ДОЛАЗИ ЧАС И ВЕЋ ЈЕ НАСТАО!

(Саопштење Удружења грађана „Законоправило“ поводом предавања епископа захумско-херцеговачког Григорија у Чачку. 13. децембра 2008. године)

            Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве донео је три одлуке о законитом служењу Свете Литургије у складу са Предањем и Типиком Цркве Христове – 2006, 2007. и 2008. године.

            На жалост, поједини епископи и свештеници дали су себи за право да саборске одлуке не поштују, и да реформишу Литургију и остала богослужења, кршећи начело саборности и уводећи самовољу у живот наше Помесне Цркве, што је довело до многобројних подела и сукоба у народу Светог Саве. Слично антисаборско понашање поновило се у јесен 2008. године, када је СА Сабор СПЦ одлучио да патријарх Павле доживотно остане на трону архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и патријарха српског. Епископ захумско-херцеговачки Григорије,  незадовољан што није изабран за новог патријарха, иако је имао подршку министра вера, устао је против саборских одлука, оптужио сабраћу архијереје да су неспособни, сарадници УДБЕ и БИА, да спречавају црквени напредак, итд. У писму је именовао своје истомишљенике (епископе: бачког Иринеја, западноамеричког Максима, далматинског  Фотија, горњокарловачког Герасима, браничевског Игњатија) и своје противнике (бањалучког Јефрема, банатског Никанора, шабачко-ваљевског Лаврентија, рашко-призренског Артемија, милешевског Филарета). Прећутао је бившег епископа захумско-херцеговачког Атанасија, главног инспиратора свог писма.

            Удружење грађана „Законоправило“ настало је у борби  за поштовање одлука СА Сабора СПЦ о служењу Литургије и појавило се  на територији Епархије жичке. Стога сматра својом дужношћу да јавност редовно обавештава о свим последицама непоштовања саборских одлука. После инцидента на Аранђеловдан 2008. у цркви Свете Марине у Атеници, када је окупљеним верницима јеромонах из друге епархије објашњавао да је свеједно ко како служи, што је директно супротстављање одлуци СА Сабора СПЦ, пропаганда незаконитог богослужења настављена је на предавању епископа захумско-херцеговачког Григорија, одржаном у суботу 13. децембра 2008. Кроз предавање намењено углавном школској омладини, ученицима веронауке града Чачка, које је говорило о љубави без обала и граница, епископ Григорије је износио тезе о томе да је свеједно да ли свештеник служи законито, по одлуци СА Сабора СПЦ, или незаконито, по својој самовољи. 

            Тиме је, са благословом епископа жичког Хризостома, који у својој епархији и даље нема снаге да спроведе саборску одлуку о богослужењу, иако ју је сам послао свим свештеницима, настављено пропагирање безакоња. Манипулација је утолико гора уколико је предавање усмерено младим људима, којима нису познати ни принципи православног богослужења, ни значај одлука Сабора СПЦ, које су, по Уставу Цркве, обавезне и извршне.

            Бојећи се своје непослушности СА Сабора СПЦ, а у складу са новоуведеном праксом у Епархији жичкој (да безакоња антисаборских вехабија штити полиција), епископ Григорије је своје предавање о љубави држао у Дому културе уз мноштво полиције у униформи и цивилу. Такође, предавању су присуствовали и представници манастира Епархије жичке у којима се служи супротно одлуци СА Сабора СПЦ.

            Сматрајући да је ово пропагирање незаконитог богослужења, уз дозволу епископа жичког г. Хризостома, саставни део шире кампање епископа Григорија против саборности СПЦ (а основ саборности у Цркви је управо љубав), УГ „Законоправило“ је решило да тим поводом јавност обавести о чињеницама антисаборског деловања владике захумско-херцеговачког. У прилогу достављамо мишљење др Миодрага Петровића, нашег највећег канонолога, преводиоца и коментатора Законоправила Светог Саве, који је ставове епископа Григорија такође коментарисао.

             Ружење српског народа

            У свом писму архијерејима (тобож приватном, а у ствари намерно пуштеном у медије ради провокације сукоба у СПЦ) епископ Григорије је увредио народ који се радовао останку патријарха Павла на трону Светог Саве, сводећи га на необавештену  и изманипулисану масу. Реч једног архијереја (Vox populi – vox Dei!) он је извргао руглу, па је поменуо масу која је тражила распеће Христово. Није наш народ заслужио поређење са христомрзачком руљом, поготову што он заиста зна шта хоће од врха своје Цркве, што су показала и озбиљна истраживања јавног мњења.

