Седам Васељенских сабора су, после Еванђеља Христовог, основ и потврда наше Православно-хришћанске вере, јер наша вера није само Апостолска, она коју су проповедали Свети Апостоли, ученици Самога Господа Исуса Христа, него је и Отачка, пошто су је растумачили и објаснили Свети Оци, као законити благодатни прејемници Светих Апостола. Дух Свети, који је сишао на Свете Апостоле  у дан Педесетнице, који их је просветио и умудрио, почивао је и на Светим Богоносним Оцима, просвећујући и умудрујући и њих.

Осим тога, у нашој Православној Цркви нема бозбожног учења о нечијој личној непогрешивости, јер непогрешивост припада само целокупној саборној свести Цркве као целине, (свести) која је свој спољашњи израз налазила у Васељенским Саборима који су смело понављали апостолске речи произнесене у одлукама Првог Апостолског Сабора у Јерусалиму (51. год.) – прототипа за све будуће Саборе: јер угодно би Светоме Духу и нама. (Дап. 15,28).

Треба при томе подсетити да никако није сваки Сабор непогрешив, него само онај који изражава и потврђује васељенску свест Цркве и кога цела Црква прихвата као васељенски.

Иако су у спорним питањима на Саборима понекад приступали гласању – да би била установљена ''већина гласова'' која треба да ''превлада'' – демократски принцип ''већине гласова'' никада у Цркви није имао апсолутан значај. Нама је познато мноштво случајева када истина није била на страни већине, него напротив – на страни мањине, па чак и да се усредоточавала на само једно лице. С друге стране, у историји Цркве било је Сабора са великим бројем учесника који су претендовали на назив ''васељенски'', али су ипак од стране васељенске свести Цркве били одбачени. Један од њих добио је чак сликовит и изражајан назив ''разбојнички'' (449. године).

Шта је то што за нас представља мерило несумњиве, непогрешиве истине? Одговор на ово питање од прворазредне важности налазимо у учењу које ужива велик углед и прихваћено је у нашој светој Цркви, а које припада светом Викентију Лиринском, авви Лиринског манастира на југу Галије, једном од најзнаменитијих Отаца Западне Цркве из V века (упокојио се око 450. године).

Свети Викентије се у историји богословља нарочито прославио својим ''златним'' догматско – апологетским делом, познатим под заједничким насловом ''Commonitorium'' или ''Подсетник''. Ово дело, које се сматра једним од најважнијих старих црквених споменика, св. Викентије је написао око 443. године, три године после Трећег Васељенског Сабора одржаног у Ефесу, у монашкој усамљености, у манастиру Светог Гонората, архиепископа Арилатског, где се све до упокојења подвизавао заједно са својим братом Лупом, епископом Тројским.

О томе делу увек су се веома похвално изражавали како западни (римо-католички, чак и протестантски) тако и православни богослови. Приметно је како у целој хришћанској старини тешко да има таквог светоотачког дела које би више од овога заслуживало све могуће похвале.

Догматско – историјски значај тога дела састоји се у дивном закључивању и дубоко надахнутом тумачењу целокупног православног хришћанског учења о изворима и основама хришћанског откривења и вере. Оно не представља излагање догмата вере, већ теорију: којим начелима треба да се руководи богослов – догматичар при изражавању, изношењу и доказивању истина хришћанске вере. Ову теорију одликује ауторов строго црквени, јасан и прецизан поглед на предмет, и карактеристично сугестиван начина на који је он поставио ствар.

Главни задатак који је пред себе поставио св. Викентије у овом делу, јесте – како са што већом тачношћу одредити прави, научан и разумљив метод уз помоћ кога би било лако са несумњивошћу разликовати истину  васељенске православно-хришћанске вере од лажљивости јеретичких заблуда.

