У новијој историји Српске православне цркве такозвани митрополитански систем[1] помињан је неколико пута. Имајући у виду припреме за промену црквеног Устава и предлоге о новом административно-јерархијском уређењу по том систему, вреди се подсетити на неколико битних, а мало познатих, чињеница из историје.

Тешко је утврдити да ли је осим идеје о заграничном Синоду писао и говорио епископ жички Николај Велимировић, на пример о новом организационом устројству Српске православне цркве.[2] Зна се да је његове предлоге још крајем 1951. године слушао епископ Герман Ђорић, који је заједно са др Душаном Глумцем, професором Богословског факултета, по одлуци Сабора односно Синода, боравио у парохијама по Западној Европи и Америчко-канадској епархији.[3] Додуше, епископ Николај је помињао и стварање Америчке православне цркве и предвиђао да ће се у ту заједницу утопити и припадници потоњих генерација американизованих Срба.[4] Идеја о заграничном Синоду имала је основу у историји Руске православне цркве, када су архијереји који су после Октобарске револуције у Русији изишли и највећи део њих пронашао уточиште у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, па у Сремским Карловцима, уз благослов српских архијереја, организовали свој Синод.

Идеја о заграничном Синоду може се оквалификовати и као разбијање организационе целине Српске православне цркве. Када је комунистичка власт у Југославији 1958. одлучила да разбије српско расејање и то било реализовано 1963-1964. године, није се планирало одвајање Америчко-канадске епархије од Патријаршије већ само њено дробљење. Разбијање српске заједнице одговарало је и америчким обавештајним службама па су и оне дале свој допринос.

Професор Душан Глумац био је добар сарадник вишим органима државне власти у Југославији (према немачким изворима из 1941. године, имао је неуобичајене сексуалне склоности што су они, а касније и комунисти, користили као основу за уцену). Од њега је неколико пута затражено писано мишљење о разним питањима. Тако је, на пример, у једном елаборату насловљеном „Проблем црквене управе“ и поднетом 17. маја 1954. године (уочи Сабора), Др­жав­ној коми­си­ји за вер­ска пи­та­ња, осим осталог, коментарисао предлог епископа банатског Висариона Костића да сви архијереји добију титуле митрополита, устврдио да нема основе за такав предлог. Додао је да „тре­ба ра­ди­ти на ства­ра­њу тзв. ме­тро­по­ли­тан­ског си­сте­ма у свим ре­пу­бли­ка­ма где патри­јарх оли­ча­ва је­дин­ство или децентрализација!“ Глумац је упозорио је на потребу избора оних личности која ће као архијереји у скорој будућности помоћи у промени Устава Српске православне цркве којим би се умањила власт епископата и закључио: „Већ са­да во­ди­ти ра­чу­на за кан­ди­да­те за бу­ду­ћег Па­три­јар­ха.“[5]

На срећу, Глумчев први предлог није усвојен, осим делимично у пројекту названом Македонска православна црква. Додуше, није ни заборављен. Предлог о избору подобних архијереј, на жалост, у потпуности је прихваћен па ускоро следи завршница. (Сетимо се само захтева бившег председника Србије Бориса Тадића изреченог уочи избора новог патријарха 2010. да нам треба првосвештеник који ће бити млађих година, прихватити евроатлантске интеграције...)

Предлог о митрополитанском систему разматран је 1963. године у државном врху после суспендовања епископа Дионисије и поделе Епархије америчко-канадске на три дела. Како је у међувремену македонска републичка власт уз подршку југословенског државног врха потенцирала и окончање пројекта названог Македонска православна црква, у Савезној комисији за верска питања је урађено неколико елабората. Тако је у елаборату „Нека питања из односа са Православном црквом“ од 23. новембра 1963. била анализа могућих догађаја у разрешењу црквеног питања у Македонији. Како је државна власт присиљавала архијереје Српске православне цркве да Македонцима дају аутокефалију, што није имало никаквих канонских основа, један од сарадника Савезне комисије за верска питања је написао да Македонци траже да се Македонска православна црква легализује код осталих помесних православних цркава, па је понудио своје мишљење: „Не знамо како ће Синод и Сабор СПЦ то прихватити. Вероватно треба очекивати извесне компликације у нашим односима са црквом у целини. Испречиће се црквено-канонске сметње. Може се очекивати да ће остале православне цркве тешко прихватити такво решење. Од Патријарха се тражи још сагласност за формирање епархија МПЦ у иностранству на чему би требало порадити. Остала питања су од мањег значаја. О овом предлогу се са Патријархом још није разговарало, јер се очекује претходни разговор са друговима из Македоније. Руководство СПЦ се по питању Македонске цркве плаши ширих последица. Наиме, решење питања цркве у Македонији подстакло је дискусију да ли треба на сличан начин постепено прићи усаглашавању организације и функционисања цркве и у другим републикама. Тиме би, како се мисли, СПЦ усагласила сасвим своју активност и структуру у духу решења националног питања у земљи. Тако би Православна црква добила југословенски карактер, а исту би чиниле аутономне православне цркве у појединим републикама на челу са једним патријархом. Полазећи од садашњих потреба чини се да је ово питање више начелне природе, него ствар актуелне политичке потребе. Покретање овог питања довело би до компликација у земљи по односе са овом црквом, а и по нашу политику према верским заједницама у целини. То би вероватно имало негативног одјека и у иностранству.“[6]

Као што је познато, држава је 1967. организовала проглашење аутокефалности Македонске православне цркве, а то ниједна помесна Црква није прихватила до данас.

