Кад год бисмо се враћали кући из посете српским земљама, хитали бисмо да причамо „и селу и свету“ о свему што се догађа с нашом браћом, која – ево већ деценије преживљава свакојаке невоље. Не, руски медији не просипају информативни мутљаг по Србији и Србима, не праве од њих фантоме у пропагандне сврхе, идентификујући их с холивудским негативцима свих могућих врста. Не, тога код нас нема. Поред тога, ми, сарадници Руске информативне агенције „Руска Народна Линија“, трудимо се да не пропустимо ниједан догађај који би могао послужити као „информациони повод“ како бисмо наше суграђане подсетили на Србе и Србију.
А информациони поводи су потребни, јер уколико нема конкретног повода, онда ће сећање о братском народу с чијим државним остацима немамо заједничку границу бити изгубљено у бескрајном потоку „врућих бла-бла новости“ о пожарима, скандалима и фудбалу. Наш специјални дописник из Београда, Ранко Гојковић, аутор текстова који су ушли у ову књигу, један је од оних који нам помажу да подсећамо наше читаоце на Србе и Србију. Ранко већ одавно пише мале белешке за нашу агенцију, но први чланак који је заиста изазвао већу пажњу код наших читалаца, био је есеј „Ја нисам сам, са мном је Бог“, посвећен покојном председнику Југославије, Слободану Милошевићу. Есеј се допао читаоцима не само због бола којим је одисао услед методичног понижавања вашег народа, већ и зато што је истовремено био испуњен и смиреношћу и снагом – то јест, управо оним што представља основу хришћанских врлина –трезвеномислијем. Мислиоци с укорењеним православним погледом на свет, у својој публицистичкој (и не само публицистичкој) делатности, често упадају у две крајности. С једне стране је то нестрпљива забринутост поводом свакојаких дешавања и надувавање проблема до есхатолошких димензија, а с друге стране супротно – самоумирујућа хипноза по принципу Aладинове безбрижности „У Багдаду је све мирно…“ Нема никакве сумње да сваки догађај у нашем приватном, а тим пре и у друштвеном животу, на овај или онај начин може бити доживљен у есхатолошкој перспективи. И као такав ће или помоћи или ће одмоћи процесима зацарења апсолутног планетарног зла. Међутим, сви ми знамо за мудру причу о пастиру који је непрекидно узнемиравао сељаке повицима о приближавању вукова да им је био досадио, тако да су игнорисали његове очајничке крике за помоћ када су га вукови заиста и напали. Међутим, опасно је и одсуство будности и самозаваравање да је све у најбољем реду. Јер, уколико се човек погружи у дремање, онда ће та хронична поспаност једноставно бити препрека елементарној мобилизацији снага у моменту када наступи „дванаести час“. А тај час ће, нема сумње, наступити. И наш задатак – као хришћана – јесте да тај час достојно дочекамо – без хистерије али и без апатичне поспаности. Овде ја уопше не говорим о доласку апокалиптичких времена. Под тим „дванаестим часом“ не подразумева се само час безакоња – када ће напокон пасти све маске и када ће велики лажац – син погибли – зацарити на целој планети. Ма колико то банално изгледало, у нашем животу увек има места за подвиге. Господ нам је заповедио да љубимо ближњег свога, а такви ближњи нису само наши укућани и сарадници у борби него и свако ко нам се нашао у близини, то јест свако кога нам Господ пошаље. Али, да нас лукави дух не би скренуо с пута и помешао у нашој свести хијерархијске вредности – схватање тога шта представља циљ а шта средство – ми морамо сачувати духовну трезвеност. Управо су позивањем на духовну трезвеност и усклађеност наших жеља с нашим могућностима и испуњени текстови Ранка Гојковића. Ранко је доста писао о драматичним догађајима који су подривали Српску цркву, преживљавао је заједно с прогоњеним архипастирима, међутим, при том се уздржавао од позива на рушење црквеног јединства, одлично знајући да пљување у очи свештенику у мантији може подарити само неколико слатких тренутака моралне сатисфакције. Но, потом се за те тренутке мора платити веома скупо. Таквом трезвеношћу се одликују и Ранкова расуђивања о екуменизму, тачније не о самом феномену као таквом него о екуменистичкој делатности појединих српских архијереја, јер екуменизам је екуменизму – свађа. Једна је ствар дијалог (наравно, уколико се не води у понизном духу) или неки заједнички напори у социјалној сфери а нешто сасвим друго је ерозија спасоносне православне представе о смислу спасења, о конкретном начину мишљења и начину деловања. Одсуство трезвене анализе, условљено неофитском ревношћу не по разуму (или зилотством како то код вас на Балкану зову) може довести до огорчености и унинија: говоре „све је готово, око нас су само издајници, могуће је спасавати се само у катакомбама!“ То не само да паралише нашу политичку вољу него доводи и до озбиљних оштећења духовног строја – у душе се увлачи не само осећај очајања него и дух горде различитости. Краће речено, тај дух само помаже бржем удаљавању једних од других. Слава Богу, ничег сличног нема у текстовима изашлим испод пера Ранка Гојковића. То је перо које нам дарује веома тачне и разговетне формулације. Наши читаоци су запамтили његов коментар на изјаву председника Србије Томислава Николића о спремности да стане на чело колоне содомиста: „Председник има право на грешку, али нема право на заблуду“. Но, поред информисања руских читалаца о ситуацији у Србији (углавном посредством наше информативне агенције „Руска Народна Линија“), Ранко много ради и на информисању српских читалаца о Русији. У том погледу посебно су упечатљиви текстови из серијала „Ризнице Свете Русије“ с московског сајта „Фонд Стратешке Културе“. Пишући о „Светој Тројици“ Рубљова, Куликовској бици, руским војсковођама, књижевницима или храмовима, свеједно, из тих текстова на крају као да провејавају две спознаје – очигледна улога Промисли у историји руског и српског народа и несумњиво промислитељско духовно јединство Срба и Руса, које показује да се заиста ради о братским народима (паралеле Куликовске и Косовске битке су можда најупечатљивији пример овога о чему говоримо). И трећи информативни ресурс одакле су преузети текстови у овој књизи представља српски православни сајт „Борба за веру“, на коме Ранко заступа светоотачка начела наше свете вере Православне, неуморно се залажући за обнову светосавских идеала као темеља, како српске духовности, тако и српске државотворности. Једном речју, ова књига потврђује оно што је Ранко у неколико својих текстова и подвукао – историју Срба и Руса ван контекста православља – немогуће је правилно тумачити. Искрено се надамо да ће излазак књиге, нашег сталног аутора, на светлост дана, постати леп повод да наше сународнике још једном подсетимо на проблеме с којима се сусрећу наша браћа по вери, крви и језику. Књига се може поручити на маил:
Ова адреса је заштићена од робота. Потребан вам је Јава-скрипта да би сте је видели.
или на телефон: 069-1973-178 |