Пред нама је текст Матије Бећковића, објављен у часопису «Светигора» број 225, Ускрс 2013. године, под насловом «Свети Петар II Петровић Његош - пустињак цетињски», који је нека врста пролегомене и позива да се Његош канонизује. Иако Бећковића као писца и академика ценим, овај чланак ме је, у најмању руку, зачудио. На много места Бећковићеве тврдње су произвољне и у несагласју са црквеним учењем и промишљањем светости, и цео текст, иако има озбиљне претензије, неодољиво подсећа на неки пропагандни материјал. Не упуштајући се у коначну оцену Његошеве светости, чини ми се да аргументи (или «аргументи») које Бећковић износи у овом чланку не могу истрпети озбиљнију критику. Можда постоје неки други, јачи. Било би ми драго ако би се такви пронашли.

Дакле, у наставку је текст Матије Бећковића праћен мојим коментарима у заградама.

Родољуб Лазић

+ + +

СВЕТИ ПЕТАР II ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ - ПУСТИЊАК ЦЕТИЊСКИ

Два је века од рођења Петра II Петровића Његоша, најзначајнијег владике Српске Православне Цркве после Светог Саве и највећег песника српског језика од Светог Саве до данас.

(По ком критеријуму је Његош најзначајнији владика Србске Цркве? Ако се као критеријум узима светост, а мислим да он превасходи остале критеријуме, сви свети епископи, а има их десетине, значајнији су од њега. Почев од светог Арсенија Сремца, наследника Светог Саве, Светих Архиепископа и Патријараха србских, Светог Василија Острошког, Светог Петра I, закључно са Светим владиком Николајем Жичким. Сви су они, као свете владике, значајнији од Његоша).

Као и Свети Сава, и Његош је већи и значајнији данас него што је икада био. Једино је мањи од себе сама, оног који ће тек бити.

Док је света и века, српског народа и српског језика славиће се његов долазак на овај свет. Нашем нараштају пало је у део да прослави његов двестоти рођендан. Таква част више нам се неће указати. То је најважнији датум у нашем, али не и у Његошевом животу. Су чим изиђемо пред Његоша, по томе ће нас памтити будући нараштаји, који ће Његошево рођење тек славити. Ми – нећемо.

„Пустињак цетињски“ – како је звао себе; „трагични јунак косовске мисли“ – како га је назвао Иво Андрић; „који је народну судбину доживљавао као свој лични доживљај“ – како је написао Слободан Јовановић; „најјачи и најдубљи дух међу српским писцима“ – како га је оценио Јован Скерлић; „тако да до данас цело српство нема два Његоша“ – како је казала Исидора Секулић; „песник који би и да сав наш народ изумре, јасно и горостасно сачувао његов лик међу народима“ – како је тврдио Милош Црњански; „сев муње наше у човечанству, у Космосу“ – како се изразио Милован Ђилас; „чија појава остаје изван објашњења“ – како је закључио један савремени песник.

Уз све то, али не на крају – да додамо суд који је, у својој првој књизи „Религија Његошева“, изрекао млади богослов, будући Свети владика Николај Велимировић: „У новијој српској историји нема личности која би се, у погледу своје религиозности, могла и издалека равнати са Његошем“. А у продужетку, дописао: „Кад би се, календарским језиком, карактерисала његова природа – он би се могао назвати Његош Великомученик“.

