Епископска заклетва   (подсетник)

Дел. Ап. 28-30. Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом. Јер ја знам то да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада;  И између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом.

Тит.1(7-9) 7. Јер епископ као Божији домоуправитељ треба да је без мане, не самовољан, не гњевљив, не пијаница, не убојица, не лихвар;  Него гостољубив, доброљубив, мудар, праведан, побожан, уздржљив; Који се чврсто држи истините ријечи сагласне са учењем, да би био способан и поучавати у здравој науци и покарати оне који се противе.

Заклетва Епископа

Обећавам, да ћу чувати, и чврсто одржавати црквени мир, да ћу усрдно поучавати у Јеванђељу поверени ми народ и, колико год моћи имам, право управљати Речју Истине, и да ниједним обичајем, у било чему, нећу умовати, ни чинити супротно Православној католичанској источној хришћанској вери, до краја мога живота, као да ћу у свему Црквеном следити и свагда се повињавати светом Сабору Архијерејском, који се, као и у древна апостолска времена, сваке године састаје.

Са свјатјејшим Патријархом, преосвештеним Архиепископима, Митрополитима, и Епископима помесне Цркве Српске и свеколике Саборно-католичанске Православне Цркве у васељени, браћом мојом и саслужитељима у Христу, у свему ћу сагласан и саобразан бити, по божанственим заповестима и свештеним правилима Светих Апостола и Светих Отаца, и свесрдно ћу према њима гајити љубав духовну и поштовати их као оце и браћу своју. Уважаваћу такође и чувати првенство свога Патријарашког трона и поштовати част Првостојатеља у Сабору Цркве Божије овога народа, сходно Апостолском правилу које каже да се таквом слогом и складним поретком љубави прославља саборност и јединство Цркве Божије по слици Свете Тројице.

ОПШИРНИЈЕ ЕПИСКОПСКО ИСПОВЕДАЊЕ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ И ЗАВЕТОВАЊЕ

Верујем у Једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба н земље и свега видљивог и невидљивог; Беспочетног и Нерођеног и Безузрочног, а ипостасног Почетка (или (Начела) и Узрока Сина и Духа.

Верујем и у Јединородног Сина Његовог, неистечно и ванвремено од Њега Рођеног, Њему Једносуштног, кроз Којега је све постало.

Верујем и у Духа Светога, од истог Оца Исходећег и са Оцем и Сином Сапрослављаног као Савечног и Сапрестолног и Једносуштног и Једнославног, Створитеља и Животодавца и Освећујућег благодаћу сву твар, Који је кроз Пророке говорио и кроз Сина јављен и дарован Апостолима и свој Цркви као Утешитељ и Дародавац благодатних дарова и Обожитељ спасаваних. Одбацујем пак новачење латинске јереси, која погрешно мудрује да Дух Свети ипостасно исходи од Оца и Сина, чиме се изврће Христово Божанско Откривење и квари свети и неизменљиви Символ вере Светих Сабора и Светих Отаца Саборне Цркве Православне, којим јасно признајемо Бога Оца као једино вечно Начело и Извор Божанства Сина и Духа, чиме благочестиво исповедамо Јединоначалије Свете и Нераздељиве Тројице.

Верујем да је Један од те исте Надсуштаствене и Живоначалне Тројице, Јединородни Син и Логос, сишао с небеса ради нас људи и ради нашега спасења, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и очовечио се, то јест постао савршени Човек остајући Бог, ништа не променивши нити изменивши у Божанској суштини због општења са телом, него, примивши без промене човека, у њему страдање и смрт претрпе Он Који је по Божанској природи слободан од сваког страдања, и васкрсе у трећи дан из мртвих, и узишавши на небеса, седе с десне стране Бога и Оца.

Верујем и свим о Богу и Божанским стварима предањима и тумачењима Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Исповедам једно крштење за отпуштење грехова. Чекам васкрсење мртвих, и живот будућег века.

Још исповедам једну Ипостас Очовеченога Логоса и верујем и проповедам да је Један и Исти Христос, у двема - по очовечењу - и природама и вољама, Који чува оно (двоје) у чему и из чега постоји, па следствено, и две воље у Њему поштујем, пошто свака природа очувава сопствену вољу и сопствено дејство (тј. енергију).

