НА НОВОМ ПУТУ

Русија је, неповратно, стала на нови пут: пут одбране своје цивилизацијске самосвести и  духовног идентитета. Оно о чему смо ми, православни Срби, који Русију волимо као своју друго отаџбину, донедавно могли само да сањамо, почело је да се збива. Председник Руске  федерације, Владимир Путин, донео је закон којим се забрањује употреба непристојности у медијима.

Донет је и закон о надзору над страним агентурама у виду „људскправашких“ НВО, а поготово закон који се припрема са циљем да забрани пропаганду хомосексуализма малолетницима, знаци су рађања нове правне свести која више  не може да се мири са досадашњом праксом – идењем за Западом и његовим „стандардима“ по сваку цену. Колико је велики корак који се чини, види се и по бесним реакцијама Империје, која, међутим, нема решење за заустављање тог процеса – осим (а капиталистички егоманијаци, светски лихвари, који на повоцу воде осовину САД – ЕУ – НАТО су и на то спремни) изазивања Трећег светског рата. Јер,преоријентација Русије ка оном Иљиновом: “Ми нисмо ни ученици, ни учитељи Запада – ученици смо Божји и учитељи самима себи“ – знак је да и друге, поробљене нације дигну глас у одбрану своје самобитности и право на „модернизацију без вестернизације“. Или, како би рекао московски и сверуски патријарх Кирил: “Дубоко сам уверен да Русија мора заговарати идеју мултиполарног света /.../ По нашем поимању, мултиполарност света хармонично укључује разноликост цивилизацијских модела ./.../ Русија може да прасликује модел новог светског поретка, у чијој основи неће бити безлично јединство у оквиру стандарда наметнутог силом,што би неоспорно довело до цивилизацијске катастрофе,него хармоничан спој културног искуства заснованог на формално различитом, али суштински јединственом усвајању апсолутних моралних вредности“. И још, у свом огледу „Заједнички приступ трагању за јединством Цркве и обновом човечанства: “Трагање за јединственим етичким нормама које изражавају саму суштину моралне природе човекове мора постати предмет свеопштег дијалога,уз учешће религија и идеологија. Другим речима, постојећи плурализам моралних кодекса мора у наше доба уступити место јединственом моралном кодексу, заснованом на апсолутним моралним нормама“. Дакле, ето  ко надахњује руску државну власт да, и кроз законе, понуди претумачење једног од највише злоупотребљених појмова, на основу кога Империја злоставља човечанство,појма „људских права“. Очито, надахнитељ руске државе је Руска Црква, за коју је Бжежински још давно рекао да,за њега и њему сличне, представља већу опасност од комунизма. Како је својевремено записао Фјодор Штаркман у американофилној „Руској мисли“: “Руси имају снажно осећање националне самосвести,и руска политика се увек дефинисала јединственом идеологијом. Руске религиозне традиције такође доприносе оснажењу националног осећања. По мишљењу Американаца, све те особине доприносе здруживању Руса против Америке,што је могуће спречити подстицањем плурализма у свим областима живота,пре свега у идеолошкој и религиозној.“ Зато су, за време Јељцина, у Русији бујале секте и римокатолички прозелитизам.Кад то није успело, и кад је, по иницијативи Путина, залечен раскол између Москoвске патријаршије и Руске Заграничне Цркве, кренуло се у отворени јуриш на православље. Зато је 2О12. панк бенд „Пуси рајот“ упао у храм Христа Спаситеља да га оскрнави, а затим је кренула серија сатанистичких испада против Цркве, којој ће се, ускоро, законски стати на пут. А колико је утицај Цркве на цивилизацијску преоријентацију руске државе снажан, настојаћемо да покажемо у редовима који следе.

ПУТИН И РУСКИ АРХИЈЕРЕЈИ

Председник Русије, Владимир Путин, обратио се, 1. фебруара 2О13. године, СА Сабору Руске Цркве, речима изузетне срдачности и признања. Он је рекао да је Руска Црква играла огромну улогу у руској историји – и приликом победе над пољским интервентима 1612. године (доба тзв. смуте, када је патријарх Гермоген народ позвао на устанак), и у рату 1812, кад је Наполеон био побеђен после похода на Москву, и у рату 1941-1945, када је Русија Мињина и Пожарског, Светих Александра Невског и Димитрија Донског, Сергија Радоњешког и Серафима Саровског, сломила нацизам и спасила човечанство. Путин је рекао да је прошло време кад је секуларизам схватан погрешно, као истискивање Цркве из друштва. Иако неће бити државне религије у Русији, нити ће Црква бити стављена под контролу световних власти, Црква има и имаће много задатака за добро отаџбине и народа – од милосрђа, преко присуства у војсци, до очувања духовног наслеђа највеће православне државе. Биће спречени и сви покушаји да се Црква разним провокацијама изложи некој врсти новог, “грађанистичког“ прогона. Путин је поздравио и све епископе који живе ван Русије, али са отаџбином у срцу. Да је Сабор почео озбиљно, видело се одмах: усвојена су два битна документа – онај којим се од власти тражи да не прихвата тзв. „малолетничко право“, које омогућава, као и на Западу, мешање државе у васпитање деце и одузимње потомства од „неподобних“ родитеља, као и онај којим се захтева да грађани Русије који,из верских и других разлога, не желе електронска документа и електронско праћење свог живота и рада имају право на алтернативу.

