Како је дошао у Епархију жичку, још 1935. године,  Владика Николај је подигао нову цркву Светог Саве у продужетку нове народне трпезарије. Живопис у цркви и трпезарији радио је руски емигрант,руски племић Јован Мајендорф.Владика је подигао и нови  владичански, а затим и монашки конак, у чијем приземљу је била жичка мисионарска штампарија, којом је руководио др Радоје Арсовић, потоњи монах Јаков.

Владика је уређивао и  старо монашко гробље, према Ибру, где је подигао црквицу.Подигао је и ново гробље, преко пута манастира, са капелом где се стално служило за упокојене.Он се трудио и да уради рибњак, агијазму, споменик патријарху Варнави, спомен Српској Шајкачи, као и цркву Светог Јована Крститеља над улазном капијом. Новинар „Политике“, Каличанин, који је редовно извештавао из Жиче, јављао је да је „циљ да се у Жичи створи дванаест олтара како би се могло служити даноноћно богослужење,што ће истовремено симболизирати дванаест Христових апостола. На овај начин постићи ће се да у Жичи ниједан минут неће бити, а да се на некоме од ових дванаест олатара не служи служба Божја“.Подигао је Николај и библиотеку у коју је сместио сва издања Геце Кона, која му је овај поклонио, као и своју колекцију књига из младости   - преко пет хиљада наслова (све је изгорело кад су Немци бомбардовали Жичу).  Намеравао је Владика и да подигне националну галерију, која би била испуњена сликама из историје Срба.

Свети Николај Жички је у манастир увео светогорски типик, и у Жичи је стално био понеко од светогорских монаха, попут оца Рафаила, старца Онуфрија, старца Мине. Најдуже је у Жичи боравио отац Евстатије из Хиландара, који је у манастиру био до 1941, а затим прешао у Преображење. У Жичи се устајало око пола три, а у петнаест до три ударало се у клепало и почињала је полуноћница. У три сата је почињало јутрење са катизмама,канонима и читањем свих часова, а у продужетку је била Света Литургија. Све је трајало око три и по до четири часа.Духовни живот у овој светој обитељи био је на највишем нивоу.

То  је уочила и Исидора Секулић, која је о Николају тих година писала:”На Господину  Николају, и на његову раду, види се вокација јасно и читко,као што се јасно и читко види купола његове Жиче; као што ће се ускоро јасно видети и чути жички звоник и његово брујање;као што, на начин кресница, блиставо испламсавају у клисури Овчар-Каблара, са обе стране Мораве, дивне старе обитељи, које се опет понављају и оживљују, да их опет буде дванаест на броју. Вокација, то је посебан дар од Бога, и од народног определења. Задатак по вокацији испуњава се, дакле, и тешко и са заносом:некада у напору робовском, некада у срећи радосника који види да настаје нешто што други људи не виде./.../Он ( Николај, нап. аут. )нема пјатиљетку; нема у сваком џепу нацртан план и нанизан рачун; нема велику касу пуну новаца. Господин Николај је духовни неимар: иде за вокацијом;сарадници су му безимени прости људи, у већем броју од именованих и знаних, јер је у простих већа радост од давања./.../Прође човек доста манастира, и види да је само Жича изузетак./.../Жича, уосталом, има своје оправдање. Она је изузетк међу манастирима.Она стоји „у свету“, на раскршћу друмова.По положају и традицији,          она треба да постане врста Светосавска институције,једно организаторно,чак и административно средиште за једну пространу област манастира и насеља,а у и извесном смислу и за цео српски народ./.../Манастири би морали бринути како да се народ проведе кроз искушења на другу обалу живота/.../Да ли  манастир као Жича, са свима својим ликовима,од олтара до штампарије,може бити посредник за неки савез између Цркве и Државе и Народа? посредник за ону политичку енергију коју је нашао Свети Сава, и која се састоји у јединству народа око једне вредности од онога света?/.../Господин Николај труди се да опаше народ једним мистичним зидом од самих манастира. Од сићушног Јовања,стиснутог између стене Каблара и валовите Мораве, преко Жиче, преко Савине Студенице, па даље и зракасто у свим правцима Српства, док се опет не вратимо у Шумадију...Тај зид ће, и може и мора,боље одолевати напастима сваке врсте него „непробојни“ зидови тврђава, кула, стражара, тамница“.

