Пажљиви посматрач данашњих интегративних процеса може уочити прилично јасне паралеле између европских (ЕУ) интеграција и укључења православља у екуменистички покрет, са једне, и атлантских (НАТО) интеграција и уједињења православља са папизмом, са друге стране.

Као што су ЕУ интеграције настале ради побољшања заједничке позиције европских држава чланица у односу на друге велике светске субјекте - САД, Русију, Кину - тако су и екуменистичке интеграције настале спајањем више протестантских секти почетком 20. века како би оне имале већу снагу у односу на велике субјекте у духовној сфери - римокатолицизам, православље, ислам. У оба случаја у основи повезивања је жеља за повећањем снаге, тј. задобијање светске моћи, што би требало да буде потпуно страно Цркви Божјој, која није (или не би требала да буде) од овога света. Такође, у оба случаја постоји велико непознавање предности и мана које европске и екуменистичке интеграције носе са собом.

НАТО пакт је у светским размерама окупатор и освајач који своју пљачку (нафта и др.) и стратешко позиционирање (испод меког трбуха Русије, поред Ирана, близу Кине) оправдава лажним, наизглед добрим, циљевима. Поред тога, НАТО је пун старих српских непријатеља (Немачка, Аустрија, Велика Британија, Италија, Мађарска, Бугарска...), и савезник наших ратних непријатеља у свим последњим сукобима (Муслимана, Шиптара и Хрвата). НАТО је Србе у последњих 20 година бомбардовао у Републици Српској, Србији и Црној Гори, подржао је и организовао протеривање Срба из Републике Српске Крајине и са Косова и Метохије, и окупирао Републику Српску и део Србије.

Ватикан је у духовном свету уопште, а према Србима посебно, у сличној позицији као НАТО у материјалном свету. Папизам је кроз историју починио низ са Христом неспојивих злочина - спаљивао на ломачи ради вере, унијатио, насилно и под претњом смрћу покатоличавао, инспирисао и организовао заузимања туђих територија и богатстава, увео у западни свет језуитско/антихришћански концепт „циљ оправдава средство“, што је данас срж вредносног система запада, правдајући то наизглед добрим циљевима. А према Србима Ватикан је далеко гори од НАТО пакта, јер је вековима радио на унијаћењу и покатоличењу Срба, што се као неуспешан пројекат (јер је до 20. века имао релативно мали успех у односу на уложено време и труд) завршило инспирисањем, помагањем и директним учествовањем римокатоличког клера у геноциду над Србима у НДХ 1941. и 1991. године. Резултат тог геноцида је да је пре рата 1941. по попису било 1.826.000 Срба у Хрватској, а данас тешко да их има 100.000. Зато без имало зазора можемо рећи да је за цео свет, а за Србе посебно, ПАПА је духовни НАТО.

Евроатлантске интеграције воде промени система вредности српског народа, што пак води промени српског погледа на живот, који је заснован на истини и правди, а то неминовно чини лошијим сваког човека као личност. Екуменистичко-папистичке интеграције ударају печат на пут отпадања у лаж и неправду тиме што одводе и у јерес, која је сама по себи лажна вера, тј. лажни духовни и животни пут. Тим и таквим антиспасењским интеграцијама брише се нада у спасења човека, јер „јереси неће наследити Царство Божије“ (Галатима, 5,20-21). Као што би улазак Србије у НАТО за дуго време онемогућио ослобађење од окупације и зацементирао данашњи марионетски режим на власти, тако би и јединство СПЦ-а са Ватиканом, због јереси, онемогућило спасење православне и српске душе. Православни би тиме престали да то буду у својој суштини, и остали би само по форми, што је и суштина процеса унијаћења - споља гладац а унутра јадац.

Како искуство са поунијаћеним народима (Западна Украјина и сл.) показује, православни би мало-по мало примали јеретичке римокатоличке концепте и погледе на свет, и брзо би се према њима уподобљавали свему што данас представља западни човек, а по законитости изнетој у српској пословици „с ким си такав си“. Ова пословица је дата управо као упозорење добром да се чува лоших, јер у друштву лоших добар лако и брзо падне, те постане лош. Искуство је показало и да се лош у друштву добрих много теже и спорије поправља, и то само ако је утицај добрих на њега велик, а у овом накарадном уједињењу би било управо супротно, и ако је његова жеља за напредовањем искрена, тј. ако постоји покајање, за шта код папе нема ни назнаке, а пошто се сматра непогрешивим  - ни потребе. Човек који напусти истину и правду и крене путем лицемерја и неправде, покајањем се може спасити (мада се то дешава ретко и уз велике напоре покајника), али улазак у јерес, показало је вишевековно искуство, у занемарљивом броју случајева води покајању. Такав потез практично запечаћује мрачну судбину онога ко је тим лажним путем кренуо.

Тај вечносни аспект овог проблема код екуменистичко-папистичких интеграција је кључан, јер уласком у јерес човек се опредељује за вечну смрт а мисли да је на добром путу, те се зато више и не труди да било шта измени. То је разлог што на такво лажно јединство, које води у духовну смрт, православни нису пристајали ни по цену великих патњи, па чак и смрти (Јадовно, Јасеновац...). Нису пристајали ни по коју цену и без обзира на то ко води у датом правцу, а у многим покушајима уније са Римом предводник је често био из редова највишег клера, па често и сам патријарх дате помесне Цркве. Народ није дао веру за вечеру - ни међу Грцима, ни међу Русима, ни међу Србима.

Управо зато су се Свети оци Цркве (Свети Марко Ефески, Свети Григорије Палама, Свети Игњатије Брјанчанинов, Свети Јован Кронштатски, Свети Василије Острошки, Свети Николај Велимировић, Свети Јустин Ћелијски и многи други) тако одлучно у последњих 10 векова борили против јереси свих боја, а пре свега против оне најмоћније  - римског папизма. Знали су да око душе нема компромиса. Знали су да је душа последња линија одбране.

Текст преузет са сајта „Коментар“ на коме је објављен 28.12.2010.