Константин Петрович Победоносцев – човек који је знао Када гледамо политичку сцену у Србији и свету, не знамо да ли да се смејемо или да плачемо. Јер, пред нама је, како рече Мило Ломпар, „царство злих кловнова“. Они су кловнови, лишени сваке сржи, који непрестано лажу и брбљају, замазујући очи својим поданицима разноразним модерним фарбама (о томе више у књизи Масима Финија, “Поданици/Манифест против модерности/ Манифест против демократије“, Укронија, Београд, 2007.); али, они су и зли, јер човечанство воде ка понору из кога нема излаза. А све у име демократија, која је главни заштитни знак целокупне кловнијаде.
Зато читаоцима „Борбе за веру“ нудимо текст руског правника и политичког делатника, блиског сарадника тројице последњих руских царева (од којих је потоњој двојици био и учитељ), пријатеља Достојевског: Константина Петровича Побједоносцева. Овај мудри човек, искрени хришћанин (много је урадио на изградњи система парохијских школа на руском селу, а бринуо је и о свештенству Руске Цркве и општој добробити православне вере) за живота је био сурово нападан као мрачна фигура, љути конзервативац, који спречава „прогрес“ Русије ка западним моделима државног постојања. Као обер – прокурор Светог Синода, иако цивил, он није служио западњачким друштвеним идеалима, због којих је Петар Велики укинуо патријаршију у Русији и на чело Синода ставио државног чиновника, обер-прокурора, од којих су многи били не само људи неправославног духа, него, бар у почетку, и протестантске вере. Напротив: Победоносцев је служио Богу и Русији. Човек озбиљан, начитан и трезвен, знао је да ће Руско царство, ако крене путем Запада, брзо пропасти, и зато је, као стари реакционар, који је реаговао на опасне надражаје савремености, био изразити против либералних реформи – и у Цркви (противио се свим раним облицима литургијског модернизма, попут улањања иконостаса и гласног читања свештеничких молитава) и у држави. Јер, знао је да је, како је записао, демократија само средство за магарчење маса. Своју доследност је показао када је цар Николај Други 1905. сазвао Државну думу, као увод у демократски парламенатризам. За њега је монархија била нешто друго: благословени начин хришћанског организовања државе, заснован на вертикали Бог– Цар – Отац породице; знао је да ће парламентаризам уништити руску монархију, што се показало одмах, чим се Дума појавила. Година 1905. била је година прве руске револуције, у којој је пала многа невина крв и која је најавила грозоте бољшевичког преврата. Зато је сад пред читаоцем његов оглед о демократији, која се, по Платону, као наводно „власт народа“, увек изроди у охлократију, власт олоша, најгорих. Бог да прости његову руску православну душу, а нама да његов текст помогне да схватимо како су код нас и у свету победили зли кловнови. Владимир Димитријевић +++ ВЕЛИКА ЛАЖ НАШЕГ ДОБА I Оно што се заснива на лажи не може бити право. Институција основана на лажном начелу не може бити ништа друго до лажљива. Ево истине, која се оправдава горким искуством векова и нараштаја. Једно од најлажнијих политичких начела јесте начело демократије (власти народа) - идеја, која се нажалост уврежила од времена француске револуције, да свака власт потиче од народа и темељи се на народној вољи. Отуда проистиче теорија парламентаризма, која до данас доводи у заблуду масу такозване интелигенције, и која је на несрећу продрла и у руске безумне главе. Она и даље опстаје у умовима с упорношћу тврдоглавог фанатизма иако се њена лаж сваког дана све очигледније разобличава пред читавим светом. У чему се састоји теорија парламентаризма? Претпоставља се да сав народ у народним скупштинама ствара своје законе, бира делегате, да наводно непосредно исказује своју вољу и спроводи је. Ово је идеална представа. Њено директно остварење је немогуће: историјски развој друштва доводи до тога да се локални савези умножавају и усложњавају, појединачна племена се сливају у читав народ или се групишу у разнојезичне народе под одређеном државном заставом, на крају, шири се без краја државна територија: непосредно управљање народа је у таквим условима незамисливо. Дакле, народ мора да пренесе своје право владавине на известан број изабраних људи и да им додели владарску аутономију. Ови изабрани људи, пак, не могу да владају директно, већ су принуђени да бирају још мањи број овлашћених лица - министара, којима се даје право да пишу и примењују законе, одређују и скупљају порезе, да именују себи потчињене функционере, да располажу војном силом. Идеја механизма је привлачна; међутим да би он деловао потребни су извесни суштински услови. Рад овог механизма у својој основи рачуна на силе које увек делују и потпуно су једнаке, дакле на безличне силе. И овај механизам би могао успешно да делује кад би се лица којима је народ указао поверење потпуно одвојила од своје личности; кад би на парламентским клупама седели механички извршиоци наредаба које су им дате; кад би министри такође били безлични, механички извршиоци воље већине; кад би притом за представнике народа увек била бирана лица која су у стању да потпуно тачно разумеју и савесно изврше математички тачно изражен