Поводом нашег текста о новотаријама у Храму Светог Саве (овде:), за наше читаоце који нису од почетка укључени у причу разарања правоверја и правоживља у СПЦ од стране новотарских револуционара, понављамо један текст са почетка рада нашег сајта – из 2008. године. Реч је писму чувеног припадника Богомољачког покрета, сада већ покојног брата Томислава Животића (+2020, овде:).

Брат Томислав се, иначе, – до свог последњег даха – борио за држање црквеног поретка како су нам га наши свети и честити преци оставили. По телу – чедо богомољачке породице, по духу – чедо Богомољачког покрета Светог Владике Николаја, преселио се у Небеску Србију са тугом у души због кварења вере и рушења поретка од стране ватиканско – фанарских револуционара.

Прочитајте ово писмо, драги наши посетиоци, оно је историјски докуменат о једном времену у коме су зли ветрови кривоверја ударили на СПЦ, али и о томе какве је ревнитеље вере изнедрио Богомољачки покрет.

Брату Томиславу и његовој животној сапутници Милади нека је вечан спомен и Царство им Небеско.

+ + +

 „Зови само зови,

сви ће соколови

за те живот дати,

 Цркво наша, наша мати!“

Томислав Животић

Зовем се Томислав Животић и живим у Великом Градишту (Епархија браничевска). Имам 71 годину.

Потичем из богомољачке породице. Отац ми такође потиче из богомољачке породице и богомољачког покрета Св. Владике Николаја. Вршио је више функција у покрету. После мог одласка у војску, отац је отишао у манастир 1960. године. Упокојио се 1986.године као игуман манастира Покајнице код Велике Плане. Зет ми је свештеник, од шурака син такође је свештеник. Наша фамилија дала је и неколико монахиња на службу Богу и нашем Српском роду. Све ово најпре написах да не би неко рекао: овај је неки новообраћени бунтовник који  ремети црквени ред и поредак.

Ватра догоре до ноктију и поче неиздрживо да пече. Непосредан повод мог писања је догађај који ћу описати. Он је кап која је прелила чашу мог српљења према безакоњу у ахијерејском намесништву великоградиштанском и Епархији браничевској.

Верни народе српски, на дан 13./26. новембра на Св. Јована Златоустог било је резање колача на плацу на коме треба да се зида нова црква у селу Миљевић, у архијерејском  намесништву великоградиштанском.

Резање колача било је заказано за 13 часова. Свештеник дође негде о 14:оо h, целива иконе и поче са обредом. Домаћица приступи скидању фолија са тањира. Запрепастих се оним што видех у тањирима. Тањири препуни мрсне хране (саламе и качкаваљ) на слави будуће цркве. Тај дан беше среда.

          

Резање колача потраја три до четири минута, а обављено је на начин који ја не видех у читавом свом животу. Резање колача обављено је без читања прописаних молитава, без молитве Оче наш, без певања Топара светитеља који је слављен, нити у славу и част томе светитељу. Одмах отпоче певање „Свјати мученици...“, приступи се резању колача, ломљењу и љубљењу колача без Христос по средје нас...

Хтедох да одреагујем пред свима, али се предомислих и одлучих да сачекам, па да свештеника касније упитам о чему се ради. Док ја размишљах како да поступим, свештеник, отац Душан,  крете ка свом аутомобилу да нешто узме. Пристигох га код аута, и упитах га:

Оче, знате ли Ви шта урадисте?, а он ме погледа па рече:

-Па пререзасмо колач.

-Али оче, благословили сте мрсну храну.

-Ја то нисам видео, одговори свештеник и продужи, видео сам само колач. И сада је разрешена недеља.

-Оче, продужих ја, још нисам чуо да постоји пред Божићни пост нека трапава седмица.

-Па данас су покладе, рече свештеник.

-Нису, оче, данас покладе, сутра су покладе.

-Јеси ли ти добро погледао у календар, када тако то категорички тврдиш, продужи свештеник.

-Није, оче, важно да ли сам ја гледао у календар или нисам. Важно је да ли сте Ви погледали или нисте. Тада свештеник рече:

-Ја постим среду и петак...

Изговарајући те речи окрену се и оде до окупљеног народа, па их запита:

-Зашто сте спремили мрсно, када је сада среда? Домаћица славе на то му одговори:

-Оче Душане, ми смо те питали како да спремимо, а ти се нам рекао да спремимо мрсно. Колико смо дали пара за ову мрсну храну, могли смо и рибу да купимо. Оче, зашто сте нам рекли да спремимо мрсно, када је данас постан дан? Зар да нам донесе несрећу у кућу ова мрсна храна?