Југославије више нема јер се распала на делове по републичким границама, који су у међувремену постали независне државе, Аутономна покрајина Косово и Метохија су вољом Сједињених Америчких Држава проглашене независном државом.

Српска православна црква је проживљавала судбину српског народа. У новим државама остале су њене епархије али у вези са осталим деловима које оличава Патријаршија. Сабор и даље има своју улогу, мада његове поједине одлуке (на пример, служење литургије) не поштују поједини архијереји, поједини архијереји за самовласно титулисање немају одлуку Сабора.[7]

Познато је да је и даље утицај Српске православне цркве у народу на завидном нивоу. Зна се, међутим, и да се полако све то растура отварањем бројних случајева, чему су, на жалост, допринели и поједини архијереји. Има довољно доказа да су Американци тражили уклањање епископа рашко-призренског Артемија Радосављевића и то је спроведено кроз Синод и Сабор. У свему томе, међутим, и епископ је имао своје место! Рашчињење је довело до низа проблема којима се не назире крај (Епархија рашко-призренска у егзилу, судбина око 150 монаха и монахиња, на пример). Умешале су се разне обавештајне службе, представници сестринских цркава (Цариградска патријаршија, Руска и Румунска православна црква) као и поједини отпадници од тих истих заједница (старокалендарци).

Посебно место у савременој историји Српске православне цркве су такозвани епархијски савети, тела која могу да буду основа за даљу разградњу Патријаршије. Ако се објашњење да је њихово организовање уследило после стварање нових држава прихвати као целисходно, остаје питање куда то све може да одведе? Питање добија на снази када се зна да је у Македонији формирана Православна охридска архиепископија са својим Синодом, у Црној Гори нова заједница – Православна црква у Црној Гори.

Подсећањем на чињеницу да је бивши председник Србије желео да диктира избор патријарха 2010. године, не треба занемарити ни могући утицај садашњег председника Србије и председника Владе Србије као испуњење њихових обавеза према господарима о „прихватању реалности“ када је у питању српски народ као и на садашња збивања у Патријаршији. (Управо је у току дискредитовање Српске православне цркве у предаји Косова и Метохије које се маскира театралним посетама храмовима о празницима, нуђењу посредовања у разговорима Српске и „Македонске православне цркве“, изјавама о потреби договора Српске православне цркве и групе грађана регистрованих у Министарству унутрашњих послова Црне Горе на Цетињу као „Црногорска православна црква“ и другим стварима које се нуде из врха Србије.)

На крају остаје питање: Какве везе имају предлози епископа жичког Николаја Велимировића о заграничном Синоду, професора Душана Глумца о митрополитанском систему, Македонска православна црква, Православна охридска архиепископија, Православна црква у Црној Гори и промене Устава Српске православне цркве које наговештавају увођење митрополитанског система?

Искрено да кажем, бојим се да одговорим. Волео бих да ме утеши неки добар познавалац црквено-канонског устројства Српске православне цркве. Наравно, да ми и одговори како ће се та заједница звати!

 _______________

[1] Објашњење тог термина видети у: Димшо Перић, Црквено право, Београд, 1997, стр. 76, 87-88.

[2] Писмо епископа Николаја, од 27. августа 1951, епископу америчко-канадском Дионисију – Епископ Николај, Сабрана дела, књига XIII, Химелстир, 1986, стр. 768-769; Епископ Николај, „Источна православна црква у Америци и њена будућност“, Сабрана дела, књига XIII, Химелстир, 1986, стр. 573-579.

[3] Вељко Ђурић Мишина, Летопис Српске православне цркве 1946–1958. године – Време патријарха Гаврила (1946–1950) и Викентија (1950–1958), 1-3, СКД Зора, Книн–Београд, 2000-2002, стр. 1604-1678. 

[4] Епископ Николај, „Источна православна црква у Америци и њена будућност“, Сабрана дела, књига XIII, Химелстир, 1986, стр. 573-579; Видети елаборат Атанасија Јевтића поднет Светом архијерејском сабору 1990. године – „Савремени еклисиолошки подсетник“, Загрљај светова, Символ, Србиње, 1996, стр. 153-168.

[5] Текст „Про­бле­ми пред за­се­да­ње Ар­хи­је­реј­ског са­бо­ра“ про­фе­со­ра Бо­го­слов­ског фа­кул­те­та др Ду­ша­на Глум­ца – Архив Југославије, 144, 10-176.

[6] Текст „Нека питања из односа са Православном црквом“, непознатог аутора, од 23. новембра 1963. године – Архив Министарства иностраних послова, Политичка архива, 1963, 57-15-443554.

[7] Видети мој текст на овом сајту „О титулама наших архијереја“, од 6. марта 2011.