header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow РЕЧ СВЕТООТАЧКА arrow Владимир Димитријевић: Господар прстенова: велика бајка или пут у прелест?
Владимир Димитријевић: Господар прстенова: велика бајка или пут у прелест? Штампај Е-пошта
петак, 12 април 2013

 Једно накнадно ауторско објашњење

Читаоцима „Борбе за веру“ дужан сам једно објашњење. Наиме, текстови о Толкину појавили су се у првој половини прве деценије овога века, у часопису „Црквени живот“ У Београду,а поводом екранизације Толкиновог романа „Господар прстенова“, који је постао један од најгледанијих филмова из области тзв.“епске фантастике“ свих времена. Сада је у биоскопима „Хобит“, филм настао по роману који претходи „Господару прстенова“. Желећи да читаоцима помогнем у размишљању о савременим уметничким делима, одлучио сам да ове текстове поновим на „Борби за веру“.

+++

 Нешто о Толкину

Једна од ствари које су ме болеле кад сам виђао тротомник „Господар прстенова" и „Силмарилион" у издањима на србском језику штампаним деведесетих година управо минулог века била је чињеница да их је објавила ИП „Езотерија", кућа која је највише допринела ширењу окултизма, па и сатанизма, на нашем простору (издали су сва кључна дела Алистера Кроулија, чак и „Магику", у којој се говори, поред осталог, и о жртвовању детета да би се добиле магијске моћи.)

Наравно, ИП „Езотерија" је купила ауторска права, али покојном Толкину се сигурно не би свидело да су га штампали издавачи „Велике звери", које се Британија гнушала док год је била хришћанска земља. Јер, Толкин је био римокатолички хришћанин, и пријатељ искрених верника, с којима се састајао у неформалном клубу „Мастиљара" (Инклинга) и од којих је најпознатији свакако био Клајв Стејплз Луис, писац „Нарнијанских хроника" и „Једноставно Хришћанства". (Моје расположење се недавно поправило, кад је, у једном, тврдо укориченом, тому, „Господара прстенова" издала „Народна књига" из Београда. Они барем никад, нису штампали Кроулија.) Ко је, у ствари био писац саге о прстену моћи?

Џон Роналд Рејел Толкин рођен је 3. јануара 1892. године у Јужној Африци, од оца Артура и мајке Мејбл. Артур је био син пропалог произвођача клавира, али је малом Џону тетка Грејс причала како су они потомци Хоенцолерна, и како се једна њихов предак (TOLL KUHN - „ЛУДО ХРАБРИ") борио под Бечом против Турака 1529. Тетка Грејс је говорила да су Толкини прешли из Француске у Енглеску 1794, бежећи од револуционарног терора. Предак-избеглица биоје музичар и сајџија, па су Толкини правили клавире све док Артуров отац, а Џонов деда, није банкротирао. Џонова мајка се са њим и његовим новорођеним братом Хиларијем 1895. вратилау Енглеску, јер деца нису могла да се навикну на афричку климу. Отац је требало да им се придружи, али је умро 1896. и Џон је остао сироче. Деца су од малих ногу живела у живописној енглеској провинцији, која ће Толкина надахнути да опише миран и безбрижан живот хобитског Округа. Године 1900. Мејбл је прешла у римокатолицизам, што је изазвало гнев породице; она је, међутим, била упорна, и њен син је заувек остао у тој вери.

Мајка Џона и Хиларија се тешко разболела од шећерне болести, и умрла 1904. Децу је на старање оставила свештенику Френсису Моргану, који се о њима усрдно бринуо. Толкин је похађао школу краља Едварда у центру Бирмингема, и ту постао један од најбољих ђака, показавши занимање за филологију, англосаксонски језик и енглески чосеровог доба. Нарочито су га надахњивали староенглески спев „Беовулф", о боју са чудовиштем и, наравно, једна од најлепших легенди артуријанског циклуса - „Сер Гавен и Зелени витез". Читао је много и о нордијској митологији, а занимао се за пантеон древних Германа. Измишљао је и своје „личне" језике, поигравајући се речима - настали су „животињски", „новобесмислени" и „грчкозвучећи" језици...