У Жичу су, са свих страна, хитали да се поклоне Срби и Србкиње. Владика Николај се трудио да поклоништво уреди у складу са захтевима побожности. Тако је у „Мисионару“ 1939. објавио упутство како изводити ђачке екскурзије, у коме је нагласио да посета монашкој обитељи није обичан излет, и да они који долазе нису туристи него поклоници који не треба да само засићују“радознале очи“, него да хране и богате своје душе. Кад ђаци дођу у задужбине својих предака, они ту треба да се обраћају Богу и целивају светиње, као и сав побожни народ, молећи се за живе, упокојене, краља и народ, наставнике и добротворе. Од њих се очекује да посте кад се у манастиру пости, и не траже мрсну храну, да праве метаније пре но што целивају мошти, да у храму певају црквене,  а ван храма духовне и родољубиве песме. Сви треба да моле за благослов, а болешљиви да им се читају молитве за здравље. Они манастирима ништа не треба да плаћају преноћиште и храну, али треба да, у складу са обичајима старих, однесу у манастир бар тамјан, уље или свеће од воска, а ко жели да се на његовом хлебу и вину служи Литургија, да понесе просфору и вино.Ко преноћи у манстиру, треба да учествује на богослужењу. Сви би требало да знају понеку молитву или химну Светом Сави, а ко зна словенски, нека приђе певници да пева... 

Из Жиче је Николај дејствовао широм Епархије, свуда обнављајући, подижући, украшавајући. Обновио је манастир Стјеник под Јелицом, у коме се налажаху мошти Светог Јована Стјеничког, као и цркву Јежевицу, задужбину бана Милутина.Обновио је манастир Велуће у Жупи Александровачкој, као и манастир Стрмац, а и Клисуру код Ариља. Велика мисао му је била духовна обнова Љубостиње. Краљица Марија, удовица краља Александра, мислила је да се повуче у Љубостињу и замонаши, кад краљ Петар достигне пунолетство, у чему би се угледала на Свету Евгенију, царицу Милицу. Са њом би у монаштво пошле и неке друге угледне Српкиње, међу којима се помињала и Исидора Секулић.Љубостиња је требало да постане школа за девојке које се спремају за монаштво.

Подизао је дечија хранилишта у Чачку, Краљеву, Горњем Милановцу, Крагујевцу. О хранилишту у Чачку Друштво православних жена „Царица Милица“ писало је Бану Дринске бановине у Сарајеву:“У нашем граду Чачку постоји велики број сиромашних занатлија и радника.Да би исхранили себе и своју ситну децу,отац и мајка су запослени по фабрикама, радионицама и другим пословима.И док они по цео дан проводе на раду, дотле су њихова деца остављена сама себи и улици.Ову стварност у нашем граду Чачку запазио је Његово Преосвештенство Епископ Жички Господин Николај,те је својим личним материјалним средствима отворио Дечије хранилиште у Чачку,да би се ова сирота деца склонила са улице и имала где провести оно време, које њихови родитељи проводе на раду“.

У Краљеву је Владика Николај подигао Дом за изнемогле старце и старице. Милосрђе Николајево ушло је и у песму, коју су му певали кад је освештавао хранилиште у Крагујевцу:“Но Бог мили Вас к нама упути,/Да Ви наше ублажите јаде,/Ви зидате куће сиротама,/Вама двори на небу се граде.//На све стране Вама благодаре,/Из домова наша деца мила,/Из Краљева, Битоља и Чачка,/ Што су некад незбринута била“.

Обновивши Епархију жичку, Свети Николај Србски постао је ваистину наследник Светог Саве, и зато, како рече авва Јустин, највећи Србин после Светог Саве.