Исповедам такође да се Тројични Бог јавља, али не по суштини - јер нико никада није видео нити исказао суштину Божију - него по благодати и сили и енергији, која је заједничка Оцу и Сину и Светоме Духу. Јер свакоме од Њих сопствена је Своја Ипостас и оно што се на њу односи, а заједничка Им је не само надсуштаствена и неприступна, пошто јс изнад сваког именовања и пројављивања и општења или заједничења - него и благодат и сила и енергија и светлост и Царство и бесмртност и уопште све оно чиме Бог општи и заједнички и по благодати се сједињује са светим Анђелима и људима, не губећи притом Своју простоту нити због дељивости и разликовања Трију Ипостаси, нити због дељивости и разноврсности сила и енергија. Тако исповедам Једног Свемогућег Бога у једном Божанству, јер нити од савршених Трију Ипостаси бива нека сложеност, нити се Бог, зато што има н поседује природну моћ и силу и енергију и благодат, може због тога назвати сложеним. Зато православно исповедам да заједничка благодат Оца и Сина и Светога Духа и она најбожанственија светлост будућега века, у којој ће праведници засијати као сунце, као што је то и Христос претходно показао заблиставши на Гори Тавору, и уопште свака сила и енергија и обожавајућа благодат Триипостасног Божанства јесте нетварна и нестворена - јер ништа што је Богу по природи својствено није касније настало - те зато ове оне који Једно Божанство нечестиво расецају на тварно и нетварно, као што су Варлам и Акиндин, који су безбожно учили да божанске силе и енергије и све што се на неки начин неизрециво разликује од Божанске природе, јесте тварно и створено, такве као безбожие и многобожце одбацујем и одсецам од пуноће православно верујућих, као што то чини и Света Христова Католичанска и Апостолска Црква, верујући у Једно Божанство, Триипостасно и Свемоћно, Које никако не губи јединственост и простоту због Својих Трију Ипостаси или због Својих благодатних сила и енергија.

Поклањам се из почасти, а не из обожавања, божанственим и часним Иконама: Самога Христа, ради нас Оваплоћенога па стога и описивога Сина Божијег; Пречисте Богоматере и свих Светих - преносећи на Прволикове част њима указивану. Уз то поклањам се и Часноме Крсту и поштујем Божанске храмове и Света места и Свештене сасуде и Богопредане речи, ради Бога који у њима обитава Својом благодаћу. Такође поштујем и с љубављу целивам Свете Мошти Светих Мученика и Божијих Угодника као извор спасења и доказ васкрсења. Исповедам и с љубављу примам чисти и честити хришћански живот у вери и нади и љубави и у свима хришћанским подвизима, врлинама и благодатним даровима Духа Светога, а одбацујем прљаво и нечисто и боголиког човека недостојно живљење и делање.

Примам и богонадахнуте списе и учења старијих и новијих Светих Отаца Цркве Христове, који су сагласни Јеванђељу и учењу Светих Апостола и поштујем их и прихватам као доприносећа изграђивању савршенога човека по мери раста пуноће Христа Богочовека и саборнога живљења и спасења свију у заједници Тела Христовог које је Црква.

Оне пак који другачије, а не православно мисле о хришћанској вери, одбацујем као туђемислеће Христовој Цркви, као кваритеље Истине Божије и упропаститеље спасења људи. Анатемишем Арија и његове једномишљенике и заједничаре његовог безумног зломислија; Македонија и оне око њега, с правом назване духоборцима; такође и Несторија и друге јересиначалнике, и њихове једномишљенике одбацујем и анатемишем, и јасно и гласно говорим: Свима јеретицима анатема!

Госпођу пак нашу, Богородицу Марију, превасходно и истински исповедам и проповедам као Ону Која је по телу родила Једнога од Тројице, Христа Бога и Спаса нашег. Она нека ми буде Помоћник Покров и Заштита у све дане живота мога!

Овоме своме исповедању свете вере још додајем:

Примам и прихватам светих Седам Васељенских Сабора и све Помесне Саборе које Свети Оци прихватише и потврдише, а који су ови сабирани ради очувања православних догмата Цркве. Исповедам све одредбе праве вере, које су оне у разна времена, вођени просветљујућом благодаћу Пресветога Духа, изложили. Примам и све свештене каноне које саставише Блажени Оци и предадоше их Цркви, на украшење Свете Цркве Христове и на добар поредак нарави, то јест на богоугодно хришћанско црквено живљење, делање и понашање, сагласно Апостолским предањима и смислу Јеванђелског божанског учења. Стараћу се да по њима управљам служење које ми је Божијом вољом предано у наслеђе и да по њима учим сав поверени ми у духовно пастирствовање свештени Клир и изабрани Народ Божији.