У деветнаестој години Толкин је заволео девојку Идит Брет, такође сироче. Старатељ му није дао да је виђа док не постане пунолетан, али Толкиново срце се запалило љубављу, и он ће својој Идит остати веран до краја живота.

Затим је уследило школовање на Оксфорду, где је учио класичне науке и упоредну филологију, код захтевног и одличног професора Џозефа Рајта. Млади Толкин је много читао, писао, маштао, склапао нове језике, нарочито га је опчинио фински („Калевалу" је читао у оригиналу), који ће му касније бити основа за граматику и лексикон „високовиловњачког говора". Читао је Еде, исландске митове, саге, дела о измишљеним земљама чији је аутор био Виљем Морис. Године 1914. написао је песму „Путовање Ерендила Вечерње звезде" која је постала основа његове митологије.

Године 1916. је, са одликом, дипломирао на Оксфорду, оженио се Идит, и отишао у рат у Француску. Учествовао је у бици на Соми, која га је згрозила као „животињски ужас" у коме човек губи људски лик. Тада су му се згадили творци ратова, моћници који моћ остварују преко невиних, обичних људи, бачених у вртлоге историје (ти обични људи ће касније постати добри Хобити, а жеља да се моћницима одузме Прстен моћи, и да Мордор злих волшебника заувек нестане пратиће Толкина целог живота.) Добио је „рововску грозницу", враћен у отаџбину и тако преживео рат... Замишљен над тиме што Енглеска нема снажан митолошки систем попут „Келевале", решио је да окупи низ легенди које ће се кретати од космогонијских митова до романтичних бајки, и да све своје митотворство посвети Отаџбини. Почеле су да се рађају приче: о паду вилењачког Гондолина под ударом мрачног господара Моргота, али и повест о нежним супружницима, Берену и Лутијени, који се зла нису плашили јер су се неизмерно волели (баш као писац и његова Идит.)

Родио му се син Џон. Године 1924. постао је професор на Универзитету у Лидсу, где је студентима, у „Викиншком клубу", читао саге. Вратио се у Оксфорд, са низом већ написаних прича из „Силмарилиона". Ту је живео мирно, са супругом, три сина (Џоном, Мајклом, Кристофером) и кћеркицом Присилом. Предавао је на Оксфорду, радио са студентима и уживао у породичном животу, који је један од најлепших идеала „Господара прстенова" (сетимо се да је Семвајс Гемџи роман завршио уздахом повратка свом дому, супрузи и деци.) Почео је да се дружи и са Клајвом Стејплзом Луисом и да посећуе састанке „Мастиљара" где су једни другима читали одломке из својих књига у настајању. Два професора, један старе енглеске књижевности (Толкин), а други ренесансне енглеске књижевности (Луис) увек су имали о чему да причају, макар се у свему и не слагали.

Толкин је уживао у томе да забавља своју децу, да им прича приче и игра се с њима. Маскирао се час у поларног медведа, час у англо- саксонског ратника. Деци је за сваки Божић писао приче - поклоне. И студенти су га волели: рецитовао им је „Беовулфа" на англосаксонском и певао им на старонордијском. Писао је, далеко од очију јавности, своје ремек-дело, не журећи са њим и пуштајући га да сазри... Све док, уморан од прегледања студентских задатака, није забележио, на маргини једног од њих, реченицу: „У једној рупи у земљи живео је хобит". Није знао ко је хобит, и шта тражи у рупи. Уобразиља га је повела даље, и, мало-помало, настао је први значајни роман толкиновске саге, „Хобит", о малом Билбу Багинсу, дебељушку из мирног Округа, који с патуљцима креће у потрагу за благом и борбу против змаја, да би дошао до једног чудног прстена, кадрог да сваког ко га има учини невидљивим, али и да му срце и душу заувек поквари жељом за моћи и господарењем. Године 1936. роман је изашао, и наишао на леп пријем и код деце и код одраслих. Књига је била илустрована Толкиновим цртежима. Продала се за три месеца и била објављена и у Америци.