(Ове речи Светог владике Николаја изгледа да Бећковић истиче као значајан доказ у прилог тврдњи о Његошевој светости. Међутим, када се погледа шири контекст и смисао онога што је владика Николај рекао, види се да то ни на који начин не доказује тезу о Његошевој светости. Уз то, последњу реченицу Бећковић је тенденциозно скратио и тако јој је променио смисао. Дакле, ево шта је Владика Николај написао:

«Преживети Његошеву душевну драму не значи преживети душевну драму само једног човека, но једног света. Његош је од своје душе, одређене судбом да управља једном шаком сиромашних људи, начинио сцену, на којој је репродуковао драму целе васионе. Та његова, микрокозмична, сцена, премда већа од ма чије друге у српском племену, била је ипак малена и тескобна за обимну васиону. Ова несразмера чинила је крст живота нашег песника; у њој је лежао извор његовог животног мартирства. Но баш у овом тесном општењу са васионским животом и показала се величина душе Његошеве. Обимношћу и интензивношћу својих симпатија према свеопштем и свеједином животу света и Његовом

Творцу Његош се обележио као религиозна личност првога реда.

У новој српској историји нема личности, која би се у погледу религиозности могла и издалека равнати с Његошем... но српски народ, као и сви народи уопште, има врло мало правих, надахнутих, религиозних људи. Ови су уосталом најређи људи у свету. Карлајл и Емерсон, Ламартин и Достојевски спадају у ове најређе људе, или, са још њих немного, чине ове најређе људе у целом прошлом столећу.»

Дакле, ту «праву, надахнуту религиозност», за коју бисмо могли помислити (онако како то доноси Бећковић) да је поистовећена са светошћу, имају, по владики Николају, и Ламартин, и Карлајл, Емерсон, Достојевски... Ни један од поменутих не може се сматрати светим, иако поседују, по владики Николају, «праву религиозност», тако да очито нема места поистовећивању «праве религиозности» са светошћу у Православној Цркви.

А ево како је Бећковић прекројио другу реченицу Светог Владике Николаја. Бећковић цитира овако: «„Кад би се, календарским језиком, карактерисала његова природа – он би се могао назвати Његош Великомученик“.

Ова реченица овако гласи у оригиналу (пре ове завршне реченице, владика Николај је писао и о Доситеју, хвалећи и његову побожност, али је сматрајући осредњом, не генијалном као код Његоша):

«Кад би се, отуда, календарским језиком хтела окарактерисати природа ова два човека, онда би се за Доситеја могло рећи "Блажени Доситеј", а за Његоша "Његош - Великомученик".» Дакле, то «великомучеништво» Његошево које Бећковић испоставља као наводни аргумент из уста владике Николаја за светост Његошеву јесте обична стилска фигура. Јер као што ни Доситеја није сматрао блаженим у смислу истинске православне светости, владика Николај није ни термин «великомученик» употребио за Његоша у реалном смислу, него као стилску фигуру.

Прочитајмо још једном како се све ово што је написао владика Николај, и што не указује на светост, тенденциозно мења у Бећковићевој интерпретацији:

„У новијој српској историји нема личности која би се, у погледу своје религиозности, могла и издалека равнати са Његошем“... „Кад би се, календарским језиком, карактерисала његова природа – он би се могао назвати Његош Великомученик“.

Ко не прочита шта је владика Николај ЗАИСТА написао, на основу оваквог цитирања свакако би поверовао да он Његоша сматра светим.)

Кад се тако могао назвати 1910, с колико више права бисмо могли да га назовемо данас, и какав,и колики је тек Великомученик постао у међувремену, век касније. У једном писму, он сам се исповедио: „Судба ти је и моја позната, мислим нејма подобне на земљи“.

(Нити је владика Николај 1910. године назвао Његоша великомучеником у смислу реалне светости, нити се великомучеником може постати после смрти).

„Праотац Јаков“ – навод је из књиге „Религија Његошева“ – „рвао се с Богом једну ноћ, а Владика Раде, рвао се са свим силама овога света не једну ноћ него цели један век.“ Ову реченицу могли бисмо наставити, и рећи, да то рвање није престало до данашњег дана. Није ли се испунило време, да га духовна деца Светог Саве упишу у диптих светих Српске Православне Цркве? Два века чекамо, да се дорекне оно што је време давно рекло.

(Шта је то време давно рекло што бисмо ми данас да дорекнемо?)

