header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Пљување у лице православној Србији на РТС-у
Пљување у лице православној Србији на РТС-у Штампај Е-пошта
петак, 03 мај 2013

 У току дана на мејл су нам се јавили многи наши посетиоци огорчени због приказивања сатанистичког филма „Последње Христово Искушење“ на РТС-у, или тзв. „Медијском јавном сервису грађана Србије“. До сада смо се стотинама пута уверили да Александар Тијанић, главни уредник ове антисрпске и антиправославне телевизије, човек свих режима и кроатофил невиђених размера, не жели да Србији допусти да мисли својом главом, него нам, по задатку Империје чији је стављеник и несмењиви директор, испира мозак, вршећи „бивисобатхедизацију“ становништва, с циљем да оно више никад не буде народ, већ расрбљено и расправослављено бесловесно стадо у служби Новог светског поретка. Није згорег подсетити се да се на челу однарођене Републичке радио дифузне агенције налази епископ јегарски Порфирије - екумениста и новотарац! И овај пример показује да српски глобалисти и екуменисти удруженим снагама раде на разарању српског националног и верског бића. 

Као наш одговор на ово пљување у лице православној Србији на РТС-у, последњих дана Седмице Страдања Христових, доносимо осврт нашег сарадника Владимира Димитријевића на поменути богохулни филм.

Уредништво

+ + +

МРЖЊА ПРЕМА ХРИСТУ И ОБНОВА ПАГАНИЗМА

/.../ Морамо да кажемо да се холивудска христофобија свим силама експлоатише широм света, а увек са циљем да узнемири, уплаши, скрене с пута. Пре „Да Винчијевог кода”, једна од највећих провокација упућених хришћанима био је филм Мартина Скорсезеа, „Последње Христово искушење”.

Годинама после настанка филма, исти је искоришћен да би се 1997. пљунуло у лице православној Русији (а данас, очито, православној Србији – нап. „Борба за веру“). Случај тог емитовања користимо да бисмо показали каквим се стратегијама служе они који воде „ратове у култури”, с тиме да лик Богочовека уклоне из историје.

Често се православни питају – да ли на изазове одговорити или не. Али, као у народној причи, ко одговори, кајаће се, јер је Христос ћутао на Пилатовом суду; а ко не одговори, кајаће се, јер није устао у одбрану поругане светиње. На нама је да савесно изаберемо, и да стојимо иза свог избора. Или, још боље, испред њега.

***

Године 1997, 9. новембра, московска „Независна телевизија” (руска верзија Б 92) емитовала је, упркос огромном противљењу православне јавности и јавном писму упозорења самог патријарха Алексеја II, богохулни филм Мартина Скорсезеа „Последње Хри стово искушење”.

Патријарх Алексеј је молио председника Јељцина и друге људе на власти „да не остану равнодушни према вређању религиозних осећања свог народа”. Због тога је, од стране „либерала”, оптужен да је, малтене, погромаш и нациста. Врховни муфтија Русије назвао је такође овај филм горим од „Сатанских стихова” Салмана Руждија, али је уредник „Нових известија” И. Голембјавски устврдио да „свако ропство почиње у области морала”, а Лав Левинсон, „борац за људска права”, изјавио је да је „свесна сексуална ослобођеност неодвојива од политике, економске и идеолошке слободе”.

„Независна телевизија”, чији је власник Гусински, један од Јељциновских олигарха и дугогодишњи активиста Светског јеврејског конгреса, приредила је чак и „јавно суђење” у свом студију, а поводом приказивања филма (суђење Христу!) Емитовали су филм, и осећали су се победнички.

О каквом остварењу је реч?

Ево неких од „уметничких дијалога”, колико читалац може да поднесе (дијалози су из филма, наравно):

1. „Христ” рече Јуди: „Немам гордости. Не идем у синагогу. Не вршим заповести. Радим суботом”. Јуда: „А ко ће искупити твоје грехе?” „Христ”: „Не знам, борим се”.