Издавач, Стенли Анвин, тражио је још прича о хобитима, али Толкин је имао само скице и незавршене планове... Године 1938, ни сам не знајући куда би га прича могла одвести, креће у писање да би сазнао нешто више о Билбовом прстену... Повезује све са легендама из „Силмарилиона", од којих многе већ постоје... Синуло му је да је Билбов прстен у ствари давно изгубљени прстен мрачног господара сенки Саурона, који би хтео да потчини цео свет. И све је почело да се уклапа. Беснео је II светски рат, синови су му били у војсци, али Толкин није могао да не прича причу, и она је расла све до обима од око 1800 страна, постајући „Господар прстенова".

После дугог и упорног рада, роман се коначно појавио 1954. године. „Изложио сам срце да се у њега пуца", рекао је писац. Књига је углавном била одушевљено прихваћена, а Толкинова слава је расла (иако он није изменио свој уобичајени, породични начин живота, и остаојетамо гдеје живео)... Супруга му је умрла 1971, а он две године касније. Носио је титулу доктора Окфордског универзитета, и орден Британске империје који је примио из руку Краљице.

Толкин је сахрањен поред своје супруге, а на споменику су, испод њихових, имена Берена и Лутијене, драге и драгог из „Силмарилиона" који су се усудили да се својом љубављу супротставе Господару таме. Један од оних који су о Толкину писали, говорећи о именима Берена и Лутијена на њиховом гробу, с правом запажа: „...Она као да наговештавају да ће у свету у коме живимо људи какав је био професор Толкин, нажалост, и сами постати бајковити ликови, у чије ће само постојање бити тешко поверовати". Конфучије је говорио: „Не верујем да ћу данас срести свеца, али ако сретнем племенитог човека, бићу задовољан". Изгледа да ће племенити људи у доба киборга без срца постајати све ређи и ређи. Јер, као што су говорили хришћански апологети раних дана Цркве, објашњавајући Сократову смрт, ђаво не трпи ни зрно добра у човеку макар човек и не био православан (па је због тога нахушкао судије против Сократа, учитеља морала узвишенијег но што је био дотадашњи.) Ђаво ће се трудити да онемогући појаву људи који својим стваралаштвом ближњима доносе утеху и радост.

Толкиново схватање мита

Велики мајстор бајки за одрасле, Џон Роналд Рејел Толкин, у својој аутопоетичкој књизи „Дрво и лист" настојавао је на тумачењу бајке као неке врсте предхришћанске философије која се у најбитнијим својим елементима слаже са Хришћанством и његовим погледом на свет. У једном разговору са пријатељем Клајвом Стејплзом Луисом, такође хришћанским писцем, Толкин је рекао: „Дрво зовеш дрветом и о тој речи више не размишљаш. Али оно није било дрво док га неко није тако назвао. Звезду зовеш звездом и додајеш да је то тек лопта материје која се држи математичке путање. Именуући ствари и описуући их, ти сам изналазиш сопствене термине о њима. А као што је говор изум повезан са појавама и идејама, тако је и мит изум у вези са истином. Ми смо створени од Бога и стога, мада митови које смо исплели неизбежно садрже грешку, они разоткривају и зрак праве светлости, вечне истине која је са Богом. Тек стварајући митове, постајући подтворац који измишља приче, Човек може тежити Савршенству које је познавао пре Пада. Иако наши митови лутају, они су ипак на трагу, ма како несигурном, праве луке, док материјалистички „прогрес" води само зјапећем понору и Гвозденој Круни сила зла". Пошто је човек створен по лику Творца неба и земље, и он сам може да саздаје „секундарне светове". Неки пут његова стваралачка уобразиља служи тами али то је злоупотреба Богом дароване моћи, а не оно што је Бог хтео када је човеку дао да ствара. Толкин у свом огледу о бајци каже да је Еванђеље књига која у себе укључу е суштину свих бајки света - јер је у њему откривен - „највеличанственији и најдовршенији од свих замисливих Срећних Крајева" (а свака бајка се завршава Срећним Крајем.) Божић је „Срећни Крај" приче о човековом вапијању за Богом, а најсрећнији Крај је, свакако, Васкрсење, победа над смрћу. Еванђеље није укинуло људске бајке, него их је обасјало, и Срећном Крају дало прави смисао...

