему, показатељ је, нажалост, и алармантне дистрофије црквене с(а)вести  и онде где не би смело да је буде.

http://www.eparhija-backa.rs