Ради тога св. Викентије, пре свега, установљава гносеолошки метод који предтавља некакав пробни камен при одређењу изворне истине Христовог и апостолског учења. Ево како расуђује тај велики и надахнути Отац Цркве: ''Често сам се врло ревносно и са нејвећом пажњом обраћао многим људима украшеним светошћу и даром поучавања: са питањем на који начин је најлакше мени, који идем исправним, царским путем, да разликујем истину васељенске вере од лажљивости јеретичких учења, и увек су ми сви давали од речи до речи овакав одговор: ако неко – ја, или други, или било ко – хоће да избегне јеретичку лаж и да здрав и неповређен пребива у здравој вери, онда треба, уз помоћ Божију, двоструко да огради своју веру – као прво, ауторитетом Светог Писма, а као друго, Предањем Васељенске Католичанске Цркве. Но – питаће можда неко – ако је писана Рач Божија света, свесавршена и, када се упореде једна њена места са другима, увек у потпуности разумљива, зашто је потребно да јој се дода још и ауторитет њеног црквеног схватања? Потребно је јер Свето Писмо услед његове узвишености не схватају сви на исти начин, него један тумачи његове изреке овако, а други онако; тако се из њега може извући готово онолико значења колико је оних који га тумаче. Зато је неопходно да се нит тумачења пророчких и апостолских дела у таквом мноштву безбројних различитих скретања у заблуде усмери по норми њиховог црквеног и васељенског разумевања. У самој васељенској Цркви свим средствима ваља се држати онога у шта су веровали свуда, у шта су веровали увек, у шта су веровали сви:  јер васељенско је, као што показује и само значење те речи, стварно и нарочито само оно што, колико је год то могуће, обухвата све уопште. А тога правила ћемо се држати само онда ако будемо следили свеопштост (Universitas), старину (Antiquitas), сагласност (Consesio). Следити свеопштост – значи признавати за истиниту само ону веру коју исповеда цела Црква широм света; следити старину – значи ни у ком случају не одступати од оног учења кога су се држали наши Свети Оци и преци; и на крају, следити сагласност – значи из старине прихватити само она одређења вере и тумачења којих су се држали сви, или, у крајњој линији, готово сви пастири и учитељи.

О Тимотеје – вели Апостол – предање чувај (1.Тим. 60,20).

Шта је то предање?

Предање је оно, што је теби поверено, а не оно што си пронашао; оно што си примио, а не оно што си измислио; предање је ствар учења, а не умовања; оно се даје свему народу, а није парцијални посед; то је ствар која је дошла до тебе, а не коју си ти открио; према њему треба да се односиш не као онај који је то пронашао, него као онај ко то чува, не као утемељивач, него као следбеник, не као вођа, него као вођени.

Предање чувај – то значи таланат вере васељенске заштити тако да остане цео и неповређен. Што ти је поверено, то нека и остане код тебе, то и ти предај. Добио си злато – злато и дај. Нећу да ми подмећеш нешто друго; нећу да уместо злата безобразно подмећеш олово, или обману – бронзу; нећу привидно, него право злато.

О Тимотеје – пастиру, пишче, учитељу! Ако те је дар Божији учинио способним по уму, образовању, учености, онда буди Веселеил духовне скиније: глачај драгоцено камење божанског догмата, постављај га тачно, распоређуј мудро, дајући му сјај, лепоту, заносност. Труди се да због твог што јаснијег излагања, јасније разумеју оно ушта су пре веровали не тако јасно. Труди се да потомство са свешћу прославља оно што је старина раније поштовала не схватајући. Поучавај ономе чему су тебе научили, и, говорећи ново, не реци ништа што би било ново! Дакле – рећи ће можда неко – у Цркви Христовој не треба да буде никаквог напретка у усвајању вере? Свакако да треба – и то највећег. Ко је тако завидљив према људима и прожет мржњом према Богу, да би одлучио ово да одбаци? Само, напредак треба да буде заиста напредак, а не измена вере. Напредак се састоји у томе да се неки предмет усавршава онакав какав јесте; а издаја је када нешто престаје да буде оно што јесте и претвара се у друго. Дакле, нека се током година и векова развија и нека у највећој мери напредује пимање, разумевање, мудрост, како сваког појединачног хришћанина, тако и свих заједно – како једног човека, тако и целе Цркве, али само на тај начин, тј. у једном истом догмату, у једном истом смислу, у једном истом предмету сазнања. Нека се вера, као ствар душе, у том погледу угледа на тела. Са доласком лета, тела се откривају и ослобађају своје удове, но ипак остају оно што су била и пре. Цветајуће доба детињства и зрели узраст старости међусобно се веома разликују: ипак, они који су раније били деца, сада постају старци; заправо мењају се узраст и спољашњи изглед једног истог човека, али тиме се не мења његова природа, његова личност остаје једна иста. Такав закон напредовања нужно треба да следи и догматско учење хришћанске вере. Нека оно са годинама јача, нека се временом шири а вековима узвисује, али нека остаје необориво и неповређено, цело и савршено у свим својим деловима, у свим, да тако кажемо, чулима и удовима својим, дакле без и најмање измене преко тога, без икаквог губитка у своме садржају, без икаквог мењања својих одредаба. Тако древне догмате небеске философије временом ваља ојачавати, глачати, чистити; али не треба их мењати, одсецати, кварити. Нека добијају очигледност, сјај, јасноћу – то може; али њихова пуноћа и целовитост, њихова својства, морају да буду задржани – то је неопходно. Црква Христова, брижљива и опрезна чуварка догмата који су јој поверени на чување, никада у њима ништа не мења, не умањује нити додаје – оно што је потребно не одбацује, оно што је сувишно не додаје. Са потпуном преданошћу, расуђујући исправно и мудро, она се стара само о томе да, ако је у старини нешто преднацртано и утемељено – то допуни и доврши, ако је нешто већ појашњено и протумачено – да то ојача и потврди, ако је нешто већ потврђено и одређено – да то чува. Треба уосталом приметити да смо ми обавезни да са највећом усрдношћу истражујемо сагласна мишљења древних Светих Отаца, и да их следимо не када су у питању свакојака мање важна питања везана за Свето Писмо, него, пре свега, када се ради о правилу вере. С друге стране, не треба увек и не треба све јереси разобличавати на тај начин, него само нове и недавне, тј. оне које су се први пут појавиле. Што се тиче давних и застарелих јереси или раскола, нема ни најмање потребе да им прилазимо тим путем. Колико год да су старе бестидности таквих јереси и ракола, ми треба, када је потребно, да их побеђујемо никако другачије него ауторитетом Светог Писма, или пак да без колебања бежимо од њих, као од давно поражених и осуђених на Васељенским саборима православних пастира Цркве''.

