Сајт „Борба за веру“ решио је да направи разговор са својим сарадницима, Зораном Чворовићем, магистром правних наука и Владимиром Димитријевићем, магистром филолошких наука. Теме се тичу актуелног тренутка у животу нашег народа и његове  Цркве. Чворовић и Димитријевић су, у последње време, заједно објавили неколико запажених чланака на разне црквено – народне теме, па је и то био повод да им поставимо заједничка питања.

„БОРБА ЗА ВЕРУ“: Господо хришћанска, у каквом добу живимо и шта да радимо?

ОДГОВОР: Живимо у времену које пред нас поставља захтев за потпуном пацификацијом. Послушно, као бесловесно стадо, треба да идемо за једним по једним вођом у понор глобализма; нуди нам се „благодети“ шареног нихилизма у замену за Истину Која је Христос. У том и таквом свету данас живе и Срби, којима се стално подмеће да треба да се измене, да постану неко други и другачији, безуби („безуби“ овде  значи млитави, безвољни, који нису спремни да, како рече Тин Ујевић, “гризу врела слова“ своје повеснице, који су заборавили ко су, шта су, одакле су и куда иду), чекачи у чекаоници обезбожене Европске уније, по цену потпуног брисања свог идентитета.  Потписници ових редова не мире се с тим. И они се с тим не мире баш зато што су Срби  хришћанске православне вере; и то вере какву су имали наши преци (макар у покушају, наравно; далеко смо од својих светих предака). Овај одговор је зато нека врста личне исповести, и нема претензија на „објективност“, „научност“,“фуснотичност“,“универзалну применљивост“.

Ипак, то није солипсистичка јадиковка; он говори и о нашем народу, од чије судбина зависи и судбина сваког од нас, па и двојице потписника ових редова. Волети ближњег као самог себе не значи волети га као што волимо себе, него волети га јер је ближњи наше истинско ја. Или, како рече песник: “Над Србијом црна киша лије, / а ти мене питаш како ми је?“

„БОРБА ЗА ВЕРУ“: Где смо се, после свих ових  година лутања, нашли?

ОДГОВОР: Време је, наравно, да се о  стању у Срба проговори на озбиљан и одговоран начин, из перспективе њиховог историјског искуства, без таблоидних сензационализама и преупрошћавања, коме је доба „твитера“ и „фејсбука“ тако склоно. То стање је такво да смо на ивици катастрофе: од пописа 2002. до пописа 2011. мање нас је 400 хиљада, а дубина наше демографске старости је понорна. Да и не говоримо о милионској војсци незапослених, о људима који падају у очај и дижу руку на себе и на друге. Ипак, не треба се предавати: наде увек има, јер Јој се свештеник обраћа на крају сваке Литургије са:“Слава Теби, Христе Боже, Надо наша, слава Теби“. Али, како ту наду остварити овде и сада, а да не буде пука илузија?То јест, Нада је Христос и Он је Истина, Која никад не може бити илузија; али, како увести Христа у наш живот,да он, тај живот у вртлогу антихришћанске глобализације, не постане привид?

 „БОРБА ЗА ВЕРУ“: Где су, данас, наше елите, они који треба да нас воде?

ОДГОВОР: У доба кад већина  сматра да се, више него игда, треба држати политике ГСП („гледај своја посла“), што је углавном последица огромног броја разочарења у елиту нашег народа с краја 2О. и почетка 21. века,дужни смо да се подижемо из праха и пепела свагдашњице и да челом стремимо у вечност (човек је„чело – век“,то јест онај који је челом, лицем, окренут вечности). Тачно је - наша елита (а Солжењицин је говорио да је сваком народу потребна  саможртвена елита, а не људи који се отимају за управљачка места из разлога моћи и лукративних предности положаја ) углавном се показала (и показује) неспособном да се суочи са изазовима доба у коме живимо, и у коме нас Империја САД-ЕУ ломи не само геополитички, него и мистички, желећи да нас претвори у неког другог и нешто друго,неусправно и поданичко (наши стари су то, због својих негативних историјских искустава са суседима, звали „бугарском политиком“:“Ко јачи, они уз њега“). Од нас се, и политички и метафизички, тражи да престанемо да се руководимо Косовском Мишљу, чији је, како рече Иво Анрић, трагични јунак Његош, рекао: “Нека буде што бити не може!“ Нова руководна мисао би, по Империји и њеним гаулајтерима у Србији, могла бити: “Покорну главу сабља не сече“. Човек који хоће да буде православни Србин на то не сме да пристане.