Опасности на Толкиновом путу

У свом изврсном тексту о музици и васпитању, јеромонах Јован (Ћулибрк) је упозорио на чињеницу да Толкинова књига представља дело са великом снагом завођења указујући на пример познатог музичара Сида Берета, једног од оснивача „Пинк Флојда". Берет се, наиме, прочитавши „Господара прстенова" потпуно повукао из овога света, у свом дому направио инсценацију која подсећа на пределе Толкинове Средње земље и утонуо у „виртуелну стварност" романа. У тексту Алексеја Јаковљева-Козирјева и Димитрија Ваљуженича „Борба са палим ангелима" („Човек је виши од звезда", Светигора 1998.) налази се и овакво размишљање: „Књижаре и киосци пуни су најразноврсније лектире на чијим страницама се добро бори против злаи, наравно, односи победу. Што се златиче, чини се даје свејасно. Али шта рећи за сумњиво добро које нам се нуди? Каква покретачка снага стоји иза њега? Узмимо, рецимо, веома занимљиве, крајње атрактивно написане, књиге професора Оксфордског универзитета Џона Толкина: „Дрво и лист", „Тамо и назад", „Господар прстенова" и др. Шта можемо да запазимо?

Очарани читалац сазерцава дивне красоте „паралелног света", машта га одводи у тајанствену „вилинску земљу". Племенити патуљци и благородне виле боре се са одвратним злим бићима. Свака књига има невероватно занимљив сиже. Приповедање је динамично, узбудљиво. Романтичарске фантазије очаравају читаоца, пред чијим очима се води жестока борба између добра и зла да би на крају, дакако, победили позитивни јунаци.

Има оних који сматрају да оваква „ремек-дела", заснована на нордијској митологији, изазивају истинска хришћанска осећања, те су стога препоручљива у васпитавању деце свих узраста. Међутим, све те бајке, легенде и фантазије нису никако тако наивне као што би се на први поглед могло учинити. Фолклор на коме се заснивају у себи крије повелик слој древног паганског демонизма. Али што је још значајније, аутор тих „симпатичних" фантастичних прича добро зна да има посла са „натприродним минијатурним бићима" која одликуе магијска снага. И даље: „паралелни светови" и „вилинске земље" јесу творевине палих, одбачених духова. Под маском племенитих патуљака и вила скривају се лажљиви, подмукли, сурови демони. Морамо да одамо признање Толкину на његовој отворености и искрености. Деси му се да ипак открије куда доспевају љубитељи његових фантастичних прича. „Пут у земљу снова није исто што и пут у рајска насеља", признаје учени списатељ" (Дрво и лист", Москва, с. 14)". Треба, ради истине, додати да ова реченица има и наставак: Толкин каже да пут у вилинску земљу, колико он то поима, није ни пут у ад, него се налази у међупростору људског стваралаштва и слободе.