''То су руководећа начела која су, према схватању св. Викентија, сваком православном богослову безусловно неопходна приликом утврђивања и доказивања истина хришћанске вере'' (Еп. Силвестар, Догм. Бог. т.I, стр. 112).

Ова начела, која је ако јасно и надухното саопштио свети Викентије, и која њесумњиво изражавају васељенску свест Цркве, надахњивала су и Свете Богоносне Оце, учеснике Васељенских сабора, представљајући основ за сва решења и одредбе тих Сабора.

Као што видимо, нема и не миже бити места за ''демократију'', толико модерну у наше време. Суштина ствари није у демократији, није у случајно добијеној ''већини гласова'', него у истини, која у крајњем исходу увек побеђује, иако је на неким веома многољудним саборима привремено била гажена и одбацивана.

Одатле природно произилази закључак да ни један нови сабор нема право и не може да уведе ништа ново, ништа што би противречило одлукама седам Васељенских сабора, ма колико то желели модернисти који намеравају да сазову осми Васељенски сабор ради некаквих обновљенских ''реформи'', у  Цркви. Сваки такав сабор, који би се дрзнуо да дирне у одлуке седам Васељенских сабора, да их стави ван снаге или преиначи у сагласности са ''духом времена'' биће не ''васељенски'', него нови ''разбојнички сабор'', који неће обавезивати ни једног православног хришћанина.

 Ово се не односи само на догматска одређења вере Васељенских сабора, него у одређеној мери и на канонска правила установљена на саборима, или, у крајњој линији, на она од њих која немају пролазни, чисто формални значај, већ се тичу самих основа административног устројства Цркве и њене управе, као и верско-моралног живота свештенослужетеља и верних.

Осим догматских одређења вере, готово сви Васељенски сабори оставили су иза себе тзв. каноне, или канонска правила по којима је обавезна да се руководи како сва црквена јерархија, тако и појединачни верни у свом личном и црквеном животу...

...Васељенски сабори су за вечна времена обавили огроман посао за целу Цркву Христову. И догматска одређења вере тих сабора и њихове канонске одредбе које регулишу целокупно административно устројство Цркве и прописе за лични живот свештенослужитеља и верних хришћана треба да остају постојана и ненарушива у Цркви, о чему морају да се старају њени чувари – епископи, који због тога на својој хиротонији и дају страшну заклетву – свечано обећање: ''обећавам да ћу чувати и поштовати каноне светих Апостола, седам Васељенских сабора, Благочестивих Помесних сабора и правила светих Отаца: све што су они примили, примам и ја; и све које су они одбацили, одбацујем и ја''.

Само по себи је јасно да догматска одређења вере уопште не могу да буду подвргнута некаквим изменама, док од канонских правила могу да буду измењена само она која су била издата с обзиром на неке спољашње околности ондашњег живота, и као таква немају никакав апсолутан значај. Све што проистиче из захтева верско-моралног учења Еванђеља и аскетског устројства живота хришћана из првих векова хришћанства никако не може да буде замењено. Оно што су установили Васељенски сабори, то је – глас самог Духа Светог Који живи у Цркви, по обећању Господа Исуса Христа које је дао ученицима Својим на Тајној Вечери: Ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива са вама вавек (Јн. 14,16).

Ето у чему је велик значај Васељенских сабора за нас, хришћане, ако нисмо изгубили осећање своје припадности Цркви – том мистично-благодатном Телу Христовом!

Архиепископ Аверкије Џорданвилски, Света ревност, Православна мисионарска школа при храму св.Александра Невског, Београд, 1998.год., стр. 52-57, и 62,63.