Заиста, шта се то дешава међу нама? Како је могуће да се Србска Црква, која је увек била народна Црква и у којој није било клерикализма, а поготово клерократије, дође у овакво стање у коме је виши и нижи клир тако много отуђен од своје пастве? Какав се то зли дух уселио међу нас, па се више не разумемо? Ствар није само догматска и канонска (екуменизам, модернизам,итд.) Ствар је, пре свега, духовна: десило се нешто у нашем духу. Шта? На то нам одговара руски свештеник Тимотеј Сељски у свом тексту „Црква фарисеја“*:

>>Лик религиозног вође јудејског народа се тако често појављује на страницама Јеванђеља, да нам се то може понекад учинити претераним. Нису ли јеванђелисти могли приказати посебно Христов лик, да тако кажемо "у чистом облику", не поредећи Га са фарисејима?/.../ …Под фарисејем се уобичајено подразумева сваки гордељивац, који је ревностан у придржавању свих канона и обреда и који за то очекује милост Божју као награду за своју "чистоту" и презирање свих "нечистих" грешника. Мада то није у потпуности тачно. Сличне особине имају и есени, вероватно и караими и друге секте "чистих" Јудеја и хришћани слични њима. Есени се ипак разликују од фарисеја, јер су и настали као реакција на фарисејство. То значи да су се у нечему разишли.

 У суштини, главна карактерна црта фарисеја није у гордости. Фарисеји нису секташи, нису елита неких чистунаца, већ духовне вође целог народа. Они су увек вође, које, како је самокритички изјавио један руски револуционар, не прихватају споредне улоге. Циљ је у томе да се заузда душа Божјег народа, а све остало су само средства. Овај циљ је опет настао из добронамерне жеље да се очува спољашња црквена организација без уздања у Господа и силу Његову. Овакво спасење у току своје дугогодишње еволуције води ка томе да се спасавају само спасиоци, који уствари сада сачињавају Цркву а народ који долази мере према својој мери.

Нема "чистих" јеретика, који би могли или покушали да се уподобе фарисејима, иако неки делимично копирају неке њихове спољашње особине. Није случајно да је Господ у причи о виноградару упоредио фарисеје са злим виноградарима, који желе да присвоје виноград Божји, убију Наследника Господара винограда и присвоје Његов виноград...

…Из овога можемо закључити да је прва и главна особина фарисеја и њихова природна одлика - човекоугађање у најширем смислу те речи…

…На који начин човекоугађање постиже толико успеха? Наравно, припомажу му стална глума, лицемерје, лаж. Није сваки глумац фарисеј, али је зато сваки фарисеј одличан глумац. Он увек некога глуми, знајући да публика много очекује од њега и зна коју улогу када треба да одигра…

…Духовна власт... Каква сласт и поезија! Са њом се не може упоредити власт ниједног владара, чак ни цара. Свака друга земаљска величина гаси се пред њом. Ради ње могу се жртвовати и стари црквени обичаји, па чак и црквени канони. "Милошћу Божјом, иако смо недостојни, додељена нам је велика одговорност да будимо у народу духовност и моралност, да лечимо његове душевне ране. Иако немоћни, ми ипак можемо рећи са Апостолом: Све могу у Христу који ми даје моћ.." Овакво задовољство (од власти над људским душама, нап. прир.) не може да разуме обичан човек. Оно расте што се човек пење више по степеницама јерархије. Сваки од њих зна бројност своје пастве, као и у којој мери га паства обожава. Сходно томе, за сваког је потребна одговарајућа реклама, одговарајуће "трубе"...

…Тако да фарисеј може бити само неко ко служи Цркви Божјој. Не појединац, већ првосвештеник, не само најамник, већ посленик у винограду Божјем. Само личност која је заузела "столицу Мојсијеву" са циљем привођења народа себи, а не Богу…

…Господ им је допустио да уђу у виноград. Зашто? Свакако, због греха самог винограда, народа Божјег, који је изгубио живо општење са Господом, престао да Га слуша и заволео више фарисејско ласкање од Божје правде и љубави.