Пустињак цетињски, није наслов књиге него име аутора, или је једно и друго, јер другог имена на корицама нема. Из камене цетињске пустиње, која је описана „као стравичан пејсаж с Месеца“ Петар Петровић, камен, именом и презименом, јавио се гласом каменштака: „Ја се надам нешто твоје да у души мојој сјаје.“ А потом, у песми „Црногорац к свемогућем Богу“ певао: „О ти бићем бесконачни/Без почетка и без краја/Почетак си сам осново/А крај свега у теби је“. Исте године, кад су настали ови стихови, зове Васа Поповића: „Сјутра увече дођи овамо да се учиниш сасвим житељ пустиње цетињске… Христос воскресе! Алилуја!“

Пустињак цетињски, „за четири неђеље часнога и великога поста“, „не пуштајући никога к себи“ , од 10. марта до 7. априла испевао је „Лучу микрокозма“.

Луча, дело „које владици беше најмилије“, до данас је остала најзакључанија. На говору катунске нахије, настао је спев каквих је најмање и на највећим светским језицима.

„Тешко ли се у полет пуштати/На лађици крила распетијех/Без кормила и без руковође/У опширни океан ваздушни!“ Али Пустињак цетињски одразио се у опширни океан ваздушни, као нико на српском језику, пре ни после њега. Однекуд је докучио, колико има небеса, покретних и непокретних, движимих и недвижимих, и где је столица престолодржнога. Набројао је милион небеса, а тај милион није милион него ознака за бесконачно и безбројно. Знао је колико река има у паклу и како се зову и те реке и пас Цербер и наопако исписивао имена кнеза зла и духа зла.

(Збиља јака аргументација за проглашење некога светим. Особито детаљ са Кербером, пренетим из грчке митологије.)

Извори и подстицаји за „Лучу“ тражени су највише тамо где их је можда било најмање, а нимало у њему самом и истини да се „пустињаци хране сопственом супстанцом, дубином свог испосништва и усамљености.“ Што је писана у време поста узимано је као податак без суштинског значења, као да је „Луча“ постом више датумирана него инспирисана. А што је песник, црноризац и испосник највише знао о посту и што је пост одрицање, а причешће завет и спремност на жртву и поистовећење с Христом, и што се и пост и „Луча“ завршавају васкрсењем, томе као да није придавано значаја. Упоређиван је и с Марксом, а није с Максимом Исповедником.

Истина, Његош је тако знао руски као и српски да их је често помешао, а у руским преводима налазио је многе појмове, мирове и шарове, колеснице, сапернике и легионе.

Луча је литургијска поема, а литургија – скраћена Библија, и једина истина о човеку.

Из цетињске пустиње поручивао је, да „Лучу“ штампају у петсто примерака и њему пошаљу сто. Ни данас тираж не би био већи, а сто примерака, изгледа да је тада имао коме раздати, а не знам коме би их раздао данас. „Ја сам се надао“ – пише Сими Милутиновићу – „а по твоме обећању, да ће „Луча“ из печатње изићи још у почетку ове године, но ево и по године преко рока, а ње барем овамо, још нема. Впрочем, може бити да је она и давно штампана па ја још не знам.“ Па као да се пустињак покајао због пожуривања и одмах додао: „Не прими ово као потрк к врху магическе горе, него за општу слабост људску“…“Желаније, и по вишој части будаласто неограничено влада у чоека“.