Док ово домаћица говораше, свештеник ћуташе. Присутни верници се узнемирише и почеше да се питају између себе: шта ово треба да значи. Свега нас неколико удаљисмо се од постављеног стола, а отац Душан им благослови и рече:

-Ко мрси нека једе, а ко пости он не мора да једе.

Ја за доказ направих пар фотографских снимака, да би остало сведочанство о овом догађају. И сам сам се питао да ли ћеми људи поверовати на реч.

Драга браћо и сестре, овако се то ради у Браничевској епархији, у којој владика рукополаже свештенике без претходно положене свештеничке заклетве, па свештеници онда раде шта хоће и како хоће. Таква је пометња по црквама да се више не зна „ни ко пије, ни ко плаћа“. Што рече један духовник: код новотараца одеш 2-3 пута на службу, па онда више не знаш ни шта се са тобом дешава, а камоли у цркви.

Када сам упитао ове новокомпоноване свештенике, зашто не полажу заклетву пре рукополагања, одговорили су ми да они полажу заклетву владици Игњатију на послушање. На какво послушање му се заклињу, то од нас нико не зна.

Ја мислим да је свештенство у Браничевској епархији најбезбожније. Част и хвала појединим свештеницима који осташе верни светоотачкој вери и богослужбеном поретку предатом нам од духовних отаца наших. Ми им свагда дајемо подршку да остану храбри и издрже све насртаје сатанске.

До чега је новотарство владике Игњатија довело у Браничевској епархији, може се видети и из следећег случаја:

Пред почетак Литургије, стари прота, некада архијерејски намесник, пита надлежног пароха: „Како ћемо служити, по новом или по старом“? Погађање као на пијаци, Боже, опрости! Ми им упорно понављамо да нема „новог“ и „старог“, већ неисправног и исправног. Али, наше речи не допиру до њих.

Догађа се да станем да попричам са свештеником да бих добио неку духовну поуку или савет, кад уместо тога чујем псовку  и највулгарније речи које не приличе никоме, а камоли свештеницима. Какав ауторитет има такав свештеник пред својим парохијанима?

Свештеници новотарци су почели да скраћују иконостасе, а има и случајева њиховог потпуног уклањања. Пример је мн. Манасија, и храм Св. Максима Исповедника у Костолцу у који није иконостас ни постављен после изградње храма. У Голупцу скинуте су све двери – невиђено скрнављење.

Неки скидају кандила испред иконостаса, па уместо њих стављају сијалице, поређане у виду огрлице и у свим могућим бојама, па кад их попале човек има осећај да је у дискотеци, а не у цркви, Боже опрости! Неки свештеници причешћују на Велики Петак увече после одслужене службе Сахране Господње.

У Великом Градишту, где и ја парохијски припадам, али на службу не идем због новотарског служења, сазидан је нови парохијски дом. Хвала Богу! Али тешко онима који су дозволили да се зида недељом и осталим празницима црквена зграда. Ово дело је сигурно проклето! Литургија се у храму служи, а мајстори зидари зидају. Свештеник изговарају јектенију, а мајстори куцају чекићем уместо амин. Трагедија наша! Ја упитах архијерејског намесника зашто дозвољава да мајстори раде недељом и празницима парохијски дом. Добио сам следећи одговор:

- Ти људи (мајстори) нису радили целе зиме, па сада треба и они да зараде нешто. Такве духовне вође имамо ми у Браничевској епархији.

Народ причешћују сваке Литургије, без припреме постом, без исповести. Понекад када је пост исповедају, па се ја питам: да ли смо ми то само грешни док траје пост, а у време мрса нисмо? Сваке Литургије прилазе светом путиру скоро сви верници, па се чак у нашем храму у Великом Градишту и католици причешћују. Ако неко од верника не приђе да се причести када свештеник све позове, они га питају: зашто ти не прилазиш, шта чекаш? Овај каже: ја сам јео месо, оче, мрсио сам. Свештеник на то одговара: и ја сам јео месо, па шта мари? Грех је у делу, а не у јелу.

У нашој епархији свештеници новотарци неће да свете водицу. Неки хоће, али им је такса 10 евра.

Многи не служе Свету Литургију редовно. Верници дођу у свети храм на Литургију, кад угледају цркву закључану. Изговори су им разни, али скоро ни један оправдан.

Ја питам нашег пароха: како то, оче, служите?, а он ми одговара:

-Служим како осећам и како хоћу, јер Литургија није једнообразна и то нема везе како ћеш да служиш. Ја му рекох:

-Оче, Ви прескочисте и католике и евангелисте. До које секте стигосте?