Исповедам као веома важно да чувам и држим јединство Вере Православне свезом мира црквенога, и да све оно што Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква Православних прима и догматски исповеда, то и ја примам и верујем и исповедам; ништа не додајући, ништа не одузимајући, ништа не мењајући ни од Догмата ни од Предања, него чврсто стојећи у њима и све то са страхом Божијим и добром савешћу учећи и проповедајући; а све што она осуђује и одбацује као учење туђе Јеванђељу, то и ја одбацујем и сасвим одгоним од Стада Христовог.

Исповедам и чврсто верујем да се на Божанственој Литургији извршује претварање хлеба и вина у истинско Тело и Крв Христову, силом и дејством и наиласком Светога Духа, сагласно речи Господњој и Јеванђелској вери. и предању Апостола и Светих Отаца, а служењем и молитвеним призивањем (епиклезом) од стране Цркве Божије, предвођене Епископом и часним презвитерима. На Божанственој Литургији, као сабрању и служењу и светотајинском заједништву све Цркве Народа Божијег, остварује се и чини присутним сав Христов Божански Домострој спасења света и рода људског, у њој се открива Богочовечанска Светајна Цркве Божије као вечнога Царства Свете Тројице, тако да само онај ко зна шта је Литургија, зна и шта је Црква Божија, и зна да без Божанске Литургије, као сабрања и заједничења свих у Христу верних, сабирних око Епископа, презвитера и ђакона, ни Црква се не назива.

Обећавам да ћу чувати и чврсто одржавати црквени мир, да ћу усрдно поучавати у Јеванђељу поверени ми народ и, колико год моћи имам, право управљати Речју Истине, и да ниједним обичаем, у било чему нећу умовати ни чинити супротно Православној католичанској источној хришћанској вери, до краја мога живота, као да ћу у свему Црквеном следити и свагда се повињавати светом Сабору Архијерејском, који се, као и у древна апостолска времена, сваке године састаје. Са Свјатјејшим Патријархом, Преосвештеним Архиепископима, Митрополитима и Епископима Помесне Цркве Српске и свеколике Саборно-католичанске Православне Цркве у васељени, браћом мојом и саслужитељима у Христу, у свему ћу сагласан и саобразан бити, по божанственим заповестима и свештеним правилима Светих Апостола и Светих Отаца, и свесрдно ћу према њима гајити љубав духовну и поштовати их као оце и браћу своју. Уважаваћу такође и чувати првенство овога Патријарашког трона и поштовати част Првостојатеља у Сабору Цркве Божје овога народа, сходно Апостолском правилу које каже да се таквом слогом и складним поретком љубави прославља саборност и јединство Цркве Божије по слици Свете Тројице.

Обећавам да ћу са страхом Божијим и богољубивим и човекољубивим расположењем пастирствовати поверени ми Народ Божији, ово стадо Пастиреначалника Христа у којем сам постављен да свештенодејствујем Јеванђеље спасења и да Богу приносим дарове и жртве Његове Свете Цркве. Зато завет дајем да ћу поверену ми паству често посећивати и сабирати на Службу Божију и јеванђелским поучавањем је чувати, са сваким усрђем и старањем, од свих јереси и раскола, од сујеверја и лажног живљења и од сваког неправедног делања. Обећавам да, без крајње нужде и тешке кривице, нећу никога, било појединца било заједницу, од Црквених тајни и заједништва у Христу одлучивати, нити проклињати, него већма у Духу Светом саветовати и на пут покајања и спасења обраћати.

Са противницима Цркве Свете поступаћу са расуђивањем, кротко и праведно, по Апостолу Павлу, јер слузи Господњем не приличи да се гневи, него да буде тих, незлобив и човекољубив према свима, молећи се Богу да свима људима подари покајање за познање Истине. У световне послове нећу се уплитати, осим ако је учињена нека јавна неправда, у ком случају ћу најпре саветовати, а онда и у заштиту угрожених устајати, сагласно Јеванђелској речи да се већма треба покоравати Богу него људима и искати пре свега Царство Небеско и Правду Божију, а за слабе се праведно заузимати и малу браћу Христову никада не заборављати. Стараћу се да све чиним са искреном љубављу према Богу и ближњима, а као коначно мерило и циљ свих мисли, речи и дела својих постављаћу славу Божију, спасење душа људских и све творевине Божије, изграђивање боголиких људских личности и сазидање Богочовечанског Тела Цркве, не иштући оно што је моје, него оно што је Господа Христа, Архипастира свију нас и Врховне Главе васцеле Цркве Божије као смисла и возглављења целокупне творевине.