Ако је човек само поезијом више него што јесте, ако песници изричу смисао постојања једног народа, ако се постојање може оправдати само стварањем, ако је народ заветна поетска заједница – „званије је свештено поете.“ Бог је песник, али поезија то нису само песме. Стихови су „пламтеће врсте“, а свет и космос „општега оца поезија“… „Ја сам један који стварат могу!“ – говори Творац. Он је изнад свега, па и изнад вечности. „Свемогућство светом тајном шапти/Само души пламена поете!“ Песник „изводи клицу небеског, трулину боготвори!“

Речено је, да један језик постаје језиком тек кад се на њега преведе Библија. Тако и један народ постаје народом кад има себе на свом језику и добије своју Библију. Његошев песмотвор није друго до посрбљено јеванђеље, чије су речи непропадљиве. Знати их напамет, најсигурнији је оријентир и начин да сачувамо себе. Корице његових стихова су усне његовог народа које те стихове свакодневно понављају и у камење уклесују. А данас исписују и на аутомобилским регистарским таблицама. „Горски вијенац“ постао је национална Библија, мада ни највећи зналци нису увек сигурни из којег су спева поједини стихови, као што ни најупућенији неће увек погодити из које је посланице или јеванђеља неки навод из Библије.

Његошева књига држи се уз Свето писмо, а посвећеници се прекрсте пре него што је отворе и почну да читају. Њему се обраћају молитвом, а без разлога не узимају у уста његово име. Његова фотографија јесте икона којој је место уз свеће и кандила. У његов гроб се куну. У храмовима се осликава његов лик међу светим ликовима. Има много владика, али кад се каже Владика сви мисле на једнога. Нема светијег ореола од оног који блиста око његове главе, а тај ореол потребнији је нама него оном који је певао: „Што ћеш мају плести вјенац кад му га је сплео творац“.

(Никад нисам чуо да се Његошу неко обраћао молитвом, нити да у црквеном народу када се каже «владика» сви мисле на Његоша. У ствари, не знам да ико у црквеним круговима помисли на Његоша када се каже «владика».

Ово са фотографијом «којој је место уз свеће и кандила» и «неузимањем у уста без разлога» је такође ни на чему реалном засновано претеривање).

Он је и пророчка савест српскога народа и Небош и Пророковић и тајновидац и путоводитељ и „једна сламка међу вихорове“ и „сирјак тужни без ниђе никога“. А да није без ниђе никога данас, може показати само његова Црква. То не би било само црвено слово у црквеном календару, него и највећа радост и охрабрење његовом народу.

Тешко да је било писаца светих књига а да нису светитељи. Толике је посветила једна реч коју су изговорили, а како не би Његоша хиљаде светих речи које је написао и од којих је свака неумрла.

(Песничке произвољности у функцији озбиљне аргументације. Које су то «свете књиге»? Кога је то посветила једна реч коју су изговорио? Шта су то «свете» речи и које су то хиљаде Његошевих светих речи? Мудрих, умних, дубоких...да. Али «светих»?)

И многе су уклесане у каменове његове земље и та каменотека јесте јединствена библиотека и неботека. Његошеви стихови нису само стихови. Отуда и питање постављено на једном другом месту: Како процењивати стихове за које је погинуло толико поколења?

Највећи духови и умови уступили су му почасно место и таква једнодушност у погледу нечије величине није запамћена у српском народу. „На Ловћену Његош спава/Најмудрија српска глава“ – не пева се на Његушима, него свуда, где има Срба. Тешко је наћи такав народ у којем најмудрија глава не би била и најсветија.

(Нечија величина и мудрост није нужна квалификација за светост. Многи су били веома мудри – и Сократ, и Платон, и Диоген, и Лао Це, и Конфучије – али нису били свети. Светост не проистиче из мудрости нити се њоме доказује).

Сем Светог Саве и Косова нема трећег, осим Његоша, око кога се окупља сав српски род. Косова, косовског завета, Обилића и вере Обилића, онаквих како их знамо, пре Његоша није ни било. Он их је стварао, и „опомињао на косовску заветну мисао чије је испуњење била наша дужност пред Богом и пред људима“.

(Неће бити да је Његош тај трећи око кога се окупља србски род. Ако већ говоримо о неком трећем, онда би то свакако несравњиво више од Његоша могао бити Свети Василије чудотворац).