ПАТРИЈАРХ КИРИЛ И НОВО ПОИМАЊЕ ЉУДСКИХ ПРАВА

Патријарх Кирил је, још као митрополит калињинградски, учествовао у расправи о људским правима и био на челу црквених комисија које су се истима бавиле. И као епархијски архијереј и као  поглавар Цркве,  има врло јасну слику  о овом проблему. Пре свега, он  је уочио лицемерје либералног (у ствари, унификујећег и тоталитарног) Запада: “Представници либералне политичке елите обећали су и обећавају читавом свету слободу,док се у пракси не уздржавају од примене веома сурових мера кад је реч о „васпитању“ и „уразумљавању“ оних заједница које инсистирају на другачијем друштвеном поретку“. Такође, по њему, идеологија „људских права“ потиче од једног индивидуалистичког концепта човека, насталог у доба агресивно секуларистичког Просветитељства. Зато се она не може наметати како религиозним појединцима, тако и народима код којих је религиозност и даље битан елемент националног живота. Патријарх Кирил  истиче да хришћани и верници других религија сматрају да им је вера важнија од земаљског благостања,да солидарност није мање битна од индивидуалног самоостварења,да традиционалне вредности нису споредне у односу на економски развој,да правичност није испод материјалног процвата, као и да је добро отаџбине изнад личне користи. Припадници светских  религија могу да стану иза горепоменутих теза, и да их скупа бране,показујући основну солидарност пред ударима агресивно антитеистичког глобализма. С обзиром да религије имају заједничке моралне вредности,по патријарху Кирилу, тероризам 21. века није плод сукоба међу религијама (рецимо,  хришћанства и ислама), него сукоб између „новог светског поретказаснованог на нерелигијским либералним вредностима,и оних који, експлоатишући религијске и традиционалне вредности,теже успостављању сопственог светског поретка“. Врхушка Европске уније, сматра поглавар РПЦ, настоји да сасвим потисне хришћанство из јавне сфере: Европски парламент је својевремено одбио кандидатуру Италијана Рока Бутиљонеа  за комесара правде и унутрашњих послова због,по руском првојерарху, „његовог неприхватања хомосексуализма као норме интерперсоналних односа“.У Израелу, прогону је био изложен градоначелник Јерусалима Ури Лупњански зато што је покушао да спречи геј параду. Сличне ствари дешавају се у САД и другим западним, негда хришћанским, државама. По патријарху Кирилу, потискивање вере из сфере друштвеног живота на Западу се спроводи скоро успешније него у Совјетском Савезу.Зато је Руска Црква подржала  Италију пред европским судовима у одбрани права на истицање хришћанских симбола у школама, као и вернике из Велике Британије који су остали без посла зато што су носили крстић око врата.

ЦРКВА И ЉУДСКА ПРАВА

На Св. Архијерејском Сабору, одржаном у јуну месецу 2009. године, Руска Православна Црква усвојила је документ „Основе учења Руске Православне Цркве о достојанству, слободама и правима човека”. Овај текст веома је важан за разумевање како позиције Руске Цркве, тако и улоге православног хришћанства у руском друштву.