програм деловања који им је дат. Ево у каквим условима би механизам заиста исправно деловао и постизао циљ. Закон би стварно изражавао вољу народа; парламент би заиста исправно управљао; тачка ослонца државног здања би заиста била у бирачким скупштинама и сваки грађанин би јавно и свесно учествовао у управљању друштвеним пословима. Таква је теорија, али погледајмо праксу. У најкласичнијим земљама парламентаризма она не задовољава ниједан од горе наведених услова. Избори ни у ком случају не изражавају вољу бирача. Народни представници не воде рачуна о гледиштима и мишљењима својих бирача, већ се руководе сопственом вољом или коришћу узимајући у обзир тактику противничке партије. Министри у ствари одлучују на основу своје воље; и пре они врше насиљем над парламентом него што парламент врши насиље над њима. Они не ступају на власт и не остављају власт због народне воље, већ зато што их на власт доводи или са власти скида моћни личан утицај или утицај јаке партије. Они располажу свим снагама и благом нације по свом нахођењу, деле олакшице и милости, издржавају мноштво нерадника о трошку народа - и притом се не боје никаквог прекора ако имају већину у парламенту, а већину подржавају дељењем свакаквих добара са обилне трпезе коју им је држава дала на располагање. У стварности су министри подједнако без икакве одговорности као и народни посланици. Грешке, злоупотребе и произвољна дела су свакодневна појава у владавини министара, а да ли често чујемо за озбиљно позивање министра на одговорност? Можда у неких педесет година човек има прилике да чује да се министру суди и најчешће је резултат суђења ништаван у поређењу са буком свечаног процеса. Ако би се захтевала истинита дефиниција парламента требало би рећи да је парламент институција која служи за задовољење личног частољубља и таштине и личних интереса посланика. Ова институција је један од првих доказа самообмане људског ума. Осећајући у току векова притисак самовоље у владавини једног човека и владавини олигархије и не примећујући да су пороци једновлашћа пороци самог друштва, које живи под њим, људи разума и науке су сву кривицу за недаће пребацили на облик владавине и замислили да ће се заменом овог облика влашћу народа или делегатске управе друштво избавити од својих недаћа и насиља које трпи. Шта се у ствари догодило? Догодило се да је mutato nomine све у суштини остало као што је било, и да су људи остајући при слабостима и пороцима своје природе на нови облик владавине пренели све своје раније навике и склоности. Као и раније, њима влада лична воља и интерес привилегованих лица; само што се ова лична воља више не остварује од стране монарха, већ од стране вође партије и привилегован положај не припада наследној аристократији већ већини која господари у парламенту и влади. На фасади овог здања стоји леп натпис: "Све за друштвено добро". Међутим ово није ништа друго до најлажљивија формула; парламентаризам је победа егоизма, његово најјаче испољавање. Овде је све срачунато на служење свом ја. По замисли парламентарне фракције представник се одриче свог звања и личности и треба да служи као испољавање воље и мисли својих бирача; а у стварности се у самом акту бирања бирачи одричу свих својих права у корист изабраног представника. Пре избора се кандидат у свом програму и говорима стално позива на горе поменуту фикцију: он стално понавља фразе о друштвеном добру, он није ништа друго до народни слуга и брижник, он не мисли на себе и заборавиће на себе и на своје интересе ради друштвеног интереса. И све су то речи, само речи, привремене степенице на лествици, коју он гради како би се попео тамо где жели и како би касније непотребне лествице одбацио. Тада он више неће радити за друштво већ ће друштво постати оруђе његових циљева. Бирачи за њега представљају стадо за скупљање гласова и власници ових стада заиста постају слични богатим сточарима за које стадо представља капитал, основу моћи и угледа у друштву. Тако се развија, усавршавајући се, читава уметност играња инстинктима и страстима масе како би се постигли лични циљеви частољубља и власти. Затим ова маса за представника којег је изабрала губи сваки значај све док поново не буде потребно да се на њу делује: тада се поново пуштају у обрт ласкаве и лажљиве фразе - како би се једнима угодило, а другима припретило; дугачак бескрајан ланац сличних маневара који ствара механизам парламентаризма. И ова комедија избора до дана данашњег и даље обмањује човечанство и сматра се институцијом која краси државно здање... Јадно човечанство! Заиста се може рећи: mundus vult deci pi - deci piatur. Ево какво је у пракси изборно начело. Частољубиви трагалац сам наступа пред суграђанима и на све начине покушава да их убеди да је он више него ико други достојан њиховог поверења. Из каквих побуда он креће на изборе? Тешко је поверовати да је то због несебичне бриге нф друштвено добрвд Уопште, у наше време су ретки људи прожети осећањем солидарности с народом, спремни на напор и самопожртвовање ради општег добра: то су идеалистичке природе, а такве природе нису склоне да долазе у додир са испразношћу бесмислене свакодневице. Онај ко