2. „Марија” рече гомили: „Опростите мом сину! Он је душевно болестан! Он не зна шта ради! Он има проблеме, откад је био беба. Није му глава у реду”.

3. „Христ” „Марији” током распећа: „Збогом. Опрости ми што сам био лош син”.

4. Гомила која се гура око њега, „Христ” каже: „Бежите, мука ми је од вас. Себични сте и пуни мржње. Бог вам неће помоћи”.

5. „Христ” тражи од Јуде да га изда, што овај одбија, питајући „Христа”: „Да ли би ти издао учитеља да мораш?” „Не. Не верујем да бих. Зато ми је Бог дао лакши задатак – да будем распет.”

Како каже свештеник Владимир Вигиљански: „Јунак Мартина Скорсезеа је приказан онако како је Исус Христос изгледао у очима синедриона. Али је режисеру најдражи и најближи лик по имену Јуда. Јуда је агент секте зилота, који је путујућем проповеднику подметнут с циљем да га убије, који је у филму представљен као борац за правду и националну независност. Он се одриче убиства зато што се нада да ће „учитељ” бити вођа устанка. На крају Јуда постаје његов „омиљени ученик”, и издаје га не из гордости, зависти и среброљубља, него зато што је онај који се из почетка показао као човек слаб, несамоуверен, подложан искушењима и свакојаким фобијама („мој бог је – страх”, каже он), на крају филма умишља да је месија, и у исто време плаши се свог назначења, па моли (?) Јуду да га изда”.

Главни глумац у Скорсезеовом филму, Виљем Дефо, осећао се „опустошено” после снимања. На крају, почео је да се бави будизмом и јогом... Наравно, у филму присутне сцене у којима „главни лик” ступа у интимне односе са „Маријом Магдалином”. Увод у Дена Брауна.

Патријарх Алексеј је јавности саопштио: „Не претендујући на право цензурисања секуларног приватног ТВ канала, наша Црква, покренута бригом о духовном обличју народа, сматра својом дужношћу да се обрати пастви осудом греха и порока, који се намеће у етру”.

О, каква мржња према Господу Васкрсломе и Васкрситељу! Да ничег другог нема, то би био довољан знак да су ова наша времена последња. Јер, без Христа нема живота ни човеку, ни свету. Западни „ратови у култури” нарочито се воде око лика Господњег. Највећи ударац идеолозима новог Вавилона свакако је задао филм Мела Гибсона „Страдање Христово”, у коме је с болним, јецајућим реализмом приказано распеће Господње, после многих мучења, али је исповеђен и крај Старог Завета (раздирање завесе у јерусалимском храму) и васкрсење правога Месије. Холивуд је запенио од беса и мржње (с обзиром на чињеницу да су многи његови челници истомишљеници Ане и Кајафе, то није било чудно) и решио да се освети: по роману провинцијског професора енглеског језика, Дена Брауна, плагијатора књиге „Света Крв, Свети Граал” Бејџента, Лија и Линколна, снимљен је филм Рона Хауарда „Да Винчијев код”, у коме је „Христ” престављен као „муж” Марије Магдалине и оснивач династије Меровинга. „National Geographic”, још једна од установа за популаризацију глобализма путем „науке”, 2006. је објавио број посвећен тзв. „Јудином јеванђељу”, у коме се доказује да је Јуда, издавши Христа, испунио свој „божански задатак” (реч је о апокрифу гностичке секте каинита, који су учили да је Бог Старог Завета „зао”, па су поштовали све старозаветне зликовце, од Каина до Јуде, као борце против Јахвеа.) Последњи се појавио режисер Џејмс Камерон, са тобожњим документарцем „Исусова изгубљена гробница”. Филм је емитован почетком марта 2007. на каналу „Discovery”, и одмах је изазвао бурне реакције, не само верника, него и научника, који су доказали да је реч о најобичнијем фалсификату. Чак је и јеврејски археолог Амос Клонер, који је надгледао ископавање пећине у Талпиоту, где су тобож нађени гробови „Христа”, његове жене (Марија Магдалина, ко би други?) и „сина Јуде”, узвикнуо: „Гробница у Талпиоту припадала је једној породици средњег сталежа из првог века после Христа” (Вечерње новости, 28. фебруар 2007.) Тиме је порекао Камеронову тезу.