 „БОРБА ЗА ВЕРУ“: Зашто се се вас двојица толико ангажовали, пишући и оглашавајући се у доба кад су многи постали равнодушни, верујући да се ништа не може променити?

ОДГОВОР: Разлози су како национални, тако и лични. Национални су прилично јасни: не желимо да се Срби „побугаре“, и да се држе начела: “Ко јачи,ми уз њега“. Ми смо потомци оних који су дигли руку на султана Мурата и престолонаследника Фердинанда – наравно, не на Мурата у Малој Азији, где му је била отаџбина, и не Фердинанда у Бечу, где му је био будући престо,него на Мурата који је дошао на Свето Косово,на поље Газиместан, Видовдана 1389. године и Фердинанда, који је стигао у Сарајево, Видовдана 1914. године. Први је хтео да окупира Србију и њене светиње претвори у џамије, а Србе потурчи; други је правио војне маневре у окупираној српској Босни и Херцеговини, коју су Хабзбурзи тлачили и католичили од 1878. године, а спремао се за рат против Краљевине Србије, која је Хабзбурзима и Хоенцолернима сметала у германском продору на Исток. Милош Обилић и Гаврило Принцип нису, дакле, били никакви терористи који су насртали на Другог само зато што је Други и Другачији, него витезови једне свештене борбе, која на овим просторима траје столећима, борбе За Крст Часни и Слободу Златну. Пуцајући на србомрсца Фердинанда и његовог слугу,окупаторског управника Босне, Оскара Поћорека, Принцип је, случајно, убио Фердинандову супругу Софију, због чега је на суђењу јасно и јавно рекао да се каје.

 Дакле, обилићевско-принциповска вертикала наше историје, која је од Срба чинила мученички, али не и кукавички народ („Пре свачији сужњи но ичије слуге“, рекао би Дучић ) налагала нам је да, у доба кад многи Срби,прожети „духом самопорицања“, желе да побегну у неки други идентитет, у комфорно конвертитство, почнемо да разматрамо разлоге због којих је тај пут штетан и погубан по нас, поготову у жижи нашег самонадилажућег ( „Ко се из човека не пење у Бога, силази у звер“, рекао би Љубомир Симовић ) идентитета, који јесте Црква.Јер, обилићевско – принциповске вертикале не би било без наших највећих Отаца – Светог Саве и Светог кнеза Лазара: први нас је, одбацивши папски Рим из кога су већ смрделе инквизиторске ломаче, везао за Небески Јерусалим, а други нас је, излазећи у сусрет надмоћнијем исламском непријатељу, одредио као народ који зна да је само Царство Небеско вечно и непролазно.

„БОРБА ЗА ВЕРУ“: Добро, то су општи, национални разлози вашег ангажмана. А који су лични?

 ОДГОВОР: Ако нас претворе у неког другог и нешто друго, ми нећемо бити кадри да се одупремо Великом Злу кога Свето Предање зове антихрист: нашој деци наметнуће лажи и обмане (попут приче о „нормалности“ содомије ), и она више неће бити ни Божија, ни наша, ако пристанемо да их кнез овога, „новог светског“, света узме под своје и обликује онако како жели и како дела преко својих слугу (демон, у америчком филму „Ђавољи адвокат“,каже да ће планетом завладати на челу армије правника, оних који смисшљају и намећу његове законе). Зато смо дужни да се несустајно боримо, сведочећи и себи и другима да нисмо мртви, и да нас још има, јер нас у Христу може и мора бити. Потребно је јунаштво; и то јунаштво последње одбране, „етика херојског песимизма“, како је говорио Шарл Пеги, која се састоји у томе да се остане уз вечне вредности чак и када је, споља гледано, непријатељ вишеструко надмоћан. „Ви ћете победити, али после свих победника победиће Христос“, рекао је један руски монах богоборним бољшевицима.

