ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ И ПАНДОРИНА КУТИЈА 

(Корисничко име „Саће“)

 Баш бих волео да неко ово проследи и неком владики. Можда помогне да се похватају конци. Сви имају неко своје виђење решења, али ја сматрам да би ванредни Сабор морао био коначно решење наших проблема и крај приче. Нема више прегањања преко медија и срамоте.

Ево једног размишљања пре Свете Литургије, а кад се вратим са службе, можда се нешто и промени. Шта Бог да. Надам се да нисам потпуно у праву и да ће нас молитва и заједничарење на Литургији увек изнова преображавати, а ако овде има иситине, онда смо баш замрсили конце:

Поред живог и свесног српског патријарха Павла који мора да живи на ВМА.

Поред живог и здравог и врло способног патријарховог помоћника београдског владике Атанасија Раките.

Поред живог и здравог и свудаприсутног патријарховог заменика у Синоду митрополита Амфилохија.

Поред живог и здравог и незамењивог ПР-а наше Цркве владике Иринеја Буловића који је увек ту негде.

Поред живог и здравог и легалног Синода СПЦ којег је изгласао Свети Сабор свих српских владика.

Поред свих могућих саборских комисија.

Поред СВИХ ЊИХ, и изнад свих њих појављује се чувени фудбалер Григорије Требињалдо који тврди да зна шта је најбоље за нашу Цркву. Он је јавно забринут.

Он зна и хоће све да нас ослободи и спасе неподносиве заблуде.
То је срамота и увреда за коју владика Григорије мора да се покаје и да буде долично кажњен.

Самохвалисаво истиче своје пуне храмове као да је то једино мерило побожности и праве вере? Па и све остале Епархије се труде и раде како знају и умеју и можда нису имале такве услове да постигну исти развој као Епархија захумско-херцеговачка, али развој других Епархија нико не може порећи. Можда остале Епархије не желе да се баве производњом скупоцених алкохолних пића! Можда остале Епархије нису прихватале баш сваку донацију која долети однекуд. Можда друге Епархије не желе да граде спортске терене него светосавске културне клубове! Нема смисла упоређивати Епархије с обзиром да је сваки Епископ од Бога добио благослов да управља одређеним градом и облашћу. Нема бољих епископа кад су сви од Бога постављени. Нема мањих и већих. Сви су равноправни. Па ни Патријарх није већи и бољи од других Епископа. Нисмо ми паписти и никада нећемо бити. Он је последњи владика, којег стављамо у зачеље да би имали огледало пред собом.

У својој узаврелој глави, која понекад и прокипи, па људи помисле ето искрености, ето сузица, владика Григорије је покренуо медијски талас по целој Србији. А што је најгоре, најмање о Цркви данас разговарају побожни људи из Цркве, а највише разговарају сви они којима је Григорије дао за право да умишљају да су део Цркве и да имају права да дискутују о црквеним питањима. Он је покренуо лавину нецрквених умишљених фаца широм Србије који су једва чекали да им неко да за право да „мисле о Цркви“. Медији су пуни таквих некрштених, често богоборних, понекад крштених а нецрквених грађана који сад разглабају о великим црквеним проблемима које је покренуо владика Григорије. Црква под хитно мора да се одлучи хоће ли у свој живот укључивати јавност или неће. Ако неће онда мора да научи јавност да је то право верника да сами размишљају о својим проблемима чак и кад се служе медијима. Нема свако право да се бави црквеним проблемима, али сви имају право да користе државни јавни сервис. Ако се неки владика обрати на државној телевизији, он се пре свега обраћа активним верницима, а не баш свим гледаоцима. И из његовог наступа мора бити јасно коме се обраћа. Немају сви грађани Србије иста права у Цркви. Једни су верни синови Цркве, а други су некрштени, или нецрквени, или атеисти... Друго је то кад се бавимо мисионарским радом. Због неразумевања медија смо дошли до велике збрке и владика Григорије је отворио Пандорину кутију.

Још једна недопустива ствар је што се он меша у рад друге Епархије. Он може бити забринут за стање у патријарховој Епархији, али не сме себи да допусти да јавно критикује рад те Епархије. На тај начин се дрско меша у рад београдске Епархије и то је строго забрањено црквеним канонима и кажњиво.

Наша Црква има толико способних владика и црквених тела да заиста нема потребе за неким самохвалисавцем. У Цркви постоји ред, света хијерархија. Зна се где је место да се постављају питања и да се решавају проблеми. На седницама Светог Сабора. На седницама Синода. Не у кафани преко пута, не у медијима. Толико има поштених и предањских начина да се расправе проблеми који нападају Цркву, да је засита непоштено и непромишљено слати писмо на 50 адреса и то факсом, интернетом, поштом и голубовима писмоношама за сваки случај. Дакле, и више је него јасно да то писмо није било намењено само владикама. То више нико не може да порекне. А за ту намеру да износи прљав веш у медије, владика Григорије мора бити позван да се покаје и да схвати шта је урадио кад је овако непромишљено дао прљав материјал свакој шуши у Србији. Који год да му је био циљ, промашио је и сипао је уље на ватру, благо речено.