је по својој природи способан за несебично служење друштву имајући свест о дужности неће кренути да камчи себи гласове, неће опевати себе у хвалоспевима на изборним састанцима нижући громогласне и испразне фразе. Овакав човек себе и своје снаге открива на свом радном месту или у малом кругу људи-истомишљеника, али неће кренути да тражи популарност на бучној пијаци. Овакви људи, ако иду у људску гомилу, не иду због тога да би јој ласкали и прилагођавали се њеним вулгарним жељама и инстинктима, већ само због тога како би разобличили пороке људског свакодневног живота и лаж људских обичаја. Најбољим људима, људима дуга и части је изборна процедура одвратна: од ње се не одвраћају само себичне, егоистичне природе које желе да остваре своје личне циљеве. Оваквом човеку није нимало тешко да стави на себе маску тежње ка друштвеном добру само да би стекао популарност. Он не може и не сме да буде скроман, јер уколико је скроман остаће непримећен, неће се причати о њему. Својим положајем и улогом коју узима на себе он се приморава да буде лицемеран и да лаже: с људима који су му одвратни он хтео-не хтео мора да се састаје, да буде пријатан и љубазан; како би стекао њихову наклоност он мора да даје обећања знајући да их касније неће испунити и мора да се прилагођава најиспразнијим наклоностима и предрасудама масе како би за себе придобио већину. Која часна природа ће се одлучити да прихвати такву улогу? Прикажите је у роману: читаоцу ће се смучити; међутим, исти овај читалац ће дати свој глас на изборима живом глумцу у истој овој улози. Избори су ствар умећа, које налик на војно умеће има своју стратегију и тактику. Кандидат није у директним односима са својим бирачима. Између њега и бирача посредује комитет, самовољна институција чија је главна сила безобразлук. Онај ко жели да постане делегат у случају да му име још није познато почиње од тога што бира себи круг пријатеља и помагача; затим сви заједно крећу у лов, односно траже у локалној аристократији богате и не одвише паметне људе и успевају да их убеде да је то њихов посао, њихово право и преимућство да стану на чело, да буду руководиоци јавног мњења. Увек се може наћи довољно глупих или наивних људи који се пецају на ову удицу, и ево, они се потписују испод прогласа који се појављују у новинама и лепе по стубовима, а који привлаче масу, увек жељну да следи имена, титуле и капитал. Ево на који начин се ствара комитет, који руководи и влада изборима - то је својеврсна компанија на акцијама, коју су родили њени оснивачи. Састав комитета се бира са промишљеним умећем: у њему једни служе као активна сила - енергични људи који по сваку цену следе материјалне или тенденциозне циљеве; други су наивни и лакомислени статисти који чине баласт. Организују се скупштине, држе говори: овде онај ко има снажан глас и уме брзо и вешто да ниже фразе увек оставља утисак на масу, постаје познат, награђује се да буде кандидат за будуће изборе, или уколико су услови повољни, сам наступа као кандидат постискујући онога за кога је прво дошао да ради својим језиком. Фраза, и ништа друго до фраза, господари на овим састанцима. Гомила слуша само онога ко јаче виче и вештије јој повлађује испразношћу и ласкањем појмовима и наклоностима који су у маси тренутно актуелни. На дан коначног избора само мали број људи своје гласове даје свесно: то су поједини утицајни бирачи, које је требало наговарати једног по једног. Већина, односно маса бирача, даје свој глас као стадо за једног кандидата којег комитет истакне. На листићима се пише оно име које је најгласније и најупорније одзвањало у ушима свих у последње време. Готово нико не познаје тог човека, нема појма ни о његовом карактеру, ни о способностима, ни о тежњама: он се бира због тога што су људи много пута чули његово име. Узалудно би било ступати у борбу с овим поривом стада. Претпоставимо да би неки савесни бирач пожелео да делује свесно у тако важној ствари, да одбије да се потчини насилном притиску комитета. Њему преостаје или да се потпуно склони на дан избора или да да глас свом кандидату по свом разуму. Ма како да поступи ипак ће бити изабран онај кога је изгласала маса лакомислених, равнодушних или наговорених бирача. Теоретски, онај ко је изабран треба да буде омиљен човек већине, а у ствари се бира изабраник мањине, понекад веома малобројне, само што ова мањина представља организовану силу, док већина као песак ничим није повезана и због тога је немоћна пред кружоком или партијом. Избор би требало да падне на разумног и способног, а у стварности пада на оног ко се дрскије гура напред. Наизглед је нормално да је за кандидата суштински потребно образовање, искуство, савесност у раду: а у ствари он све ове особине може, а не мора да има: оне се у изборном надметању не захтевају, ту је најважнија храброст, самоувереност сједињена са ораторством и чак извесном вулгарношћу која често делује на масу. Скромност, сједињена са префињеношћу осећања и мисли овде нимало није потребна. Тако се рађа народни посланик, тако он стиче овлашћења. Како их користи, како их употребљава? Ако је по природи енергичан он ће пожелети да делује и латиће се оснивања