Уз ово обећавам да ништа нећу радити под принудом, ма био и примораван од властодржаца или од мноштва људи, па макар ми и смрћу претили захтевајући од мене да учиним нешто што је супротно Божанским заповестима и свештеним правилима Цркве Христове. У туђој Епархији нећу богослужити или вршити икакву свештену радњу без сагласности Епископа дотичне Епархије. Исто тако, нећу рукополагати ни јереја, ни ђакона, нити било каквога клирика туђе Епархије, нити их примати без отпусних грамата њихових Епископа. Предање је Светих Отаца Цркве да на једној Литургији рукополажемо само по једног презвитера и ђакона, а не више њих, и ту свештену праксу поштоваћу и чуваћу. Монаштво ћу руководити по правилима и уставима Светих Отаца, који су кроз векове важили и данас важе у Православљу, како у благољепију светог Богослужења, тако и у осталом поретку монашког девственог и анђелског живљења и христоликога и мученикоподобног подвизавања.

Још обећавам да ћу, када ме Свети Синод, са Патријархом (или другим Првојерархом) на челу, благоизволи позвати на Сабор, доћи на Сабор заједно са својом браћом Епископима, без неумесног правдања или изговора. Ако би, штавише, неки моћници или мноштво људи хтели да ме спрече, дужан сам да се одазовем позиву на Свети Архијерејски Сабор, јер је Сабор и саборност Епископата и целе Цркве Божије Светодуховски дар и установа и живо кроз векове Апостолско-светоотачко предање у Цркви Источној Православној.

На крају, заветно исказујем пред Богом Живим и Црквом Светих Његових, састављеном од Анђела и од људи, и пред Вашом апостолском Светињом: да ћу увек памтити страшне речи Светога Писма: Проклет свако ко немарно твори дело Божје! - те зато савесно обећавам да ћу се старати, колико ми је људских моћи, да у сваком делу овога апостолског звања и служења ходим као у делу Божијем, са сваком побожношћу и благоразумном ревношћу, са искреним христољубљем и човекољубљем, а Срцезналац Бог нека ми свагда и у свему буде сведок и праведни Судија.

Такође исказујем пред Свевидећим Богом и Вашим Богољубљем да све ово изложено у мојем епископском исповедању и заветовању не схватам другачије него како овде изговорих и својеручно потписах.

А у свему мојем од данас па надаље епископском живљењу, служењу, управљању и делању у Богоповереној ми овој Цркви Народа Божијег молим се Богу, а молим и све Вас да се молите: да ми свагда и у свему буде Учитељ и Помоћник - Начелник и Савршитељ вере и сваког доброг дела и речи јеванђелске, Господ мој и Бог мој, Једини Човекољубац, Милостиви Спаситељ свију нас и свега рода људскога, Богочовек Исус Христос, Коме нека је, заједно са Вишњим Оцем и Свесветим Духом, свака слава, част и поклоњење, вечна љубав наша и благодарност бесмртна, сада и увек и у векове.

Амин.

Ред и поредак у Цркви

Речју Владика означава се уопште свако лице које има власт и силу да управља и води друге.(1Петр2,18 1Тим 6,1).Овим изразом означава се сам Господ Бог који влада свима створењима (Дел 4,24) и Исус Христос ,који има сваку власт на небесима и на земљи(2Петр.2,1;Мат.28,18).Пошто Епископи и презвитери у цркви имају власт од самог Исуса Христа да врше свете радње и воде Његову Цркву ,то се и они од старих времена зову Владиками ,али не у политичком смислу као тирани људи и они који ограничавају слободу људи ,него који их држећи се закона Исуса Христа ,ослобађају од истинског ропства и понижења ,чинећи од деце гнева (Ефес.2,3) децу Божију (Јов.1,12 1.Кор.7,22) изабрани народ,царско свештенство,свети народ,народ задобијен.

 Лазар Мирковић

Из устава Српске Православне Цркве

Члан 7

Српска православна црква управља се на основу:

а) Светог писма и Светог предања према учењу свете православне Цркве;

б) правила васељенских сабора и од њих признатих правила апостолских, помесних сабора и светих Отаца;

в) одредаба помесних сабора и патријаршиских синода, уколико их је усвојила Српска православна црква;

г) на основу прописа овога Устава;

д) уредаба, правилника и начелних одлука надлежних црквених власти.

Члан 9

Црквена кривична дела и казне су оне које су прописане овим Уставом у духу канона православне Цркве.