Његовим именом зову се поједина места, а тешко да има и једнога у којем његово име не носи или улица или школа или библиотека или читаоница или дом културе или духовни центар или књижара или апотека или – све то у једном истом месту.

(Па шта? Какве то везе има са светошћу? У сваком месту има и школа или улица или нека установа посвећена Карађорђу, или Милошу Обреновићу, или Допситеју).

У новијој историји српског народа, у Сабору светих Српске православне цркве, нема ни једног светитеља а да му Његош није био светац и светиња. Народ га је канонизовао, и ако је Народ Црква, канонизован је одавно. Како се превидело, и како је било могуће да се то не деси , питање је које се и раније постављало, али никад чешће, и са више разлога, него у овом часу.

(Поново потпуно неутемељено претеривање. Где је Бећковић пронашао податак да су новији србски свети сматрали Његоша светим? Који га је народ канонизовао – где му се и ко му се моли? Никад, за све ове године нисам чуо да је било ко у Цркви Његоша сматрао светим).

С друге стране, кад бисте упитали било кога да наброји које светитеље зна, најређи би били они који не би споменули Његоша. Зато би нас његова канонизација утолико више изненадила што би се тако открило, да није учињено одавно. Многи ће се питати, ни је ли то нека грешка и зар то није обављено кад-икад. Или се та истина подразумевала па није изговорена, или је била толико очигледна да се није видела, или тако логична да се тога нико није сетио, или је реч о још једној тајни његове појаве и његовог генија.

Било је и пре Његоша монаха – светих песника, али таквог песника-монаха, и такве судбине, није било после њега. Осведочили смо се да се такав више не рађа ни у двеста година. И растом виши за главу од целог народа, једино није био виши од своје Цркве за коју се родио, у којој је живео и у којој се сахранио.

Његовом прибрајању у Сабор светих, обрадовали би се сви: од Светог Саве и Светог Петра Цетињског и Светог Василија Острошког до Светог Николаја Лелићког и Светог Јустина Ћелијског и Светог Вукашина Клепачког, духовног сина Пустињака цетињског, кога је посветила једна његошевска реч, са стотинама свештеномученика Митрополије црногорско приморске, који су богопрослављени „како крв праведника не би пала на бесплодну земљу“. Обрадовала би се његова паства широм земљиног шара,а највише његова Црна Гора, јер данас можда нико не вапи за спасењем колико она.

(Опет песничко претеривање и произвољност. Сви горе наведени свети би се, нормално, обрадовали да се сви ми, па и Његош, приброји Сабору светих, тако да то ништа посебно не говори. А светог Вукашина из Клепаца није «посветила једна његошевска реч», него мученичка смрт за Христа.)

Најзад, да Његош за живота није ништа ни био ни створио, посмртно мучеништво прославило би га и овенчало несвенљивим венцем. И да ништа није претрпео сем што су му седам пута кости претурали и седам пута га сахрањивали, било би довољно да буде уписан у мученикослов светих.
Они који су га мртвог прогањали и опорочавали, нису ни слутили, да му, тако, исписују житије и да ће његово посмртно страдање, на правди Бога и пред очима света, постати и најречитије образложење за његово светитељство.

Нема песника који је толико страдао. Тако страдају само светитељи, утолико светији уколико страдају за поезију и због поезије. Само се око светитеља и светиња разгоревају бојеви који не престају.

(Први пут чујем за овако нешто. «Посмртно страдање» као разлог посвећења Цркви није познат. Барем ја за то нисам до сада чуо. Јер да је тако, Црква би прослављала Светог Саву као великомученика. Спаљивање моштију је много, несравниво веће мучеништво од «претурања костију и поновног сахрањивања».  А шта рећи за реченицу да су светитељи «утолико светији уколико страдају за поезију и због поезије»? Лепа песничка слика, али без икакве утемељености у црквеној свести и самосвести).