партије; ако је осредње природе он се сам приклања овој или оној партији. За вођу партије је пре свега потребна снажна воља. Ово својство је органско и слично је физичкој снази и због тога не претпоставља обавезно моралне квалитете. Уз крајњу ограниченост ума, уз безгранично развијен егоизам и саму злобу, уз нискост и бешчашће побуда човек са снажном вољом може да постане вођа партије и тада постаје руководилац, господаран председник кружока или скупштине иако у њима има људи који га по својим умним и моралним особинама далеко надмашују. Ево каква је по свом својству руководећа сила у парламенту. Њој се придружује још једна одлучна сила - красноречивост. То је такође природна способност, која не претпоставља ни моралан карактер ни висок духовни развој. Човек може да буде дубоки мислилац, искусан законодавац и да истовремено буде лишен дара речи која оставља утисак; могуће је да уз најпросечније умне способности и знања човек поседује нарочити дар красноречивости. Јединство таквог дара и пуноће духовних сила је ретка и изузетна појава у животу парламента. Најблиставије импровизације које су прославиле ораторе и које су сједињене са важним одлукама изгледају као бледе и жалосне када се прочитају, налик на описе сцена које су у ранија времена одиграли познати глумци и певачи. Искуство неопозиво сведочи да на великим састанцима одлучан Шта је то парламентарна партија? У теорији то је савез људи који једнако мисле и који су удружили своје снаге ради заједничког остваривања својих гледишта у законодавству и усмерењу државног живота. Међутим такви бивају само поједини ситни кружоци: већа партија која у парламенту има више значаја ствара се само под утицајем личног частољубља, групишући се око једног лица које влада. Људи се по природи деле на две категорије: једни не трпе изнад себе никакву власт и зато обавезно теже да сами владају; други се по свом карактеру плаше да носе одговорност повезану са одлучним дејством уклањајући се од сваког одлучног акта воље: ови последњи као да су рођени да се потчињавају и чине стадо које следи људе воље и одлуке, а који чине мањину. На тај начин се веома талентовани људи радо потчињавају предајући с радошћу у туђе руке право на усмерење својих дејстава и моралну одговорност. Они као да инстинктивно "траже вођу" и постају његово послушно оруђе чувајући убеђење да их он води ка победи, а често - и ка плену. Дакле, све суштинске активности парламентаризма обављају вође партије: они доносе одлуке, они воде борбу и славе победу. Јавне седнице нису ништа друго до представа за публику. Држе се говори како би се подржала фикција парламентаризма: ретко који говор сам по себи рађа одлуку парламента о нечем важном. Говори служе како би се прославили оратори, како би порасла њихова популарност и ради каријере, али у ретким случајевима одлучују избор гласова. Каква већина треба да буде обично се решава ван седнице. Овакав је сложени механизам парламентарног позоришта, таква је слика и прилика велике политичке лажи која влада у наше време. По теорији парламентаризма треба да влада разумна већина; у пракси влада пет-шест вођа партија; они смењујући се, освајају власт. Теоретски тврдња се образлаже јасним аргументима за време парламентарних дебата; у пракси она нимало не зависи од дебате, већ се усмерава вољом вођа и личним интересом. Теоретски народни посланици имају у виду искључиво народно добро; у пракси - они под изговором народног добра и о његовом трошку имају у виду углавном своје лично добро и добро својих пријатеља. Теоретски они треба да буду једни од најбољих, омиљених грађана, у пракси су то најчастољубивији и најдрскији грађани. Теоретски бирач даје глас свом кандидату због тога што га зна и има поверења у њега, у пракси бирач даје глас човеку којег углавном ни не зна, али о којем му се много причало у говорима и узвицима заинтересоване партије. Теоретски пословима у парламенту управљају и покрећу их искусан разум и несебична осећања, у пракси - овде су главне покретачке силе одлучна воља, егоизам и красноречивост. Ево каква је у суштини ова установа, која се приказује као циљ и венац државног уређења. Болно је и горко мислити да су у руској земљи били и постоје људи који маштају о томе да ова лаж дође код нас; да наши професори још проповедају својим младим слушаоцима о делегатској управи као о идеалу државног уређења; да наше новине и часописи на насловним странама и у фељтонима непрестано пишу о њему под знамењем правног поретка; непрестано пишу не напрежући се да се загледају дубље, без предрасуда у дејство парламентарног механзима. Међутим, већ и тамо где он одавно делује слаби вера у њега; још га прославља либерална интелигенција, али народ стење под притиском овог механизма и распознаје лаж који се у њему крије. Ми вероватно то нећемо дочекати, али ће наша деци и унуци несумњиво дочекати да буде свргнут овај идол којем се савремени разум и даље клања у самобмани... II Много зла су човечанству нанели философи школе Ж.Ж.