Члан 54

Патријарх има у својој архиепископији сва права и дужности епархиског Архијереја, и њом управља уз помоћ својих викарних епископа.

Члан 57

Свети архијерејски сабор, као највише јерархиско претставништво, црквенозаконодавна је власт у пословима вере, богослужења, црквеног поретка (дисциплине) и унутрашњег уређења Цркве, као и врховна судска власт у кругу своје надлежности (чл. 69 т. 28 ).

Члан 62

Ако је спреченост Патријарха у вршењу његових дужности дужег и трајнијег карактера, или кад се патријарашки престо упразни, власт Патријархову врши Свети архијерејски синод, који то објављује епархиским Архијерејима и саопштава државној власти, ради знања. Претседничке дужности Патријархове у Светом архијерејском сабору и Светом архијерејском синоду врши тада најстарији по производству члан Светог архијерејског синода митрополит, односно најстарији по посвећењу епископ, ако митрополита нема.

У овим случајевима не могу се по правилу доносити црквенозаконски прописи, уредбе и начелне одлуке.

Члан 64

Све одлуке Светог архијерејског сабора и Светог архијерејског синода, канонске и црквене природе, које се односе на веру, богослужење, црквени поредак и унутрашње уређење Цркве, пуноважне су и извршне.

Члан 69

Свети архијерејски сабор, чији је задатак обележен у члану 57 овог Устава:

1) тумачи православно црквено учење, држећи се при томе одредаба које је света Црква на основу Светог писма и Светог предања утврдила;

2) уређује унутрашњу и спољашњу мисију Цркве ради утврђења, одбране и ширења православне вере и чистоте хришћанског морала; установљава за то потребне органе и оснива потребне заводе, установе и удружења;

3) прописује наставни план и програме веронауке и стара се о верско-моралном васпитању младежи и верних;

4) прописује квалификације кандидата за све редовне, изванредне и мисионарске црквене службе;

5) оснива богословске и монашке школе;

6) уређује сва обредна питања према општим црквеним прописима, а у духу православне вере;

7) оснива установе и заводе: за израду црквеног живописа и свих црквених утвари за издавање богослужбених књига, за неговање црквеног појања, као и друге црквене потребе; прописује правила за оснивање црквених музеја, за чување и обнављање црквених старина и споменика;

8 ) канонизује светитеље и прописује службу за њихово светковање;

9) објашњава канонскоцрквене прописе, опште обавезне и посебне и издаје њихове зборнике;

10) одређује дужности и доноси дисциплинске уредбе за свештенство и остале црквенојерархиске органе и службенике;

11) прописује одело за више и ниже све штенство оба реда;

12) прописује црквеносудски поступак за све Црквене судове;

13) издаје прописе у црквено-брачним пословима;

14) доноси правила за живот манастирског и придворног монаштва;

15) прописује упутства за исповедничку службу;

16) оснива у споразуму са патријаршиским саветом установе за сирочад и незбринуту децу свештеника, као и установе за друге васпитне и добротворне сврхе;

17) настојава да се однос Цркве и Државе и међусобни односи вера и вероисповести у Држави правилно и без штете по православну Цркву уреде;

18 ) уређује и води званичну листу кандидата за архијерејски чин, и бира између ових достојна лица за епархиске и викарне епископе;

19) бира ректоре православних богословија и управнике монашких школа;

20) бира у споразуму са Патријархом из међу свештених лица главног секретара Светог архијерејског сабора и Светог архијерејског синода;

21) води надзор над радом Светог архијерејског синода;

22) прописује правила Синодалног фонда (чл, 259) и одобрава његове годишње предрачуне расхода и прихода и завршне рачуне;

23) доноси одлуке о разрезу на црквене општине, манастире и епархије у свом делокругу у споразуму са Патријаршиским саветом, а у смислу члана 40 т. 3 и чл. 263 и стара се у споразуму са Патријаршиским саветом за подмирење свих потреба Српске православне цркве;

24) одобрава правила удружења свештенства мирског и монашког реда, као и свих других удружења која раде на корист православне Цркве, и води над овима надзор преко Светог архијерејског синода;

25) прописује свој пословник, и одобрава пословнике и правила за црквенојерархиске органе, уколико није овим Уставом друкчије наређено;

26) решава сукобе надлежности између јерархиских и црквеносамоуправних органа;

27) суди:

А) у првој и последњој инстанцији:

а) несугласице између Архијереја и Светог архијерејског синода, између Архијереја и Патријарха;

б) канонске кривице Патријарха;

Б) у другој и последњој инстанцији: све предмете о којима је Свети архијерејски синод у првој инстанцији судио;

28 ) ублажава по молби осуђеног и на образложен предлог надлежног епархиског Архијереја, казне изречене од Великог црквеног суда, пре њихова извршења, и то: нз доживотну забрану свештенодејства, на лишење свештеничког чина и на лишење свештеничког чина са искључењем из црквене заједнице;

29) врши и друге послове који му по овом Уставу и по црквеноканонским прописима спадају у надлежност, а нису овде побројани.