Као слуга Божји, фарисеј се труди да искористи овакво душевно стање народа. Прва дужност свештеника према својој пастви је да јој даје живи пример моралног живота. Он подржава неопходну разлику у моралном потенцијалу између Цркве и света, пропуштајући кроз њу ток Божје благодати и допуштајући му да изврши користан рад: да помогне човеку да се одлепи од моралног "уземљења" у овом свету који у злу лежи и уведе га у Цркву. Тачније, да исправи човека. Подвуцимо да је за стварну поправку човека ова разлика у моралном потенцијалу просто неопходна. Црква је једно, а свет друго: ушавши у прво, збаци са себе бар понешто од другог. Канони цркве, по којима су предвиђени веома дуги рокови оглашавања и епитимија, већ су у почетку стварали јако висок морални напон. Духовно слаби, људи данас овај напон не могу да издрже, те се он, наравно, смањује, али ни у ком случају до нуле, већ само до нивоа стварних човекових снага.

 У таквим условима благодат Божја "делује", препорађајући човека, који прилази не свештенику, који повлађује греховним страстима, већ самом Господу, који га избавља од робовања страстима. Исцељени види да је све што добија милост Божја и Божји дар те почиње да служи Богу, не угађајући човеку-свештенику. Свештеник са своје стране игра споредну улогу, при чему јако незахвалну, уколико и сам човек не жели да се труди на своме спасењу. Нажалост, оних који желе да иду уским путем је увек мање од оних који иду широким, те у том случају нема говора о некаквом утицају на масе.

Шта ради свештеник-фарисеј који свакако није одушевљен оваквим односом? Он самовољно смањује ову разлику духовних потенцијала, пустивши ток Божје благодати у земљу грешног света, залазећи, да тако кажемо, у Божји генератор. Као што је познато код кратког споја ток је максималан, а нема позитивног ефекта. Ако би ово рекли не користећи електротехничку терминологију, фарисеј раздељује Свете Христове Тајне свима редом по своме нахођењу, заборављајући да је услов и циљ примања Светих Тајни морално исправљање човека. Он крсти, причешћује, венчава, опојава свакога ко је дошао код њега као код човека, не обраћајући пажњу да ли они који му долазе траже или не траже Бога у свакој Светој Тајни. Наравно, и фарисеји поштују морал, али свесно уче да поштовање истог не треба да обавезује и оптерећује оне који приступају Светим Тајнама. Светим Тајнама, које су свима доступне. Наравно, и фарисеј може да "натовари" разне непријатне епитимије и обреде, али само као фасаду строгости за непоправљиве грешнике.

Овим се предавалац светиња претвара у раздаваоца треба. Док је предавалац светиња у страху Божјем опомињао народ да чак и ако он човека причести он може остати непричешћен код Господа, дотле раздавалац треба, опслужујући све који дођу, самог себе ставља на место Извора, и у очима народа се труди да заузме место самог Извора. Они који приме светиње код предаваоца Светих Тајни кажу: "Удостојили смо се да се причестимо", а код раздаваоца треба: "Отац нас је причестио". Овакво раздавање треба савремени фарисеји, "преиспуњени љубављу", и сматрају самом љубављу.

Међутим, ова љубав је веома далеко од праве, јеванђелске љубави. Права љубав се ником не намеће, не мами људе себи, за разлику од фарисејског угађања пастви, али захтева потпуно самоодрицање онога ко је окуси, осети њену благост и прими је. Господ Исус Христос је своју љубав према нама доказао крсном смрћу и свима који желе да иду за Њим дао да носе крст, свакоме према својој снази. На пример, он опрашта Закхеју без иједне речи, али за то тражи чврсто обећање промене живота у његовом срцу. Исто је и у случају Хананејке, оца ђавоиманог младића, блуднице која је добила опроштај на фарисејском ручку. Неопходни су вера, покајање, решеност да се промени живот, који и јесу дарови Божји али само онима који их свим срцем ишту. У свом безмерном милосрђу према палим људима Господ пред њих поставља врло конкретне захтеве. Он није ни налик на савремене моралне минималисте, ма како то они жарко желели.

 На тај начин олако раздавање светиња, са накнадом или чак бесплатно, има позитиван ефекат за фарисеја, јер везује човека не за Бога, него за раздаваоца, који је олако разрешио све прошле грехе човека и ставио му до знања да не брине за будуће. Ко је олако добио опроштај за грехе, "по протекцији", тај ће хтео - не хтео испуњавати и лакша послушања која му даје духовник, који све његове грехе узима на себе. Зато се и дешава да раздаваоци светиња скоро нагоне људе да се крсте код њих или причесте без претходне припреме. Причестивши се овако једанпут, двапут, човек као да губи стидљиву целомудреност душе, која се раније не би усудила да олако приступи светињи. После тога, он тешко да ће отићи од фарисеја, јер биће га срамота кајати се негде другде осим тамо где се тако немарно причешћивао. Ово је разлог што се и данас практикује "општа исповест". Ко је пошао овим путем у сигурним је рукама, неће он нигде побећи.