Русоа. Ова философија која је завладала умовима у ствари је саграђена на једној лажној представи о савршенству људске природе и о потпуној способности свих и свакога да разуме и оствари начела друштвеног уређења која је ова философија проповедала. На овом лажном темељу стоји и данас влада учење о савршености демократије и демократске управе. Ова савршенства претпостављају апсолутну способност масе да разуме танане црте политичког учења, које јасно и рашчлањено постоје у свести његових проповедника. Ова јасност свести је доступна само малом броју умова, који чине аристократију интелигенције, а маса се као увек и свуда састојала и састоји од гомиле "vulgus", и њене представе ће обавезно бити "вулгарне". Демократски облик владавине је најсложенији и најтежи од свих облика владавине познатих у историји човечанства. Ево разлога због чега је овај облик свуда био прелазна појава и осим малобројних изузетака нигде се није дуго задржао, већ је уступао место другим облицима. И није ни чудо. Државна власт је позвана да делује и да одлучује; њена дејства представљају испољавање јединствене воље - без овога је незамислива било каква влада. Али у ком смислу мноштво људи или народна скупштина могу да испоље јединствену вољу? Демократска фразеологија се не зауставља на решавању овог питања одговарајући на њега познатим фразама и пословицама као што су на пример: "народна воља", "јавно мњење", "врховна одлука нације", "глас народа је глас Божји" и т.сл. Све ове фразе, наравно, треба да означе да велико мноштво људи по великом мноштву питања може да дође до истог закључка и да у складу с њим донесе једну одлуку. Вероватно је то и могуће, али само у погледу најпростијих питања. Међутим, кад је с питањем повезана и најмања потешкоћа његово решење на многобројној скупштини је могуће само уз помоћ људи који су у стању да га размотре у свој његовој сложености и затим да убеде масу да прихвати одлуку. У најсложенија питања спадају, на пример, политичка питања која захтевају крајњи напор умних сила најспособнијих и најискуснијих државних људи: у таквим питањима очигледно нема ни најмање могућности да се рачуна на јединство мисли и воље у многољудној народној скупштини: одлуке масе по овим питањима могу бити само погибељне по државу. Ентузијасти демократије се убеђују да народ може да испољава своју вољу у државним пословима: то је празна теорија, а у ствари видимо да је народна скупштина у стању да прими - по надахнућу - мишљење које искаже један човек или известан број људи; на пример, мишљење познатог вође партије, познатог локалног посленика или организоване асоцијације, или на крају - равнодушно мишљење овог или оног утицајног органа штампе. На тај начин се процедура доношења одлуке претвара у игру која се одвија на огромној арени мноштва глава и гласова; што их се више узима у обзир игра постаје све замршенија, и тим више зависи од случајних хаотичних побуда. Како би се избегле и заобишле све потешкоће пронађено је средство - да се влада путем посланика - средство које је пре свега било организовано и оправдало се успехом у Енглеској. Одавде је по устаљеној моди прешло и у друге европске државе, али је успешно накалемљено, по директном наследству и праву само у Сједињеним Америчким Државама. Међутим, и у својој домовини, у Енглеској институција посланика ступа у кризно доба своје историје. Сама суштина идеје институције посланика је овде већ умногоме подвргнута променама, која изобличавају њен првобитни значај. Ради се о томе што је од самог почетка бирачка скупштина, веома ограничена, делегирала у своје име у парламент известан број лица која је требало да представљају мишљење земље на скупштини, а која нису била везана никаквом одређеном инструкцијом од стране масе својих бирача. Претпостављало се да ће бити изабрани људи који разумеју истинске потребе своје земље и који су у стању да дају добар смер државној политици. Овај задатак је решаван просто и јасно: захтевало се максимално смањење тешкоћа управљања народом путем ограничења на мали број способних људи - створена је скупштина која је позвана да решава државна питања. Ови људи су били слободни представници народа, а не овог или оног мишљења, ове или оне партије и нису били везани никаквом инструкцијом. Међутим, како је време одмицало овај систем се мало по мало мењао под утицајем исте оне кобне предрасуде о великом значају јавног мњења, које се наводно просвећује редовном штампом која народној маси даје способност да директно учествује у решавању политичких питања. Појам институције посланика се потпуно изменио претворивши се у појам о мандату или одређеном налогу. У овом смислу се сваки посланик у овом или оном крају већ сматра представником мишљења које влада у овом крају, или у партији која је под знамењем овог мишљења освојила победу на изборима - то више није представник земље или народа, већ делегат који је везан инструкцијом своје партије. Ова измена идеје послаништва у самој суштини, је послужила као почетак чира која разједа све системе посланичког управљања. Избори су са расипањем партија добили карактер личне борбе локалних интереса и мишљења, апстрахованих од основне идеје о користи државе. Уз крајње умножавање броја чланова скупштине већина њих осим интереса борбе и партије бива заражена равнодушношћу према друштвеним пословима и