в) Делокруг Светог архијерејског синода

Члан 70

Свети архијерејски синод по својој надлежности која је обележена у члану 59 овог Устава:

1) одржава догматско и канонско јединство и сталну везу са осталим православним Црквама;

2) чува и брани чистоту учења право славне цркве о вери и моралу, сузбија свако неправилно учење, верске и моралне предрасуде, празноверице и штетне обичаје;

3) стара се о ширењу православне вере и руководи пословима унутрашње и спољашње црквене мисије;

4) стара се о зближењу и уједињењу хришћанских Цркава;

5) оцењује, одобрава, и према нахођењу награђује уџбенике веронауке, и књиге верско моралне садржине уопште;

6) бди над животом и радом богословских и монашких школа, установа и завода за спремање и васпитање кандидата за све црквене службе; бира наставничко и васпитачко особље, и стара се за њихову спрему, поставља га и разрешава од дужности;

7) стара се за унапређење црквене књижевности; бира стипендисте за изучавање појединих предмета и, одређује награде за писце;

8 ) бира уредника и управља службеним листом Српске православне цркве и другим званичним издањима;

9) руководи пословима око превода и издавања Светог писма, дела светих Отаца и радова васељенских и помесних црквених сабора;

10) бди да се свете тајне најтачније врше и одржава благољепије, правилност и једно образност у вршењу црквеног богослужења;

11) оцењује и издаје богослужбене књиге и њихове преводе;

12) оцењује и одобрава израду икона за црквену и приватну употребу;

13) издаје упутства за градњу светих храмова и манастира;

14) даје упутства за израду црквених утвари, одежда и осталих црквених потреба;

15) стара се о једнобразности и усавршавању црквеног појања, оснива и надзирава појачке школе;

16) стара се о чувању светих моштију светаца, о иконама и о другим свештеним предметима;

17) стара се о црквеној уметности, црквеним уметничким споменицима, старинама и црквеним музејима;

18 ) даје објашњење по прописима у спорним питањима о црквеном браку, и штити светињу црквеног брака;

19) води бригу о црквеним добротворним и васпитним заводима и установама;

20) води надзор над радом Архијереја;

21) води бригу о удовим епархијама и по ставља администраторе епархија;

22) даје чин архимандрита и напрсни крст протојерејима, на писмени образложен предлог епархиског Архијереја;

23) рукује црквеним фондовима и задужбинама (закладама) које су његовој управи поверене;

24) стара се да се однос Цркве и Државе и интерконфесионални односи у смислу закона тачно и без штете по православну Цркву одржавају;

25) припрема дневни ред и спрема пред логе за Свети архијерејски сабор, и извршује његове одлуке;

26) образује одборе (секције) стручних лица ради припремања градива за рад свој и Светог архијерејског сабора;

27) бира у споразуму са Патријархом чиновнике и канцелариско особље своје и Великог црквеног суда;

28 ) предлаже на одобрење Светом архијерејском сабору свој пословник;

29) расправља све сукобе о надлежности црквенојерархиских власти, уколико овим Уставом није друкчије наређено;

30) води врховни надзор над радом удружења свештенства мирског и монашког реда, као и свих других удружења која раде на корист вере и православне Цркве;

31) проучава извештај Великог црквеног суда и спроводи га Светом архијерејском сабору с мишљењем и предлогом;

32) подноси годишњи извештај о своме раду Светом архијерејском сабору;

33) коначно решава о оснивању, спајању и раздруживању манастира;

34) врши и све друге послове по овом Уставу које му Свети архијерејски сабор нарочито повери;

35) суди у првој инстанцији:

а) међусобне несугласице архијереја;

б) канонске кривице архијереја;

в) дисциплинске службене кривице својих органа и пресуђује њихове размирице;

г) у последњој инстанцији дисциплинске кривице наставног особља духовних школа.