„БОРБА ЗА ВЕРУ“: Имамо ли ми снаге да се одупремо нихилисичком духу епохе?

ОДГОВОР: Данас, кад хоће да нам отму Косово и Метохију, како оне под Шаром и Проклетијама, тако и оне у нашем срцу и души, морамо се сетити да смо Обилићеви потомци. “Кунем ти се вјером Обилића“, рече један од славних Његошевих јунака потурици; та заклетва, заклетва као завет („да јуначки аманет чувамо – дивно име и свету свободу“, опет би рекао велики владика  Раде) мора бити наша свакодневица, наша, уз молитву, превасходна дужност пред Богом, својим народом и собом. Огледање у заветном, Светолазаревском Огледалу, може нам помоћи да будемо и останемо своји, да нас не покрије, како рече Владика Николај, “језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом“. Ако се сваког дана будемо питали „су чим ћемо изаћ пред Милоша/ и пред друге србске витезове/ који живе доклен сунца грије“, биће нам лакше „стићи и утећи/ и на страшном месту постојати“. Само тако ће наша напаћена Србија постати икона Небеске Србије, а не кречана са живим кречом ЕУропског нихилизма у коју нас зову („Напред, па у кречану!“ говорио је наш народ ругајући се нихилистичком напредњаштву комуниста).

Нека нам Господ помогне да будемо и останемо Његови, макар грешни, али и свагда кајући се, Срби! Амин, Боже дај!

„БОРБА ЗА ВЕРУ“: Недавно сте заједно написали текст „Светац или геније?“ о покушају канонизације Петра Другог Петровића. Могли су се чути гласови да сте на тај начин стали на страну људи који су Његошев случај покушали да вулгаризују и учине га таблоидним случајем. Какве су биле ваше намере кад сте текст писали?

ОДГОВОР: Његош је за нас највећи геније србског народа, али није светац. Јер, геније је Божји обдареник, а светац је онај кога Бог, а не људи, прогласе за свеца. Текст „Светац или геније?“ сав је писан у том духу – подробно, са цитатима, фуснотама, пажљиво и скрупулозно, а у одбрану једног религиозног, а не једног политичког, става. Нема ту ниједне речи која би вређала Његоша, нити га називала  женскарошем. Напротив, цитирали смо његовог секретара, Медаковића, који каже да се владика у Перасту био загледао у једну девојку и написао песму, али то уопште не значи да је он имао некакав физички контакт с њом, јер је Владика био, како рече Медаковић, прави „саобразни“ Црногорац, Црногорац са образом, који никад не би погазио своје епископско достојанство. Тој, најосетљивијој,теми у огледу „Светац или геније“ приступљено је из перспективе Исидоре Секулић и њене „Његошу књиге дубоке оданости“, а не из перспективе инсинуација разних шарлатана да је највећи србски песник и дивни бан од Косова умро од сифилиса. УВЕРЕНИ СМО  ДА ЈЕ ЊЕГОШ САЧУВАО СВОЈ МОРАЛНИ ЛИК И ИЗ НАШЕГ ТЕКСТА СЕ НЕ МОЖЕ ИЗВУЋИ НИКАКВА ТАБЛОИДНА ПРИЧА. С друге стране, понављамо  тврдње  које смо изнели: Његош у народу није поштован као најсветија, него као најмудрија глава на Ловћену; Његоша Бог није прославио ни чудима, ни нетрулежним моштима; Његошева мисао је слободна, романтичарско – прометејска, визија хришћанства, а не светоотачка, на Божјем откровењу, заснована теологија. Млади Николај брани Његоша од покушаја да га претворе у атеисту или револуционара, али он не доказује да је пред нама светац који би се могао унети у календар.

„БОРБА ЗА ВЕРУ“: Има ли још разлога који указују на погрешност неупитности кад је Његош, као потенцијални „светац“, у питању?