 На тај начин постиже се циљ: Божји виноград полако преузимају лукави посленици. Следећи корак је усађивање у Божјем винограду закона послушања. С обзиром да за вас не постоје морална ограничења у односу на Бога, драге овчице, будите љубазне да слушате свог пастира, и не дај Боже да помислите да га осуђујете! Не судите, да и вама не би судили. И не размишљајте о Највећем Пастиру, јер ваш пастир, боље од свих претходних, зна Његову свету вољу о вама.

Карактеристика фарисеја је и то да су они поражавајуће глуви и неми за сва Божја знамења, а од Бога их непрестано траже. "Јер, иако је учинио толика знамења пред њима, не вјероваху у Њега." (Јов. 13,37)…

 …Још једном подвлачимо да је зрела фарисејска организација много гора од било какве јереси. То је Црква, и све је као у Цркви, тако да се уопште не примећује разлика. Слично је било и са Латинима, али су се код њих врло брзо појавиле разне јереси. Фарисејска црква се свим силама труди да јој се не замери ни најмање одступање у јерес. Споља је све у духу православља. У пракси се може десити да се цемент не споји баш добро са циглама, те да се неки чланови Фарисејске цркве не могу спојити са њеним злим темељем. У одређеном моменту, ове цигле ће бити избачене из фарисејске структуре и, оставивши фарисеје, следоваће примеру апостола. Нажалост, таквих је јако мало. Савле је био само изузетак. А по правилу, ту су обраћеници из реда Самарјана и безбожника и људи страни Цркви уопште, а посебно фарисејској…

...Црква фарисеја се у новозаветна времена још није појавила на историјској сцени. Очигледно није још време, мада њена појава тек предстоји после царске Константиновске епохе и периода комунистичког вавилонског ропства...

…Очигледно, са оваквом тенденцијом развоја "спој" пастира новог типа и новог типа пастве, која верује у непогрешивост својих пастира, без претходне њихове провере и поређења са пастирима прошлости постаће сама Црква, а не нека организација ван Цркве, која ће се трудити да обједини све организације које су раније отпале од ње.

У току овог обједињавања може се појавити нови тип екуменизма. Фарисејство може да обједини све јереси, уколико се оне формално одрекну својих заблуда. Неке од спорних тачака својих богословских теорија јеретици могу и да ревидирају у корист православних догмата, али не ради служења истини, већ ради уједињења са Црквом фарисеја, која ће све више задобијати власт и ауторитет у овом свету. Данас ни јеретици нису више оно што су били, не заступају више своје ставове по цену живота. Тако ће доћи до обједињења.

Формално, са православне тачке гледишта, и предање и догмати могу остати неизмењени. А фактички јединство ће се базирати на стравичној равнодушности према овим "споменицима прошлости", оружју и средствима одбране, која су користили наши Оци. Покретачка снага оваквог уједињења биће жеља да се завлада целим Божјим виноградом…<<

Дакле, по свештенику Тимотеју Сељском, ситуација у Цркви је таква да се примећује власт једног новог, сасвим другачијег и Истинитој Цркви туђег духа, који се шири великом брзином. Не само међу пастирима, него и међу паством. Јер, паства тражи оне који их чешу по ушима и не оптерећују подвизима,код којих све може, само ако си „ у послушању“ – не Цркви, него њима, фарисејима. А последице? Страшне. Нема помоћи Божје, јер Бога нико и не тражи. Ево Тимотеја Сељског:“ …Први пут било је неопходно непосредно Божје мешање да би се Божји виноград на крају предао новим виноградарима и тако створио нови Божји народ. Нема више од кога да се по други пут ствара нови Божји народ. Сви су се просветили, а затим пламсали вером, да би се угасили - неко пре, неко касније. Опет је потребно непосредно Божје мешање, а то сада значи Други долазак Господа и крај историје. Неоспорно, крај изградње фарисејске цркве биће крунисан зацарењем антихриста, док ће споља све блистати сјајем привидног православља…“

Господе, спаси нас квасца фарисејског, који је лицемерје!

ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

_____________

٭ Текст је део већег чланка (http://borbazaveru.info/content/view/1246/30/ ) – прим. саст.