Члан 102

Епархиски Архијереј, по своме архипастирском позиву, сагласно православном: учењу и правилима црквеним, има пуну јерархиску власт у пословима вере и морала, свештенодејствовања и архипастирског старања у својој епархији

Члан 108

Сем права и дужности по црквеним и канонским прописима, епархиски Архијереј, по својој надлежности:

1) учи и просвећује свештенство и народ у епархији речима, делима и пастирским по сланицама;

2) чува, брани и одржава у народу православну веру, сузбијајући сваку радњу која је противна православном учењу и штетна по интересе Српске православне цркве.

3) упућује и ободрава свештенство и народ да оснивају и организују религиозно добротворне, духовнопросветне, родољубиве и уопште корисне установе за напредак вере и морала у народу;

4) стара се за редовно и правилно богослужење и уопште о црквеном поретку;

5) настојава да се цркве и манастири снабдевају светим антиминсима, светим миром, свештеним одеждама и утварама и богослужбеним књигама, и да се подмирују на време и правилно све друге потребе цркве;

6) одређује по потреби богослужења приликом изванредних црквених, народних и државних светковина;

7) даје благослов да се подижу, где је потребно, цркве, капеле, гробља и настојава да се држе у добром стању;

8 ) стара се да се цркве, манастири и капеле граде у стилу који је усвојен у Српској православној цркви и да се цркве, манастири и домови верних снабдевају иконама у православном духу;

9) води бригу о чувању црквених старина;

10) освећује храмове;

11) рукополаже достојна лица у свештенички чин, упућује их на дужност и даје им грамату о томе;

12) предлаже Светом архијерејском синоду за одликовања свештена лица која се истичу примерним животом и црквенопастирским и вероучитељским радом и сам их одликује оним што је у његовој надлежности;

13) одређује од достојних свештених лица оба реда свога заменика у свима епархиским пословима и разрешава га и о томе извештава Свети архијерејски синод;

14) именује епархиске проповеднике и исповеднике за свештенство у епархији;

15) предлаже, поставља и утврђује у звањима и дужностима црквене и црквеносамоуправне службенике, чиновнике и послужитеље, по прописима овог Устава;

16) одређује способна лица за вероучитеље у школама у својој епархији и води надзор над њиховим радом;

17) даје на предлог манастирских настојатеља благослов достојним лицима за ступање у монашки чин;

18 ) даје у својој надлежности благослов и разрешење у црквенобрачним и другим пословима по прописима црквеноканонским и према одлукама Саетог архијерејског сабора;

19) суди свештеним лицима оба реда за мање (дисциплинске) кривице, и кажњава за ова дела: опоменом, укором, епитимијом до 15 дана и забраном свештенодејства до месец дана, а за веће кривице предаје их Црквеном суду; суди вернима и изриче казне привременог лишења појединог права или почасти у Цркви; све ове одлуке су извршне;

20) ублажава казне коначно изречене од Епархиског црквеног суда и то до половине досуђене казне;

21) по пропсима овог Устава одлучује од свештенодејства свештена лица оптужена суду за кривице (чл. 219) и одређује им заменике;

22) даје свештеним лицима и службеницима у свом делокругу отсуства;

23) одређује заменике отсутним и оболелим манастирским настојатељима, архијерејским намесницима и парохиским свештеницима;

24) води надзор над радом архијерејских намесника и свештенства оба реда у епархији;

25) води врховни надзор над радом и животом у црквеним заводима своје епархије, предлаже Светом архијерејском синоду постављење и разрешење наставничког и васпитачког особља тих завода;

26) врши у својој епархији канонске посете по црквеним правилима, шаље нарочите изасланике од способних и достојних лица и даје им упутства, ради прегледа парохиских и намесничких канцеларија, манастирских управа и црквених општина;

27) настојава да се све наредбе, решења и одлуке виших црквених власти благовремено и тачно саогпитавају и извршују;

28 ) стара се, уз помоћ Епархиског црквног суда и Епархиског управног одбора, да сва црквена надлештва и органи у епархији врше своје дужности савесно и правилно и да се сви послови извршују по постојећим прописима;

29) подноси Светом архијерејском синоду извештаје са својим предлозима о своме архипастирском раду и уопште о стању епархије.

Члан 111

Епархиског Архијереја може Свети архијерејски сабор са управе уклонити само по канонској осуди, или га разрешити по доказаној немоћи, или по установљном престанку једнога од услова из члана 104. као и на основу оправдане молбе за пензију.

Тит.1(7-9) 7. Јер епископ као Божији домоуправитељ треба да је без мане, не самовољан, не гњевљив, не пијаница, не убојица, не лихвар;  Него гостољубив, доброљубив, мудар, праведан, побожан, уздржљив; Који се чврсто држи истините ријечи сагласне са учењем, да би био способан и поучавати у здравој науци и покарати оне који се противе.

