Док се слободољубиви и правдољубиви део света активно залаже за спасавање Едварда Сноудeна од пипака естаблишмента САД-a, доктор историје Вебер Тарпли, стручњак за тајне операције, сматра да је у случају Сноудeн покренута ограничена hang out операција којом руководи ЦИА. Ограничене hang out oперације представљају метод којим се служе обавештајне службе у операцијама у којима службе добровољно откривају неке аспекте свог деловања како би прикриле централне активности или приморале кључне играче да се придржавају успостављене агенде.

Вебстер Тарпли у својим студијама открива да се ове операције састоје из три компоненте, које се недвосмислено показују у „случају Сноудeн“. Прва компонента hang out oперације: ограниченом hang out oперацијом открива се део истине која није била непозната јавности. „Шта је открио Сноудон? Да НСА ( National Security Agency) шпијунира наше телефонске позиве и активности на интернету, укључујући нашу електронску пошту. Као и да се владе суперсила међусобно шпијунирају. Добро јутро, Колумбо! Пријатна вам била кафица.“ После деценије од сазнања о програму “Ешалон” и доношења Patriot Acta-a, само највећи наивци су могли да поверују да нису изложени тоталном надзору и контроли.

Други аспект hang out операција подразумева да њени актери моментално постају media darlings, миљеници медија. Такав је случај и са Сноудeном и са Асанжом, сматра Тарпли.

Наивни поглед опчињен је количином информација које нам се испостављају, док реалност говори да ни у једном случају не добијамо информације од већег значаја, које би помогле да се било шта промени, као што би то била истина да Волстрит представља стварну владајућу класу у САД или истину о рушењу Светског трговинског центра у Њујорку, 11. септембра 2001. године. Тарпли запажа да су актери ограничених hang out операција учествовали у нападима на активисте који се боре за истину о догађајима у вези са 11. септембром. Асанж, сматра Тарпли, предњачи у тим нападима и његове изјаве у стилу: „веома ме нервира то што су људи у стању растројства и опседнутости лажним заверама попут 9/11“ индикативне су за разумевање праве природе његовог деловања. И Глен Гринвалд, који је отворио „случај Сноудeн“ није заинтересован за проверу званичног наратива у вези са „Једанаестим септембром“, као ни Норман Соломон, бивши опуномоћеник Стејт департмента, још један Сноудeнов заштитник који је пре десетак година био један од главних критичара и непријатеља „покрета за истину о Једанаестом септембру“. Велики значај питања која покрећу једанаести септембар огледа се у ауторитету оних који испитују званичну верзију попут Андреаса фон Булова, бившег државног секретара Немачке и Махмуда Ахмединеџада, бившег председника Ирана. Мора се поставити питање због чега се ови „узбуњивачи“ тако снажно противе испитивању „највећег слона у соби“, какав је једанаести септембар, а због чега нису изнели ни једну једину нову информацију у вези са овим догађајем. Они се сви одреда слажу са естаблишментом, против кога се наводно боре, у вези са питањем овог несумњиво најзначајнијег и веома спорног и контраверзног догађаја у скоријој историји.

Занимљиво је, сматра Тарпли, да је Сноудeн неко ко је познат по томе што се 2004. године пријавио у војску САД и то као „борац за слободу у оквиру Специјалних јединица. Тај заокрет од милитаристичког сентимента ка борцу за грађанске слободе захтева објашњење и крајње је сумњив, сматра Тарпли.

О људима се најбоље може судити по онима са којима се друже, а то у Сноудeновом случају подразумева Асанжа од „Викиликса“. Пре него што се отиснуо у мејнстрим славу, Асанж је добио одобрење од Каса Санстина који му је сугерисао да „има огроман потенцијал“.То би морало да представља веома значајан податак за свакога ко испитује кредибилитет „узбуњивача“ будући да је Санстин професор Уставног права, написао за разумевање феномена „Викиликс“ веома значајан текст у Вашингтон посту, фебруара 2007. у којем је поред осталог поздравио долазак „Врлог новог Викисвета“, мислећи при том превасходно на „Викиликс“. Санстин је творац идеје о „обећавајућој тактици“ употребе „когнитивне инфилтрације“ како би се „пореметио и разбио идеолошки и епистемолошки комплекс“ који истражује и промовише теорије конспирације усмере против владе САД. Санстин даље запажа да је „директно оповргавање од стране владе“ неефикасно, те да су влади неопходни спољни савезници које би требало употребити са тим циљем.

