Пре неколико дана у центру Бање Луке појавио се Јуре Францетић, злогласни командант усташке Црне легије. Без страха, није се повампирио, није се вратио кроз неку глумачку креацију, скеч, перформанс, не, појавио се на насловној страни загребачког магазина „Војна повијест“. То се слободно продаје у центру главног града Републике Српске.

У СТИЛУ НАРЕДНИКА АЈРОНСАЈДА

Фотографија Францетића је ретуширана, са благом фотомонтажом, све у стилу наредника Ајронсајда, ако се неко сећа тог лика из цртаних романа о неустрашивим америчким маринцима који се на далеким острвима Пацифика туку са фанатичним Јапанцима. Ајронсајд их је таманио као Бата Живојиновић Немце, имао је аутомат „томпсон“, шлем са откопчаним каишем, кошуљу са подигнутом крагном, раскопчану до груди. Такав је на насловној страни „Војне повијести“ Јуре Францетић, са том разликом што је његова униформа црна, а на шлему има огромно слово У. Држи немачки аутомат звани шмајсер. О чему се ту ради?

Загребачки „Вечерњи лист“ покренуо је 2011. године магазин о којем је овде реч.

Као главни уредник потписује се извесни Звонимир Деспот, новинар, публициста, историчар аматер, нескривени обожаватељ Независне Државе Хрватске и њене војске. Деспот је пре три године, у издању „Вечерњег листа“, објавио књигу „Тито, строго повјерљиво“, а на корицама пише да је коаутор Перо Симић, београдски новинар и публициста, по многима најбољи живи познавалац биографије Јосипа Броза. Али није то издање предмет наше пажње. Деспот је, дакле, ових дана објавио нови број „Војне повијести“, тематски одређен, насловљен са „Усташка војница“. У поднаслову пише: „Почетни развој оружане силе Усташког покрета“, што наговештава наставак, етапно представљање једне од најстрашнијих злочиначких војних формација које памти савремени свет. Њихови злочини и зверства над Србима превазилазе и болесну машту.

Како се догодило да Францетић осване у Бањој Луци, знају они који су дозволили продају. А требало је забранити? Наравно, у питању је отворени покушај да се једна злочиначка војна формација представи као легитимна оружана сила. За Србе ништа ново; продавало би се то и на Теразијама. Можете ли замислити, мада то никако није исто, да на Тргу Бана Јелачића, у центру Загреба, неко истакне књигу или магазин на чијој се насловној страни, преко целог простора, шири Никола Калабић. То, теоретски, може да се догоди, али не би трајало дуже од десет минута. Завршило би батинама и спаљивањем Калабића. Ко не верује нека покуша. Ено му Јелачићевог плаца, уздуж и попреко.

РЕХАБИЛИТАЦИЈА УСТАШТВА

Деспот ради нешто што ће, држите ме за реч, окончати потпуном јавном рехабилитацијом усташке војске. Иза Деспота стоји моћна финансијска и логистичка мрежа. Тај процес неће ући у судове, али ће управо овом тактиком, сталним пласирањем публикација, књига, документарних филмова о усташкој армади, постати нормална појава о којој ће се разговарати све нормалније, без идеологије, како то Деспот већ сугерише у предговору новог броја „Војне повијести“. На крају ће Францетић бити прихваћен као један од хрватских војсковођа, хероја, заједно са Лубурићем, Артуковићем, Славком Кватерником и осталим усташама.Хрвати, истина, других хероја немају, тачније, друге хероје одавно не славе. Партизани у Хрватској и данас, двадесет година после рата, представљају предмет спрдње, а Хрвати, команданти славних партизанских дивизија из Другог светског рата, састављених углавном од Срба (то је посебна тема), ниједном хрватском детету ништа не значе. То нису њихови хероји јер ново хрватско образовање – упркос уставном одређењу које каже да је Хрватска настала на темељима антифашизма – партизански покрет представља као неку врсту нужног зла, покрет који је, ето, довео до стварања хрватске државе, али код Хрвата никада масовно није био прихваћен. Суштински, ова теза је необорива. Ваља подсећати, јер Србин заборавља светлосном брзином, да је партизански покрет у Другом светском рату у хрватским крајевима имао већих успеха једино у Далмацији, и то после капитулације Италије, септембра 1943. године. У свим другим крајевима, етнички хрватским, партизана је било за два фијакера, са учинцима који нису вредни пажње.

