Уреднику листа Вечерње новости, Објавили сте писмо епископа Григорија у Вашем листу од 9. и 10.12.2008., у коме је овај надобудни епископ, оптерећен гордошћу због које је Сатана протеран са неба, а Адам истеран из раја, епископу који држи свима лекцију, а само себи не уме, индиректно поменуо моје име у негативној констатацији.
У тексту првог дела писма, где је констатовао, да насупрот "свежим и одговорним људима", који су жељни литургијских промена у СПЦ, дакле оних који крше каноне, саборску одлуку и стварају раскол у Православном народу Божијем, насупрот онима који "стоје изанђали, потрошени, тужни људи изгубљене вере. Они то надокнађују фанатизмом, страхом, слепилом и дивљељем себи... као на пример...један пропали поп политичар, недоучени професор и уз то моралиста", чиме је епископ показао ко је на Христовом путу, а ко не; ко етикетира људе у духу минулог комунизма, и свог претходника, а ко не; ко је моралиста кад осуђује све друге, и ко је ослепљен фантизмом, ко је толико оптерећен прелешћу гордости, ко је везан за материјална добра, иако је положио пред Богом завет сиромаштва, завет девствености, да не идем даље. За овог епископа нема нико у СПЦ ко је достојан да служи Богу и своме роди, осим њега самог. А Господ је рекао, а не ја: "што не учинисте једноме од ове Моје најмање браће, (ни) Мени (не) учинисте" (Мт 25, 40. 45). Разочаран, ваљда, што није изабран за патријарха, а све је припремио као цар, у јеванђелској причи о Великој гозби, који је, како кажу, за то ангажовао, чак и извесне глобалисте из иностранства, епископ Григорије, је ово, иначе дијагностички добро писмо, оптеретио једом и жучју, етикетирањем свих, па и мене међу најстаријим свештеницима у СПЦ, речју поп, а не речју отац, чиме епископ доказује да нема ни елементарно домаће и верско васпитање. Он је изабран за епископа, играјући ногама ("ногомет", како кажу браћа преко Дрине), а ја сам пет година учио Богословију, четири године БФ СПЦ, три године био на последипломским студијама у иностранству, докторирао на два факултета, па опет сам, за овог надобудног, гордошћу и саблажњивим животом оптерећеног човека, недоучен, а он учен само зато што се бавио борилачким вештинама и фудбалом, и да није било тога и његовог претходника, никад не би постао епископ СПЦ, а камоли патријарх; епископа који не поштује ни положене монашке завете, које је дао Богу, а камоли мене; који не зна шта Господ учи "Не судите да вам се не суди“ (Мт 7, 1-3), а он суди свима архијерејима, мени, самозваном академику, само себи не. А у Хришћанству је дозвољена само једна осуда: осуда себе за своје грехе, који манир нема епископ. Осим свега тога, ја нисам учествовао у избору патријарха, јер нисам архијереј, па не знам зашто се епископ на мене окомио; ја нисам "пропали поп политичар", јер сам се бавио духовном обновом српског народа и међу обезбоженим политичарима, то јест, бавио сам се толико политиком колико је то чинио и Свети Сава, који ми је, поред Господа Христа, узор живота и вере: ја нисам "недоучени професор", јер имам завршену петоразредну Богословију, и то Богословију "Свети Сава", Богословски факултет СПЦ где сам проглашен за најбољег дипломираног студента те године, заједно са једном монахињом, имам два доктората: богословски и философски; провео сам пет година на последипломским студијама у Оксфорду и, напокон, што нисам заражем вирусом екуменизма и ватиканизма, што се не би могло рећи за дотичног епископа. Поред свега тога, ја имам: скоро два пута више година службе Богу и своме роду у СПЦ него што епископ има година живота и епископовања заједно; а онај који не поштује ни своју старију сабраћу архијереје, а камоли најмању, зна се шта је - најамник у Цркви чији је циљ богаћење и највиши положај; упркос мојим годинама живота ја сам духовно