Енглеска између два рата, као и већина традиционалних хришћанских земаља Европе, нашла се на снажном удару безбожништва и разулареног секуларизма коме, на први поглед, као да није било уставе. У покушају да се утекне од простачког рационализма просветитељског „патуљастог ума", многи интелектуалци су се окренули истраживању подсвесног, митског, неразумног или надразумног. Таква је била судбина ирског песника Виљема Батлера Јејтса, члана магијске дружине „Златна зора", који је покушао да у времену у коме „средиште више не држи" и „соко више не чује соколара" („Други долазак") изгради једну нову, спасоносну личну митологију (књигу „Визија" написао је по диктату духова, који су му се јавили преко леди Грегори.) Таква је, на другој страни, била судбина и Џејмса Џојса, који је у „Финегановом бдењу" покушао да постане „бог" и створи читав један нови свет, заснован на језицима и митовима многих народа. И Толкинов покушај може се тумачити као бекство од лажног, безбожног света, у коме нема места за човека и његове богостремне потребе. Наравно, ово бекство није могло бити сасвим успешно, јер се није заснивало на хришћанском откривењу него на настојању да се вратимо митској праоснови човековој (сличан је био и подухват Карла Г. Јунга, оснивача гностичко-паганске дубинске психологије и архетипологије.)

У својој студији о нихилизму, „Човек против Бога", отац Серафим (Роуз) описује немоћ виталистичког одговора на вулгарни материјализам управо из перспективе чињенице да је витализам пут који не води ка Христу, и да и сам припада нихилистичкој подлози: „Главни интелектуални мотор виталистичког покрета је реакција против искључења више реалности из реалистички 'упрошћеног' света. Прихватајући ово, с друге стране морамо прихватити потпун неуспех витализма на том пољу... Овде сасвим разумљива јадиковка над губитком духовних вредности постаје узрок, с једне стране, субјективним фантазијама и (понекад) правом сатанизму, што они некри- тички узимају као 'откровење духовног' света, а с друге површном еклектицизму који црпе идеје из сваке цивилизације и сваког доба, налазећи потпуно произвољну везу између тих погрешно схваћених фрагмената и сопствених изопачених схватања. Реализам своди натприродно на природно, истину на објективност; витализам иде још да даље, и све своди на субјективни утисак и доживљај".

Толкинов покушај се, дакле, налази на пола пута између традиционалног, хришћанског погледа на свет и виталистичког неомитологизма чији је циљ да омогући бекство од стравне стварности технотроних утопија. И није нимало случајно да су управо Енглези, који целој Европи увек изгледају као хладни рационалисти, у ствари највише од свих у 19. и 20. веку волели да маштају и причају бајке (сетимо се само Оскара Вајлда, Луиса Керола, Џејмса Метјуа Берија, РадардаКиплинга, Кла'ва Стејплза Луиса, то јест Алисе у земљи чуда, Петра Пана, хобита, земље Нарнија, Моглија и Шир Кана). Као што каже још један Енглез, Борхесов омиљени писац Честертон: „Само је здравом разуму позната дивља поезија безумља". Јер, наставља он, „у бајкама је душа здрава, а свет препун чудеса. У реалистичком роману свет је чамотан и обичан, а душа се грчи од бола. Бајка говори о томе шта здрав човек ради у земљи чуда; савремени роман о томе шта безумник чини у земљи досаде" (подвлачење наше, В. Д.)