губи навику да присуствује на свим седницама и непосредно учествује у разматрању свих послова. На тај начин се законодавство и опште усмерење политике, што је за државу најважније - претварају у игру која се састоји од условних формалности, погодби и фикција. Систем послаништва је у стварности сам себе излагао. Ови жалосни резултати се најочигледније откривају тамо где ставновништво државне територије нема јединствен састав, већ се састоји од људи разнородних националности. Националност се у наше време може назвати пробним каменом на којем се откривају лажност и непрактичност владавине парламента. Занимљиво је да је начело националости истакнуто у први план и да је постало покретачка и раздражујућа сила у токовима догађаја управо откако је дошло у додир с најновијим облицима демократије. Прилично је тешко дефинисати суштину ове нове силе и циљева којима она тежи; међутим, несумњиво је да су у њој извори велике и сложене борбе која још предстоји у историји човечанства и за коју се не зна какав ће исход имати. Ми сада видимо да сваким појединим племеном које се налази у саставу вишенационалне државе овладава страсно осећање нетрпељивости према државној установи која га сједињује у заједничко уређење с другим племенима и жеља да има своју самосталну управу са својом, неретко умишљеном културом. И ово се не дешава само са оним племенима која су у прошлости имала своју историју и посебан политички живот и културу, већ и са онима који никада нису живели посебним политичким животом. Неограничена монархија је успевала да отклони или помири све сличне захтеве и пориве и то не само силом већ и изједначавањем права и односа под једном влашћу. Међутим, демократија не може с њима да изађе на крај и инстинкти национализма служе као елемент који је разједа: свако племе из свог краја шаље представнике - не државне и народне идеје, већ представнике племенских инстинката, племенске раздражљивости, племенске мржње и према владајућем племену и према другим племенима и према институцији државе која повезује све делове. Какав непривлачан изглед добија у сличном саставу народна скупштина и парламентарна управа имамо очигледан пример у наше дане у аустријском парламенту. Провиђење је сачувало нашу Русију од сличне невоље уз сав њен разноплеменски састав. Страшно је и помислити шта би се код нас изродило када би нам судбина послела злокобан дар - сверуски парламент! Не дај Боже да се то деси. III Наводи се Енглеска, али уз ово навођење би се требало подсетити на пословицу: "чули су да звоне звона, али не знају где су она". Социјална наука се у последње време латила откривања историјских и економских кључева одакле потичу нарочите установе англосаксонске и делимично скандинавске расе поредећи их са институцијама осталих европских народа. Англосаксонско племе се од како се појавило у историји па све до данас одликује снажним развојем самосталне личности: и у политичкој и у економској сфери, и због тога англосаксонско племе овом својству дугује и постојаност својих старих институција и снажну организацију породице и локалне самоуправе и оним неупоредивим успесима које је достигло својом енергичном делатношћу и својим утицајем на обе хемисфере. Овом енергијом личности је оно успело да на почетку своје историје савлада туђе норманске обичаје својих победника и да учврсти своју свакодневицу на својим начелима која се до данас чувају. Суштинска одлика ове свакодневице се састоји у односу сваког грађанина према држави. Свако се од младости навикава да се узда у себе, да сам кује своју судбину и да зарађује себи хлеб насушни. Родитељи нису оптерећени бригом за уређивање судбине своје деце и тиме да им оставе наследство. Земљопоседници се држе својих имања и теже да сами на њима воде домаћинство и баве се занатима. Локална управа се због свести о дужности држи личним учествовањем локалних становника у друштвеним пословима. Административне установе се сналазе без војске чиновника које издржава држава и који од ње очекују и надају се да ће их обезбедити и унапредити. Ево на каквом корену су саме од себе историјски израсле посланичке институције слободне Енглеске, и ево због чега се парламент састоји од стварних представника локалних интереса тесно повезаних са земљом: ево због чега њихов глас у доброј мери и може да се сматра гласом земље и органом националних интереса. Остали народи Европе су се стварали и одрасли су на потпуно другој основи, на темељу заједничког свакодневног живота. Његово својство се састоји у томе да се човек не одржава толико сам колико својом солидарношћу са овим или оним друштвеним савезом којем припада. Отуда се са током друштвеног и државног развоја ствара нарочита зависност човека од овог или оног породичног или друштвеног савеза и на крају крајева, од државе. Ови савези су првобитно били снажне институције - политичке, религиозне, друштвене, и чврсто су подржавале човека у његовом животу и делатности и оне су, опет, одржавале сав друштвени и државни строј. Међутим, ови савези су се у току времена или распали или су изгубили свој вековни државни значај, али људи и даље траже себи ослонац и уређење своје судбине и благостања