Седам сахрана, кршење његовог завета, ломљење и лумбардање гроба, рушење гробне цркве, клеветање, скрнављење, цензурисање, притицање у помоћ његовом песмотвору с два нова слова, свлачење с неба на земљу и укључивање у актуелна безакоња и крвопролића, уписивање у стране и странке, век и по после смрти, само су поглавља његовог житија. Рушење капеле на Ловћену, за коју је он поставио први камен и рекао – „овде ме копајте“, најварварскији је чин времена које је обиловало небројеним варварствима. Пошто је срушена на Ловћену та капела умножава се и, као „у време кад су цркве летеле“ појављује се на другим висовима. Откуд би свака од тих капела била света, а да онај чије су оне, није светац.

Његошев аманет, да се сахрани на врху Ловћена, има најдубљи смисао. Он је желео да заувек почине не само на највишем врху свог завичаја, него и на месту највеће дубине његовог дела.

Као да је имао искуство будућег времена, које нико нема, Његош је знао, да се његов гроб – црква на Ловћену, неће лако одржати. И заиста, одмах су се наоштрили да му одсеку мртву главу. Али, као да је он хтео, да, и после своје смрти настави бој који је водио за живота, верујући, да народ који не може да одбрани гроб, не треба ни да постоји.

Планине су споменици саме по себи и споменике подигнуте на њима планина засени и прогута. Једино се гробна црква на Ловћену одржала и планину преобразила у цркву. То је био разлог да се сруше и црква и планина и ту ништа није могла да учини сва мислећа интелигенција, домаћа и страна, која је, на челу са Црквом, устала да је брани. Тако је Његош остао у казамату, као једини владика на чијем гробу неће горети свећа и неће се држати опело ни о његовој двестагодишњици.

За два века, колико са нама живи, чини се да све знамо и о његовом животу и о његовој мисији и о његовом посмртном страдању. Истовремено, као да је са тим сазнањима, тајна његове појаве међу нама постала дубља.

Можда је трећи век његовог живота прилика да се њему скине трнов венац и оконча битка која траје два века. Можда ће тај трећи миленијум донети нове видике, нове увиде, нова читања, нова виђења,нова разумевања монашког и косовског завета Пустињака цетињског, чија реч временом постаје све сложенија, живља и актуелнија. Књижевна тумачења изгледа су исцрпљена, а књижевно братство као да му најмање дугује. Ново може доћи само од Цркве. Можда је дошло време, да га, на свом иконостасу, постави на оно место које заслужује. Да га из сфере парница и интрига избави и премести у свој календар. Била би то сатисфакција, не само за њега и његово страдалништво.

Нека се још једном покаже да „све што блатној земљи принадлежи/То о небу поњатија нема“.

И нека се на сва питања, ко је, шта је, чији је, какав је, заувек добије један једини одговор – Његош је светац!

Све што је било, остаје за нама. Не може се делити оно што је било некад. Садашњост је привремена.

Потреса ће, свакако још бити; без потреса, Његоша је немогуће и замислити. Биће и противника, као што их је Његош увек имао, али чију ће страну заступати његова Црква није тешко погодити.

То се морало догодити, пре или касније. Нека Свети Петар II Петровић, Пустињак цетињски, Прометеј ловћенски, почине у новом образу и отпочне нову мисију у свом народу.

Час је да се њиме помогнемо и себе потврдимо међу људима и народима. Доста је било онога – што бити не може. Нека сад буде оно – што бити мора.

Давно му је речено: „Као владар, као човек, као песник, ти си небесник!“

И на том владару, човеку, песнику и небеснику обистинили су се стихови:

„Плам ће, вечно животворни/Блистат Србу твоје зубље/Све ће сјајниј и чудесниј/У вјекове биват дубље!“

Светигора бр 225, Васкрс 2013.

Фото у наслову: Матија Бећковић

http://www.svetosavlje.org/listarhiva/Home.aspx/Topic?topicId=18357