Шта се Толкину десило на његовом путу? Неоспорно, Толкин је био хришћанин, и то искрен. Он је митски свет Средње Земље очистио од свих двосмислености паганизма, без којих нема ниједног изворног митолошког система (довољно је сетити се Аполона, бога лепоте и заштитника уметности, који се у Делфима јавља у виду змије - питона; или мајанског бога Квецалкоатла који је, иако заштитник онога што је светло и племенито, ипак „перната змија".) Енглески писац је узео индоевропска предања и избацио из њих све мутно и двојствено што им припада; слободно се може рећи да је направио „хришћанску редукцију" митологије. Вилењаци су вилењаци, а Орци Орци; Арагорн је Арагорн, а Црвјезик - Црвјезик. Иако се одушевљавао светом германских митова, Толкин је умео да се на време заустави кад би видео куда неки од њих воде. Његова хришћанска порука је: тежња ка моћи је демонска; жеља за влашћу над другима људе може претворити у назгуле, Утваре Прстена, љуштуре без душе. У том смислу Толкин је био врло јасан. Кад се појавила застрашуућа моћ нуклеарне енергије, он је рекао:, Ако уопште има икаквих упућивања на савременост у мојој причи, онда се она односе на, како се мени чини, најшире раширену претпоставку нашег времена: да ако смо у стању да нешто урадимо, то морамо да урадимо. Мени се то чини потпуно погрешним. Највећи примери деловања духа и разума су у одрицању" (подвлачење наше, В. Д.) То јест, Толкин је стајао на становишту хришћанске аскезе, смерног одрицања од моћи која, неукроћена разумом и љубављу, води у понор. Фродо је пример понуђен свима...

Међутим, неки читаоци митова ишли су у другом правцу. Један вагнеријанац, који је, док је Берлин горео у априлу 1945, оригиналне партитуре немачког композитора склонио у сеф као кључно благо свог режима и погледа на свет, сматрао је да германска митологија води ка „тевтонском бесу" Одинових пратилаца који су се, у току бојева, од људи претварали у звери. Као што знамо, овај митолог, члан „Германенордена" и „Друштва Туле", окултиста и теософ, звао се Адолф Хитлер. Толкин га није подносио. Године 1941, писао је свом сину Мајклу, питомцу Краљевске војне академије: „Провео сам највећи део свог живота, још откако сам био твојих година, проучавајући германска питања (у општем смислу, који укључује Енглеску и Скандинавију). Има много више снаге и истине у „германском" идеалу него што неуки људи замишљају... У сваком случају, ја имам у овом рату једну горућу личну мржњу и огорченост - која би од мене вероватно направила бољег војникау четрдесет деветој него што сам то био у двадесет другој -према том проклетом малом незналици Адолфу Хитлеру који руши, изопачује, врхунски допринос Европи, који сам увек волео, и покушавао да га представим у правом светлу. Нигде, игром случаја, није он био узвишенији него у Енглеској, нити раније освећен"... У ствари, Толкинова огорченост Хитлером била је огорченост довођењем вагнеријанске идеологије до крајњих закључака: јер Вагнер је препознао „прстен Нибелунга" као кључни символ германског идентитета, а у „двадесетом веку музика Вагнеровог „Прстена Нибелунгаје постала тако блиско повезана са нацистичком партијом и успоном Трећег Рајха да су они постали синоними у свести људи.

Током II светског рата велике теме и традиције Потраге за Прстеном су узурпиране (или, како је Толкин то видео, уништене, изопачене и злоупотребљене) од стране немачке државе с којом се Толкинов народ бори у рату /.../ Нацисте је у потрази за прстеном привлачила идеализација тежње ка моћи због ње саме /.../ (Толкин) је веровао да је чак и за доброг човека стремљење ка моћи само по себи зло које ће пробити људски дух и душу" (Дејвид Деј, „Толкинов прстен"). Очито, Толкинова и Хитлерова реинтерпретација мита о прстену моћи биле су радикално различите...