Драги наши епископи и свештеници новотарци! Ми вам пружамо нашу руку. Хајде да сви клекнемо пред Господом Христом и затражимо опроштај због вашега пада. Ако нашу руку не прихватате, чију прихватате? Ако хоћете папину руку, онда изађите пред верни народ па нам реците да смо све ове године били у заблуди. Да смо све до вас учени лажно; да су Свети Оци били у заблуди (Боже, опрости!). Изађите већ једном пред верни народ, па нам реците јасно шта хоћете, и зашто сва ова безакоња чините. Зашто скрнавите богослужење, Свете догмате, Свете каноне; зашто избацисте православну догматику оца Јустина са Богословског факултета, а уведости јеретичку Зизјуласову?! Још није касно да се покајете, и да се вратите на прави пут Господњи, па да се сви скупа радујемо.

Чудом се чудим шта се догодило са тројицом ђака великог аве Јустина, који некада сијаху (као и четврти авин ђак, који сија и даље) као четири светила која осветљаваху Цркву српску.

Када се вратише из Грчке са школовања дођеше у Немачку (где сам ја био на привременом раду) у Дортмунд код покојног проте Томе Марковића. Ту добише и документацију да би се вратили у земљу Србију. Са њима смо дане и ноћи у капели, канцеларији и подруму проводили у разговорима. Подучавали су нас вери правој, исправљали, многе савете давали о томе какав православни хришћанин треба да буде. Ми смо све њихове поуке упијали у себе и са њима болеснике у болницама посећивали.

Сећам се опроштајног говора јеромонаха Амфилохија на сахрани аве Јустина (лично сам био присутан). Сећам се говора јеромонаха Атанасија на сахрани брата Драгослава Живановића из Крњева; сећам се проповеди јеромонаха Иринеја (сада еп. Бачки); Сећам се и великог поучавања јеромонаха Артемија, који једини оста верно чедо великог аве. Све њихове речи слагасмо у наша срца.

Епископи наши, ишли сте често код аве Јустина по савете. Оно што је он вама на ухо говорио, ви сте нама громогласно проповедали; како треба веру чувати и од католика што даље бежати. На жалост, од четири светилника који некада осветљаваху нашу Цркву и наше душе, оста само један. Три светилника се угасише. Трагедија неизмерна! Али оста онај који по расту јесте најмањи авин ученик, али по светлости чистоте вере коју својим животом сведочи, највећи.

Зато ја овим путем упућујем питање оној тројици авиних ученика, који изневерише свога учитеља и као светила се погасише:

Зашто сте нас у оно време лагали? Зашто сте нам неистине говорили, а ми смо вам веровали као мала деца што верују у свему својим родитељима. Где сте то сада пронашли истину за коју некада нисте знали? Укажите нам сада, да не останемо у не знању. Јер се мени време сусрета са Господом приближило. Зар да умрем у заблуди?

Зашто сте обмањивали аву Јустина, а он је због вас и због свих нас био заточен у оном удубљењу званом манастир Ћелије? Зашто сте престали да волите великог аву? Не одговарајте ми да га волите. „Ко ме воли, реч моју држаће“, рекао је Господ Исус Христос. Ви не држите реч авину. Због младих који ће ово читати хоћу рећи да су речи авине изговорене у проповедима биле благе и умиљате, али врло оштре када је грех требало из човека искоренити. Многе је од нас ава Јустин упутио на прави пут, али је и он сам остао на бранику вере и нације. Зашто га у примеру не следисте?

Сада упућујем поруку оном светилнику – ученику авином који и даље светли још већом светлошћу него што је некада светлео. Јер сада се за њега моли велики ава пред самим престолом Господњим и сва православна чеда Цркве наше.

Многи те, предраги владико, нападају. Али ни врата безбожника ти неће наудити!

Сви ви, митрополити, епископи, свештеници, ђакони, ипођакони -  који стојите чврсто у вери, устаните против неверја! Са злом нема компромиса! Кренимо у чишћење кукоља, а ми ћемо бити раме уз раме са вама!

Пружимо још једном руку посрнулој браћи. Ако је не прихвате, нека напусте наше цркве и нака оду својим широким путем на коме је тепих прострт. То није наш пут; наш пут је трновит и веома узан.

Неки верници су видели, па причају, да је наш владика Игњатије сазидао себи викедницу у викенд насељу Винци код Голупца. Има поред викендице и базен за купање. Вероватно је припремио одмаралиште за себе и своје истомишљенике. Драга браћо, да ли је једном владици задње уточиште у манастиру или у викендици?

Ревнитељи наши међу клиром Српске Цркве! Знамо из историје да само један епископ не потписа срамну унију са Латинима и све пропаде. А вас је много више и уз вас је верни народ. Уз помоћ Божију победа ће бити правоверних! Ја вам поручујем:

Зови само зови, сви ће соколови за те живот дати, Цркво наша, наша мати!

Амин.

У Великом Градишту, на Светог Николаја Чудотворца 2008. године

Томислав Животић