Укратко изложено, схватање Руске Цркве о људским правима изгледа овако:„Према православном предању, човек чува Богом му дано достојанство и у њему узраста под условом да живи у складу с моралним нормама, јер те норме изражавају првозадану, то јест истинску природу човека, непомрачену грехом. Зато постоји непосредна повезаност између човековог достојанства и етичности. Штавише, признати достојанство личности значи установити њену моралну одговорност/.../ Признајући вредност слободе избора, Црква тврди да она неизбежно нестаје кад се чини избор у корист зла. Зло и слобода су неспојиви /.../ Слабост установа људских права је у томе што она, штитећи слободу избора /.../, све мање и мање рачунају на моралну димензију живота и слободу од греха /.../ Друштвено уређење мора се оријентисати према обе врсте слободе (слободи избора и слободи чињења добра, нап. В. Д.), хармонизујући њихово остварење у јавној сфери. Не сме се штитити једна слобода, а заборављати друга. Слободно пребивање у добру и истини немогуће је без слободе избора, али и слободни избор губи вредност и смисао, ако се окреће злу. /.../ Права човека не могу бити изнад вредности духовног света /.../ Разраду и примену концепције људских права неопходно је усагласити са нормама етике, с моралним начелом које је Бог усадио у људску природу, и које се препознаје у гласу савести /.../ Људска права не смеју да противурече љубави према Отаџбини и ближњима. /.../ Из перспективе Православне Цркве, политичко - правна установа људских права може да служи исправном циљу заштите људског достојанства и да помаже духовно - моралном развоју личности. Да би се то постигло, остварење људских права не сме да се сукобљава с Богом установљеним моралним нормама и на њима заснованом  традиционалном моралу. Индивидуална људска права не смеју се стављати изнад вредности и интереса Отаџбине, друштва, породице. Остварење људских права не сме бити оправдање за насртај на религиозне светиње, културне вредности, самобитност народа. Права човека не могу бити изговор за наношење непоправљиве штете природним ресурсима”.

ПОУКЕ ЗА СРБИЈУ

Русија је стала на дуг, али неопходан пут: пут ослобођења од робовања митовима глобалистичке Империје.То је пут повратка правим  вредностима, које су, пре свега, моралне. Како је у свом тексту „Људска права и морална одговорност“ истакао патријарх Кирил:“Језик моралних норми схватљив је свакоме. Моралност је јединствена и недељива. Ако, позивајући се на права и слободе људи,ослобађамо грех и не заустављамо манифестације варварског понашања,када у најужем центру Москве, на Мањежном тргу, секу иконе,организују изложбе под насловом „Пази: религија“, а на другим местима исмевају осећања верника путем карикатура (реч је о карикатури Мухамеда, која је у Европи изазвала буру, нап. В. Д.), зашто се онда чудимо појави људи кадрих да изврше убиство на националној и верској основи?“ То јест, опет по патријарху Кирилу,“неопходно је бити свестан чињенице да земље европског Истока не желе да слепо следе правила која је неко некада формулисао без њиховог учешћа,без узимања у обзир погледа на свет њихових становника – да их следе само зато што та правила данас постоје у материјално развијеним западним земљама. Источнохришћанска цивилизација, као и свака друга, изградила је властити,самобитни начин живота. Философија и форме тога живота појавиле су се као резултат напора многих нараштаја народа који су исповедали Православље,настојећи да изграде лични и друштвени живот у складу са својом верском и културном традицијом“. И то се, каже патријарх, мора поштовати.

Руски председник и руски политичари схватили су поруку руског патријарха, и кренули новим путем,путем контекстуално – цивилизацијског читања  универзалних људских права. Да ли ће у Србији неко нешто научити од  овог окрета ка темељима руске самобитности,остаје да се види. Било како било, она треба да извуче поуку из речи патријарха Кирила:“Данас се границе Уједињене Европе шире на Исток, и веома је вероватно да ће у догледној будућности у њен састав ући земље са вишемилионским православним становништвом. Шта ће за ове земље на плану очувања њиховог духовног,културног и верског идентитета значити живот у складу са њима туђим етичким и вредносним стандардима?“ Који су, узгред буди речено, засновани на егоизму и утилитаризму у највћеој могућој мери.

Или, како је то предивно рекао велики учитељ Иван Иљин, у свом огледу „Овако се даље више не може“:“Човек мора да научи гледати на природу,свога ближњега, највише предмете вишњег света – У ЉУБАВИ И ИЗ ЉУБАВИ,и учинити своје сазрцање темељом новоформиране културе. Јер,уобичајена егоистичка питања сваког појединца, лишеног љубави,на пример:“Каква ми корист од тога?“ или „Да ли ће ми то послужити као оружје против других?“ – која се чине подразумевајућим – на могу саздати културу, истинску, за живот способну културу. Култура од нас захтева конкретно служење,објективну преданост и жртвеност,то јест срце и љубав“.  Ако се Русија врати Богу и себи, и обнови своју културу жртве и љубави, за њом ће, као за истинском светилницом, похрлити и њена сестра Србија, али и друге православне земље и народи.

КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА:

1. Патријарх московски и све Русије Кирил:Слобода и одговорност // У потрази за хармонијом. Људска права и достојанство личности. Београд, 2010.

2. Иван Иљин:Поглед у даљину. Књига промишљања и надања. Београд, 2010.

3. Људска права у хришћанској традициј и// Службени гласник. Београд, 2009.

http://srb.fondsk.ru/