у својој породици, у својој корпорацији, и на крају, у државној власти (свеједно монархистичкој или републиканској) пребацујући на њу кривицу за своје недаће када не налазе овај ослонац по својој жељи. Једном речју, човек тежи ка једној од ових власти како би уз њу везао себе и своју судбину. Отуда, у таквом стању друштва оскудица самосталних и независних људи који се сами држе на ногама и знају куда иду, чинећи у држави снагу која јој служи као ослонац, и напротив, све већи број људи који траже себи ослонац у држави, хранећи се њеним соковима и не дајући јој толико снагу колико је захтевају од ње. Отуда у таквим друштвима велики развој, с једне стране, бирократије, а са друге развој такозваних либералних професија. Отуда, уз слабљење самосталности у карактерима крајња сложеност извршавања државне и законодавне власти која на себе преузима бригу о многоме, о чему би свако требало сам да се стара. У таквом стању друштво мало по мало припрема себи повољан терен за развој социјализма и навика да се на државу пребацује брига за благостање свих и свакога се на крају претвара у безумну теорију државног социјализма. Управо у таквим условима свог социјалног развоја су све континенталне државе по англосаксонском узору уредиле код себе посланичку управу, при чему су неки свима дали право гласа. Очигледно је да уз описани састав друштва и уз олак однос према друштвеним пословима она не може да изнедри истинске, верне представнике земље и њених правих интереса. Отуда јадна судбина таквих посланичких скупштина и тежак, безизлазан положај власти посланика који су с њима нераскидиво повезани, а и народа, чија судбина зависи од њих. Шта да се каже о народима словенског племена који се одликују нарочитим развојем заједничког свакодневног живот уз крајњу младост своје културе, о Румунији и о несрећној Грчкој? Овде су заиста посланичке институције одмах унеле начело разлагања народног живота представљајући у појединим случајевима жалосну карикатуру Запада која подсећа на Криловљеву басну "Мајмун и наочари". IV Највеће зло уставотворног поретка се састоји у стварању министарстава на парламентарним или партијским начелима. Свака политичка партија је обузета тежњом да узме у своје руке власт управљања и гура се да до ње дође. Председник државе чини уступке политичкој партији која представља већину у парламенту; у том случају се министарство ствара од чланова те партије и како би се одржало на власти почиње борбу са опозицијом која се упиње да је свргне и дође на њено место. Међутим, ако се председник државе на приклони већини него мањини и из ње бира своје министарство у том случају нова влада распушта парламент и улаже све напоре како би сачињавала већину приликом нових избора и уз помоћ ње водила борбу са опозицијом. Присталице министарске партије увек гласају за владу; они у сваком случају морају да буду на њеној страни - не ради подржавања власти, не због унутрашње сагласности у мишљењима, већ због тога што влада сама држи чланове своје партије на власти преко свих олакшица, користи и добити који су везани за власт. Уопште, суштински мотив сваке партије је да брани своје ма шта да се деси или због узајамног интереса или просто због оног инстинкта стада који побуђује људе да се деле на групе и да се боре једни против других. Очигледно је да сагласност у мишљењима у овом случају има веома мали значај, а брига за друштвено добро служи да би се прикриле њој потпуно туђе побуде и инстинкти. И ово се назива идеалом парламентарне управе. Људи се варају мислећи да она служи ради сигурности слободе. Уместо неограничене власти монарха добијамо неограничену власт парламента, с том разликом што се у монарху може замислити јединство разумне воље, а у парламенту оно не постоји, јер овде све зависи од случајности, зато што се воља парламента одређује већином. Међутим, поред већине која под дејством игре чини партију, постоји и мањина, воља већине више није воља целог парламента: тамо се она још мање може признати за вољу народа, чија здрава маса уопште не учествује у игри партије и чак је избегава. Напротив, управо болестан део становништва се мало по мало уводи у ову игру која га развраћа, јер је главни мотив ове игре тежња ка власти и богаћењу. Политичка слобода постаје фикција која се на папиру подржава параграфима и фразама устава, начело монархистичке власти потпуно нестаје, ликује либерална демократија уносећи неред и насиље у друштво заједно с начелима безверја и материјализма, објављујући слободу, једнакост и братство тамо где више нема никаквог места ни за слободу ни за једнакост. Овакво стање неумитно води ка анархији, од које се друштво спасава само диктатуром, односно поновним успостављањем једне воље и јединствене власти у управљању. Први образац народне, посланичке управе у новој Европи дала је Енглеска. Од средине прошлог века француски философи су почели да хвале енглеске установе и да их наводе као пример за свеопште подражавање. Међутим, у то време није политичка слобода привлачила француске умове толико колико су их привлачила начела религиозне толерацније, или боље речено, начела безбожништва, која су тада била у моди у Енглеској