            Уочи Светог Архијерејског Сабора СПЦ, агенција ИПРЕС, извршила је анкету на широком узорку грађана Србије. Резултати су више него занимљиви („Глас јавности“, 3. новембар 2008.). Пре свега, највећи број анкетираних је изричито против уједињења православних с римокатолицима, као и против измена предањске Литургије. Онда је јасно зашто владика Григорије епископима СПЦ пише: „А ми и даље уживамо у популистичком замајавању и говорењу о томе како је већина архијереја и већина народа за неку одлуку. Већина тог народа? Већина је постала мерило? Где? У  цркви? Зар је то могуће?“

            Све би било другачије да је већина на страни епископа Григорија и бившег епископа Атанасија. Онда би саборске одлуке биле „одлуке Духа Светога“, а Григорије би се додворавао народу као некад, када је „Вечерњим новостима“ 2004. године говорио „народ који има такве манастире и цркве, такве иконе и друге светиње, не може бити лош“. Овако владика Григорије се узда у „свој“ народ: младе послушнике и реформаторе, разочаране несмењивањем Његове Светости. Чак и прети – каже да би oни могли да се окупе на неке протесте који би били много већи од скупа за подршку патријарху Павлу, одржаном у Београду за време СА Сабора СПЦ, новембра 2008.

             Разговор на РТС-у

            Медијски јавни сервис Србије је 11. децембра 2008. године, у емисији „Око магазин“, објавио разговор са епископом Григоријем, у коме он наставља да образлаже своје ставове. Из тог разговора се могло видети да је кључни проблем епископа Григорија погрешна теологија. Рецимо, оправдање свађалаштва. Он тврди да су се апостол Петар и апостол Павле сукобили на сабору у Јерусалиму, при чему је апостол Павле говорио оштре речи апостолу Петру. На апостолском сабору у Јерусалиму била је реч о томе да ли новокрштени из многобоштва треба да се држе старозаветних обичаја. Апостол Петар, Павле и Јаков, брат Господњи, били су једногласни да за новокрштене не важе старозаветни обичаји, и није било никакве свађе између Светих Петра и Павла. Напротив, Сабор Апостола је донео одлуку у Духу Светом, и та одлука је постала општеобавезујућа за целу Цркву, и после око те одлуке није било никакве расправе (Дела апостолска, 15, 1-34). Нико није изашао у јерусалимске медије, да свађалачким речима изазове друге апостоле, и каже да се он не слаже с таквом одлуком, јер зна боље и има око себе много младих новокрштених душа. Владика Григорије је, напротив, кршитељ саборских одлука о Светој Литургији, и љути противник чињенице да је СА Сабор СПЦ одбранио установу патријарха српског. А свађалаштво као понашање није правило у Цркви. Апостол Павле јасно каже: „Ако ли неко мисли да се свађа, ми таквога обичаја немамо, нити Цркве Божије“ (1. Кор.11,16); и на другом месту: „У братољубљу будите једни према другима њежни; чашћу чините једне другима већим од себе“ (Рим. 12, 10), и додаје: „Будите једне мисли међу собом. Немојте гордо мислити него се дружите са смиренима. Не сматрајте сами себе мудрим“ (Рим. 12, 16).  Млади владика је стигао да себе упореди са Аристотелом, Александром Македонским, Јованом Богословом, и уз извесне ограде са Христом, што је очито последица усвајања тезе његовог учитеља Игњатија Мидића да је епископ изнад Сабора, и да може да ради шта хоће. Мидић је своју микропапистичку тезу изнео у интервјуу „Блиц“ у 12. децембра 2008, где је такође изразио своје супростављање одлукама СА Сабора СПЦ о богослужењу и подржао свог ученика, Григорија, ударну песницу антисаборског вехабизма у Светосавској Цркви данас.

