Никола Н. Живковић

Остала нам је још само Српска православна црква

 Последњих месеци сведоци смо бесомучних напада на поједине монахе, свештенике и владике Српске православне цркве. То нимало не изненађује. Од године 1990. Запад против српског народа води рат. Прво је започео информациону војну. У томе су предњачили традиционални српски «пријатељи»: Немачка, Аустрија и Ватикан.

Из Берлина потекло је и прво признање сецесионистичких југословенских република, Словеније и Хрватске. Стајалиште Берлина прихватиле су убрзо и остале чланице ЕУ и Вашингтон. Уследиле су економске санкције, америчко бомбардовањсе Срба у Босни и Србији. Нарочито после октобра 2000. године, Сједињене Државе са својим савезницима из ЕУ наставиле су информациони рат против Срба.

На удару Западу пре две деценије налазе се три најугледније српске институције: СПЦ, САНУ и армија. Меморанду Српске академије представљен је као «нацистички памфлет», који се залаже за «спровођење етничког чишћења и геноцида против несрпских народа у Југославији.» Прочитао сам Меморандум. Не само да у њему нема никаквог позива на рат, већ је то напротив позив да се смире страсти, да дође до мирног договора међу балканским народима. Све то није ништа помогло, јер Западу уопште није стало до чињеница и аргумената, већ до спровбођења њихових интереса. Каква је стање у САНУ данас, то нам је убедљиво и јасно објаснио академик Василије Крестић.

На сличан начин разбијена је и армија. Представљена је као освајачка и злочиначка, премда се њене касарне налазе на територије Словеније и Хрватске од године 1918.

Преостало је да се уништи најстарија српска институција – Црква. Мало који европски народи могу да се похвале са чињеницом да имају своју стару институцију - сопствену, аутокефалну цркву од 1219, дакле готово осам векова. Армија практично више не постоји, САНУ је доласком Хајдина на чело Акедимије осакаћена. Остао је за Запад незавршен задатак: да се уништи Српска православна црква.

То се спроводи по истом систему као што се радило са војском и са САНУ. Основни циљ информативног, психолошког рата кога Запад води против најважнијих српских институција јесте настојање да се све што је Србима свето упрља, дискредитује и компромитује. А кад је неко тако зао и неморалан, онда Вашингтон, Лондон, Ватикан и Берлин имају право да интервенишу. Словом, легитимност се тако налази у рукама не онога ко се брани, већ у рукама агресора.

Председник Републике мора да поднесе неопозиву оставку не само јер се одриче сопствене државе на Косову, већ и због тога јер Србе вређа, називајући их "Босанцима". Ваљда они знају ко су? Да су били Босанци, не би их аустроугарска власт од 1914. до 1918. повешала и стрељала: најниже бројке говоре око сто хиљада српских жртава. Да ли Томислав Николић толико слабо познаје историју, па да не зна што се догодило са људима у Босни и то само зато јер су били Срби?  На жалост, по мени, није у питању грешка, пропуст, брзоплетост или лапсус, већ та изјава даје верну слику Председника наше државе и његовог поимања историје и политике. Ниједном политичару из Хрватске, на пример,  не би пало на памет да каже како су Хрвати из Босне – «Босанци».

Реч је о добро смишњеној акцији да се, после Црне Горе, и Срби из Босне дисциплинују, а Република Српка укине. Да би се то постигло, ваља основати и Босанску православну цркву. Павелић је основао Хрватску православну цркву. Ти планови су, - после васкрса усташко-нацистичке државе године 1991., постали поново актуални.

Последњих деценија у СПЦ примљено је велики број младих епископа. Неки од њих су се показали као недорасли задатку да воде своје епархије. Само да споменем владику херцеговачког Григорија или браничевског Игњатија. На удару окупаторима послушних медија нашли су се они владике који се противе увођењу «новотарија» у Цркви, који су пре за екоменизам са православним црквама, него са римокатоличким и протестантниким. Такав је био Артемије и очевидно да је то прави разлог да је он био смењен.

Сада се на удару медија нашао владика зворничко-тузлански Василије. Зна се да је он велики пријатељ руског народа, да има добре везе са РПЦ, а веома слабе са Ватиканом. Против њега (али и епископа Врањанског Пахомија), води се бесомучна, прљава кампања од стране београдских медија, чији власници седе у Вашингтону или Берлину, или припадају српским странкама, које уско сарађују са окупатором.

Прочитао сам готово све текстове који оптужују владику зворничко-тузланског Василију. Искази сведока против владике не изгледају ми нимало убедљиви. Упало ми је у очи да су сведоци често мењали своје исказе. Све ме то страшно подсећа на Хашки суд. Колико је само лажних, плаћених сведока разобличио Војсилав Шешељ?

Таква врста линча јесте незамислива на Западу. Београдска штампа се куне да жели да уђе у Европу, а понаша се крајње «неевропски». Није могуће ни помислити да би неки лист у Немачкој или Италији могао да пише такве гадости, без икаквих доказа, на рачун неког римокатоличког или протестантског бискупа. По свим постојећим европским нормама и законима такво писање је не само неморално већ и протузаконито. Зашто о свему ћути Синод СПЦ? Ако српска држава не жели да стане у одбрану српских епископа, можда се правда може да потражи  пред Европским судом у Хагу?

Овиме дижем свој глас у одбрану части и достојанства владике Василија (Качавенде), а тиме и протест против урушавања угледа и уништавања Српске православне цркве.

Искрено,

Никола Н. Живковић, публициста и преводилац

Београд/Берлин