Из канона Православне Цркве

Апостолска

30. Епископ који преко световне власти приграби цркву, нека се свргне и одлучи, као и они који опште са њиме.

34. Епископи сваког појединог народа треба да имају, као главу, првог епископа. Без њега,  а и он без њих, не могу ништа чинити. То је једномислије и на тај начин прославиће се Бог кроз Исуса Христа, и Отац кроз Господа у Духу; Отац и Син и Дух Свети.

37. Два пута годишње нека буде сабор епископа, који на њему треба да испитују догмате побожности и разрешавају Црквене спорове.

45. Епископ, презвитер или ђакон који се моли са јеретицима, нека се одлучи.  Ако им допусти да нешто као клирици врше, нека се свргне.

46. Епископ или презвитер који одобрава јеретичко крштење или жртву, нека се свргне, јер какву заједницу имају Христос и Велијар, или верник и неверник?

58. Епископ или презвитер који не васпитава свој клир и народ, нека се одлучи, а ако остане упоран, нека се свргне.

Првог Васељенског Сабора

4. Епископа треба у принципу постављати када се сакупе сви епископи из епархије.

Ако се мора другачије, онда бар тројица нека га поставе, и то кад остали епископи

 пошаљу сагласна писма. Све то треба и митрополит да потврди.

Другог Васељенског Сабора

2. Епископи нека не прелазе границе својих области да би тамо обављали неке послове, изузев ако их позове тамошњи епископ. Пословима сваке епархије нека  управља епархијски сабор.

6. Не треба свима забранити или допустити да оптуже епископа. Ако неко поднесе личну тужбу, мора се прихватити, ма било које вере био. Ако га пак тужи за Црквени  преступ, онда се гледа да ли је јеретик, расколник, свргнути, одлучени или је и сам под  неком оптужбом. Значи, само исправни верник може тужити епископа за Црквени преступ.

 Тужитељ треба ствар да докаже најпре пред епархијалним сабором. Ако сабор не може да  донесе одлуку, нека се сазове већи сабор нарочито ради те ствари, док се тужитељ пре  тога писмено обавезује да ће сам подлећи казни, ако не може да докаже оптужбу.  Не може се примити као тужитељ онај ко не иде по овом поступку, већ се окреће  властима, владару или васељенском сабору, јер такав нарушава црквени ред.

Трећег Васељенског Сабора

8. Епископ нека не прелази границе својих области, да се не би под изговором свештеног  посла поткрало надувено властољубље, и да не би смо неприметно, и мало по мало,  изгубили слободу, коју нам је својом крвљу даровао Господ наш Исус Христос.

Четвртог Васељенског Сабора

5. Што се тиче клирика и епископа који прелазе из града у град, на снази су досадашња отачка правила.

Трулски Сабор

1. Божијом благодаћу одређујемо да се мора без иновација чувати вера Апостола  и шест Васељенских сабора. Њихову веру, реч живота, треба да држимо и да одбацимо  оне које они одбацише као богоотступнике.

20. Епископ не може да поучава у граду који није његов. Ако то ради, нека се спусти  на презвитерски степен.

Седмог  Васељенског Сабора

1. Каноне треба чувати као Божија откривења, јер су Оци Духом одредили оно што  је корисно. Треба држати: Апостолска правила, правила шест васељенских сабора,  помесних сабора и св. Отаца.

2. Пошто Бога славимо говорећи: „О праведним судовима твојим размишљаћу, и  речи твоје нећу заборавити" (Пс. 118, 6), спасоносно је свим хришћанима да то  чувају, а нарочито свештеницима. Зато митрополит треба да испита кандидата  за епископа да ли је способан да промишљено, а не тек површно чита св. Правила  и божанско Писмо; јер само ако са разумевањем чита, моћи ће да поучава народ.  Наиме, суштина нашег свештенства је у истинитом познавању божанствених књига,  како је казао велики Дионисије. Ако кандидат неће тако да поступи, нека се не  рукополаже, јер Бог вели: „Ти си одбацио знање, па ћу ја и тебе одбацити да ми не  служиш као свештеник" (Ос. 4, 6).

3. Било који избор за клирика, који бива преко државних власти, нема вредности.

5. Ко греши и неће да се исправи, он остаје у смрти, тј. то је грех на смрт.  Тако против правила греше они који купују свештенство и они који га продају,  те их стога треба свргнути.

Приређивач: Грешни раб Божији Зоран