Данашња хрватска младеж, а тако је већ 25 година, када се игра са униформама прибегава гардероби какву на себи има Јура Францетић на насловној страни „Војне повијести“. Још није забележено да се негде на јавном скупу у Хрватској појавио младић или девојка у партизанској униформи, са титовком и петокраком на глави, упркос чињеници да је управо та униформа Хрватима донела независну државу, данашњу Хрватску. Не, младост Хрватске преферира црну усташку униформу, са све капом на којој је слово У. Није то масовно, рећи ће неко. Данас није, али само због закона који кажњава појављивање у тим и таквим униформама. Пре него што је закон донет није пролазило десет дана, а да се у Хрватској не појави неко са „народном ношњом“ Јуре Францетића; углавном је то било на пучким весељима по Далматинској Загори, у Лици и доле на Приморју, са нагласком на Задар и Шибеник.

У партизанским „оделима“ Хрватском поодавно нико не парадира. Тек 25. маја (Титов рођендан) у Кумровцу се сакупи хиљаду, две антифашиста (пола од њих су Срби и муслимани) и могу се видети титовке са петокракама, али на главама особа чија је младост минула пре шездесетак година. Слично је на обележавању Дана устанка у Србу (Лика), са разликом што старчад на тој локацији обезбеђују јаке полицијске снаге пошто се сваке године у непосредној близини појави група у црним униформама, следбеници Јуре Францетића, са претњом да ће се обрачунати са „партизанским злочинцима“.

МАГНЕТИЗАМ ЦРНЕ УНИФОРМЕ 

А имају ли млади Хрвати уопште неког партизанског војсковођу, Хрвата, хероја из Другог светског рата, чију би слику, ако им је воља, могли да штампају на мајицама, беџевима? Нашло би се, али веома тешко. Ту је неколико комунистичких илегалаца из окупираног Загреба, са тим да ни њихове акције нису биле херојска дела већ више диверзије и напади из заседе. Да, било је мученика по затворима, али то није ратно херојство. Андрија Хебранг је био у логору „Јасеновац“ и по ономе што је оставио у сећањима тамо се осећао као код куће; нису га мучили, а на растанку (у питању је била размена) готово пријатељски се поздравио са крвником, усташким монструмом Максом Лубурићем, казавши му (о томе сведочи Хебрангов син) да је и он, Хебранг, за независну хрватску државу, те да ће у том циљу изгубити главу пре него Лубурић. Тако је и било; Хебранг се заиста залагао за самосталну Хрватску, по томе је био познат у врху Комунистичке партије Хрватске, а скончао је пре Лубурића. Службена верзија каже да се убио у једном од затвора нове, Титове државе, где су га сместили под сумњом да је сарађивао са усташама, док је по другој верзији, коју проноси његова породица и хрватски националисти, убијен баш због залагања да се нова Југославија што пре трансформише у савез суверених националних држава.

Никоме од хрватских омладинаца не пада на памет да слави на пример Владу Јањића Цапу, команданта Првог партизанског одреда. Неважно је сада да ли је та јединица – формирана 22. јуна 1941. године у шуми Брезовица, код Сиска – заиста била први партизански одред настао у циљу борбе против усташке државе (сви историјски документи и непобитне истине кажу да није), али сви у Првом партизанском одреду били су Хрвати (њих 79), па зар то, и у оваквом тумачењу историје, није довољан разлог да се командант те јединице у Хрватској слави као херој. Без обзира и на то што је Први партизански одред трајао веома кратко, није имао ни најмању подршку хрватског становништва подручја на којем је настао и донета је одлука да се сви пребаце преко реке Купе, на Банију и Кордун, где су Срби већ дигли устанак. Ту се одред утопио у српске бригаде.На крају ове приче о магнетизму црне усташке униформе међу хрватском омладином, и одбојности која се међу истима негује према свему што подсећа на партизане и Народноослободилачку борбу долазимо до парадокса, често присутног у хрватској историји, да су сви послератни промотори независне хрватске државе, од Маспока до 1991. године, без изузетка, дошли из редова хрватских антифашиста, партизана. Какви год да су били као партизани. Илустрације ради, Јанко Бобетко, командант оружаних снага Туђманове Хрватске, био је један од чланова Првог партизанског одреда. Под старе дане је променио униформу, истина није била црна као Францетићева, али је и бојом и чиновима подсећала на ону Славка Кватерника.

Фото у наслову: Усташки  злочинац Јуре Францетић

http://www.intermagazin.rs/ratko-dmitrovic-zasto-je-hrvatima-i-dalje-draza-ustaska