Биљана Ђоровић

Језуитско начело „Циљ оправдава средство“ постало ЈЕ пракса Великог инквизитора који столује у СПЦ

„Убиство карактера“ нације је базична методологија Глобалистана примењена на Србију, и на њој се заснива деловање свих институција Новог светског поретка попут Хашког трибунала, институција Европске уније и саме Србије; оно је обавезујућа матрица за културну  продукцију, историографију, теорију и изнад свега медије и има за циљ да потпуно уништи кредибилитет и углед нације и оних појединаца, институција, друштвених група који се сагледавају као препрека реализацији агенде Новог светског поретка.

„Убиство карактера“ стратешка је и тактичка окосноца медија који у Србији извршавају свој задатак дављења српског битка, френетично и са „вампирским сјајем у очима“ који накада и нигде није забележен, према коме  гебелсовска пропаганда делује пристојно а која се може мерити само са помахниталом кампањом дезинформација, лажи и конструкција пласираних од стране медија на Западу од деведесетих година прошлог века до наших дана. Медији који делују у Србији, попут Рингијеровог Блица (блиц-крига) и „бомбардерске“ мултипотентне медијске куће, финансиране од бројних „задужбинара за демократију“ са Запада, али и свих осталих медија у међувремену кооптираних у глобалистанску армију испирача мозгова и лоботомиста, класичан су пример медија задужених за такозвану „црну пропаганду“ у оквиру које се спроводе оркестриране кампање са циљем да се разори свака чврста тачка на којој се темељи постојање народа и државе. Успешно деловање медија задужених за „црну пропаганду“ почива на поверењу грађана који ове медије доживљавају као своје само зато што се у њима говори и пише на српском језику. Деловање медија је планско и синхронизовано са континуираним обманама усмереним на популацију Запада које реализују њихове „мајке“ - медији диљем Глобалистана, чиме се креира „реалност“ конститутивна за Нови светски поредак, која се поданицма попут ортодоксије утискује у свест и подсвест, чак и у сну. Теледириговано уништавање репутације, форсирана политичка пропаганда и културни механизми усмерени на форматизацију Срба и Србије по мери агенде Глобалистана, постижу далекосежне ефекте. Публика у Србији прихвата све што јој медији сервирају захваљујући дуготрајном и непроблематизованом деловању техника контроле ума, масовне хипнозе и кондиционирања, спроведених кроз континуирано излагање популације шоковима који имају за циљ да је уведу у стање научене беспомоћности (како су то својим истраживањима показали Мартин Селигман а потом и Џон Боулби, излагање шок терапији доводи популацију у стање беспомоћности кроз три основне реакције: протест, очајање и равнодушност).

Потпуна медијска фабрикација догађаја постала је конститутивна за реалност, упркос доказима који у нас пиље са свих страна. Недавни „злочин у Великој Иванчи“  представља најбољи показатељ да је догађај изгубио супстанцијалност и постао објекат промоционалног моделовања, врсте пропаганде која делује као оружје за масовно уништавање реалности – и то ширењем креиране реалности која рачуна на прозводњу панике као окоснице за уништење чула за оријентацију или другим речима – доживљај самог света. Невероватна гомила бесмислених тврдњи, контрадикторних извештаја и бесмислица, упакованих и продатих као реалност у случају догађаја у Великој Иванчи, показују да се налазимо у зони безвремене несреће, неминовне након убиства реалности, што захваљујући стандардизацији медијске продукције непрекидних „шокова“ остаје без значења и одјека.

Лавиринтски свет орвелијанских двомисли нормализован је у условима суштинске занемелости услед константног излагања манипулацијама и лажима, фабрикацијама и спиновима које нужно воде до несамерљивих последица: нестанка осећаја за реалност у процесу који се одвија у синхронизацији деловања тајних агената утицаја, директора војних комуникација и спин доктора.

Медији делују по једноставном обрасцу Великог брата, по којем, уосталом, функционише читав систем: корупција, бизарно, патологија, садизам и перверзија повезују се са појединцима, групама и организацијама које треба дискредитовати у одговарајућем тренутку. Понављање обрасца је непрекидно и провидно, мотиви налогодавца препознатљиви као и циљеви, али људи неупитно следе егзибиционизам медијски произведене реалности која се акомулира и похрањује као артефакт након што оствари своје дејство на чула и несвесно.

Циљеви Глобалистана у односу на Србију су веома јасни и најпрецизније их је изложила доајен антисрбизма, Латинка Перовић, која је крајем октобра прошле године у интервјуу за недељни новосадски лист Magyar Szo изјавила да ће Срби и Србија нестати: „У историји важи за нормалну појаву да поједини народи нестају. Не могу да пронађу своје место у датом свету, беже у затвореност и нестају...“

Тај „дати свет“ није ништа друго до орвелијански устројен Врли нови свет, но Латинка Перовић, жена која је, својевремено савршено се уклопивши у „дати свет“ Титократије, сместила професора Михајла Ђурића у затвор, овако га описује: “Европа има својих проблема, али никада раније оволику шансу још није дала Балкану. Ту шансу... Србија је свакако прокоцкала”,

Но, да Србија не би којим случајем прокоцкала шансу за сопствени нестанак, производи се нова медијска хајка усмерена сада (након „злочина у Великој Иванчи“ и у време велеиздаје земље) на владику зворничко-тузланског Василија (Качавенду) по стандардизованој методологији која се сервира народу који је увелико изгубио чуло за реалност. Нема одмора, ради се пуном паром „24 часа“ на нестанку Србије и промени менталног кода нације и њеном нестанку- медији Новог светског поретка у непрекидном кружном понављању емитују слике и „информације“ уништавајући попут неутронске бомбе или бомбе која усисава сав кисеоник заштитну ауру појединца који постаје екран апсорпције и реапсорпције мрежа, у непрекидном стању терора суманутих идеја карактеристичних за шизофренике. Монтирани порно филмови, „правни докази“, монтирани процеси спремно су чекали у фијоци на знак када их је требало ставити у погон. Медијска стратегија се међутим, савршено уклапа са екуменистичком и представља саму окосницу „датог света“ у коме, како је Латинка Перовић тачно рекла, за Србе места нема и коме се Срби не могу да прилагоде. Језуитско начело „Циљ оправдава средство“ постало је (у складу са премисама датости) пракса Великог инквизитора који столује у СПЦ, а његова је примена, праксеолошки логично, прилагођена правом циљу: подређивању СПЦ земаљској моћи језуитског реда и врховном поглавару католичке цркве.

Да би се то постигло сва средства су допуштена. Особито ђаволова. Медијска.