Али, иако оплемењена митологија, и Толкинова прича је митологија. А идење од Логоса ка миту, од Христа ка паганизму (макар и „пречишћеном", морално христијанизованом) је увек враћање уназад. Руски истраживач П. Маљков са правом каже: „Толкин је сматрао да су митови и бајке - једно исто. Сви се они, по његовој дефиницији, скупа кувају и мешају у чаробном лонцу, а одатле свако узима што жели. Честертон је говорио о нечем сасвим другом. Он је писао о осуђености на пропаст сваке митологије, а свет је поредио са бајком. Схватио је оно што Толкин није успевао сасвим да појми. Било који мит, макар да и јесте измислица, не покушаватолико да самим собом достигне апсолутну истину, колико претендује на то да је кривотвори (или макар заклони) својом приповедном привлачношћу, бујношћу маште и јаркошћу песничких слика. Са бајком је ствар сасвим другачија. Она ништа не покушава да кривотвори или замени; она стреми само томе да у полупараболичној форми и помоћу својеврсног „кенозиса" (самоуманења) читаоцу или слушаоцу пренесе неке аутентичне вредности - или моралног типа (на нивоу људске етике) или чак сакрално - космолошког типа (на нивоу „божанске" онтологије)". Толкин је, нарочито у космогонијском „Силмарилиону", репаганизовао свет који је хтео да прикаже. Иако је Творац свега Један - Илуватар („Father of All"), ипак они које је створио нису смерни ангели, него двојствени богови паганске митологије. Маљков наставља: „Тако је покушај да се сазда идејно-уметничка синтеза учињен, али исход му је неуспешан, јер је вршен не толико из убеђења и личне вере, колико једино путем стваралачке уобразиље. Замисао - сасвим „митолошку" - писац је у суштини само „допуњавао" идејама хришћанског вероучења. У целини, писац је пренебрегао религиозно- символичку (самим тим, и уметничку) традицију „саборног" искуства хришћанства. Одатле и резултат: покушавши да подигне мит на ниво вере у Откривење, Толкин је понизио Откривење до нивоа измислице, мита". Зато је сасвим умесна примедба јеромон. Јована (Ћулибрка) у огледу „О музици и васпитању": „Џ. Р. Р. Толкин у основу читавог свог измишљеног свијета ставља музичку - иначе плотинистичку - космогонију, у којој Једини ствара Свете што су изданак његове мисли; он им предлаже музичку тему која се претвара у Биће када се правилно одсвира. Губи се дакле ЛОГОСНОСТ - Платон се бунио само због занемаривања ријечи, а овдје се ријеч губи потпуно, а Глас враћа у немуштост".

Уместо закључка

Али, без обзира на све (чак и на то што је Пејџ тврдио да је надахнуће за „Stairway to Heaven", песму посвећену „богу" свог учитеља, сатанисте Кроулија, добио читајући „Господара прстенова", Толкинова потрага била је хришћанска по својој етичности. Јер, Толкин показује да идеја „моћ је право" јесте сатанистичка, и да припада злом Лекору и његовом слуги Саурону. Човеку не треба моћ, него љубав и милосрђе. Зато није случајно да је, упркос снажних ликова Добра какви су Гандалф, Арагорн, Леголас и слични, кључни јунак у борби против зле силе Прстена - доброћудни Хобит Фродо, праћен својим, често комично нејаким другарима. Зашто је писац учинио да Фродо, лишен сваке надљудскости (за разлику од ничеанског „натчовека" и његове хитлеровске карикатуре) буде кључна личност Дружине? Толкин то објашњава: „Хобити су, наравно, заправо замишљени као једна грана изричито људске расе (не као Вилењаци или Патуљци)... Они су потпуно лишени нељудских моћи, представљени су као они који су више у додиру с „природом", и, за људе необично, лишени амбиције или похлепе за богатством. Створени су као мали растом, делом да би приказали маленкост човека, једноставног, немаштовитог, просечног човека... а углавном да би открили створењима мале физичке снаге запањуући и неочекивани хероизам обичног човекакад се нађе у шкрипцу"... Фродо није бацио прстен у понор својом снагом; напротив, он се колебао. Прстена се домогао Голум, негдашњи његов власник, коме је Фродо поклонио живот из чистог милосрђа и који ће, упркос свему издати Фрода (али, попут Јуде, пропашће скупа са својом издајом.) То јест, како вели Дејвид Деј: „На крају, свет не спасавају моћ ума нити телесна снага, већ нагони људског срца. Проста људска способност да се осети сажаљење на крају омогућава да зло буде побеђено".