              Напад на епископе СПЦ

            Епископ Григорије сматра херојством напад на достојног духовног сина Светог Јустина Ћелијског, епископа рашко-призренског Артемија. Овај доктор теолошких наука (докторирао на узвишеном богословљу светог Максима Исповедника), богословски писац и преводилац са грчког и црквенословенског, један је од најугледнијих српских духовника наших дана. Живећи и подвизавајући  се годинама у манастиру Црна Река, окупио је око себе мноштво младих монаха. Када је постао епископ, препородио је Епархију рашко-призренску, обновивши огроман број мушких и женских манастира, крстивши на хиљаде људи и венчавши исто толико брачних парова, причестивши толике непричешћене, али не без претходне припреме постом и исповешћу. Овај човек је увек и свагда био доследан бранилац Светоотачког Предања, а надасве бранилац Светог Косова, због чега је постао трн у оку извеснима из „међународне заједнице“. Као такав, он никад није био учитељ било каквог „расколништва“: иако је имао своје мишљење, он је у свему слушао СА Сабор СПЦ, чак и када су му наметана решења с којима се он није слагао (морао је да повуче тужбу пред међународним судовима против НАТО држава одговорних за мартовске прогоне Срба на Косову 2004. године; помирио се са епископом липљанским Теодосијом, на Св. Стефана Дечанског 2008. године). За разлику од њега, епископ Григорије и његови истомишљеници (попут бившег епископа Атанасија, Игњатија браничевског и осталих које овај афирмативно помиње) не слушају Сабор у оном најважнијем - а то је олука СА Сабора СПЦ о богослужењу. За разлику од епископа Артемија, који одлично зна православно учење о човеку и његовој бесмртности, епископ Григорије је у најважнијим областима православне теологије следбеник сумњиве догматике Игњатија Мидића, која је стављена под истрагу СА Сабора, и чији су уџбеници веронауке главни извор сваког неуспеха веронауке у школама, и то не само у Београду.

            Нападао је епископ Григорије и епископа банатског Никанора и епископа бањалучког Јефрема, који су стубови одбране саборности и поретка у нашој Цркви. Напао је и епископа Зворничко – тузланског Василија. Засметао му је и велики прославитељ Св. Владике Николаја, епископ шабачки Лаврентије, а борбу владике милешевског Филарета против самовоље црногорске дукњаноидне власти прогласио је „штрајком глађу“ (иако је била реч о најстрожем посту и молитви).

            Све ово говори о намерама епископа Григорија, који стално прича о љубави, а бори се против саборских одлука које су како рекосмо, по Уставу СПЦ, обавезне и извршне.

             Долази час и већ је настао!

            УГ „Законоправило“ зато подсећа православну јавност: свака прича о љубави иза које се крију самовољни поступци и непослушност Сабору СПЦ води даљем продубљивању подела у нашем народу и не, дај Боже, расколу. Манипулација омладином, у име љубави без граница и обала, на предавању у Чачку, имала је за циљ да саборску одлуку о богослужењу опет доведе у сумњу, и тиме онемогући спровођење исте у Епархији жичкој. Одговорност за антисаборску пропаганду и овог пута, по својој немоћи, сноси највиша црквена власт Епархије жичке и то не без асистенције оног ко овом Епархијом влада из сенке – бившег епископа Атанасија Јевтића. Зато је наметање такве самовоље у Ратини, Катрзи, Чачку и другде непрестано под заштитом полиције – узнемирена савест не сме сама да изађе пред народ Божји и објасни му зашто се не поштују одлуке СА Сабора СПЦ. Та савест у Епархији жичкој, захумско-херцеговачкој и другде припада свима онима који мисле да су, тако самовољни, изнад највишег органа управљања СПЦ.

            УГ „Законоправило“ ће  и даље узнемиравати савест непослушних, док год они не реше да доследно спроведу све одлуке Сабора СПЦ. Тада ће и „Законоправило“ замрзнути своје активности, и мир Божји поново ће владати у срцима потомака Светог Саве. За то долази час и већ је настао!

              У Чачку, 16. децемар 2008                                     УГ „Законоправило“

+ + +

Прилог:

Др Миодраг Петровић

Коментар на писмо епископа Захумскохерцеговачог Григорија,  упућено свим епископима Српске православне цркве

Опширно писмо епископа захумскохерцеговачког Григорија, недавно упућено свим епископима Српске православне цркве, документ је јавног карактера. Као такво, писмо не може бити имуно на јавно коментарисање. Узалуд његов аутор, дакле, накнадно у писму Бр. 174 -12 - 08 од 9. децембра 2008.  главном и одговорном уреднику „Вечерњих новости“, истиче да оно „није било намијењено јавности, већ искључиво архијерејима Српске православне цркве“; да „је интерног, а у једну руку и личног карактера“.