ОДГОВОР: Ствар је вишесмислена: Његошев текст је, пре свега, књижевни, а не светоотачки. А цитирати Његоша неупитно, како се свеци цитирају, знак је својеврсне неопрезности. Да не говоримо о „Лучи микрокозма“, која је настала на вери у преегзистенцију душа, осуђеној као јерес на Петом васељенском сабору (она се може опрости Његошу, слободном песничком генију, али не и Његошу, календарском свецу). Да пређемо на „Шћепана Малог“. Рецимо, ако решите да држите беседу о Његошу као свецу и изговорите  речи сердара Вукала из „Лажног цара Шћепана Малог“ „Весели се, праху Немањића, Немањића и Гребељановића“, не постављајући себи питање У КОМ ЈЕ ТО КОНТЕКСТУ РЕЧЕНО, ви грешите, јер цитирате „Шћепана“ као да цитирате „Вијенац“. Зашто? Зато што сви  стихови „Лажног цара Шћепана Малог“, који се позивају на Косово и на Завет, у овом спеву ( који је својеврсни „антиВијенац“,и говори о пропасти Србства које је поверовало у лажног месију – праслику Броза) потичу или од преваранта Шћепана (он се,лажући о својој улози, позива на речи цара Лазара „Земаљско је за малена царство“ ) или од оних које је Шћепан, маскиран у руског цара, преварио (рецимо, сердар Вукале изговара „Весели се, праху Немањића“ убеђујући јединог разумног човека у спеву, игумана Теодосија Мркојевића, да је руски цар стигао на Цетиње). Чак је и патријарх Василије Јовановић Бркић у Његошевом спеву представљен као прелешћен човек, који верује једном хохштаплеру. Понављам – само један лик, игуман Теодосије, не верује Шћепану, али пошто обманутој маси ништа не може да докаже, остаје му  једино да буде циничан коментатор збивања.  Професор Мило Ломпар је о „Шћепану“ написао сјајну студију „Његош и модерна“ (Филип Вишњић,Београд,1998), а и оглед објављен у књизи „Његошево песништво“ (СКЗ, Београд,2011). Има још један који од Шћепана одбија џефердар, да га не би признао као народног вођу – то је млади архиђакон Петар, будући Свети Петар Цетињски, али он у спеву ћути, не оглашава се. Он је залога будућности које неће бити без ослобађања од лажног месијанства. Како каже  велики српски његошлог, др Жарко Видовић:““Шћепан Мали“ је драма нестајања заветне свести у Срба. Његош показује издају завета не толико као кукавичлук (као одусуство епског јунаштва), колико као бесловесност, простачку самоувереност, нитковлук, карактер свиње/.../“ Зато „Шћепан Мали“ није „Горски вијенац“, и ко тај спев цитира неупитно, у нечему је грдно погрешио.

„БОРБА ЗА ВЕРУ“: Да ли је требало оглашавати се? Неки сматрају да сте тиме стали на страну Мила Ђукановића и Мираша Дедејића, или да сте се непотребно умешали у сукобе на СА Сабору СПЦ...

ОДГОВОР: Мислим да смо, пре свега, устали у одбрану Његоша од једног погрешног тумачења, које може бити плод љубави према Његошу, али љубави  која не нуди неопходну трезвеност. Сам Његош би био против таквог приступа себи, јер је он знао своју  границу. Ако се узме да је Литургију служио само једном у четири године (Медаковић сведочи) – а то је чинио јер је био свестан своје мере,и да је пре свега државник, а тек потом епископ, и ако се зна (а то је о њему рекла Исидора Секулић) да никад ниједно светоотачко дело није цитирао, ни у својим спевовима, ни у својим писмима, онда је, понављамо, ствар у следећем: ПРЕД НАМА ЈЕ ПЕСНИЧКИ ГЕНИЈЕ И ВЕЛИКИ СРБСКИ НАЦИОНАЛНИ БОРАЦ И МУЧЕНИК, АЛИ НИЈЕ РЕЧ О СВЕЦУ КАКВИМ ГА СХВАТА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА. Његова канонизација била би преседан који би отворио путеве свакој будућој самовољи у Цркви. Треба ли нам то?