Откуда таква борба против Христа?

Зашто су бољшевици 1922. у Свијажску подигли споменик Јуди, и зашто се снимају „документарци” попут Камероновог? Реч је о ономе што је литвански хришћански мислилац Антанас Мацејна дефинисао као „мач који раздваја душе” – о васкрсењу. Јер, како Мацејна каже, „није вера у Христа као Месију разликовна црта хришћанске самосвести, него вера у васкрсење Христово. И обрнуто, порицање васкрсења Христовог јесте неоспоран знак антихристовог духа. Ако мислимо религиозно, вечити непријатељ Божји одлично зна да је Христос васкрсао. Али он то никад неће признати и објавити свету. Он може да призна историчност Христову, Његово месијанство, Његов огроман утицај на људску историју, али никада неће признати Његово васкрсење” (Камерон тако и каже: „Никада нисам сумњао да није постојао историјски Исус, који је ходао Земљом пре 2000 година. Али тек сада су пронађени археолошки докази за то”. Дакле, он и његов колега Симхе Јакобовиц, с којим је радио филм, поричу „само” васкрсење; све остало може.)

Христов подвиг је, каже Мацејна, био онтолошки – „дубинско преображавање људске природе. Свакодневно спокојство света се руши, одвојени су, мачем речи Божје, отац од сина и мајке од кћери (Мт. 10, 35). Греховно јединство света је срушено, и највећа револуција у историји остварена је. За то се свет могао помирити с Варавом (Барабом), али не и са Христом (Лк. 23, 18). Свет може да се помири с пљачкашима, али не и са Васкрслим”.

Култ Јуде није нимало случајан у наше доба. Негда хришћански Запад је ИЗДАО Христа, и сад жели да оправда онога који је то први учинио, за материјална добра – за тридесет сребрњака. Али је страшно бити у Јудином друштву. Јер, Јуда се обесио. И страшно је што се Јудино друштво проглашва „отвореним”, јер је реч о отворености гроба и зјапу јаме у коју ће бацити тело самоубице. И страшно је знати да је исламски Пакистан, због вређања Христа, забранио приказивање „Да Винчијевог кода”, а да је у Америци и Европи то био „block-buster”. И то је једно од злослутних знамења времена.

Друго злогуко знамење скоро да није ни уочено у нашој православној јавности. То је обнова, са државном дозволом, античког паганизма у земљи на чијем је језику написано Јеванђеље, у Грчкој 2006. Одлуком Првостепеног атинског суда обожавање олимпијских богова представља признату религију, којом се не крше закони грчке државе. Одлука је донета на основу захтева верског удружења „Елинаис”, које у свом статуту има одржавање венчања и сахрана уз присуство жречева и жречица Зевса и његових „савладара”, а од Министарства просвете и културе тражиће се одобрење да се жртве демонима (јер, „богови пагана су демони, а Господ је небеса створио” (Пс. 95, 5)) приносе на местима негдашњих идолишта (рецимо, на Акропољу, који је у доба Византије био претворен у храм Мајци Божјој, а кога су грчки секуларисти, после ослобођења Грчке од Турака, оставили као музејски простор; пошто, како Руси кажу, „свето место празно не бива”, демони и демонопоклоници хоће поново да га преузму.) Ово је маргинална група несрећника, али чињеница је да Грчка у Европској унији бива приморана да призна оно што је Христос давно згазио Својим васкрсењем.

Из књиге Владимира Димитријевића „Дневник Апокалипсе“ штампане  2008. године.

Последњи пут ажурирано ( субота, 04 мај 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 32 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

+ + +
 
"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.