Он је тај који је први јавно потврдио да постоје две струје у Цркви. Сви су сумњали, сви су шушкали, сви су нагађали, претпостављали да се нешто дешава, а он је јавно потврдио да постоје 2 струје и не само то, него да су те струје страшно посвађане. Те струје се разликују по питањима где не сме бити разлике. Има питања где се можемо разлчиковати а више је оних где не сме бити разлике, ипак се ми бавимо духовним истинама. Знали смо ми за те разлике. Ко је у Цркви - није наиван. Али није знала цела Србија. Пре њега је знао само 1% Срба, а сада знају сви који гледају ТВ и читају новине. До њега су сви порицали да постоје струје и разлике. Сад сви могу лепо да се разочарају у владике и у Цркву. Не може непросвећен народ да схвати ту наивну причу да је нормално да се владике расправљају. Не можемо им препричавати односе апостола Петра и Павла. Срби Цркву још увек доживљавају као светињу, као светосавску светињу, где није било оваквих лакрдија и циркуса. Циганска посла. Било је понекад црних оваца, али никада није било овакво стање. Никада поверење није било оволико пољуљано. И у најгоре комунистичко време је народ имао више поштовања према Цркви него данас. Једна је ствар када владика Никанор на некој трибини изопшти владику Атанасија као некога ко шећка и смета по епархијама, јер његову изјаву није чуо нико осим оне неколицине која иде редовно у Цркву, и још пола од тога, а сасвим је друга прича кад популарни фудбалер изнесе јавну критику јеретика и реметилаца мира у СПЦ именујући владике Никанора, Јефрема, Атанасија... Ово је чула и видела скоро цела Србија и згрозила се јер јој се слика о Цркви почела рушити. Поверење је почело да се руши. Да ли је то владика намерно или ненамерно учинио, уопште више није битно. Млеко је просуто. Сличан је пример и са оним јавним критикама владике Артемија од стране Синода и Гаје Г. Гајића поводом његове Епархије. Али и ту је штета неупоредиво мања јер Србе данас више не интересује Косово, па је број слушалаца опет неупоредиво мањи од овог скандала.

Србе више интересује да ли је владика Пахомије заиста педофил као што се стално прича, јер наш народ бомбардују са свих страна таквим душебрижничким серијама, репортажама, филмовима, чланцима. Сви су у трипу „људских права“, „насиља“, „епропских стандарда и традиција“. Да ли у Европи педофили имају иста права као „сексуалне раднице“ (проститутке) или се то правно третира другачије... И опет владика Григорије спомену јадног владику Пахомија. И заиста смо грдно погрешили што није било црквене истраге. Али шта ће нам сад још и то да један владика доводи у питање одлуке државних власти које су пресудиле и закључиле случај.

Владика Григорије није нашао за сходно да „воли“ свог Митрополита Амфилохија у слободно време, него баш путем писма. Као да није могао то лично да му каже, или њему лично да пошаље писмо. И збиља има право да буде љут на њега, само што заборавља ко је газда. Много се они воле кад треба остварити неки циљ, али чим једно другом окрену леђа, почињу ситне сујете. То је она „екуменска љубав“ на делу, која покушава да замени Божији закон. А ево и плодова те њихове „љубави“. Ја тебе војводом, ти мене сердаром.

Како ли се сада осећа наш патријарх? Сам на ВМА, чита, моли се. Бог зна да ли је чуо за овај скандал. Да је он заиста, заиста хтео да се повуче са трона, он би инсистирао, и послао још једну молбу, и још једну. Све би учинио да објасни да је неопходно да се повуче. Али очигледно да није хтео. Да је озбиљно хтео да се повуче, увелико би се повукао у неки манастир. Али он ипак нешто друго има на уму. Није одлучио да оде у неки манастир да се монахиње брину о њему. Можда га ниједан манастир није позвао? Можда он има неки други план? Боже сачувај колику смо му срамоту нанели. На муци се познају јунаци. Не пада снег да покрије брег, него да екуменисти покажу трагове.

Ево плана. Заиста нашој Цркви треба освежење, и то освежење може да донесе само Христос, а ми треба да се потрудимо да ову нашу срамоту оперемо, да исправимо грешке ако их је било. Треба сазвати под хитно ванредни Сабор који се не би завршио све док се и последњи проблем не разреши. На том Сабору би била дозвољена сва „убојита“ црквена средства само да се дође до Истине и правог мира. Нико други уместо нас неће решити наше проблеме. Не могу се проблеми решавати ван Сабора. Горд је овај покушај владике Григорија да направи збрку у јавности и да помеша бабе и жабе. А само нам малицко фали да дође до рата између баба и жаба у Србији. Шта ће нам опет грађански рат. Све треба решити на ванредном Светом Архијерејском Сабору јер оно што оставимо за после, умножава се, метастазира и онда мора Христос да донесе мач. Ако се на Сабору покаже да неко мора да трпи, онда боље нека трпи него да Црква уништи поверење код народа. Црквени проблеми морају да се решавају унутар Цркве, пре и после Литургије, на Литургији, на Саборима, у црквеним медијима у парохијским домовима и светосавским клубовима. А осталима се треба захвалити на пажњи и „добронамерности“. Народ боље да се бави својим проблемима, хоће ли уопште преживети у 21. веку, шта ће сутра јести у Европској Унији, шаргарепе са штапа или ону Буриданову сламу. Нама тренутно окупирају и распродају државу а ми се бавимо фудбалерским фрустрацијама.

          Aдминистратор сајта Видовдан.орг:

“Две грешке. Грдиш вл. Григорија и форум Верујем. Овде мора доћи катанац“

Извор: Видовдан. орг