и које су у промет пустили енглески философи тог времена. Сустопице за Француском која је давала тон и карактерима и књижевности читаве западне интелигенције мода енглеских установа се раширила по васцелом европском континенту. У међувремену су се десила два велика догађаја од којих је један утврђивао веру, а други је замало готово сасвим пољуљао. Настала је република Сједињених Америчких Држава и њене институције, прекопиране од енглеских (осим краљевске власти и аристократије) су се добро и плодно примиле на новом тлу. Ово је изазвало одушевљење у умовима, и то пре свега у Француској. С друге стране, појавила се Француска република и убрзо показала свету све гнусобе, нереде и насиља револуцинарне владавине. Свуда је дошло до експлозије негодовања и одвраћања од француских, те стога и од демократских установа уопште. Мржња према револуцији се одразила чак и на унутрашњу политику саме британске владе. Ово осећање је почело да слаби од 1815. године под утицајем политичких догађаја из овог времена и у умовима се пробудила жеља и освежена нада да се политичка слобода сједини са грађанским поретком у облицима који су слични енглеском уставу: поново је ушла у моду политичка англоманија. Затим је уследио низ покушаја да се оствари британски идеал, прво у Француској, затим у Шпанији и Португалији, потом у Холандији и Белгији, и на крају, у последње време, у Немачкој, у Италији и у Аустрији. Слаб одјек овог покрета се одразио и код нас 1825. године у безумном покушају аристократа-сањара који нису познавали ни свој народ ни своју историју. Занимљиво је пратити историју нових демократских институција: да ли су се оне показале као дуговечне, свака на свом терену, у поређењу с институцијом монархије коју историја посматра у низу столећа? У Француској, од времена увођења политичке слободе влада је у свој снази своје државне власти три пута била свргнута од стране париске уличне гомиле 1792.г., 1830.г. и 1848.г. Три пута ју је свргла армија или војна сила: 1797.г. 4. септембра (18. фруктидора), када је већина чланова директоријума уз помоћ војне силе поништила изборе који су одржани у 48 департмана и када је послано у прогонство 56 чланова законодавних скупштина. други пут 1797. године 9. новембра (18. бримера), владу је свргао Бонапарта, и на крају 1851. г., 2. децембра други Бонапарта, млађи. Три пута је влада била свргнута спољашњом најездом непријатеља: 1814., 1815. и 1870. године. Укупно, од почетка својих политичких експеримената до 1870. године Француска је имала 44 године слободе и 37 година сурове диктатуре. Притом још треба истаћи чудну појаву: монарси старије бурбонске линије се, остављајући много места за деловање политичке слободе, никад нису ослањали на чисто начело најновије демократије; напротив, оба Наполеона су прогласивши ова демократска начела, Француском безусловно деспотски владали. У Шпанији је народна управа проглашена у време коначног пада Наполеона. Ванредна скупштина кортеса је у Кадиксу прогласила устав, објавивши у његовом првом члану да врховна власт припада нацији. Фердинанд VII је, дошавши у Шпанију преко Француске укинуо овај устав и почео да влада деспотски. Шест година касније генерал Риего је предводећи војни устанак принудио краља да врати устав. Године 1823. француска армија је по сугестији Светог савеза ушла у Шпанију и поново вратила Фердинанда на власт. Његова удовица је као регент ради заштите права своје кћери Изабеле од Дон-Карлоса поново прихватила устав. Овим за Шпанију почиње стални низ побуна и устанака, који су ретко прекидани кратким периодима релативног мира. Довољно је рећи да је од 1816. године до доласка Алфонса на престо у Шпанији било око 40 озбиљних војних устанака уз учествовање народне гомиле. Кад је реч о Шпанији не можемо да не поменемо онај чудовишни и поучни пример који представљају многобројне републике Јужне Америке, републике шпанског порекла и шпанске природе. Сва њихова историја представља непрестану смену свирепе борбе између гомиле народа и војске, прекидану владавином деспота који подсећају на Комода или Калигулу. Као пример довољно је навести само Боливију где је од 14 председника републике тринаест свој живот завршило насилном смрћу или прогонством. Прави почетак народног или посланичког управљања у Немачкој и Аустрији представља 1848. година. Истина, почевши од 1815. године почиње пригушено роптање младе интелигенције против немачких кнежева због неиспуњења обећања које су дали народу у доба великог ослободилачког рата. Осим ретких, малобројних изузетака у Немачкој до 1847. године није било посланичких институција када је пруски краљ основао нарочиту форму уставотворне владавине; међутим, она се није одржала ни годину дана. Али чим је париска улична гомила поцепала француску повељу и свргла уставотворног краља одмах се и у Немачкој подигла улична гомила уз учествовање војске. У Берлину, у Бечу и Франкфурту су организоване националне скупштине по француском шаблону. Прошло је једва годину дана и влада их је растерала војном силом. Најновији немачки и аустријски устави се базирају на монархистичкој власти и тек очекују свој историјски суд. Наставиће се... |