млад и чио, борац за веру, чиме се не може епископ подичи. И не знам какав ће он изгледати у мојим годинама; што моја вера није изанђала нити изгубљена, већ је као у "дечака Христовог"; што сам се одлучио да идем у Богословију у најгоре време тираније атеизма и комунизма 1949., када епископ није био ни у повоју у утробама својих родитеља; кад се епископ није ни родио, ја постао свештеник СПЦ (1956), и храбро исповедао веру по комунистичким и верским трибинама у Београду и по свету, кад се епископ није ни родио нити био зачет. А ако се ико бави политиком више од мене, то чини епископ Григорије, који посећује екуменисте и они њега, иде на молитвене скупове у Вашингтон и Лондон, тражи да се Караџић и Младић предају, не зна са каквим правом. Све што сам чинио, радио сам то са жарком жељом и вером, како и моје име говори, да се посветим у свему служби Богу и СПЦ, и моја вера не јењава, упркос мојих подмаклих година, па ћемо видети како ће завршити своју каријеру, епископ који ме напада. Уосталом, оба ћемо, као слуге Божије или најамници, дати одговор на Страшном суду Христа Господа. Епископ би морао да зна да сам ја постао свештеник како би се борио, не за своје позиције у Цркви, већ позиције Цркве и православне вере у нашем народу; не да будем епископ, као што је то чинио епископ, поред осталог играјући фудбал са епископом Атанасијем Јевтићем; не да се борим, по сваку цену, да будем патријарх помоћу лобиста и глобалиста, као што то чини дотични епископ, који је, како неки кажу, нудио чак и новац сваком епископу који гласа за њега да буде патријарх, што је за веру тежак грех симоније, а по државном праву мито и корупција - кривица за кривично гоњење. А што се тиче да сам "пропали поп политичар", што ме јако заболело, то је велика заблуда, али не моја него епископова, који се више бавио политиком и то антисрпском, него ја, шетајући и додворавајући се глобалистима у Вашингтону, Лондону, Ватикану, који га данас подржавају да буде и патријарх; што је тражио од г. Караџића и Младића да се предају Хагу, не на фер суђење, него на уморство у тамници, као у давно турско доба; што га подражавају глобалисти, а он сам има болесну амбицију, да по сваку цену буде патријарх. Ја немам те људе уза себе, политичаре и измећаре, које има епископ; ја нисам никада био доушник, ма које обавештајне службе, и због тога су ми претили у војсци војним судом, на грађанском суду - робијом и ликвидацијом, о чему постоје докази у војним и полицијским архивама Југославије, у СУП-у у мом Досијеу дебљине најдебље књиге. ДБ ми је брак разорио, баш за то што сам био антикомуниста; у мом Досијеу постоје докази да су ме шпијунирали чак епископи и свештеници, да не кажем простачки попови, чији термин употребљава епископ; што сам нашао у свом Досијеу, све податке о избору епископа Павла за патријарха. Не знам да ли су сада у тај Досије распореда за избор епископа Григорија за патријарха у Сабору ставили те податке? А такви, какав је епископ Григорије, Иринеј Буловић и неки други, који се боре против мене у СПЦ, код ДБ, Ватикана и других, показују своје лице и душу пред Господом, а не моје, кога етикетирају и олајавају. Завршићу ово своје писмо, бојим се са мало неучтивом констатацијом, али то је закључак наше народне мудрости: Ко је на поповску капу лајао, увек се је кајао. О овом скандалу сам дао изјаву Куриру, истог дана по објављивању, на захтев њиховог новинара, који ту изјаву није "смео" да објави. Молим Вас г. Уредниче, да овај мој протест објавите у Вашем листу сходно Закону о штампи, на чему ћу Вам бити захвалан. У супротном, јавност ће Вас осудити као навијачки и необјективан медиј информисања. Београд, 11.12.2008. Др Жарко Гавриловић, протојереј Упућено: Вечерњим новостима, Св. Арх. Синоду СПЦ на даљу надлежност, на Интернет |