 Разлози за наш текст су, понављам, религиозно – хришћански, без ичег личног и политикантског.Морало се реаговати на време, пре Сабора, јер је предлог за канонизацију дошао напречац, без икакве саборне провере, без икаквог свецрквеног сагледавања. И ово ваља додати: пре но што је објављен, текст је погледало неколико озбиљних и замишљених пари очију. Читаоци су рекли да у тексту нема ничег таблоидног или увредљивог за највећег србског песника.  То што су таблоди вулгаризовали причу је њихова, а не наша срамота. И Солжењицина су нападали да помаже НАТОу кад је писао „Не живети у лажи“ и борио се за слободу Русије од идеолошког насиља совјетизма. Наравно, нисмо ми Солжењицин; али, дубоко смо уверени да нам је мотивација иста – борба,како велики руски писац рече, за „покајање и самоограничење као категорије националног живота“. И да знате – нема тог Србина из Црне Горе или било откуда  коме нећемо изаћи „на црту“ кад је љубав према Његошу у питању. Дане често проводимо  гледајући Србство очима његовог генија.

„БОРБА ЗА ВЕРУ“: Налазимо се у доба пресудних, косовских одлука. Шта можемо да очекујемо од Архијерејског Сабора СПЦ кад је одбрана Косова у питању?

ОДГОВОР: Оно што нам прети је опасност од губитка лика и поретка. Господ Исус Христос је рекао: „Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји” (Јн. 14, 27). И то је оно што данас морамо имати на уму.

Сваки крсташки поход кроз историју у коме је српски народ физички и духовно истребљиван, доносио је страдање и јерархији Српске цркве. Српске владике и свештеници, монашког и мирског реда, у миру најчешће нетрудољубиви у духовном раду, у временима страдања исповеднички су првенствовали, искупљујући крсном жртвом своје и народне грехове. За пастирима-мученицима следовала је паства, у миру црквено-обредно немарна и најчешће тврдоглаво непослушна својим пастирима, у временима ратова и погрома спокојно као јагње је подносила жртву „своме Христу”, градећи светим лобањама народну Цркву Св. Саве. Последично: током највећег дела своје вишевековне историје Српска црква је највише личила на прогнани збег на коме се испуњавало јеванђељско обећање - Ако вас мрзи свет, знајте да је и Мене омрзнуо пре вас (Јн. 15, 18); збег народа и његових црквених старешина, материјално убог, али духовно крепак и физички жилав. У последњем крсташком походу који је против српског народа почетком деведесетих година прошлог века покренула атлантистичка псеудоимперија, поново су са српским огњиштима, паљени и српски храмови, прогоњени народ пратиле су прогоњене владике - од Западне Славоније до Далмације и Босне. Тако је Српска црква делила судбину народа коме су силници овог света обећали распеће.

Атлантистичкој империји се жури да заврши крсташки поход против православних Срба започет пре више од две деценије. Према окултистичкој визији глобалних планера овај поход треба да се оконча на Косову, јер народ светолазаревске мере одрицања од света управо на жртвеном пољу треба да се добровољно потчини кнезу овог света, да његову силу призна за закон. Отуда издајом Косова не издајемо само део свог народа и државне територије, већ издајемо све што је у историји Срба било „свето и честито”, све наше претке који су уместо света изабрали светост.

Зато од својих епископа очекујемо да на СА Сабору, остајући верни страдалничком путу Српске Цркве, лукавству издаје нашег Косова и Метохије светосавски смело супротставе Истину. Данас се од архијереја очекује да исповеднички грме, а не да ћуте, јер се ћутањем  издаје Христос. Да ли ће тога заиста бити,како и колико, остаје да се види. Шта год да буде,нас као Цркву и народ, то јест као народну Цркву, обавезују Свети Сава и кнез Лазар, а не пролазни земаљски интереси.У питању је спасење душе, па онда све остало што из тога произилази.

„БОРБА ЗА ВЕРУ“: Поштовани сарадници, хвала вам на овом разговору.

ОДГОВОР: Хвала и вама на позиву да разговарамо, помажући нам да сведочимо своју слободну реч у Христу. Нека све нас Господ умудри на путу спасења.