Добро је то што је „јавност“ упозната са поступцима и неодмереним речима епископа Григорија, јер та јавност није изван Цркве и зна да ову не чине само епископи него и народ. Одступио је од светоотачке праксе братољубивог обраћања сабраћи архијерејима. Умишљено себе види у улози спасиоца Српске цркве. Не зазире од старијих, умнијих и од њега способнијих архијереја, свесних да Црква није од јуче и да њена вековна мисија не може бити преиначена избором новог патријарха.

Опште је мишљење, међутим, да писмо није срочио Григорије него Атанасије који очајнички настоји да за патријарха дође његов човек, помоћу кога би се из „оставке“ још више активирао и у Цркви харао.

Нездраво је то што еп. Григорије брине „да Београд добије свог епископа“, уместо да брине је ли и последњу душу у својој епархији придобио за Царство небеско. Одраз слабости је то што упорно кривце за стање у Цркве тражи у неким „тајним службама“ и у сабраћи архијерејима који, сасвим оправдано, о тој богочовечанској установи не мисле као он. Најпре у себи, дакле, треба да тражи кривца.

На трон захумскохерцеговачких епископа Григорије је дошао на инсистирање дотадашњег трисепископа Атанасија Јевтића, сада бившег епископа, који је због болести неканонски поднео „оставку“. „Оставком“ је обмануо и себе и Сабор српских архијереја, јер је касније, из похлепе, прихватио да управља Жичком епархијом иако је ова имала свог живог женика, еп. Стефана. Атанасије је и данас неканонски у тесној свези са том невестом – Жичком епархијом.

За живота епархијског епископа, дакле, не поставља се други епископ, а Григорије је постављен за живота Атанасија Јевтића, и то по жељи овога што је недопустиво. На шта би се свела Црква ако би се прихватила та дрскост – да сваки епископ по сопственој жељи одређује себи наследника?! Тек кад се упокоји епископ, „Сабор оних који имају власт достојног да постави“, каже се у 23. правилу Антиохијског сабора. Код Светога Саве тумачење наведеног правила гласи: „Није допуштено епископу који умире да на скончању свом уместо себе постави другог епископа, него по смрти његовој Сабор епископа целе области, по вољи митрополитовој да постави достојног“ (М. Петровић, Законоправило Светога Саве на српскословенском и српском језику, манастир Жича 2004, стр. 242).

Пропуст је направљен што после обмањујуће „оставке“ Атанасија Јевтића није образован суд, састављен од 12 епископа, да констатује његову духовну смрт. Тек после тога би се захумскохерцеговачка епархија прогласила удовом, што значи стекли би се услови да Сабор епископа, а не бивши епископ Атанасије, одређује ко ће му бити наследник.

Григорије је, дакле, неканонски наследио Атанасија. Али он од њега није наследио само епископски трон, него недоличан речник и недопустиву навику да се пропиње изнад Цркве. Према томе, његов епископски почетак није добар, а чему почетак није добар – по речима Св. Јована Златоустог- за одбацивање је и све остало.

Из себе је еп. Григорије Атанасијевим устима изнео оно чиме је и испуњен, што се закључује из питања која упућује сабраћи архијерејима: „...Хоћете ли да стварно отворим уста до краја и у речима развежем чворове о чијем постојању сви деценијама знамо?!“ Зашто је, дакле, деценијама ћутао, а проговорио кад га је обузео гнев што Патријарх Павле доживотно и канонски остаје поглавар Српске православне цркве? Отуда и толики жал за пропалом „визијом“ министра вера Богољуба Шијаковића, који је „предложио да тај који ће да буде први има виталност и енергију, да буде млађи човек који ће имати снаге да се са поменутим (тешкоћама) носи ...“  Не схвата да у Цркви не одлучују министри него само Сабор епископа. А уздајући се у министра, Григорије на себе навлачи осуду извргнућа и одлучења, јер 30. правило Апостолско код Светога Саве гласи: „Епископ који помоћу властеле буде постављен, да се извргне и одлучи“ (М. Петровић, Законоправило, стр. 129 ). А у тумачењу 3. правила Седмог васељенског сабора између осталог пише: „Буде ли ко помоћу мирске властеле изабран и преко њих прими неку Цркву, то јест по њиховој вољи буде постављен за епископа, такво постављење не само да је неважеће, већ и извргнуће и одлучење навлачи на онога који је на такав начин добио јерејство“ (Исто, стр. 477). За осуду је, дакле, мешање министра вера у питање смене или избора поглавара Цркве. А о том његовом мешању сазнајемо управо из Григоријевог писма.

          (Извор: www.borbazaveru.com)