И управо ту долазимо до разлога за популарност филма „Господар прстенова", коме фанатични „толкиновци" „пребацују да није веран слову романа (рецимо, у првом филму нема, за зло нерањивог, Тома Бомбадила и његове дивне госпе Златозорне.) Режисер „Господара" Питер Џексон заиста није сасвим веран слову дела (мада се и ту трудио), али је веран духу истог, и већ у првом наставку је умео да нам каже како је Фродо, окружен свим чудима магије, од „беле" Гандалфове, преко „сиве" Саруманове, до „црне" Сауронове, у ствари главни јунак, јер је јунак срца. И Арагорн и Боромир и Леголас и Гимли - сви ће бити у сенци Фрода Багинса и његова три другара, обична три човека у времену које је, како рече Шекспир, „искочило из зглоба". Зато није случајно да је „Господар прстенова" у свему надмашио Коламбасовог „Харија Потера", празну окултистичку причицу за „промену парадигме" у дечјем свету. Није случајно што је Џексонов филм добио тако мало „Оскара" за кључне своје елементе (добио је „Оскаре" за споредне ствари). Филм је политички крајње „некоректан". Веран „старој парадигми", витештву и племенитости хришћанских идеала западног Средњег века, са недвосмисленом поделом на Добре и зле (при чему су Добри увек узвишени и лепи, а Зли подли и ружни), он се није могао допасти медијским манипулаторима Новог светског поретка. Сам, редитељ је необичан, бар по мерилима „врлог новог света". Јан Мекелен, глумац који глуми Гандалфа, о њему каже: „Кад сам већ стигао на Нови Зеланд (где је филм сниман, нап. В. Д.), погледао сам „Небеска створења" (најпознатији досадашњи Џексонов филм, нап. В. Д.) и схватио да се ради о човеку великог укуса, интегритета, урођене преданости и побожности. Питер је савршено обична особа која живи породичним животом, а он нас је ту и примио јер је хтео да будемо породица. Зато је он необичан, и зато ћу трчећи доћи само ако ме позове да играм у његовом следећем филму".

Пошто је тако „старомодан", и са тако јасном поруком да је свет „старе парадигме", свет правих јунака који се не плаше правог зла, једини заиста људски свет, Џексонов филм је постао један од најгледанијих у историји кинематографије (што га, у време масовних медијских прелести, не препоручу е само по себи, али ипак показу е да су људи гладни и жедни праве, чисте и светле, Приче.) Сви глумци, од Илаје Вуда (Фродо) до Вига Мортенсена (Арагорн) одабрани су изврсно; у филму има, поред епског, и пуно лирског. (Предели Новог Зеланда су поезија... Тује и неизбежни Толкинов хумор, који страву Сауроновог ока или Утвара Прстена кроти и зауздава на веома танан начин. Једном речју, права бајка, бајка какве дуго (још од времена оних руских) нисмо видели.

Иако Толкинов покушај христијанизације мита није сасвим успео, и може човека довести у „виртуелну стварност" којом се бежи од правог ужаса доба Новог поретка (сличног Хитлеровом, и у сличној потрази за моћи самом по себи, моћи која је право Хага и „хуманитарних интервенција"), ипак је реч о хришћанском покушају и хришћанској парадигми. Зато ми је драго што „Езотерија" више нема монопол на Толкина, и што се прекрасни превод Зорана Стојановића (чини ми се - лепши и звучнији од оригинала) може наћи код другог издавача...

Вредности културе су увек условне. За оне којима су Пролог и Житија светих свакодневно штиво, „Господар прстенова" сигурно да нема значаја. Али, ако дете нашег доба треба да бира између племенитог Фрода и вешца Харија Потера, Фродо је ипак бољи избор.

 

Последњи пут ажурирано ( субота, 13 април 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 29 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.