Асанж се савршено уклопио у ову шему и представља најпроминентнијег спољног савезника владе. Његов напад на теоретичаре конспирације представља јасан пример употребе тактике „когнитивне инфилтрације“ будући да су информације које су деловањем Викиликса „цуреле“ одвратиле пажњу јавности од истраге „једанаестог септембра“. Вредно је споменути, сматра Тарпли, и да je оснивач „Криптома“ и Асанжов менаџер, Џон Јанг, 2007. године денунцирао Асанжа као човека ЦИА. Сноудeн је следећи корак у „когнитивој инфилтрацији“, дизајнираној како би људи следили трагове које пред њих испостављају тзв. корисни идиоти. У питању је стандардна операција ЦИА-e, која се заснива на употреби спољних играча какви су Елсберг, Асанж и Сноудон. Асанж је провео око недељу дана у затвору, потом је живео у приватној кући да би провео угодне тренутке у амбасади Еквадора. Славни, угледни Асанж и Сноуден попут прослављеног Елсберга представљају сушту супротност Мајклу Хејстингсу, који је задао прави ударац естаблишменту и свој ангажман платио главом.

Долазимо и до треће и последње идентификације „случаја Сноуден“ као ограничене hang out oперације: њену употребу у нападу на Сирију. Док је у непосредној агресији на Србију 1999. године претходила false flag oперација „Рачак“, терен за агресију на Сирију припрема се преко Сноудена, на шта, сматра Тарпли, указује неколико битних показатеља: Први показатељ је да су прва Сноуденова открића дошла истог дана када је пао Кусаир, кључно упориште побуњеника. Овај успех сиријске војске разјарио је британске и француске империјалистичке ратне хушкаче. Обама се, каже Тарпли, уздржавао од напада на Сирију за шта се Лондон и Париз током последњих неколико месеци изразито залажу. Сноуден је произвео ситуацију у којој се Обама нашао под олујним налетима критике.  Сноуден и Асанж се никада нису изјаснили против ратова које Запад води, а „Гардијан“ који је играо срамну улогу у процесу уништавања Србије, послужио је као изванредан канал за покретање скандала који је Обаму довео до најнижег рејтинга откако је поновно изабран, новембра прошле године, доводећи до „колапса поверења“. Напади на Обаму доводе до тачке у којој ће, или напасти Сирију, или бити смењен, сматра Тарпли.

Даљи доказ да „Гардијан“ вуче у правцу рата може се видети из текста Дејвида Едвардса, објављеног 18. јуна у „Глобалним истраживањима“ под насловом: „Политичка смицалица: Гардијан је прогутао тврдње САД о сиријском поседовању хемијског оружја“, у којем аутор описује „Гардијан“ као пропагандно оружје господара рата. „Гардијан“ и они који се залажу за агресију на Сирију, употребили су Сноудена као моћно оружје којим врше притисак на Обаму да спроведе агенду. Тарпли, који је провео извесно време у Либији током рата у Сирији, није неко ко сматра да је Обама било шта друго да ратни злочинац, но препознаје његово оклевање да директно крене у рат, као позитивни помак у вођењу империјалне политике.

„Осим неколико очигледних претеривања и реторичких фраза, Гринвилд и Сноуден нису ништа променили у нашима сазнањима и институционалном прислушкивању” – пише Тарпли у тексту: „Како идентификовати ограничену hang out oперацију ЦИА-e“, објављеном на сајту „PressTV“-a. Aли, медијски циркус помаже да се јавност држи подаље од најважнијег питања које се налази на дневном реду: да ли ће Британци, Французи, Израелци и неоконзервативци успети колебљивог и невољног Обаму у незахвалну улогу предводника НАТО коалиције у нападу на Сирију, Хезболах а можда и Иран? У том светлу јасно се може сагледати огромна медијска подршка коју су добиле добро познате чињенице свеопштег шпијунирања светске популације: слабљење Обаме с циљем да се омекша и смањи његова способност да се одупре захтевима за непосредну свеопшту агресију коју у круговима јастребова рата настоје свим силама да прогурају Петреус, Хејг и Кери, а у британским Камерун. Осим тога, производ ове операције је тај да антиратне снаге које би посветиле своју енергију на напада на британске, француске, израелске и неоконзервативне ратне хушкаче у војним круговима, просто би гурнуле Обаму у наручје агресорске фракције.

Извор: “Печат”, број 275, јул 2013.

Преузето са: „Српска аналитика“